Kriza kao kapitalistička prilika II.

Kriza kao kapitalistička prilika: Nova akumulacija kroz komodifikaciju javnih usluga

III

Kako je došlo do otvaranja tog tržišta? Naravno, nabavka usluga od spoljnih dobavljača nije nova pojava. Vekovima su vlade naručivale izgradnju zgrada, puteva, mostova i druge „javne radove“, nabavljale robu, od spajalica do vatrogasnih kola, od privatnih dobavljača koji su, sa druge strane, isto toliko dugo učestvovali u skandalima vezanim za podmićivanje javnih službenika u svrhu obezbeđivanja što unosnijih ugovora. Ipak, početke aktuelnog talasa autsorsinga verovatno je najbolje vremenski smestiti u rane 1980-te godine. U UK, konzervativna vlada je uvela dve uočljivo različite forme privatizacije. Jedna od njih bila je direktna prodaja javne imovine, prvobitno potencirana kao prodaja pojedinačnim građanima, pre nego kompanijama. Najbolji primer za ovo bile su prodaje socijalnih stanova njihovim stanarima i, počevši od 1984. godine, prodaja javnih preduzeća – telekomunikacija, industrije gasa, i elektroprivrede – putem emitovanja akcija ponuđenih za kupovinu široj javnosti. U vezi sa poslednjim, doduše manje oglašavano u javnosti, bilo je otvaranje tržišta telekomunikacija i energetike za privatnu konkurenciju. Drugi oblik privatizacije (koji nije uključivao potpunu promenu vlasništva) bio je uvođenje obaveznih javnih tenderskih procedura za javne nabavke, prvo na nivou lokalne administracije, a potom i u Nacionalnoj zdravstvenoj službi (NZS). Iako to nije nužno značilo da će konkretne usluge morati da budu prepuštene spoljašnjim izvođačima, javna preduzeća su sada morala da se nadmeću sa privatnim kompanijama kako bi bili u mogućnosti da nastave da pružaju dotične usluge. Ovo je izazvalo pritisak na najamnine i uslove rada, te dovelo do nove nesigurnosti: radna mesta više nisu nužno bilo „doživotna“, već su bila garantovana samo do ugovorom određenog roka.

