Michael Heinrich 18. studenoga 2013.

Teorijska istorija Marksove kritike ekonomije

Sa stranice Gerusije prenosimo prijevod teksta u kojem se Michael Heinrich bavi teorijskom poviješću Marxove kritike ekonomije. “Marks nam ne pruža samo jedan prikaz kapitalističkog načina proizvodnje ili jednu novu političku ekonomiju pored već postojeće. Njegova namera, koja stoji u podnaslovu Kapitala, glasi „kritika političke ekonomije“. Time se ne misli na kritiku pojedinačnih ekonomskih teorija, već na kritiku jedne celokupne nauke. Marks ne kritikuje samo rezultate ove nauke, već pre svega pitanja koja postavlja ili, bolje rečeno, sistematsko netematizovanje određenih pitanja.”


1. Marks i marksizam


„Ljudi prave svoju vlastitu istoriju, ali je ne prave po svojoj volji, ne pod okolnostima koje su sami izabrali, nego pod okolnostima koje su neposredno zatekli, koje su date i nasleđene. Tradicija svih mrtvih generacija pritiska kao mora mozak živih“ (MEW[1] 8: 115).

Ove često citirane rečenice iz 18. Brimera se mogu primeniti i na svaki pristup Marksovim delima. Iako je u pitanju „naš“ pristup, mi ovim delima pristupamo u određenoj istorijskoj situaciji, u kontekstu određenih političkih iskustava i teorijskih debata, koje vode do specifičnih pitanja i diskusija, koje su pre par godina imale potpuno drugačiji smisao i koje će par godina kasnije opet imati drugi smisao. Uspon socijal-demokratskih radničkih pokreta pre Prvog svetskog rata, njegova podela na komunističko i socijal-demokratsko krilo nakon Prvog svetskog rata, iskustvo fašizma i staljinizma, koje su nakon Drugog svetskog rata pratili Hladni rat, Revolucija u Maju ’68, raspad Sovjetskog Saveza, procesi globalizacije devedesetih godina kao i prateći porast globalnih protestnih pokreta, sačinjavaju potpuno različite političko-društvene odnose u kojima su se vodile diskusije o Marksovim delima. Uvek su se različiti problemi smatrali najbitnijim, sasvim različite izvesnosti su bile dovođene u pitanje i dolazilo se do različitih zaključaka.[2]

Ali nisu se menjali samo istorijski konteksti u kojima su se čitala Marskova dela, već su se tokom 20. veka više puta menjala i sàma dela na kojima su se zasnivale diskusije. Dok su početkom 20. veka tri toma Kapitala važila za najbitnija dela, koja su bacala u senku sve drugo što je Marks napisao, početkom tridesetih godina prošlog veka ova situacija je počela da se menja. Sa prvim izdanjem Ekonomsko-filozofskih rukopisa, napisanih 1844. godine i Nemačke ideologije iz 1845. godine u ”Sabranim delima Marksa i Engelsa”[3] mladi, „filozofski“ Marks je jasno stupio u prvi plan nasuprot njegovoj vladajućoj ekonomskoj recepciji. 1939-41. godine se zatim po prvi put u Sovjetskom Savezu pojavio Grundrisse, čija se recepcija uspostavila tek tokom ’60 godina 20. veka. Grundrisse je pojasnio veliki broj metodskih pitanja, kao i širih društveno i istorijsko-teorijskih odnosa, koji su bili pozadina za Marksov Kapital. Ali Marksovi tekstovi su konačno u potpunosti izdati tek od sredine 1970-ih godina u novom MEGA izdanju.[4] Ovde su po prvi put izdati tekstovi koji se bave kritikom ekonomije, kao npr. celokupni ekonomski rukopisi iz 1861-63., od kojih su ranije objavljene samo Teorije o višku vrednosti, kao i Marksovi originalni rukopisi za drugi i treći tom Kapitala. Uz to su već poznati tekstovi izdati (skoro) bez recenzentskih izmena, što nije stvar samo filološke slobode: ranija izdanja, kao npr. izdanja Ekonomsko-filozofskih rukopisa ili Nemačke ideologije su bila objavljena sa namerom da se iz fragmenata izgradi jedno celovito delo u „duhu autora“[5], što nije sprečilo da interpretativni kalupi koji su karakteristični za sàm oblik izdanja ostave svoj trag.[6]

Pre svega je ipak svaka diskusija o Marksu osuđena na konfrontaciju sa tradicijom „marksizma“. O marksizmu se može sasvim otvoreno reći da on „kao mora pritiska mozak živih“. Uz to je „marksizam“ jedna dvosmislena reč. Ona označava sa jedne strane transformaciju Marksove kritike u sveobuhvatni pogled na svet i sistem koji tvrdi da poseduje, barem u osnovnim crtama, svo moguće znanje o istoriji i društvu. Ova tvrdnja je bila pozadina za legitimaciju politike partijskih kadrova već u vreme „marksističke“ socijal-demokratije pre Prvog svetskog rata kao i za opravdanje vlasti komunističkih partija nakon Drugog svetskog rata. Nakon Lenjinove smrti marksizam je kanoniziran u formi “marksizma-lenjinizma“ i kao takav je predstavljao skupinu učenja u koje se moralo verovati i koja su služila kao ideološka legitimacija dobrim delom krajnje represivnih režima. Sa druge strane, „marksizam“ označava pokušaj da se konfrontira i ukine ova vrsta dogmatizma i sa njim vezani oblici vladavine. U 20. veku su se pojavile različite „obnove“ marksizma, koje su se vodile krajnje emancipatorskim i kritičkim namerama. Danas se može postaviti pitanje, šta uopšte u marksizmu može biti obnovljeno? Da li marksizam treba naprosto da ilustruje već obnovljeni odnos ka Marksu, pokazujući svoje poštovanje pred velikim majstorom? Ili se time zaista misli na jedan sistem tj. pogled na svet, sada samo bez dogmatizma „ortodoksnog“ marksizma (gde treba primetiti, da se izraz dogmatizam istorijski veoma često menjao u svom smislu)?

