Maja Solar: Istina ulazi kroz fakultet

’’Istina je da cirkulacija ovih kvazi-tela prouzrokuje modifikacije u čulnoj percepciji toga šta je uobičajeno u zajednici, u povezanosti onoga šta je uobičajeno u jeziku i distribuciji znanja, prostora i okupacija. Ona formira, na ovaj način, nesigurne zajednice koje doprinose uobličavanju određenih kolektiva koji dovode u pitanje distribuciju uloga, teritorija i jezika. Ukratko, one doprinose formaciji političkih subjekata koji izazivaju datu distribuciju znanja.’’ JACQUES RANCIERE, Politics of Aesthetics – The Distribution of the Sensible

Istina koja ulazi kroz prozor (u Frojdovoj analizi Čoveka sa vukovima i Rancierovoj interpretaciji ove istine u politikama književnosti) jeste istina koju odlikuju sledeće osobine: • ona ulazi iznenada, • pojavljuje se kao fikcija i • pojavljuje se u obliku neodređenog broja. Istina koja ulazi kroz fakultete, u studentskoj blokadi diljem Hrvatske, uspostavlja novi, i utoliko čudovišni i do sada nevidljivi, režim istine. To nije nijedna od onih starih istina u istoriji misli, niti istina kao korespodencija, niti istina kao koherencija, saglasnost sa sistemom, niti istina kao cilj na koji se dolazi na kraju puta, kao neko sunce koje obasjava sav dotadašnji pećinski mrak, niti istina specifikovana kao naučna ili moralna ili neka druga posebna istina. Ova istina se zbilja pojavila iznenada, ona čini radikalni prelom u već postojećim, etabliranim sistemima klasifikacija.

Iznenada, studenti*kinje su blokirali fakultet, tome se niko nije mogao nadati. Da se desio protest na uobičajenim javnim lokacijama, gde se protesti redovito dešavaju, bilo bi to još samo jedno spektakularno jelo od kojeg dominantni sistem živi i preživa, začinjeno od strane medija sistema kao uzbudljiv događaj o kojem se onda može izveštavati. Možda bi nekima bilo uzbudljivo, možda neki ne bi ni primetili da se bilo šta dogodilo – od silnih informacijskih svakodnevnih poplava koje zapravo ništa ne menjaju. Dakle, kao uobičajeni protest ova akcija bila bi samo još jedno vidljivo među mnogim vidljivostima koje sačinjavaju režim vladanja. Blokada fakulteta ne čini se kao skandal uobičajenog tipa, iako medijski šabloni i dalje od toga mogu praviti uvrežene spektakularne priče. ’’Istina se pomalja kao radikalna provala koja unosi zbrku u obične razloge, a ipak se oblici te provale podvode pod pouzdanu logiku uzročno-posledičnih veza.’’ (Ž. Ransijer, Politika književnosti, Adresa, Novi Sad 2008, str. 154) Blokada fakulteta desila se iznenada i transformisala je sve moguće dotadašnje podele, granice i distribucije režima vladanja. Studenti*kinje nisu ušli u borbu za svoja prava postepeno, strateški, uobičajeno prema neoliberalnim pedagogijama i veštinama planiranja, čineći ustupke i kompromise, podmuklim logikama takmičenja i neprijateljstava, ne; studenti*kinje su jednom iznenadnom i odlično organiziranom intervencijom, u zahtevima za svoja prava, otvorili polje za nove rekonfiguracije režima. Zauzeli su prostor koji paradoksalno i jeste i nije njihov prostor, koji je javna institucija, ali koji u opštim procesima komercijalizacije takođe postaje vlasništvo samo onih koji imaju novac. Proizvodnja vlastitog prostora za artikulaciju, zbunjujuća i za uobičajene medijske teatralizacije, napravila je čitavu zbrku, unoseći nered i nerazumevanje u establišment. Ono što je bilo nevidljivo, nečujno, odbačeno, nerazumljivo, utoliko i strašno, nečuveno, čudovišno… za sistem, odjednom je napravilo nešto što je unelo zbrku i što je i dalje ostalo nerazumljeno, jer direktno remeti čitavu staru logiku istine sistema, te sistem u svim svojim izdancima ne poseduje odgovarajući teorijski aparat kojim bi mogao na to odgovoriti. Studenti*kinje su blokadom zauzeli fakultet i konstruiraju vlastiti prostor istine zasnovan na direktnoj demokratiji. Svakodnevnim alternativnim programima obrazovanja i ’najčudovišnijim’ radnim telom – plenumom, rekonfigurišu se strukture političke zajednice. Plenum koji jeste radno telo najviše moguće univerzalnosti i otvorenosti (jer plenum čini bilo ko i na plenumu odlučuju svi) sprečava bilo kakvo privatizaciju, personalizaciju, time i mogućnost nepravednih hijerarhija koje su suština neoliberalnih ’kolektivnih’ tela. U ime studenata ne govori niko, oni nemaju svoje predstavnike*ce koji bi mogli pregovarati sa Ministarstvom i drugima, već se radi o telu najveće moguće opštosti na kojem se jasno i artikulisano raspravlja i gde svi mogu učestvovati u donošenju odluke.

