Evropsko društvo znanja: pretpostavke, premise, strukture i opcije

Evropska unija konstantno koristi ideju Evropskog društva znanja u dva različita konteksta: prvo kao opis trenutnih socioekonomskih trendova i tokova razvoja, a zatim kao normativni okvir za one države članice i pridružene partnere, koje još nisu u tolikoj meri izložene ovim tokovima. Ključna teza, koja čini osnovu ideje Evropskog društva znanja, jeste da su društva znanja do sada najmoderniji oblik kapitalističkog društva. Tako da zemlje koje se još uvek ne razvijaju na ovaj način, zbog razloga ekonomskog prosperiteta, kao i njihovog društvenog, političkog i kulturnog razvoja, moraju postati društva znanja što je pre moguće.*


Trenutno stanje u Evropi deluje krajnje paradoksalno: s jedne strane Monetarna unija se priprema za najveće svetsko zajedničko tržište, dok s druge strane rat NATO-a protiv Miloševićeve Jugoslavije jasno pokazuje da je vizija ujedinjene Evrope još uvek nedostižan san. Ali pored svih političkih, pa čak i vojnih tenzija, težnja ka opštoj podršci evropske ideje je očigledna. Cilj je postizanje mirne evropske integracije i postizanje više od pukog zajedničkog tržišta. Evropske nacionalne države moraju se približiti društveno, kulturno i politički. Sve evropske države bi trebalo da postignu barem približno iste uslove života i životne mogućnosti.

Ovaj zahtev odražava se u novom istraživačkom programu Evropske unije. Ovde socioekonomsko istraživanje ima veću težinu nego ranije, kada je program bio usmeren ka prirodnim naukama. Peti okvirni program Evropske unije, koji se trenutno sprovodi, definiše „unapređivanje istraživačkog potencijala ljudi i socioekonomske baze znanja“ kao jednu od svoje četiri glavne aktivnosti. Deo ovog programa je ključna akcija pod nazivom „Unapređivanje socioekonomske baze znanja“ koja istražuje sadašnje i buduće socioekonomske izazove za Evropsku uniju i njihove pridružene partnerske zemlje. „Sveukupni cilj ove ključne akcije je bolje razumevanje strukturnih promena koje se dešavaju u Evropi, prepoznavanje opcija za upravljanje promenama i aktivnije učešće evropskih građana u oblikovanju sopstvene budućnosti. To će zahtevati analizu vodećih trendova koji izazivaju ove promene; odnosa između tehnologije, zapošljavanja i društva (…) i razradu novih strategija razvoja koje će podsticati porast zapošljavanja i ekonomsku i društvenu koheziju (…) Ova ključna akcija pokriva više tema koje su povezane s opštim ciljevima [5-og] Okvirnog programa i ima za cilj da definiše osnovu za zapošljavanje – proizvodeći društveni, ekonomski i kulturni razvoj i stvaranje Evropskog društva znanja.“ (EC 1999a: 14, 17).

Ideja Evropskog društva znanja integriše dva različita pravca. Kao prvo, osvrće se na strukturne promene, koje su vidljive već nekoliko decenija u različitim državama članicama Evropske unije. Drugo, služi kao normativni koncept za procenu daljeg razvoja države kao pozitivnog ili negativnog. Stoga Evropska unija konstantno koristi ideju Evropskog društva znanja u dva različita konteksta: prvo kao opis trenutnih socioekonomskih trendova i tokova razvoja, a zatim kao normativni okvir za one države članice i pridružene partnere, koje još nisu u tolikoj meri izložene ovim tokovima. Ključna teza, koja čini osnovu ideje Evropskog društva znanja, jeste da su društva znanja do sada najmoderniji oblik kapitalističkog društva. Tako da zemlje koje se još uvek ne razvijaju na ovaj način, zbog razloga ekonomskog prosperiteta, kao i njihovog društvenog, političkog i kulturnog razvoja, moraju postati društva znanja što je pre moguće (upor. između ostalih Svetska banka 1998: deo 1; UNDP 1999: poglavlja 1, 2, 5).

Sada ću prvo objasniti osnovne ideje teoretskog koncepta „društva znanja“. Ovde ću pokušati da objasnim po kojim karakteristikama i kriterijumima društvo može nositi naziv „društvo znanja“ (I.). Zatim ću objasniti političke perspektive i ograničenja, kao i mogućnosti za delovanje, koje ovakav razvoj može omogućiti nacionalnim državama i društvenim činiocima (II.). I na kraju želim da povežem rezultate prva dva dela sa modelom Evropskog društva znanja. Ovde je osnovni problem da li će ideja Evropskog duštva znanja omogućiti perspektive integracije. Takođe ću formulisati neka pitanja koja mogu biti korisna za dalje usmeravanje istraživanja o Evropskom društvu znanja (III.).*


I. Teoretski pristupi „društvu znanja“



Izraz „društvo znanja“ potiče iz tridesetih godina XX. veka, ali se nije proširio sve do skoro. Postao je popularan u kontekstu teza postindustrijskog društva od kada su Alain Touraine i Daniel Bell izdali svoje knjige „Postindustrijsko društvo“ i „Dolazak postindustrijskog društva“ (upor. Eickelpasch/Rademacher 1997). U poslednjih pet godina izraz „društvo znanja“ postao je jedan od najrasprostranjenijih sveobuhvatnih izraza u različitim naučnim i političkim poljima. Ali šta on zapravo znači?