U međuvremenu je široko poznato da je Marks, kada se našao licem u lice sa prvim počecima marksizma kategorički rekao: „Ja nisam marksista“.[7] Iako je često argumentovano da je Marks ovim mislio na rani francuski marksizam koji se pojavio 1870-ih godina, isto tako se tvrdi da se on nije protivio sistematizaciji njegovih i Engelsovih shvatanja (npr. videti Valter 1982, S. 950). Uslovi u kojima je ova rečenica izrečena dopuštaju različite interpretacije. Marks nije manje kategorički odbio tvrdnju da je on izgradio jedan „socijalistički sistem“ (MEW 19, S. 357). U svakom slučaju kod Marksa nigde direktno ili indirektno nema govora o tome da on želi da izgradi bilo kakvu vrstu –izma, umesto toga on uvek podvlači njegove „naučno-saznajne namere“[8], što je sasvim jasno tvrdio i za predstavnike klasične ekonomije.

Nauka i pogled na svet ne idu dobro ruku pod ruku, kao što to priča o „naučnom pogledu na svet“ može da sugerira. Pogled na svet ima nameru da pruži orijentaciju tako što se pojedinačni događaj ili pojedinačna egzistencija uvlači u jedan sveobuhvatni sistem relacija, koji svoj smisao crpi iz temeljnih i trajno važećih principa. Nauka takođe cilja da razume odnose i njihove geneze, ali ona je potpuno svesna kontingentnosti svog važenja i ništa, a kamoli njeni rezultati, nije izuzeto od procedure naučne kritike. Nasuprot tome, pogled na svet može postići željenu sigurnost samo ukoliko tvrdi da je konačno pronašao poslednje osnove i principe u koje se više ne može sumnjati. Ovi temeljni principi najčešće predstavljaju jednu mešavinu opštih predstava o svetu u poopštavanja određenih stanovišta nauke. Sa daljnjim napretkom nauke ovi principi ili eventualno stupaju u konflikt sa novim naučnim rezultatima, ili bivaju formulisani na takvom nivou opštosti i bez bilo kakvog konkretnog sadržaja, da nam na kraju ništa više smisleno ne mogu reći. Za Marksa su „materijalizam“ i „dijalektika“ pojmovi od velikog značaja, ali ne u smislu principa koji legitimišu jedan pogled na svet, već kao određene strategije istraživanja i prikazivanja.[9]

Engelsov Anti-Diring je igrao ogromnu ulogu pri konstituciji „marksizma“ u formi jednog pogleda na svet. Publikacije berlinskog docenta Eugena Diringa su u ranim 1870-im godinama važile u delovima osnažene nemačke socijal-demokratije kao nastavak i filozofsko utemeljenje Marksovih analiza. Na inicijativu, pre svega, Vilhelma Libknehta Engels je napao Diringova shvatanja, što ga je navelo da se bavi pitanjima koja se prostiru na više tematskih polja. Ova kritika, o čijim je granicama Engels u potpunosti bio svestan, brzo je poslužila kao osnova za pozitivno zasnivanje „marksizma“. Proces je ubrzan ne samo mnoštvom Engelsovih problematičnih formulacija i argumentacija[10], već sa jedne strane postojećom potrebom sve samosvesnije radničke klase za „sopstvenom“ orijentacijom koja bi se suprotstavila građanskom pogledu na svet i, sa druge strane, potrebama partijskih funkcionera da izvuku jednostavne formule i objašnjenja, koja se mogu koristiti u svakodnevnoj propagandi. Karl Kaucki, koji je nakon Engelsove smrti (1985) važio za vodećeg teoretičara nemačke i međunarodne socijal-demokratije, je bio među prvima koji su ovaj „marksizam“ tranformisali u jedan „sistem“. Čak je i Lenjinov marksizam suštinski bio pod uticajem Kauckijeve recepcije Marksa – Lenjinova kritika Kauckog je otpočela tek 1914. godine kada je SPN (Socijaldemokratska partija Nemačke) podržala nemačku ratnu politiku.

2. Razvoj Marksove misli


Isticanjem razlika između Marksovih dela i različitih oblika marksizma ovde se ne podrazumeva da je moguće vratiti se neokrnjenom i autentičnom Marksu. Iako je moguće ukazati na mnoštvo očiglednih grešaka u interpretaciji, nije se moguće otarasiti činjenice da mi pristupamo Marksu uvek u određenim političkim i društvenim uslovima i da svaki uslov ima ogroman uticaj na naš pristup. Autentični Marks koji je uvek tamo i samo čeka da konačno bude otkriven je fikcija. Ali još jedno pitanje se ovde nameće: šta sve obuhvata uopšte Marksovo delo kojem pristupamo? Da li je ovde uopšte moguće govoriti o jednoj celovitosti?

Marks je više od 40 godina bio izuzetno naučno i politički aktivan. Njegove teme, njegova shvatanja, njegov teorijski koordinatni sistem kao i političke reference su se mnogo puta menjale – što nije začuđujuće s obzirom na Marskovu tendenciju da uči i reflektuje. U diskusiji o Marksu odnos kontinuiteta i diskontinuiteta njegovog intelektualnog razvoja je jedno goruće pitanje. Da li je Marks već veoma rano (npr. u njegovoj disertaciji iz 1840/41. ili u Kritici Hegelove filozofije prava iz 1843.) pronašao sopstveni kritički ključ, koji je onda u potonjim decenijama naprosto dalje razvijao? Ili možda postoji jedna (ili takođe više) tačaka preloma u Marksovom razvoju, tako da se može razlikovati „mlađi“ (filozofski) Marks od „kasnijeg“ (ekonomskog) Marksa? Pre svega je ovoj raspravi doprineo Luj Altiser kada je u svom delu Za Marksa (1965) pisao o „epistemološkom rezu“ između mladog i kasnog Marksa, koji je Altiser locirao prevashodno u Nemačkoj ideologiji.