Prvi talas obaveznih javnih tendera ticao se pretežno manuelnih poslova, kao što su građevinski radovi, usluge odnošenja smeća i čišćenja, a takođe i (verovatno ne slučajno) oblasti gde su sindikati zaposlenih u javnom sektoru bili jaki i prethodno pokazali svu svoju snagu u masovnim štrajkovima tokom „zime nezadovoljstva“ 1978-79. koja je direktno prethodila izbornoj pobedi Margaret Tačer (Margaret Thatcher). Veći deo argumentacije vezane za ovaj nametnuti autsorsing bio je fokusiran, ne samo na navodnu efikasnost koja bi bila postignuta pružanjem usluga od strane privatnih kompanija, nesputanih „restriktivnim praksama“ sindikata manuelnih radnika iz javnog sektora, već i na diskurs „preduzetništva“: tvrdilo se da će eksterno pružanje tih usluga stvoriti prostor za nove male firme. U stvarnosti, većina tih ugovora je otišla velikim, često multinacionalnim kompanijama. Na primer, dok je pažnja javnosti 1984-85. bila usmerena na štrajk rudara širom zemlje – grupe organizovanih radnika koja je takođe bila direktno na meti torijevaca premijerke Tačer – još jedan dugotrajan štrajk se odvijao u bolnici Barking u Istočnom Londonu. Čistači/ce koji/e su štrajkovali/e u ovoj bolnici bili/e su zaposleni/e od strane jedne od kompanija unutar Prichards Services Group, transnacionalne korporacije sa 58 podružnica u 15 zemalja, sa 17.000 zaposlenih u 430 bolnica širom sveta, uključujući Saudijsku Arabiju, Južnoafričku Republiku, Novi Zeland, Francusku, Nemačku i SAD.[17] Interesantno je da je od 1983. do 1994. godine muž Margaret Tačer, Denis, bio potpredsednik Atwoods plc, velike međunarodne kompanije koja se bavila odlaganjem otpada i koja je profitirala upravo od ovakvog oblika privatizacije. Detaljna studija o uticaju obaveznih javnih tenderskih procedura u lokalnoj vlasti u UK, sprovedena tokom 1993-94, zaključila je da su žene znatno više pogođene ovakvim merama od muškaraca: broj zaposlenih žena u lokalnoj vlasti opao je za 22% dok je broj zaposlenih muškaraca opao za 12%, a sličnu tendenciju je imao i pad zarada koji je kod žena bio dosta oštriji u odnosu na muškarce. Takođe, primećeno je i znatno smanjenje sindikalnog članstva. Ipak, po državu su posledice, u smislu troškova, bile negativne. Dok su neoliberalni zastupnici ovih mera (Svetska banka, MMF, OECD, kao i Vlada UK) tvrdili da će one doneti uštedu od 20-25%, u stvarnosti je ušteda u proseku iznosila svega 6,5%, što je, u 39 studija slučaja istraženih od strane vlasti, iznosilo 16 miliona funti. Međutim, ukupni javni trošak (uzimajući u obzir naknade za nezaposlene i izgubljene doprinose za osiguranje) bio je procenjen na 41 milion funti (od čega se 32 miliona funti odnosi na žensku radnu snagu). Preneto na nacionalni nivo, procena je da je ušteđeno 124 miliona funti, a izgubljeno 250 miliona funti, što dovodi do neto nacionalnog gubitka od 126 miliona funti.[18]

Svaki od ovih oblika privatizacije na sličan način odvijao se i na drugim mestima. U Evropi, Britanija je igrala značajnu ulogu u forsiranju agende liberalizacije koja je dovela do prinudnih rasprodaja, najpre nacionalnih telekomunikacionih kompanija, potom energetskih kompanija u javnom vlasništvu i prepuštanje poštanskih usluga tržištu. U EU regulacija javnih nabavki obavlja se još od 1966. godine (Direktivom 66/683, kojom se zabranjuju pravila koja favorizuju domaće dobavljače u odnosu na strane unutar zajedničkog evropskog tržišta). Okretanje ka neoliberalizmu dovelo je do mnogo dublje deregulacije sredinom 1980-ih godina. Jedinstveni evropski akt iz 1986. godine uveo je nov režim u kome su otvorene tenderske procedure uspostavljene kao norma za sve javne nabavke u EU, dok su procedure direktnog ugovaranja bile dozvoljene samo u izuzetnim okolnostima. Prva Direktiva o komunalnim uslugama (Utilities Directive [90/351]) uklonila je prepreke za pristupanje tržištima energetike, telekomunikacija, saobraćaja i voda, dok je Direktiva o uslugama (Services Directive [92/50]) iz 1992. godine proširila na javne službe načela koja su se prvobitno odnosila na nabavku robe, izvođenje radova i komunalne usluge.[19]

U međuvremenu, Urugvajskom rundom, koja je započeta 1986. godine, a kulminirala GATT-om (Opšti sporazum o carini i trgovini) 1994. godine, usluge su stavljane (zajedno sa kapitalom i intelektualnim vlasništvom) na domašaj globalnih trgovačkih sporazuma. Godine 1992, kada je osnovana Međunarodna telekomunikacijska unija, otpočinje era globalne deregulacije telekomunikacija. Ova deregulacija je učinila dostupnom infrastrukturu koja je omogućila jeftin globalni transfer digitalizovanih podataka. To je takođe godina u kojoj je Indija mogla da otpočne slobodan izvoz svojih softverskih usluga zahvaljujući uklanjanju izvoznih barijera, koje su prvobitno bile osmišljene kako bi zaštitile domaću industriju u sklopu strategije supstitucije uvoza. Ranih 1990-ih, sve je bilo pripremljeno kako bi globalne kompanije otpočele sa pružanjem širokog spektra usluga van nacionalnih granica, krčeći svoj put kroz sva ograničenja postavljena u svrhu zaštite nacionalnih kompanija ili lokalne radne snage.[20]