U nekim aspektima „društvo znanja“ nema nikakvo značenje ako se upotrebljava za opisivanje određenog razvoja ljudskog društva. Stare napredne civilizacije, predmoderna agrarna društva, ili čak plemena pećinskih ljudi, mogu se označiti kao „društva znanja“, pošto fizička i simbolička reprodukcija bilo kog društva neophodno zahteva znanje ili sistem znanja. Stoga je „znanje po sebi“ – kao pokretački aspekt ljudskog ponašanja – antropološka konstanta. Ako govorimo o društvima znanja, određeno poimanje znanja mora sadržati jedinstvenu karakteristiku. Ova jedinstvena karakteristika znanja leži u fokusiranju na teoretsko i naučno znanje. Presudni faktor koji razdvaja teoretsko od ostalih vidova znanja je metod sticanja novog znanja. U društvu znanja – kako tvrdi osnovni argument – potraga za znanjem je određena sistematskom i teoretski informisanom metodom, dok su ranija društva sticala nova znanja nesistematski i slučajnim pokušajima i greškama (Wingens 1998: 159ff.). Stoga je ključna tačka „izmisliti metod za proizvodnju i uvođenje inovacija“ (Kreibich 1986:11). Dobar primer predstavljaju odseci za istraživanje i razvoj unutar kompanija, koji posebno razvijaju postojeće proizvode ili izmišljaju nove (upor. Wingens 1998: poglavlje 8).

Daniel Bell daje prvu definiciju pojma znanja koji se koristi u izrazu društvo znanja. Definiše znanje kao „skup dobro uređenih izjava o činjenicama ili idejama, koje izražavaju razumno rasuđivanje ili eksperimentalni rezultat i prenose se drugima na sistematski način nekim vidom komunikacije“ (Bell 1973: 180. Naglašeno u originalnom delu). Znanje u ovom smislu znači „nove procene (potekle od istraživanja i nauke) ili novi izraz budućih mišljenja“ (ibid.). Samo ako su povezane s definicijom znanja kao teoretskog ili naučnog, sledeće izjave, koje pokušavaju da potvrde dijagnostičku etiketu „društvo znanja“, imaju smisla:

“Više nego ikada, znanje je osnova i vodilja ljudskog ponašanja na svim društvenim poljima“ (Stehr 1994: 11).

„Znanje je (…) presudni resurs za održivi ekonomski razvoj“ (BMBF 1999: 1). Kao i:

Proizvodnja i distribucija znanja je centralna odlika društvenog razvoja, prihoda i zapošljavanja. „Faktor proizvodnje ’znanja’ danas se može videti kao pokretačka snaga ekonomskog razvoja“ (ZEW et al. 1999b: 6).

Sedamdesetih godina Touraine (upor. 1972) i Bell definišu društvo znanja pre svega kao postindustrijsko društvo. Racionalizacijom manuelnog rada u proizvodnji, odnosno mehanizacijom industrijskog rada, radnici u sekundarnom sektoru su sve više suvišni. Touraineovo i Bellovo predviđanje je bilo da će glavna odlika industrijskog društva – radnik u proizvodnji – (upor. Mills 1956) postati marginalan poput seljaka ranijih vremena, koji su sa dolaskom industrijskog društva izgubili svoju brojčanu nadmoć u preindustrijskom feudalizmu. Takozvani administrativni radnici – pre svega u uslužnim delatnostima – sve više zamenjuju radnike u proizvodnji. Zajedno sa pretpostavkom da teoretsko znanje dobija presudan uticaj na sva društvena polja i strukture, ova kratko skicirana teza o rastućoj dominaciji uslužnih delatnosti nad proizvodnim jedan je od centralnih indikatora postindustrijskog društva znanja (upor. Bell 1973: 13).