Ovde se predstavnici teze o kontinuitetu suočavaju sa teškoćama, pošto postoje jasne naznake da je Nemačka ideologija daleko više od jednog daljnjeg postepenog razvoja Marksove misli. U nekim tekstovima koji se mogu označiti kao skice Marksove intelektualne autobiografije, naime u predgovoru za Prilog kritici političke ekonomije (1859) Marks piše o Nemačkoj ideologiji kao mestu „gde se obračunavamo sa našom nekadašnjom filozofskom savešću“. Ovo je jedna drastična formulacija, koja stvara problem svima onima koji tvrde neprekinuti kontinuitet Marksovih dela da objasne u čemu se sadržala ta „filozofska savest“ sa kojom se Marks „obračunao“, bez tvrdnje da je ovo bio jedan odlučujući rez u njegovom teorijskom razvoju.

Kada se čita Nemačka ideologija veoma brzo je jasno da ono sa čim se ovde „obračunava“ jeste Ludvig Fojerbah, koji je u Ekonomsko-filozofskim rukopisima iz 1844. i Svetoj familiji iz rane 1845. još uvek bio spominjam sa poštovanjem. Marksova predstava o čovekovoj “rodnoj suštini” iz 1844. od koje je čovek u kapitalizmu otuđen je dobrim delom bila inspirisana Fojerbahovom filozofijom. U Nemačkoj ideologiji je ova filozofija čovekove suštine, kao i predstava o otuđenju od ove suštine, podvrgnuta temeljnoj kritici. Nakon 1845. nema više govora o „čovekovoj suštini“ kod Marksa.[11] Marks oponira „filozofskoj spekulaciji“ insistiranjem na „realnoj nauci“[12], iako je samo programatski postulirano šta ova nauka treba da izučava. Obračunavanje sa „nekadašnjom filozofskom savešću“ je iza sebe ostavilo jedno prazno mesto, koje je u Tezama o Fojerbahu i Nemačkoj ideologiji popunjeno apstraktnim pojmom „prakse“. „Praksa“ sada označava konkretno i empirijsko koje je suprotstavljeno apstrakcijama filozofa. Ali Marks je bio do 1857. uveren, da „praksa“ nije teorijski osnov, koliko teorijski predmet (više o tome videti Hajnrih 2004). Iz tih razloga je izlišno tražiti demonstrativnu referencu ka pojmu „prakse“ u Grundrisse ili Kapitalu, za razliku od Teza o Fojerbahu i Nemačke ideologije.[13]

„Realnu nauku“ Marks je pronašao u naprednim delovima građanske društvene nauke. On je smatrao za pohvalu to da su građanski istoričari već analizirali klase i klasnu borbu (videti njegovo pismo Vejdemejeru od 5. marta 1852., MEW 28, S. 507f.), i uzima u obzir Rikardovu političku ekonomiju u svojoj kritici Prudona u Bedi filozofije iz 1847. Tamo Marks govori o Rikardu kao o odličnom analitičaru kapitalističkog načina proizvodnje. Jedina kritika koju Marks u ovo vreme usmereva Rikardu jeste osuda Rikardovog shvatanja kapitalističkih odnosa kao nečeg večnog, a ne istorijski prolaznog (up. Marksovo pismo Anenkovu od 28. decembra 1846., MEW 4, S. 552.). Ali Marks još uvek nema primedbe na način Rikardove analize i njenih kategorija. Još i Komunistički manifest iz 1848. ne sadrži ovakve kritike. Rezultat analize iz Nemačke ideologije i „obračunavanje“ još uvek nije kritika političke ekonomije, već kritička primena političke ekonomije.

Temeljnu kritiku, a ne samo primenu, Marks otpočinje tek tokom 50-ih godina 19. veka, nakon što je emigrirao u London, gde je „iznova“ započeo svoja istraživanja, kako je to naglasio u predgovoru iz 1859. Početkom 50-ih godina Marks je počeo da sumnja u Rikardovu teoriju novca, a uskoro i u njegovu teorije zemljišne rente, što je na kraju vodilo do jedne temeljne kritike (ne samo Rikardove) političke ekonomije. 1857/58. su napisani rukopisi koji će kasnije biti objavljeni pod imenom Grundrisse. Tokom rada na ovim rukopisima Marks je formulisao plan za „kritiku političke ekonomije“ u šest knjiga (kapital, zemljišni posed, najamni rad, država, međunarodna trgovina, svetsko tržište), gde bi u prvoj knjizi konstitutivnu ulogu igrala razlika između „opšteg kapitala“ i „konkurencije više kapitala“. U ovoj razlici se po prvi put ispoljava stanovište koje je Marks usvojio tokom 1850. godina, da konkurencija kapitala nije osnov zakona kapitalističkog načina proizvodnje (kako je to bilo argumentovano u građanskoj ekonomiji i što je Marks tokom 40-ih godina još uvek nekritički prihvatao), već da se radi samo o formi u kojoj se ovi zakoni ispoljavaju. Osnovni zakon kapitalističkog načina proizvodnje time mora biti prikazan i utemeljen – u razlici spram građanske ekonomije – bez pozivanja na konkurenciju kapitala; ovo je trebalo da bude tema odeljka o „opštem kapitalu“.

Plan o šest knjiga je najavljen u već citiranom predgovoru iz 1859. g. Spis iz 1859. je trebalo da bude samo uvertira za predstojeće veliko delo. U periodu 1861-63. javlja se, kao nastavak ovog teksta, Marksov naopširniji spis (koji je u potpunosti objavljen tek 1976-82. u novom MEGA izdanju u tomovima II/3.1-3.6 i iz kojih su pre toga bile pristupačne samo Teorije o višku vrednosti). Ovde se pokazuje da je Marksov izvorni plan bio ograničen kvantitativnim i konceptualnim granicama. Marksu je postalo jasno da nije moguće napisati planiranih šest knjiga u bliskoj budućnosti. Ali isto tako su se pokazale i pojmovne granice podele između „opšteg kapitala“ i „konkurencije“: plan da se razvije određeni sadržaj (koji je trebalo da sačinjava red kategorija od vrednosti do profita i kamate) na jednom krajnje određenom nivou apstrakcije (apstrakcije od mnoštva kapitala) nije bio izvodljiv. Marks je bio prinuđen da bez napuštanja starih uvida pronađe novu strukturu prikaza.[14]

Marks je odlučio da ne objavi nastavak teksta iz 1859., već da napiše jedno samostalno delo – Kapital – koje je trebalo da obuhvati četiri knjige (proces proizvodnje, proces cirkulacije, celokupni proces, istorija teorije). Dalje (dakle nakon 1863) Marks više ne govori niti o planu o šest knjiga, niti o opštem kapitalu. Na mesto ovog drugog stupa rasprava o „individualnom kapitalu“ i „društvenom ukupnom kapitalu“ na različitim nivoima apstraktnog prikaza. Za novokoncipirani Kapital nastaje 1863-65.g. nacrt za prve tri knjige, a prvi tom izlazi konačno 1867. godine. Sa značajnim izmenama se 1872/73. pojavljuje drugo nemačko izdanje i sa daljnjim preradama 1872-75. francuski prevod prvog toma. Od 1867. do kraja 1870-ih godina nastaju novi nacrti za drugi i delove trećeg toma. Skoro svi ovi nacrti su u međuvremenu objavljeni u MEGA.