Ovaj razvoj istorijski je koincidirao sa formalnim okončanjem Hladnog rata posle 1989. godine. Tada, ne samo da su zemlje bivšeg sovjetskog bloka postale novo tržište zapadnom kapitalu, već su uklonjeni i svi razlozi da poslodavci, uz saradnju sa nacionalnim vladama, sklapaju posebne dogovore sa radnom snagom, dogovore kakvi su obeležili treću četvrtinu 20. veka (različito opisivanu kao „fordizam“, „zlatno doba“, „posleratna kejnzijanska država blagostanja“ itd).[21]

IV

Derogiranje ovih posebnih dogovora čini deo konteksta razvoja nove globalne podele rada, praktikovane od strane novih multinacionalnih kompanija za pružanje poslovnih usluga. Bilo da te kompanije ostvaruju ekonomiju obima izmeštanjem poslova na mesta gde je radna snaga dobro obučena, a jeftina („ofšoring“), ili dovođenjem jeftine radne snage na mesta gde se vrši rad, na primer kroz upotrebu migrantskih radnika, one zapravo usvajaju jednu te istu strategiju: posežu za globalnom rezervnom armijom rada. Naravno, njihovi izbori su donekle ograničeni. Sputavaju ih, na primer, dostupnost odgovarajućih veština i kvalifikacija, nacionalni propisi koji ograničavaju kretanje radne snage, fiksiraju minimalne plate ili propisuju određene standarde kvaliteta, kao i mogućnost postojeće radne snage da se bori i pruži otpor. Ipak, u meri u kojoj se poslodavci mogu oslanjati na alternativne izvore rada, prisutna je i pretnja koja pritiska plate i uslove rada trenutno zaposlenih i nad njima se nadvija kao disciplinujuća sila.

Čini se da je postojanje ove nove globalne rezervne armije direktno povezano sa dugim i sporim srozavanjem standarda rada u privilegovanom kapitalističkom jezgru – standarda koji se tiču sigurnosti radnog mesta, napredovanja, doprinosa za penziono osiguranje koje uplaćuje poslodavac, plaćenih odmora, bolovanja, porodiljskih prava i drugih pogodnosti za koje su se radnici/e izborili/e u trećoj četvrtini 20. veka. Ovaj trend se, naravno, ne može pripisati isključivo globalizaciji rada; jasno je da je, na primer, direktan napad na organizovanu radnu snagu za vreme vlada Margaret Tačer i Ronalda Regana (Ronald Reagan) takođe odigrao značajnu ulogu. Ipak, postojanje globalne rezervne armije rada sigurno predstavlja glavni faktor u objašnjavanju neuspeha radništva (čak i onih radnika/ca koji/e su, tradicionalno, bili/e visokokvalifikovani/e i dobro organizovani/e) da se, tokom poslednje dve decenije, odupre srozavanju uslova rada i plata – srozavanju koje je jasno merljivo u vidu dužih radnih sati, lošijeg fizičkog i mentalnog zdravlja, manje platežne sposobnosti, ugovora na određeno i gubitka penzija. Teško je izbeći zaključak da je pregovaračka pozicija radnika/ca sa poslodavcima ozbiljno potkopana svešću da negde postoje drugi/e radnici/ce sasvim sposobni/e da obavljaju njihove poslove.