Ipak, teza o postindustrijskom društvu znanja danas nema mnogo sledbenika. U stvari, poslednjih decenija se mogu primetiti dalekosežne tendencije okretanja ka uslužnom sektoru (upor. Krämer 1998:171). Ali ove usluge ne zamenjuju proizvodnju dobara, već je nadopunjuju na specifičan način. Svetska proizvodnja industrijskih dobara, u klasičnom smislu, čak se povećava. Danas „moderna industrijska proizvodnja nije moguća bez pratećih usluga“ (ibid.: 179). Opšte je prihvaćena činjenica da je uslužni sektor ekonomski najinovativniji u sadašnjim društvima. Danas se Bellova i Touraineova teza o narastajućem značaju uslužnog sektora u odnosu na industrijski sektor razmatra na drugi način. Ključna tačka je pretpostavka da se u društvima znanja proizvodnja vrednosti pomerila sa mehaničke proizvodnje dobara prema proizvodno orijentisanim uslugama, poput istraživanja i razvoja, dizajna ili marketinga. Često navođen primer je preduzeće IBM. Samo delić njegovog profita dolazi od stvarne proizvodnje računara. Većina prihoda dolazi od razvoja softvera, prodaje i podrške, kao i upravljanja mrežama. Od 400.000 zaposlenih, svega 20.000 radi na sklapanju računara (upor. Reich 1993: 98/9). Studija o budućnosti usluga u FRG, objavljena ove godine, zaključuje da uslužni sektor za sada doprinosi sa više od 70% vrednosti društvenog proizvoda (upor. ZEW dr. 1999a: 1).

Pravac debate je povezivanje pojma društva znanja, ne sa postindustrijskim, već s društvom usluga. Kao prvo, proizvodno orijentisane usluge obećavaju nove i visoko kvalifikovane poslove. Uslužni sektor se razvio u „centralnu tačku ekonomije.“(BMBF 1999: 2). Stoga je jedan od standarda za odgovor na pitanje da li se društvo može nazvati početnim ili razvijenim društvom znanja njegov stepen tercijarizacije.

Za današnje poimanje društva znanja, pored rastućeg značaja tercijarnog sektora i teoretskog znanja, najbitniji je sledeći, treći element. Razvoj u komunikacionim tehnologijama u poslednje dve decenije ima bitne posledice u razvoju nacionalnih država ka društvima znanja. Ove posledice manifestuju se na dva nivoa.

Kao prvo, ogroman porast u obimu i brzini protoka podataka je na takav način međusobno povezao nacionalne ekonomije, da ekonomski napredak u jugoistočnoj Aziji ima ogroman uticaj, i to ne samo na berze u južnoj Evropi, Australiji ili Sjedinjenim Državama. Po britanskom sociologu Anthony Gidddensu, ovo znači da „rastuće blagostanje gradske četvrti u Singapuru, komplikovanom mrežom globalnih ekonomskih odnosa, može biti u uzročnoj vezi sa osiromašenjem susedstva u Pitsburgu, čiji lokalni proizvodi više ne mogu da se takmiče na svetskim tržištima.“(Giddens 1995: 86) O ovom razvoju, označenom terminom „globalizacija“ raspravlja se od sredine devedesetih (upor. pored ostalih Rademacher/Schroer/Wiechens 1999). Najbitniji uzrok za naglo međusobno povezivanje znanja pojedinačnih nacionalnih ekonomija je „spektakularno poboljšanje globalno rasprostanjenih tehnologija komunikacije i transporta“ (Reich 1993: 247). Najbitnija posledica za nacionalne ekonomije je masivan gubitak njihove sposobnosti za makroekonomski menadžment. Ovo je čak forsirano skoro globalnom promenom od ekonomskih politika okrenutih potražnji ka onim okrenutim ponudi, što je bio deo konzervativnih promena pod Ronaldom Reaganom, Margaret Thatcher i Helmutom Kohlom.

Zbog revolucionarnih komunikacionih tehnologija na nivou korisnika, pojavljuje se „intenzifikacija globalnih društvenih odnosa“ (Giddens 1985: 85). Internet je model za ovakav razvoj. Rastuća upotreba transnacionalnih internet kafea, pričaonica, „news“ grupa ili mreža elektronske pošte, zajednički su za neke segmente društvene strukture, a personalni računar u dnevnoj sobi je normalnost. Ovo utiče na društvene mreže ljudi koji žive u društvima znanja (upor. Berger 1999) i – na makro nivou – na kulture samih nacionalnih država. U kontekstu debate o globalizaciji, o ovim kulturnim posledicama se raspravlja kao o homogenizaciji kultura. Primer ove zastrašujuće homogenizacije pogađa današnju Kinu, koja se bori protiv masovne upotrebe interneta argumentom da će to raširiti zapadnu potrošačku kulturu. I pored toga, postoji i drugi pokazatelj društva znanja: tehnička opremljenost domaćinstava, npr. prosečan broj računara i internet veza. Sasvim je jasno da je Sijera Leone, sa samo jednim telefonom na 1500 stanovnika, daleko od razvoja o kom se raspravlja u kontekstu društva znanja.

Sada bih skrenuo pažnju na posledice koje orijentacija ka društvu znanja izaziva nacionalnim politikama, kao i različitim društvenim činiocima.