Ekonomsko-kritički spisi, koji su nastali od 1857/58. takođe nisu celoviti. Moguće je razlikovati dva različita projekta, za koje postoji više nacrta (detaljnije o tome Hajnrih 2009).

Marks razvija nakon 1845. svoja stanovišta i u okvirima drugih tematika, koje ovde nisu mogle biti razmatrane: razvija istorijsko-filozofske elemente, koji su bili izuzetno razrađeni u Ekonomsko-filozofskim rukopisima iz 1844., još uvek održani nakon 1845., tokom 1870. godina bivaju eksplicitno kritikovani (up. o tome detaljno Hajnrih 1997). Evrocentrični stavovi, koji se mogu pronaći u Marksovim člancima o Indiji iz 1850-ih godina, tokom 1870-ih su sve više prevaziđeni. Marksove teorije države i klase su nakon 1845. isto tako podvrgnute značajnim izmenama.

Već iz ove kratke i fragmentarne skice razvoja Marksove misli moguće je jasno uvideti, da se ne radi niti o celovitom Marksovom delu, koje kontinuirano stiče potpunost, niti o jednostavnoj podeli na rane filozofske i kasnije ekonomsko-kritičke radove. Umesto toga nailazimo daleko više na mnoštvo pokušaja, prekida, odlaganja, novih koncepcija i novih započinjanja. Svi centralni Marksovi projekti ostaju nezavršeni i tokom rada stiču nove težišne tačke, tako da se ne može jasno reći do koje mere su ovi projekti razvijeni. Predstava da postoji jedno Marksovo delo, koje se „nalazi pred nama“ i koje sada konačno samo treba da bude čitano i razumljeno bez unapred stvorenih sudova, je prilično naivna, ali uprkos tome široko rasprostranjena. Kada neko govori o Marksovom delu, onda uvek treba pretpostaviti konstrukcije koje ta osoba gradi prilikom čitanja tog dela. Ove konstrukcije nije moguće apstrahovati od političkih i društvenih situacija u kojima su izgrađene. To su upravo „neposredno pronađeni, dati i prenešeni uslovi“ koji definišu naše probleme, konflikte i pitanja, i koji su ugrađeni u sve konstrukcije.

Ovaj konstruisani karakter ipak ne podrazumeva da se svaka interpretacija može legitimisati pozivanjem na „uslove“. Svako ozbiljno bavljenje Marksom mora se precizno zasnivati na njegovim tekstovima. Ali umesto da se mnoštvo Marksovih tekstova posmatra kao komad mermera iz kojeg se po želji mogu isklesati potrebni delovi, neophodno je da čitalac problematizuje konstituciju svakog posebnog dela i na osnovu istog utemelji svoje interpretacije.

3. Marksov Kapital


U predgovoru za prvo izdanje Marks je najavio da bi Kapital trebalo da sadrži gore navedene četiri knjige. On sam je ipak mogao 1867. da objavi samo prvi tom, a drugi i treći tom je izdao Fridrih Engels 1885. i 1894., nakon Marksove smrti. Nakon što je konačno Karl Kaucki 1905-1910. izdao Teorije o višku vrednosti – rukopis koji je široko bio smatran za četvrti teorijsko-istorijski tom Kapitala, činilo se da je Marksovo glavno delo nakon više od 40 godina konačno celovito.

Stvari ipak nisu tako jednostavne. Teorije o višku vrednosti se bave (sa puno diverzija) istorijom jedne kategorije, ali one nisu, kako je to Marks najavio, celovita „istorija teorije“. Ovaj tekst je nastao na osnovu rukopisa koje je Marks pisao 1961-63.g., kada je koncepcija Kapitala tek po prvi put formirana. Kako je to PEM[15] (1975) uverljivo pokazao, Teorije su važan spis na putu ka nastanku Kapitala, gde se Marks približio rešavanju velikog broja tehničkih problema, ali ovo delo nije Istorija teorije, koja se trebala na osnovu rešenja ovih problema ustoličiti kao pojmljena istorija.[16]

Postoje takođe problemi i u drugom i trećem tomu koje je izdao Engels. Iako je Engels u predgovorima za oba toma položio računa o svojim redakcijskim intervencijama, ipak su opseg i smisao ovih intervencija ostali nejasni. Sa jedne strane, tomovi koje je Engels objavio pokazuju nezavršen i fragmentarni karakter tekstualne zaostavštine (što je mnoge navelo da optuže Engelsa da nije dovoljno redigovao tekstove), sa druge strane, sam Engels govori o raznim izmenama i stilističkim preformulacijama koje je on učinio. Ova činjenica, kao i dugo vreme koje je Engelsu trebalo da objavi treći tom, jasno ukazuju na to da je Engels izvršio značajne izmene nad Marksovim tekstovima.

Opseg ovih prerada je moguće detaljno istražiti nakon što su Marksovi originalni tekstovi objavljeni u novoj MEGA. Većina rukopisa, koje je Engels koristio za drugi tom nalaze se u tomu II/11 MEGA, koji je objavljen 2008. godine. Glavni rukopis koji je služio kao osnova trećeg toma je već početkom 1990. godina objavljen u MEGA II/4.2. Poređenje originalnih rukopisa sa Engelsovom edicijom ukazuje da mnoštvo izmena koje je Engels preduzeo uopšte nisu samo stilističkog karaktera. O sadržinskom smislu ovih intervencija je od tada nastala jedna žustra debata.[17] U budućnosti svaki naučni rad na Marksovoj kritici ekonomije neće moći da zaobiđe Marksove originalne tekstove.