Treba primetiti da su u većini razvijenih zemalja, sve do 2008. godine, zaposleni u javnom sektoru najznačajniji izuzetak kada su u pitanju ovi procesi. U mnogim zemljama tokom poslednje dve decenije, radnici/e javnog sektora postali/e su ne samo najbolje sindikalno organizovana radna snaga,[22] već i jedini preostali nosioci modela kako bi pristojan rad mogao da izgleda. Na primer, zaposleni u javnom sektoru su preuzeli vodeću ulogu u pregovaranju i postizanju sporazuma o jednakim šansama, trejdofa[23] između vremena i novca koji doprinosi boljem balansu rada i kvaliteta života, kao i ojačavanju standarda koji kvalitet pruženih usluga stavljaju ispred finansijskog interesa.
Pitanjem da li je uopšte postojao jedinstveni „fordistički model“ u posleratnim industrijskim odnosima ovde se nećemo baviti. Kakvi god da su partikularni kompromisi pravljeni između kapitala i rada u različitim nacionalnim kontekstima i koliki god da je bio opseg neoliberalnih mera koje su počele da razgrađuju te kompromise tokom 1980-ih godina, sa sigurnošću se može tvrditi da 1989. godina predstavlja trenutak u kome su pritisci da se krene ka konvergentnom modelu globalnog zapošljavanja gotovo svuda počeli da nadjačavaju otpore radništva koji su imali za cilj da zaštite ili prošire ranije stečena prava.

Naravno, ovaj proces nije bio u potpunosti negativan po sve radnike/ce. Zbog velikog dispariteta između zemalja i velike sklonosti ka segmentaciji tržišta rada, kao i činjenice da su radnici/e u različitoj meri uspevali/e da pruže otpor, ovi nivelišući procesi za jedne predstavljaju relativno poboljšanje, dok ih drugi doživljavaju kao pogoršanje u smislu smanjenja plata i lošijih uslova rada. Konkretno, žene i pripadnici etničkih i rasnih manjina, privremeni radnici i oni koji rade pola radnog vremena, kao i oni iz zemalja koje su kroz istoriju imale veoma slabu zaštitu zaposlenih, svi oni su tokom 1990-ih godina profitirali od, na primer, različitih direktiva protiv diskriminacije usvojenih od strane Međunarodne organizacije rada ili EU. Ipak, važan deo konteksta u kojem je došlo do prepuštanja javnih usluga tržištu čine simultana erozija zaštite zaposlenih i olakšavanje pristupa globalnom rezervoaru rada: rezervna armija ne samo manuelnih radnika/ca, već i „radnika/ca znanja“ koji/e su, zahvaljujući standardizaciji administrativnih poslova kroz uvođenje informatičkih i komunikacionih tehnologija, sve više u stanju da sprovode zadatke koji su ranije bili u opisu posla javnih službenika ili drugih birokrata iz javnog sektora. Standardizacija poslova i priroda administrativnih radnih procesa koja postaje sve više generička (u kombinaciji sa lakoćom sa kojom se digitalizovane informacije mogu prenositi na daljinu), učinila je kancelarijske radnike/ce međusobno zamenljivim, pogoršavši time njihovu pregovaračku poziciju u odnosu na poslodavce, bilo javne ili privatne.