II. Evropsko društvo znanja i političke posledice



Danas je široko prihvaćena ideja u društvenim i političkim naukama da se moć nacionalne države, kao političkog regulatora, prilično izmenila. Nacionalna država je izgubila dosta od onoga što se inače smatra kontrolom ili sposobnošću regulacije, odnosno sposobnost uticanja na ekonomske i društvene okolnosti, prema volji političkog sistema. Dobar primer je bivši nemački kancelar Helmut Kohl, koji je redovno apelovao na nemačku industriju i trgovinu, još od ranih devedesetih, da ulažu više u Nemačku i da pre svega otvaraju nova radna mesta – bez uspeha! Sa svoje strane industrija je zahvalno prihvatila svako novo smanjenje poreza, ali otvaranje novih radnih mesta je odbijeno argumentacijom da nivo oporezivanja i dalje neće biti zadovoljavajući i da će uslovi za investicije i proizvodnju biti isplativiji u drugim zemljama Evrope i trećeg sveta. Komentar o mogućnosti jeftinije proizvodnje – ako je neophodna – u drugim državama, već je jak pokazatelj postojanja Evropskog društva znanja u ekonomskom smislu pojma. Drugim rečima, jasno su vidljivi začeci Evropskog društva znanja, zasnovanog na izmenjenom proizvodnom procesu, koji sve manje zavisi od nacionalnih teritorija. Teorijsko i praktično znanje za proizvodnju bilo koje robe, ili za izgradnju mreže preduzeća, zanemaruje granice nacionalnih država.

U stvari, međunarodna podela rada je vrlo razvijena – gotovo da nema industrijske robe čija se celokupna proizvodnja odvija samo u jednoj zemlji. Nacionalni poslovni giganti – Robert Reich govori o nacionalnim šampionima – zamenjuju evropske, pa čak i globalne mreže preduzeća (upor. Reich 1993: poglavlje 2, 3). Ekonomija društva znanja je unutar sebe povezana, proizvodeći u pravo vreme bez osvrtanja na nacionalne granice i organizovana je po principima „lean“ menadžmenta. Na sličan način povezana je i naučna zajednica, za šta je ovaj seminar dobar primer. Iz ovih razmišljanja sledi da je model za Evropsko društvo znanja delimično već postao realnost. Da prvi put sumiramo, već sada živimo u ekonomsko-tehničkom Evropskom društvu znanja.

Ova struktura društva znanja predstavlja izazov političkim činiocima da učine svoju nacionalnu državu konkurentnu Evropi i svetu. „Moramo pronaći (političke – U.H.B.) odgovore za intenziviranje znanja u ekonomiji, strukturnu promenu u proizvodnoj vrednosti, promeni zapošljavanja ka uslužnom sektoru i rastućoj međunarodnoj integraciji ekonomije i sistema inovacije, koji su rezultat globalizacije.“ (ZEW dr. 1999b: 9) – ovo je zaključak ranije citirane nemačke studije. Zbog ovoga, politike inovacija nacionalnih država moraju biti usmerene ka „usmeravanju prelaska u društvo znanja opšte obrazovnim, stručno obrazovnim i politikama permanentnog obrazovanja.“ (ibid.: 8). Moraju se ojačati kompetentnost i veštine stanovništva za Evropsko društvo znanja. Po jednoj studiji objavljenoj ove godine, ključ za postizanje ovoga je – pored opšte obrazovnih i stručno obrazovnih politika – povećanje privatnih i javnih investicija u ljudski kapital (upor. ZEW dr. 1999a: 8).

Do sada sve razvijene države troše približno petinu svog ukupnog društvenog proizvoda na proizvodnju i distribuciju znanja (upor. Drucker 1993: 265). Ako nacionalna država ne uspe da investira u obrazovanje i ne podrži inovativna istraživanja i razvoj, kao i proizvodno orijentisane usluge, prema jednoglasnom mišljenju analitičara ona gubi ekonomsku konkurentnost u odnosu na druge države. Efekti ovog gubitka su pogoršanje socijalnih prilika (uslova života) za delove populacije, što čak može dovesti do migracije mlađih segmenata populacije u napredne zemlje. U ovom kontekstu, poznati američki ekonomista i menadžment konsultant, Peter F. Drucker, kaže: „Povraćaj koji država ili preduzeće očekuje od svoje investicije u znanje, neizbežno mora (…) da postane sve bitniji činilac konkurentnosti. Produktivnost znanja (…) postaće presudna za ekonomski i društveni uspeh preduzeća i država, kao i za njihovu ekonomsku efikasnost.“ (Drucker 1993: 267) Uopšte uzevši, možemo tvrditi da razvoj koji obuhvata izraz društvo znanja ograničava političko delovanje na poseban način i primorava nacionalne države da drže korak s razvijenim društvima znanja, pre svega politikama koje podržavaju obrazovne i ekonomske inovacije. Pokazatelj mojih stavova mogu biti međunarodna poređenja koja je sproveo nemački sociolog Michael Vester (upor. Vester, u pripremi). Vester je otkrio da su u različito razvijenim industrijskim društvima – Velikoj Britaniji, Francuskoj, Italiji i Nemačkoj – društvene strukture i socijalni miljei vrlo slični, čak i u različitim okruženjima (upor. slika 3-6).