Ali već prvi tom koji je Marks objavio pokazuje jednu specifičnu istoriju razvoja. Drugo nemačko izdanje se razlikuje od prvog pre svega u prvom odeljku o robi i novcu.[18] Marks je takođe učinio više izmena posebno u odeljku o akumulaciji kapitala u francuskom prevodu. Kao što je moguće uvideti iz Marksovih pisama, on je tokom 1880. godina planirao temeljnu preradu prvog toma (up. njegovo pismo Danijelsonu od 13. decembra 1881, MEW 35, str. 246), koje ipak nije mogao izvršiti. Nakon Marksove smrti Engels je 1883. i 1890. objavio drugo i treće izdanje prvom toma. U ovim izdanjima Engels je ubacio izmene iz francuskog izdanja. Široko rasprostranjeno izdanje iz MEW 23 zasniva se na četvrtom izdanju, koje se razlikuje od svih izdanja izdatih u vreme dok je Marks bio živ.

4. Istorijski razvoj i „idealni presek“


Već u kasnim 1840-im godinama Marks je kritikovao Rikardove analize, koje su razumele zakone kapitalističkog oblika proizvodnje kao nešto večno, nasuprot njihovom prolazno-istorijskom karakteru. Ova Marksova kritika još više pogađa danas vladajuću neoklasičnu teoriju, koja veruje da je njen predmet „ekonomija resursa“, tj. administracija oskudnih sredstava za različite svrhe. Sa ovim problemom su ljudi bili oduvek i u svim društvima suočeni, što neoklasičarima služi kao legitimacija da svojim tvrdnjama daju a-istorijsko važenje. Konsekventno tome Marks razlikuje, već na početku njegovog istraživanja, „materijalni sadržaj“ i „društvenu formu“. Upotrebne vrednosti su u svim društvima materijalni sadržaj bogatstva, ali samo u društvu razmene dobijaju upotrebne vrednosti formu robe i samo u društvima u kojima preovladava kapitalistički oblik proizvodnje robna forma postaje sveouhvatna društvena forma (up. npr. MEW 23, S 49ff, 184 Fn. 41). Svaki proces proizvodnje zahteva sredstva za proizvodnju, ali samo pod kapitalističkim uslovima dobijaju sredstva za proizvodnju formu kapitala. Građanska ekonomija prebacuje Marksu konfuziju forme i sadržaja. Pošto oni ne razlikuju materijalni sadržaj (sredstva proizvodnje) od društvene forme (kapitala), građanski ekonomisti su došli do zaključka da je kapitalistička proizvodnja oduvek postojala i da ukidanje kapitala podrazumeva istovremeno ukidanje proizvodnje.

To da je Marksov prikazani predmet istorijske i nikako van-istorijske prirode ipak još ništa ne kaže o načinu i obliku njegove prezentacije. Karl Kaucki je u svom široko rasprostranjenom uvodu za prvi tom Kapitala pre Prvog svetskog rata napisao da je Marksovo delo, koje se bavi izgradnjom i razvojem kapitalizma, suštinski istorijskog karaktera (Kaucki 1887). Lenjin je kod Marksa pre svega video analizu „konkurentnog kapitalizma“ koji je ipak sada bio zamenjen jednom novom fazom kapitalističkog razvoja, što vodi do proširivanja Marksove analize istraživanjem monopolnog kapitalizma i imperijalizma. Ovi oblici istorizujućih shvatanja su do dan danas široko rasprostranjeni i često prihvaćeni, čak i od strane nekih Marksovih kritičara. Oni tako tvrde – iako su Marksove analize možda sasvim primenjive na kapitalizam 19. veka – kapitalizam se u međuvremeno toliko dalje razvio, da su Marksove kategorije danas u potpunosti neprimenjive.[19]

Marksovo insistiranje na njegovoj prezentaciji je ipak imalo sasvim drugačiji smisao. U predgovoru za prvo izdanje Marks je pisao da je njegov cilj obrada „kapitalističkog oblika proizvodnje“ i, dalje, da je „njeno tradicionalno mesto do danas Engleska. Ovde leži razlog zašto ona služi kao ilustracija mog teorijskog razvoja“. (MEW 23, S. 12) Reference na savremeni engleski kapitalizam su dakle samo „ilustracije teorijskog razvoja“ koje su očigledno Marksov pravi predmet. Da se ovde ne radi samo o jednoj određenoj fazi kapitalističkog razvoja je još jasnije izraženo u sledećem pasusu, gde Marks piše: „Ovde se po sebi i za sebe ne radi o nižim i višim nivoima razvoja društvenih antagonizama, čiji su koreni prirodni zakoni kapitalističkog oblika proizvodnje. Ovde se radi o samim ovim zakonima“. (Isto) Na kraju rukopisa za treći tom, gde se Marks osvrnuo na dosadašnji prikaz, on piše povodom nivoa apstrakcije svog istraživanja. Tamo stoji da je „naša namera da prikažemo unutrašnju organizaciju kapitalističkog oblika proizvodnje, takoreći njen idealni presek“. (MEW 25, S. 839) Marks ne želi da prikaže u svom „teorijskom razvoju“ empirijski presek kapitalističkog oblika proizvodnje, dakle ono zajedničko većini razvijenih kapitalističkih zemalja njegovog vremena, već „idealni presek“ ovog oblika proizvodnje, dakle ono što po nužnosti pripada razvijenom kapitalizmu. Konsekventno ovoj nameri Marks se bavi karakteristikama kapitalističkog oblika proizvodnje nezavisno od toga u kolikoj su meri one razvijene u njegovo vreme. Ovim Marksov prikaz nije ograničen vremenom njegove formulacije, već prevazilazi istorijske kontekste. Dok je proizvodnja relativnog viška vrednosti u 19. veku bila samo delimično prisutna, njen puni razvoj se desio tek u 20. veku. Marksove analize su još uvek u potpunosti aktuelne, ukoliko se uzme u obzir da je Marks zaista uspeo da predstavi „idealni presek“.[20]