V

Vlada Novih laburista, izabrana u UK 1997. godine, umesto da je modifikovala po radnike i radnice štetne efekte nastale prepuštanjem javnih usluga tržištu tokom 1980-ih i ranih 1990-ih godina, agresivno je nastavila sa privatizacijom. U lokalnoj administraciji, na primer, zamenila je obavezne javne tendere, koje su uveli konzervativci, svojim konceptom „najbolje vrednosti“ (best value) i time zakonski obavezala organe lokalne samouprave da obezbede najekonomičnije, najefektivnije i najefikasnije usluge i dokažu da su ih uporedili sa uslugama drugih privatnih i javnih dobavljača. Ovim konceptom je, takođe, uveden režim neprekidne revizije i kontrole, čime je smanjeno polje za ispoljavanje individualnog profesionalizma i sposobnosti radnika da direktno odgovore na potrebe klijenata. I dok zakonska obaveza za autsorsingom nije bila toliko očigledna i neposredna, opšte zakonske obaveze su proširene (a neke od sankcija za slučaj nedokazivanja „najbolje vrednosti“ , bile su podjednako oštre, ako ne i gore). Možda je još važnija činjenica da je uvođenje ove mere podrazumevalo promenu načina razmišljanja: lokalne vlasti, ma kojeg političkog opredeljenja, bile su primorane da usvoje vrednosti nametnute od strane sistema. Čak i kada usluge nisu autsorsovane, njima se moralo upravljati kao da jesu, a javni službenici su u sve većoj meri bili podvrgnuti disciplini tržišta. Preduslov za pravljenje zahtevanih poređenja bio je da se usluge definišu na standardizovan način. „Najbolja vrednost“ je stoga jedan od pokretača procesa rutinizacije i standardizacije poslova, praćen uvođenjem zvaničnih procedura i indikatora uspešnosti, čime je omogućen statistički nadzor i stvorena osnova da se standardi kvaliteta upisuju u ugovore kojima se definišu uslovi pod kojima privatne kompanije pružaju ove nekada javne usluge.
Budući da je standardizacija preduslov za komodifikaciju, mere Novih laburista odigrale su ključnu ulogu u komodifikaciji javnih usluga na kojoj se temelji transformacija ovih usluga u jedinice razmene na globalnom tržištu.[24] Lokalna administracija nije bila jedina meta: Novi laburisti su takođe sproveli značajne reforme koje su razvile tržište za privatne kompanije unutar Nacionalne zdravstvene službe,[25] obrazovnog sistema, zatvorskih institucija i pravnih službi.[26] U svakom od ovih slučajeva, proces transformacije nekog dela javne službe u robu kojom je moguće trgovati prolazi kroz iste faze: standardizacija, stvaranje potražnje, ubeđivanje zaposlenih da prihvate promene i transfer rizika.[27] Ovi procesi, naravno, nisu specifična karakteristika Novih laburista ili UK-a ali, entuzijastički prihvaćeni od strane socijaldemokrata u Britaniji, kao i Skandinaviji i drugde, igrali su važnu ulogu u stvaranju novog konsenzusa po kojem se zdravorazumski prihvata kao prirodno i neizbežno da tržište postavlja norme.

U slučaju složenih ličnih usluga (kao što su podučavanje, medicinska nega ili socijalni rad), a koje uključuju veliku količinu kontekstualnog i implicitnog, tacitnog znanja, komunikativnih veština i „emocionalnog rada“,[28] nije lako sprovesti proces standardizacije koji je preduslov za komodifikaciju. Taj proces uključuje mnoge korake tokom kojih se sprovodi niz mera: implicitno znanje u sve većoj meri biva kodifikovano, poslovi se standardizuju, merenje rezultata je unapred dogovoreno, procesi upravljanja su reorganizovani, organizacije su razgrađene na sastavne delove koji se potom formalizuju (ponekad i u zasebne pravne entitete), a između njih se uvode odnosi koji liče na tržišne. Sve to može biti priprema za promenu vlasništva ili otvaranje prostora za spoljašnju ponudu. Tek kada je aktivnost stvarno ili potencijalno transformisana u nešto što je moguće proizvesti ili prodati od strane profitno orijentisanog preduzeća, teren je pripremljen za dalje restrukturiranje na načine koji čine deo uobičajenih praksi multinacionalnih kompanija: dolazi do združivanja, preuzimanja, rekonfiguracije delova u nove kombinacije i uvođenja globalne podele rada.[29]