Druga odredba ove istine koja ulazi kroz fakultet jeste da je ona fikcija. Studenti*kinje zahtevaju pravo na besplatno obrazovanje! Nije li u svetu u kojem živimo, u svetu u kojem ništa nije besplatno, u svetu u kojem i sam život i sve vrednosti potpadaju pod logiku profita, nije li takva jedna akcija apsolutna fikcija?! Nije li paradoks da se u svetu koji postaje ’najbolji mogući od svih svetova’, shodno istini neoliberalnog kapitalističkog režima, postavlja takav jedan zahtev? U svetu u kojem je dominantan diskurs proklamovao kraj istorije, kraj ideologije, kraj siromaštva, kraj neznanja, kraj nesloboda i nejednakosti, kraj svih vrsta tlačenja… neko traži pravo na neku vrednost kao besplatnu, i time opseda i podriva slavljenički diskurs. Nikada više pokreta za oslobođenje (studentskih, radničkih, feminističkih, GLBT, etničkih, ekoloških, pacifističkih, pokreta za oslobođenje životinja…) indicira upravo to da nikada više ugnjetavanja nije bilo na delu. Nemoguće pozicije onih koji su gladni i siromašni, koji su odbačeni, tlačeni, ugnjetavani, koji doživljavaju nasilje, koji su nejednaki i isključeni, sve su gušće naseljene. Ljudi, ne-ljudske vrste i svi prirodni resursi se izrabljuju i iscrpljuju do iznemoglosti, sve shodno logici profita, dominantnoj logici neoliberalnog kapitalizma. Načela ovog kalkulativnog društva su: individua i njen privatni interes kao ono najvažnije, a kolektiv (država) je tu samo kao puki zbir individua koje su u odnosima konkurencije. Neki drugačiji kolektiv koji bi bio zasnovan na drugačijim načelima (saradnje, brige, solidarnosti, nesebičnosti, ne-takmičarskih principa, dara/poklona), shodno logici neoliberalnog kapitalizma je nemoguć. Individua kao monada je ono glavno, a na osnovu nje i kolektivitet, opet kao unificirana, globalna, svetsko-tržišna opštost. Takav kolektivitet koji se sastoji od individua koje su u odnosima stalnog neprijateljstva i borbe, zapravo je prividni kolektivitet. Apstraktna postavka zapadne racionalnosti o jednakosti istorijski je vođena logikom istosti kao reciprociteta. Marx je pokazao kako su ideologemi ’slobode’ i ’jednakosti’ zasnovani na samom procesu razmene, kojom su nivelirane sve razlike. Novac u četvorostrukosti svog određenja, kao mera, sredstvo, reprezent i opštost, simbolizira ekvivalent svih roba. Dakle, sve robe kao različite postaju jednake jer su merljive i reprezentirane u jednoj robi, novčanoj. Ta prividna jednakost samo prikriva ono što je u osnovi: nejednakost. Zapadna racionalnost etablira se kao sistem ekvivalencija u liku novca, koji onda postaje simbol prividnih jednakosti, otvoren na novom gladijatorskom polju – konkurentskom ’slobodnom’ tržištu. Ali, koje su to strukture koje poseduju novac, a koje ga nemaju, i kako se distribuira ova ’pravda’ u liku mahnitih trka za profitom u svim njegovim oblicima? I zašto je u ovim suludim trkama koje sve više dube jaz između bogatih i siromašnih zahtev za besplatnimm obrazovanjem fikcija? Ukoliko se fikcija misli iz starih režima istine, onda se olako pripisuje ovom zahtevu bajkovit, utopistički i zastrašujući oblik. Stvar je u tome da novi režim istine svojom fikcijom unosi zbrku u stari režim istine, kao ono čudno i čudovišno. Novo možda jeste fiktivno ali to ne znači da ne postoji. ’’Fikcija nije privid. Fikcija je preraspodela.’’ (Ž. Ransijer, Politika književnosti, Adresa, Novi Sad 2008, str. 157.) Bilo kakav prekid i modifikacija u etablirani režim vladanja jeste fikcija, ali fikcija koja proizvodi nove mogućnosti.