To da Marks ne vrši „istorijski“ prikaz kapitalizma, već da mnogo više radi na prikazu razvijenog kapitalizma nije bila slučajna odluka: da bi se razumeo nastanak kapitalizma, neophodno je već znati šta je uopšte kapitalizam. Tek tada je moguće uvideti razvijene elemente u istorijskom procesu. U uvodu iz 1857. ovo je Marks izrazio metaforično: „Anatomija primata je ključ za anatomiju čoveka“ (MEW 42, S. 39). Sadržaj Kapitala pokazuje da se Marks držao ove maksime. Istorijski delovi koji se bave nastankom kapitalističkih odnosa su izvedeni iz teorijskih delova.[21]

Vladavina kapitalističkog oblika proizvodnje nije samo deo jednog opšteg istorijskog razvoja, ovaj oblik proizvodnje sàm ukazuje na određene dinamike čije su opšte karakteristike samerljive sa Marksovim analizama „idealnog preseka“. Tako valorizacija kapitala, kako je ona izražena u „opštoj formi kapitala“ N-R-N, izražava jedan dinamički momenat, tj. ovaj proces je beskrajan, ponavlja se iznova bez kraja i bez mere, jer ne postoji odgovarajuća mera valorizacije (o tome up. MEW 23, S.166f). Ova temeljna karakteristika valorizacije kapitala izaziva dinamiku koja iako ne izranja iz konkurencije, pod pritiskom konkurencija biva nametnuta pojedinačnom kapitalu i time protegnuta u konstantnu klasnu borbu (bez razlike da li ovu borbu ovako ili drugačije nazivamo). Suštinski elementi ove dinamike, koje je Marks takođe istorijski ilustrovao su sve veća proizvodnja apsolutnog i relativnog viška vrednosti i sa time vezana akumulacija i razvoj proizvodnih snaga, koji permanentno vode do proizvodnje „industrijske rezervne armije“ kao i izvitoperenja uslova rada i života u celom društu i konačno do enormih društvenih i ekonomskih uništenja koja idu ruku pod ruku sa procesom razvoja kapitalizma.

Ova dinamika kapitalističkog oblika proizvodnje koju je Marks analizirao nije identična realnoj istoriji kapitalističkog društva, niti su analize idealnog preseka kapitalističkog oblika proizvodnje savršeno samerljive istraživanjima jednog određenog kapitalističkog društva. Ali „teorijski razvoj“ koji je Marks ostavio iza sebe gradi osnove za razumevanje razvoja pojedinačnih kapitalističkih društava u njihovim pojedinačnim istorijskim kontekstima.

5. Kritika, fetišizam i delanje koje menja društvo


Marks nam ne pruža samo jedan prikaz kapitalističkog načina proizvodnje ili jednu novu političku ekonomiju pored već postojeće. Njegova namera, koja stoji u podnaslovu Kapitala, glasi „kritika političke ekonomije“. Time se ne misli na kritiku pojedinačnih ekonomskih teorija, već na kritiku jedne celokupne nauke. Marks ne kritikuje samo rezultate ove nauke, već pre svega pitanja koja postavlja ili, bolje rečeno, sistematsko netematizovanje određenih pitanja. Tako već na samom početku Kapitala stoji: „Iako je politička ekonomija nepotpuno analizirala vrednost i njenu veličinu, ona je u ovim formama otkrila jednu skrivenu sadržinu. Ali ona nije postavila pitanje zašto ova sadržina uvek dobija ovu određenu formu, zašto se rad i kvantitet rada putem dužine vremena predstavljaju u kvantitetu vrednosti proizvoda rada“. (MEW 23, S. 95)

To da politička ekonomija ne pita ovo pitanje nije previd individualnih ekonomista. Problem je u tome da ona robnu formu proizvoda rada uzima za nešto samorazumljivo i neizbežno i time ovu formu uopšte ne tematizuje kao formu u svojim istraživanjima. Društvena forma raste zajedno sa materijalnim sadržajem i ovo ne važi samo za robnu formu, već isto tako za forme novca i kapitala. Fetišizam robe, novca i kapitala nije jednostavno rezultat pogrešne percepcija čoveka, ono je rezultat određenog načina podruštvljavanja: odnosi ekonomskih aktera su pod kapitalističkim uslovima postvareno posredovani i time se društvene karakteristike njihovih odnosa mogu postvareno manifestovati samo kao karakteristike stvari. Dakle, građanski odnosi kao takvi vode do fetišizma i samo zato može Marks ekonomske kategorije, koje izražavaju ove odnose, imenovati „objektivnim formama mišljenja“ (MEW 23, S.90). Prikaz ovih odnosa i kritika kategorija, koje izražavaju ove odnose, se iz tih razloga ne mogu razdvojiti.

Ali kritika kategorija nije samo púka stvar nauke. Fetišizam koji je vezan za građanske odnose konstituiše „religiju svakodnevnice“ (MEW 25, S. 838) unutar koje se kreću ljudi u građanskom društvu. Ona predstavlja pozadinu njihovog spontanog opažanja ovog društva (o tome detaljnije up. Hajnrih 2008a, 10. poglavlje).

Marksova analiza kapitalističkog načina proizvodnje pokazuje destruktivni oblik kapitalističke proizvodnje bogatstva (up. npr. njegov prikaz borbe za dužinu radnog dana ili obradu teške industrije u prvom tomu Kapitala). Uvideti ove neverovatno destruktivne posledice kapitalističke proizvodnje ne zahteva Marksove analize. Ali tek ove analize pokazuju nužni međuodnos kapitalističke proizvodnje i destrukcije. Destruktivni karakter je inherentan kapitalističkom obliku proizvodnje: to nije stvar maloumnosti pojedinačnih preduzetnika ili pogrešne državne politike, to je stvar samog načina proizvodnje, čiji je jedini cilj valorizacija kapitala, koji putem konkurencije pojedinačnih kapitala teži maksimalizaciji profita, koji dalje vodi do destrukcije. Čovek i priroda su samo sredstvo procesa valorizacija i oni se samo tako tretiraju. Radna snaga se fizički i psihički iscrpljuje a priroda pustoši, sve u svrhu povećanja profita. Marks zaključuje: „Kapitalistička proizvodnja razvija samo tehniku i kombinaciju društvenog procesa proizvodnje, time što ona istovremeno uništava izvore svog bogastva: zemlju i radnike“. (MEW 23, S. 530)

Destruktivne tendencije kapitalističke proizvodnje (koje se inače pokazuju ne samo u procesu proizvodnje, već i unutar potrošnje) moguće je putem zakonskih ograničenja radnog vremena, zdravstveno zaštitnih mera na radnom mestu, kao i zakona za očuvanje okoline, umanjiti, ali ne i iskoreniti. Proračunati društvenu i ekološku cenu kapitalizma nije moguće putem jedne moralne optužbe, već putem jednog tehničkog zaključka: kapitalizam kao takav bez ovih posledica uopšte nije moguć.