U deceniji od 1997. do 2007. godine ovi procesi standardizacije i internacionalizacije odigravali su se veoma brzo. Do 2000. godine uveden je čitav niz novih zvaničnih procedura i standarda kvaliteta uključujući i ISO standarde kvaliteta.[30] Tu su zahtevi sistema za upravljanje kvalitetom narasli sa 46.571 u 1993. na 1.064.785 u 2009. godini – zapanjujući rast od gotovo 23 puta u periodu od 16 godina.[31] Globalni porast broja standarda vezanih za životnu sredinu bio je jednako dramatičan – od 13.994 u 1999. godini na 223.149 deceniju kasnije, rast od 16 puta za svega deset godina. U međuvremenu, milioni radnika/ca širom sveta stekli/e su sertifikate akreditovane od strane IT kompanija kao što su Sun, Oracle, Cisco, Microsoft i drugih, što im je omogućilo da uđu na transparentno globalno tržište poslova, na takav način da je njihove veštine, sada u potpunosti jasne poslodavcima, bilo moguće zameniti veštinama drugih radnika/ca. Novokvalifikovani/a posednik/ca Cisco sertifikata sada, na primer, može na internetu[32] da sazna da će, zahvaljujući svojim kvalifikacijama, zarađivati prosečnu godišnju platu od 69.401 američkih dolara u UK, ili 14.518 dolara u Indiji. Oni/e koji/e ne mogu da prodaju svoje veštine velikim multinacionalnim korporacijama, mogu da ih aukcijski ponude najvećem ponuđaču na vebsajtovima kao što je oDesk.[33] Da bi se pružio nekakav nagoveštaj veličine globalne rezervne armije stvorene na ovakav način, može se ukazati na to da je samo jedan od Microsoft sertifikata, Microsoft Certified Professional (MCP), u vreme pisanja ovog teksta posedovalo 2.296.561 radnika/ca.[34] S obzirom na to da se radi o zanimanju koje je, još koliko 1980-ih godina, bilo rezervisano za malobrojnu elitu sa značajnom pregovoračkom moći,[35] ova brojka je zapanjujuća.