I konačno, odredba broja, odredba koja je, hegelovski, neodredba. Za razliku od kalkulativne istine dominantnog sistema u kojem je broj puki zbir, suma jedinica, u kojem je bilo koje kolektivno telo sačinjeno i sabrano od individualnih tela u odnosima konkurencije i neprijateljstva, ovde je reč o jednoj neodređenosti kao univerzalnosti. U neoliberalnim sistemima istine može se govoriti kolektivnom samo kao o agregatu individua, pri čemu su jasno distribuirani znanje i moć, a sistem je raspodeljen u grupe, socijalne pozicije i funkcije, i reguliran zakonima koji odvajaju one koji učestvuju od onih koji ne učestvuju u vlasti, onim koji imaju novac od onih koji nemaju, onih koji imaju moć od onih koji nemaju, onih koji su vidljivi i čujni od onih koji su nevidljivi i nečujni… Utoliko se i može govoriti o brojčanosti političkih subjekata kao predefinisanih grupa individua (buržuja, proletera, manjina…) U Frojdovoj analizi priče čoveka sa vukovima uočava se jedna nesigurnost u pogledu broja, bilo ih je šest ili sedam, kaže se. Ova treća odlika istine, ta da se ona pojavljuje u obliku brojke koja nije tačno određena, koja upućuje na verovatnoću i na mogućnosti drugačijeg brojanja, odlikuje novi režim istine kao istine koja je potencijalno za sve! Po Rancieru, neodređena brojka kao najveća opštost jeste jedini mogući subjekt politike: narod (demos, the people). Upravo ovo čini suštinsku razliku između ’jednakosti’ neoliberalnog diskursa i jednakosti diskursa istine koju donose studentski protesti. Apstraktna jednakost merena jedinim ekvivalentom – novcem – jeste plašt za prikrivanje svih nejednakosti. Neoliberalna jednakost jeste jednakost za neke (za one koji imaju novac, koji imaju moć, koji na porimer imaju znanje koje mogu unovčiti, a da bi mogli imati znanje opet ime je potreban novac da late znanje…), dok je jednakost proizvedena istinom studentske blokade jednakost za sve. Plenum je primer produkcije jednakosti za sve. Kolektiv jesu oni koji nemaju ime, koji ostaju nevidljivi i nečujni, koji nisu skup individua u čije ime neko drugi govori, koji nisu prividni kolektiv već zbiljska opštost. Na plenumima za vreme blokade fakulteta jednakopravno učestvuju studenti*kinje, profesori*ce, dekani*ce, i radnici*e i bilo ko ko želi, niko ne mora da se predstavi kada govori, niti ima veće pravo glasa od bilo kog drugog, niti se uspostavlja autoritet po ustaljenom sistemu raspodele funkcija. U tom smislu kolektiv u novom sistemu istine je zbiljsko opšte telo koje jedino transformiše koordinate zajednice implementirajući univerzalnu pretpostavku politike: svi smo jednaki! Istina koja ulazi kroz fakultet nije samo istina za prava studenata*kinja, već je to najopštija istina koja se bori za sve: jedan svijet, jedna borba.