Ali kao što to kritika fetišizma pokazuje, kapitalistički odnosi proizvodnje uopšte nisu prirodne forme društvene proizvodnje. Unutar kapitalističkih odnosa dolazi do proizvodnje mnoštva „inherentnih prisila“, preko kojih se ne može preći, ali sám kapitalizam nije takva ljudskoj vrsti „inherentna prisila“. On predstavlja jednu određenu istorijsku formu proizvodnje, koja je u svojim efektima istovremeno produktivna i destruktivna, koja ljudima pruža neverovatne mogućnosti i koja otvara put ka individualnom i društvenom razvoju. Ali ove mogućnosti su u krajnjoj liniji usmerene ka uskim ciljevima maksimalizacije profita. Ljudi počinju da pružaju otpor spram ovih odnosa ne iz moralnih razloga, već zato što se njihovi neposredni interesi života u kapitalizmu uvek stavljaju pod znak pitanja. Ovaj otpor nije usmeren samo na neposredno poboljšanje stanja u kapitalizmu, već postepeno sám kapitalizam stavlja pod znak pitanja. Takvoj vrsti otpora je Marksov Kapital u potpunosti od pomoći, to delo je, kako je to Marks jednom samouvereno rekao „najužasnije oružje, koje je usmereno protiv buržoazije (uključujući zemljoposednike)“ (MEW 31, S. 541). Ali jedan ovakav pokret se više neće moći oslanjati na istorijsku-filozofsku izvesnost neizbežnog kraja kapitalizma ili nužnog uspona revolucionarnog subjekta. Ova shvatanja se još mogu naći u delima mladog Marksa i Marksa Komunističkog manifesta, i ona su u mnogim marksističkim tradicijama igrala važnu ulogu. Ali kada se istorija ne shvati deterministički, kao jedan proces koji vodi predodređenom cilju, onda se istorija može pojmiti kao otvoreni proces, što znači da iako je mnogo stvari moguće, ništa nije izvesno.

Michael Heinrich
Objavljeno na Gerusiji
Prevod sa nemačkog originala (Michael Heinrich, Theoriegeschichte der Marxschen Okonomiekritik Erschienen in: Peter Bescherer, Karen Schierhorn (Hrsg.): Hello Marx. Zwischen “Arbeiterfrage” und sozialer Bewegung heute, Hamburg VSA Verlag 2009, S. 15-35 http://oekonomiekritik.de/): Đorđe Hristov i Tatjana Karg