Ovo može biti argument za tezu da su, zbog internacionalizacije ekonomije i sličnog razvoja, nacionalne države suočene s pritiskom da reaguju na način koji je doveo do pojave standardizovanih društvenih i ekonomskih strutura. Ovi pritisci ne mogu biti zanemareni zbog mogućih velikih gubitaka u prosperitetu i stabilnosti zemlje.

Opisani događaji nose ogromne posledice i za društvene činioce koji žive u društvima znanja. Ekonomija intenzivno zasnovana na znanju zahteva neke ključne veštine, koje su neophodne za obavljanje modernog posla. Osnovni preduslov u gotovo svim slučajevima je posedovanje sertifikata visokog obrazovana, odnosno univerzitetske diplome ili slične diplome u industriji. Na primer: više nego proporcionalno, nova preduzeća osnivaju univerziteti i politehnički diplomci (upor. ZEW dr. 1999b: 11).

Ako se uz to pogleda rizik od nezaposlenosti u zavisnosti od individualnog obrazovanja, primećuje se da je rizik od nezaposlenosti visoko kvalifikovanih ljudi daleko manji nego rizik za nisko kvalifikovane (upor. sliku 7). Čak i posebno u vremenu društva znanja, individualne investicije u obrazovanje još uvek su najbolje osiguranje protiv nezaposlenosti. U Nemačkoj, stopa nezaposlenosti visoko kvalifikovanih radnika, koji su prošli dodatne ispite (Meister) i tehničara je 5%, obučenih radnika 8%, ali nezaposlenost onih bez sertifikata je 20% (upor. ibid.:14/5).

Ako žele da uspešno zadrže prevlast, društveni činioci će morati da traže ne samo diplomu, već i mentalnu i prostornu fleksibilnost. Američki diplomac npr. mora očekivati da će jedanaest puta promeniti radno mesto u toku 40 godina rada i istovremeno – a ovo je presudno – izmeniti i obnoviti osnovu svog znanja, najmanje tri puta (upor. Sennet 1998: 25). Sposobnost doživotnog učenja, učenja kako učiti, postaće glavni zahtev za trajno učestvovanje i integraciju u društvo znanja. Ovo zahteva stalnu učesnikovu volju za mobilnošću. Fleksibilnost se razvila u savremeni imperativ, jer društvo znanja praktično prezire sve oblike rutine (upor. ibid.: poglavlja 2, 3). Još jedna ključna veština za zadovoljavajuće učešće u društvu znanja je komunikacijska sposobnost. To ne podrazumeva samo klasično znanje stranih jezika. Već u ranim sedamdesetim Daniel Bell je tvrdio da će interakcija čovek–mašina, karakteristična za industrijska društva, u društvu znanja biti u sve većoj meri zamenjena interakcijom čovek–čovek. Pošto se društvo znanja oslanja na usluge, ono je, po Bellu, „igra između osoba. Ovde nije bitna fizička snaga ili energija, već informacija“ (Bell 1973: 134). Komunikacijska sposobnost je osnovni resurs u modernom timskom radu. Za Roberta Reicha, koji je inače bio američki ministar rada u prvoj Klintonovoj administraciji, srž moderne ekonomije čine oni koji prepoznaju probleme, oni koji ih rešavaju i strateški posrednici. Poslednji od ovih moraju samo da povežu prve dve kreativne grupe i navedu ih na raspravu. Po Reichu, strateški posrednici su presudni za stvarnu ekonomsku kontrolu (upor. Reich 1993: 190–210).

Ako društveni činioci vladaju svim ovim veštinama, sve opcije učestvovanja koje nudi društvo znanja su im otvorene. Ako nemaju ni jednu od ovih veština, niti sredstva ni srednjoškolsku diplomu, preti im gubljenje kontakta sa novim postignućima i dugoročno isključenje iz opcija društvenog delovanja. Na kraju govora, želim da povežem ove misli sa osnovnim modelom Evropskog društva znanja i završim sa par pitanja za dalje istraživanje.


III. Posledice modela Evropskog društva znanja



Na početku izlaganja naglasio sam da se ideja Evropskog društva znanja koristi na dva načina. Prvo opisno, kao dijagnoza najsavremenijih društava, a zatim kao normativni koncept, usmeren ka pružanju perspektive integracije i nade za brz razvoj svim državama članicama Evropske unije kao i njihovim pridruženim partnerskim državama. Kako je postalo jasno – nadam se – razvoj ka ekonomskom, tehničkom i delimično naučnom Evropskom društvu znanja je već zajednički. Ipak, ovaj koncept ne daje početne pozicije za integrativni i društveno balansirani razvoj. Ovo – i to je moja konačna teza – nije slučajno, jer to nije lako sprovesti i definitivno su potrebna dalja istraživanja.