Bilješke

[17] U. Huws, „Move Over Brother“, New Socialist, januar 1985.
[18] Equal Opportunities Commission, The Gender Impact of CCT in Local Government, Manchester: Equal Opportunities Commission, 1995.
[19] Ovaj proces je potom kulminirao 2006. godine donošenjem Direktive o uslugama (2006/123), koja je stupila na snagu 28. decembra 2009, uspešno uklanjajući sve nacionalne barijere unutar EU za kompanije koje žele da učestvuju u tenderima za javne usluge.
[20] Još jednom, ovo je pripremilo teren za dalju liberalizaciju međunarodne trgovine uslugama sprovedenim Opštim sporazumom o trgovini uslugama (General Agreement on Trade in Services [GATS]). Rečima Svetske trgovinske organizacije: „Urugvajska runda pregovora bila je tek početak. GATS zahteva dalje pregovore koji su započeti 2000. godine i sada su deo Razvojne agende iz Dohe. Cilj je da se nastavi sa procesom liberalizacije.“ „Understanding the WTO: the Agreements“, dostupno na http://www.wto.org.
[21] B. Jessop, The Future of the Capitalist State, Oxford: Polity Press, 2002.
[22] Stepen sindikalizacije je u svim evropskim zemljama, sa izuzetkom Belgije, znatno veći među radnicima/ama iz javnog sektora, nego među njihovim kolegama/inicama iz privatnog sektora. Videti V. Glassner, The Public Sector in the Crisis, Working Paper 2010.07, European Trade Union Institute, 2010, str. 15.
[23] Trejdof je izraz koji označava ustupak, situaciju u kojoj se zarad dobijanja jednog kvaliteta ili aspekta gubi drugi – prim. ur.
[24] Opširno sam pisala o ovom procesu u, na primer, Huws, The Making of a Cybertariat; and Huws, „The New Gold Rush“, Work Organisation, Labour and Globalisation, 2(2), 2008.
[25] Za detaljnu analizu, videti S. Player i C. Leys, Confuse and Conceal: The NHS and Independent Sector Treatment Centres, London: Merlin Press, 2008.
[26] Videti D. Whitfield, „Marketisation of Legal Services“, Legal Action, mart 2007.
[27]C. Leys, Market-Driven Politics, London: Verso, 2003.
[28]A. Hochschild, The Managed Heart: The Commercialization of Human Feeling, Berkeley: University of California Press, 1983.
[29]Ponekad se postavlja pitanje da li postoji ikakvo poboljšanje u kvalitetu usluga koje su standardizovane, komodifikovane ili autsorsovane. Ukoliko je to slučaj, dobit koju imaju korisnici/e usluga može prevagnuti nad svim negativnim posledicama po radnike/ce. Zapravo, iz više razloga je izuzetno teško praviti ovakva poređenja. Prvo, restrukturiranje se često uvodi u situacijama kada su usluge, usled rezova u potrošnji, već lošijeg kvaliteta. Drugo, procesi promena povezani sa komodifikacijom otežavaju poređenje sličnog sa sličnim. Treće, opsesivno fokusiranje na kvantitativne indikatore, koje je osnovni potporni stub komodifikacije, čini nevidljivim mnoge kvalitativne promene koje korisnici/e usluga mogu da dožive kao negativne. Ipak, postoji dosta istraživanja koja sugerišu da dolazi do pogoršanja u kvalitetu pruženih usluga (videti, na primer, C. Leys i A. Pollock, NHS plc: The Privatisation of our Health Care, London: Verso, 2004; Player i Leys, Confuse and Conceal; D. Whitfield, Global Auction of Public Assets, London: Spokesman, 2009). Možda nije slučajno što je Džon Haton (John Hutton), državni sekretar za preduzeća i reformu propisa u vladi Novih laburista tokom 2008. godine, prestao čak i da tvrdi da je glavna prednost autsorsinga smanjenje troškova. Industriju javnih usluga, rekao je, treba podsticati jer „postoji značajan izvozni potencijal u ovoj industriji koja raste. Podsticanje i pomaganje firmi iz UK da što više iskoriste ove prilike proizvešće značajnu dobit ne samo za njih, već i za ekonomiju UK. Zaključak je da je najbolji način na koji vlada može da pomogne industriju javnih usluga u inostranstvu upravo kroz održavanje takmičarskog okvira koji podstiče dinamičnu i uspešnu industriju javnih usluga u UK“. Videti Executive Summary introduction to Julius, Public Services Industry Review, str. v.
[30] Međunarodna organizacija za standardizaciju, koja broji 2.700 tehničkih komiteta, potkomiteta i radnih grupa, postavila je međunarodne tehničke standarde za širok opseg različitih industrijskih procesa. Postojanje tih standarda znači da je moguće trgovati sa ISO-sertifikovanom kompanijom (ili joj prepustiti autsorsovane poslove) sa uverenjem da će rezultati biti predvidljivi i standardizovani. Time se uklanja potreba za detaljnim nadzorom. Na isti način su, recimo, električni standardi omogućili da se neki uređaj priključi na struju preko standardizovane utičnice uz garantovanu sigurnost da će ispravno funkcionisati.
[31] ISO Survey, 2009, dostupno na http://www.iso.org.
[32] U ovom slučaju: http://www.certificationskit.com/cisco-certification/ciscocertification-salary-statistics.
[33] B. Caraway, „Online Labour Markets: An Enquiry into oDesk Providers“, Work Organisation, Labour and Globalisation, 4(2), 2010, str. 111-125.
[34] Dostupno na http://www.trainsignaltraining.com.
[35] Detaljno sam pisala o promenljivim profesionalnim identitetima IT radnika/ca unutar konteksta globalizacije u U. Huws, „New Forms of Work; New Occupational Identities“, u N. Pupo i M. Thomas, ur, Interrogating the ‘New Economy’: Restructuring Work in the 21st Century, Peterborough, Ontario: Broadview Press, 2010.