Ako se društvo znanja koristi kao opisni model, ponovo se osvrće na razvoj, koji se prividno desio prirodno, samo zbog tehničkih inovacija. Ovakav pogled je već izneo Hans D’Orville iz Razvojnog programa Ujedinjenih nacija, na kongresu o društvima znanja u Bonu. Izjavio je da „će društvo znanja doći. Bez obzira želeli vi to ili ne.“ Iz ovog ugla, društvo znanja se shvata kao samostalni proces modernizacije. Ali ako se prihvati ovaj stav, malo je ili uopšte nema prostora da se ovim procesom upravlja svesno. Jednostavno smo izloženi razvoju ka društvu znanja. Ako se izraz društvo znanja koristi samo kao opisan, izuzetno je teško – kao što je pokazano – dati početne pozicije za društveno uravnoteženo i integrativno Evropsko društvo znanja.

U normativnijim formulacijama Evropske unije naglašavaju se samo opcije i mogućnosti Evropskog društva znanja. Ne pominju se dobitnici i gubitnici ovakvog razvoja, radnici znanjem i „neuki“ nezaposleni. Michael Vester je potpuno u pravu kada kaže da sadašnji razvoj od klasičnog industrijskog ka društvu znanja „u osnovi nije izmenio vertikalne odnose između društvenih, polnih, starosnih i etničkih klasa“ (Vester, u pripremi: 18). Adekvatno složen koncept Evropskog društva znanja mora da odrazi i uključi upravo ova otkrića. Danas jednostavno nema zbližavanja deskriptivno ustanovljenog razvoja i normativno poželjnog integrativnog procesa u Evropi, ekonomskog, tehničkog, naučnog Evropskog društva znanja i socijalnog Evropskog društva znanja.

Na kraju bih dao neke usputne komentare o načinima zbližavanja ove dve perspektive. Zagovornici opisne verzije društva znanja obično zaboravljaju da se, na primer, današnja internacionalizacija proizvodnje nije odigrala kao samostalan proces, već su je masovno podržali politički činioci. Neoliberalna promena i politika deregulacije samo su stvorili uslove da se pogura razvoj, koji sada naučnici pokušavaju da obuhvate izrazom ekonomsko-tehničkog Evropskog društva znanja. Drugim rečima: gubitak regulacijskih nadležnosti političkih činilaca u velikoj meri pokrenule su njihove političke odluke, na neki način usled njihove sopstvene odgovornosti.

Ako se normativna ideja Evropskog društva znanja shvati ozbiljno, a nije samo – kao što je to slučaj barem u istraživačkim programima Evropske unije – ograničena na izjavu bez posledica, sa mog stanovišta moraju se bliže ispitati dve polja. Kao prvo, kako se može operacionalizovati ovaj model na konkretniji način, popunjavajući ga opcijama delovanja? Kao drugo, kako bi izgledala politika reregulacije, koja bi postavila okvire i preduslove za razvoj ka socijalnom Evropskom društvu znanja, a ne bi dugoročno isključivala deo evropske populacije iz novih opcija?

Uwe Bittlingmayer
S engleskog preveo Miloš Zorić
Preuzeto sa stranice Centra za socijalno istraživanje
Iz: “European Knowledge Socety: Assumptions, Premises, Structures and Options”, Studia Universitatis Babes-Bolyai – European Studies, 1/2000, pp. 115-126.


*iz sažetka članka (op. ur.)
[1] Jedna opaska: Zapanjujuće, ali ulaganja u obrazovanje, merena udelom u BDP, nisu porasla u zemljama OECD još od sedamdesetih (upor. sliku 2).
[2] Prirodno, strukture ovih nacija razlikuju se u detaljima: „naročito [u; U.H.B.] diferencijacija generacijskog miljea većih porodičnih stabala i [u; U.H.B.] nezavisnost hedonističkog oboda na levim marginama društvenog prostora“ (Vester u pripremi: 21). Ali interesantna poenta ključna za argumentaciju je sličnost društvenih struktura i miljea uopšte.
[3] Ovo je možda isključivo karakteristika Nemačke.


Reference



1. Bell, Daniel, 1973, The Coming of the Postindustrial Society, New York.
2. Berger, Peter A., 1999, “Kommunikation ohne Anwesenheit. Ambivalenzen der
postindustriellen Wissensgesellschaft”, u: Rademacher, Claudia / Markus Schroer / Peter Wiechens (Hrsg.), 1999, Spiel ohne Grenzen? Ambivalenzen der Globalisierung, Opladen,177-198.
3. Bundesministerium für Bildung und Forschung, 1999, Deutschland braucht eine moderne Innovationspolitik. Erklärung der Bundesbildungsministerin Buhlmann anläßlich der Vorstellung des Berichts ‘Zur technologischen Leistungsfähigkeit Deutschlands’
4. Drucker, Peter F., 1993, Die postkapitalistische Gesellschaft, Düsseldorf u.a.
5. Eickelpasch, Rolf, Claudia Rademacher, 1997, “Postindustrielle Gesellschaft”, in: Kneer, Georg; Armin Nassehi; Markus Schroer (Hrsg.), Soziologische Gesellschaftsbegriffe, München, 205-227.
6. Europska komisja, 1999, 5th Framework Programme, 4th Activity: Improving the Human Research Potential and the Socio-Economic Knowledge Base, Key Action: Improving the Socio-Economic Knowledge Base, Guide for Proposers, Part One, dostupno kao internet-dokument: http://www.cordis/5fp.lu/.
7. Giddens, Anthony, 1995, Konsequenzen der Moderne, Frankfurt am Main.
8. UNDP 1999, Human Development Report 1999, dostupno kao internet-dokument:
http://www.undp.org/hdro/.
9. Kraemer, Hagen, 1998, “Zur Tertiarisierung der deutschen Volkswirtschaft”, in: Mangold, Klaus (Hrsg.), Die Zukunft der Dienstleistung, Wiesbaden, 171-216.
10. Keribich, Rolf, 1986, Die Wissenschaftsgesellschaft. Von Galilei zur High-Tech-Revolution, Frankfurt am Main.
11. Mills, C. Wright, 1956, White Collar. The American Middle Class, New York.
12. Rademacher, Claudia, Markus Schroer, Peter Wiechens (Hrsg.), 1999, Spiel
ohne Grenzen? Ambivalenzen der Globalisierung
, Opladen.
13. Reich, Robert B., 1993, Die neue Weltwirtschaft. Das Ende der nationalen Ökonomie, Frankfurt am Main/Berlin.
14. Sennett, Richard, 1998, Der flexible Mensch. Die Kultur des neuen Kapitalismus, Darmstadt.
15. Stehr, Nico, 1994, Arbeit, Eigentum und Wissen. Zur Theorie der
Wissensgesellschaften
, Frankfurt am Main.
16. Touraine, Alain, 1972, Die postindustrielle Gesellschaft, Frankfurt am Main.
17. Vester, Michael, G., Forthcoming, Transformation of Social Classes in Europe: From ‘Deproletarianisation’ to ‘Individualisation’?, MS 1999.
18. Wingens, Matthias, 1998, Wissensgesellschaft und die Industrialisierung der Wissenschaft
19. World Bank 1998, World Development Report 1998-99. Knowledge and Development,
dostupno kao internet-dokument: http://www.worldbank.org/wdr/.
20. Zew et al., 1999a, Dienstleistungen in der Zukunft. Innovationsaktivitäten im
Dienstlei-stungssektor. Kurzfassung
, dostupno kao internet-dokument: http://www.zew.de/.
21. Zew et al., 1999b, Zur technologischen Leistungsfähigkeit Deutschlands.
Zusammenfassender Endbericht 1998. Gutachten im Auftrag des BMBF
, dostupno kao
internet-dokument: http://www.zew.de/.

Vezani članci

  • 31. prosinca 2018. Institucionalni patrijarhat kao zakonitost kapitalizma Donosimo kratak pregled knjige „Restavracija kapitalizma: repatriarhalizacija družbe,“ autorice Lilijane Burcar, koja uskoro izlazi i u hrvatskom prijevodu. Razmatrajući niz tema, od pojma patrijarhata, uloge i strukture obitelji te statusa žena u društvu, do analize institucionalnih mjera koje uokviruju reproduktivnu sferu, Burcar naglašava da su odnosi moći unutar obitelji i društva uvjetovani materijalnom podlogom na kojoj se društvo temelji i poručuje da je „institucionalni patrijarhat jedna od središnjih operativnih zakonitosti kapitalističkog sistema“.
  • 31. prosinca 2018. Bogdan Jerković: nekoliko crtica o sistemskom brisanju Slabljenje društvenog značaja kreativnih umjetničkih disciplina velikim je dijelom posljedica njihove hermetičnosti koju, u svijetu kazališne proizvodnje, možemo pripisati konzervativnom karakteru tzv. kazališne aristokracije. O svrsi kazališnog stvaralaštva te njegovu političkom i radikalno-demokratskom potencijalu, pročitajte u tekstu Gorana Pavlića koji problematizira sistemski (akademski i politički) zaborav Bogdana Jerkovića, avangardnog zagrebačkog kazališnog redatelja i ljevičara, čija se karijera od 1946. godine bazirala na pokušaju deelitizacije vlastite struke i kreiranja društveno angažiranog teatra, odnosno približavanja kazališne umjetnosti radničkoj klasi.
  • 31. prosinca 2018. Ekonomski liberalizam u sukobu s principima demokracije Brojni zagovaratelji liberalizma i dalje sugeriraju postojanje idealtipskog kapitalističkog tržišnog društva unatoč jasnoj diskrepanciji s praksom realno postojećih kapitalizama. O definicijama i historizaciji liberalizma, pretpostavkama i račvanju njegovih struja, odnosu slobode i demokracije u kapitalizmu te liberalnom i socijalističkom guvernmentalitetu razgovarali smo s Mislavom Žitkom.
  • 31. prosinca 2018. Noć i magla: Bio/nekropolitika koncentracijskih logora i strategije njihova filmskog uprizorenja Kolektivna sjećanja na traumatična iskustva holokausta nastavljaju, i više od 70 godina nakon oslobođenja zadnjih preživjelih zatvorenika_ica iz koncentracijskih logora, prizivati snažne emotivne reakcije i etičko-moralna propitivanja uloge pojedinca u modernom industrijskom dobu. No, istovremeno je ozbiljno zanemaren političko-ekonomski pristup koji bi nam pomogao shvatiti puni kontekst u kojemu nastaju genocidne politike, poput nacističkog projekta uoči i tijekom Drugog svjetskog rata. Koristeći primjere iz tzv. kinematografije holokausta autor teksta oživljava već djelomično zaboravljenu tezu prema kojoj holokaust nije tek neponovljiva anomalija, nego sasvim logična posljedica razvoja suvremenog kapitalističkog sustava.
  • 31. prosinca 2018. Transfobija i ljevica Za kapitalističke države u posljednje je vrijeme karakterističan uspon ultrakonzervativnih pokreta koji, u skladu s neoliberalnom ekonomskom logikom izvlačenja profita iz reproduktivne sfere, naglasak stavljaju na tradicionalne oblike obitelji i teže održavanju jasnih rodno-spolnih kategorija. Lijeva bi borba stoga neminovno trebala uključivati i borbu onih koji odstupaju od heteropatrijarhalne norme. O problemu transfobije na ljevici pročitajte u tekstu Mie i Line Gonan.
  • 31. prosinca 2018. Ne svatko za sebe, nego svi zajedno – Organiziranje na radnom mjestu: zašto i kako? Današnjem duboko prekariziranom radništvu prijeko su potrebne snažne sindikalne strukture. No, one mogu biti uspostavljene samo kroz dugoročno organiziranje na terenu. Donosimo prijevod teksta skupine istraživača iz kranjskog Centra za društveno istraživanje – kratke upute za sindikalne organizatore i one koji se tako osjećaju.
  • 31. prosinca 2018. Le citoyen de souche* U tekstu o političkim pravima pojedinaca u građanskom društvu, Stefan Aleksić tvrdi da je model ograničenog državljanstva na ograničeno vrijeme, kojeg predlaže ekonomist Branko Milanović kao način dugoročnog adresiranja globalnih migracija, savršen za izgradnju administrativne arhitekture koja će migrante_ice ekonomski instrumentalizirati, a istovremeno odstraniti njihov politički kapacitet, zadovoljivši pritom potrebu za jeftinom radnom snagom, karakterističnu za proces akumulacije kapitala.
  • 31. prosinca 2018. Umjetnost ne može biti svedena na društvenu funkciju U neoliberalnom svijetu u kojem dominira umjetnost neosjetljiva na vlastite uvjete proizvodnje, nužno je uvidjeti da kultura, u koju su lijeve snage uglavnom stjerane, ne može biti surogat za političko-ekonomske promjene. Donosimo vam intervju u kojem Miklavž Komelj govori o politizaciji i transformativnim potencijalima umjetnosti, nadrealističkom pokretu, partizanskom umjetničkom stvaralaštvu, problemu svođenja umjetnosti na njenu deklarativnu intenciju te položaju umjetnosti u procesu restauracije kapitalizma u Jugoslaviji.
  • 31. prosinca 2018. Lekcije jugoslavenskih samoupravnih praksi Jačanje tržišne ekonomije u Jugoslaviji 60-ih produbljuje razlike između proizvođača i onih koji organiziraju proizvodnju, sve jasnije ukazujući na kontradikcije samoupravnog modela te upitne dosege radničke participacije i političke emancipacije. O povijesti Jugoslavije kao projekta državnog kapitalizma, problemima kolektivizacijskih i industrijalizacijskih modela razvoja zemlje, potrebi razlikovanja dviju vrsta radničkog samoupravljanja (odozdo i odozgo) te dezintegracijskom učinku svjetskog tržišta na realno postojeće samoupravne prakse razgovarale smo s historičarom Vladimirom Unkovskim-Koricom.

Događanja

pogledaj sve

Bookmarks

pogledaj sve

Natječaji i prijave

pogledaj sve

Plenum FFZG-a

pogledaj sve