Literatura


  • Althusser, Louis (1965): Für Marx, Frankfurt/Main: Suhrkamp
  • Anderson, Perry (1978): Über den westlichen Marxismus, Frankfurt/M.: Syndikat
  • Elbe, Ingo (2006): Zwischen Marx, Marxismus und Marxismen – Lesarten der Marxschen Theorie, in: Hoff, Jan u.a. (2006), S. 52-71.
  • Elbe, Ingo (2008): Die Beharrlichkeit des ‚Engelsismus‘. Bemerkungen zum „Marx-Engels-Problem“, in: Marx Engels Jahrbuch 2007, Berlin: Akademie Verlag, S.92-105.
  • Hardt, Toni; Negri, Antonio (2002): Empire, Frankfurt/M.: Campus.
  • Haug, Wolfgang Fritz (2003): Wachsende Zweifel an der monetären Werttheorie, in: Das Argument 251, 45. Jg., Heft 3, S.424-437.
  • Hecker, Rolf (1999): Die Entstehungs-, Überlieferungs- und Editionsgeschichte der ökonomischen Manuskripte und des „Kapital“, in: Altvater, Elmar; Hecker, Rolf; Heinrich, Michael; Schaper-Rinkel, Petra, Kapital.doc, Münster: Westfälisches Dampfboot.
  • Heinrich, Michael (1997): Geschichtsphilosophie bei Marx, in: Diethard Behrens (Hg.), Geschichtsphilosophie oder das Begreifen der Historizität, Freiburg: ca ira, S.127-139.
  • Heinrich, Michael (2004a): Über „Praxeologie“, „Ableitungen aus dem Begriff“ und die Lektüre von Texten. Antwort auf W.F. Haug, in: Das Argument 254, 46.Jg., Heft 1, S.92-101.
  • Heinrich, Michael (2004): Praxis und Fetischismus. Eine Anmerkung zu den Marxschen Thesen über Feuerbach und ihrer Verwendung, in: Christoph Engemann u.a. (Hrsg.), Gesellschaft als Verkehrung. Perspektiven einer neuen Marx-Lektüre. Festschrift für Helmut Reichelt, Freiburg: ca ira, S.249-270.
  • Heinrich, Michael (2006): Die Wissenschaft vom Wert. Die Marxsche Kritik der politischen Ökonomie zwischen wissenschaftlicher Revolution und klassischer Tradition, 4.Aufl., Münster: Westfälisches Dampfboot.
  • Heinrich, Michael (2008): Wie das Marxsche Kapital lesen? Hinweise zur Lektüre und Kommentar zum Anfang des „Kapital“, Stuttgart: Schmetterling Verlag.
  • Heinrich, Michael (2008a): Kritik der politischen Ökonomie. Eine Einführung, 6. Aufl., Stuttgart: Schmetterling Verlag.
  • Heinrich, Michael (2008b): Weltanschauung oder Strategie? Über Dialektik, Materialismus und Kritik in der Kritik der politischen Ökonomie, in: Alex Demirovic (Hrsg.), Kritik und Materialität, Münster: Westfälisches Dampfboot (im Erscheinen).
  • Heinrich, Michael (2009): Reconstruction or Deconstruction? Methodological Controversies about Value and Capital, and New Insights from the Critical Edition, in: Bellofiore, Riccardo; Fineschi, Roberto (eds.), Re-reading Marx. New Perspectives after the Critical Edition, Palgrave Macmillan (im Erscheinen).
  • Hoff, Jan; Petrioli; Alexis, Stützle, Ingo; Wolf, Frieder Otto (Hrsg.) (2006): Das Kapital neu lesen. Beiträge zur radikalen Philosophie, Münster: Westfälisches Dampfboot.
  • Hoff; Jan u.a. (2006a): Einleitung, in: dies (Hrsg.) (2006), S. 10-51.
  • Howard, M.C.; King, J.E. (1989-92): A History of Marxian Economics, 2 vols., Princeton University Press.
  • Kautsky, Karl (1887): Karl Marx Oekonomische Lehren. Gemeinverständlich dargestellt und erläutert, Stuttgart.
  • Kittsteiner, Heinz (1977): „Logisch“ und „historisch“. Über Differenzen des Marxschen und des Engelsschen Systems der Wissenschaft (Engels’ Rezension „Zur Kritik der politischen Ökonomie“), in: Internationale wissenschaftliche Korrespondenz zur Geschichte der deutschen Arbeiterbewegung, 13.Jg., Heft 1, S.1-47.
  • Kolakowski, Leszek (1977-79): Die Hauptströmungen des Marxismus, München: Piper.
  • Krätke, Michael (2007): Das Marx-Engels-Problem. Warum Engels das Marxsche „Kapital“ nicht verfälscht hat, in: Marx Engels Jahrbuch 2006, Berlin: Akademie Verlag, S.142-170.
  • Liedman, Sven-Eric (1986): Das Spiel der Gegensätze. Friedrich Engels‘ Philosophie und die Wissenschaften des 19. Jahrhunderts, Frankfurt/M: Campus.
  • Marx, Karl (1843): Zur Kritik der Hegelschen Rechtsphilosophie, MEGA I/2.
  • Marx, Karl (1844): Ökonomisch-philosophische Manuskripte, MEGA I/2.
  • Marx, Karl (1845): Die heilige Familie oder Kritik der kritischen Kritik. Gegen Bruno Bauer und Konsorten, MEW 2.
  • Marx, Karl (1847): Das Elend der Philosophie. Antwort auf Proudhons ‚Philosophie des Elends, MEW 4
  • Marx, Karl (1851): Der 18. Brumaire des Louis Bonaparte, MEW 8.
  • Marx, Karl (1857/58): Grundrisse der Kritik der politischen Ökonomie, MEW 42
  • Marx, Karl (1859): Zur Kritik der politischen Ökonomie. Erstes Heft, MEW 13.
  • Marx, Karl (1861-63): Zur Kritik der politischen Ökonomie (Manuskript 1861-63), MEGA II/3.1-3.6 [darin enthalten: Theorien über den Mehrwert]
  • Marx, Karl (1863-65): Ökonomische Manuskripte 1863-1867 Teil 2: Das Kapital (Ökonomisches Manuskript 1863-1865). Drittes Buch, MEGA II/4.2
  • Marx, Karl (1867): Das Kapital. Erster Band [1. Auflage], MEGA II/5.
  • Marx, Karl (1868-1881): Manuskripte zum zweiten Buch des ‚Kapitals‘ 1868-1881, MEGA II/11.
  • Marx, Karl (1879-81): Randglossen zu Adolph Wagners ‚Lehrbuch der politischen Ökonomie‘, MEW 19.
  • Marx, Karl (1885): Das Kapital, Zweiter Band [hg. v. F. Engels], MEW 24
  • Marx, Karl (1890): Das Kapital, Erster Band [4. Auflage], MEW 23.
  • Marx, Karl (1894): Das Kapital. Dritter Band [hg. v. F. Engels], MEW 25
  • Marx, Karl; Engels, Friedrich (1845): Die deutsche Ideologie, MEW 3.
  • Marx, Karl; Engels, Friedrich (1848): Manifest der kommunistischen Partei, MEW 4.
  • Marx, Karl; Engels, Friedrich; Weydemeyer, Joseph (1845): Die deutsche Ideologie. Artikel, Druckvorlagen, Entwürfe, Reinschriftenfragmente und Notizen zu I.Feuerbach und II.Sankt Bruno (Vorabpublikation aus MEGA I/5), in: Marx-Engels-Jahrbuch 2003, Berlin: Akademie Verlag 2004.
  • Marxhausen, Thomas (2006): „MEGA – MEGA“ und kein Ende, in: Utopie kreativ Nr. 189/190, Juli/August, S.596-617.
  • Marxhausen, Thomas (2008): Kapital-Editionen, in: Historisch-kritisches Wörterbuch des Marxismus Bd. 7/I, Spalte 136-160.
  • Mehringer, Hartmut; Mergner, Gottfried (1973): Debatte um Engels, 2 Bde., Reinbek: rororo
  • Moseley, Fred (2007): Kapital im Allgemeinen und Konkurrenz der vielen Kapitalien in der Theorie von Marx. Die quantitative Dimension, in: Marx Engels Jahrbuch 2006, Berlin: Akademie Verlag, S.81-117.
  • PEM, Projektgruppe Entwicklung des Marxschen Systems (1975): Der 4. Band des „Kapital“? Kommentar zu den „Theorien über den Mehrwert“, Westberlin: VSA.
  • Steger, Manfred B.; Carver, Terrell (Hg.) (1999): Engels after Marx, Manchester University Press.
  • Stützle, Ingo (2006): Die Frage nach der konstitutiven Relevanz der Geldware in Marx‘ Kritik der politischen Ökonomie, in: Hoff, Jan u.a. (2006), S.254-286.
  • Vranicki, Predrag (1972): Geschichte des Marxismus, Frankfurt/M.: Suhrkamp.
  • Walther, Rudolf (1982): Marxismus, in: Geschichtliche Grundbegriffe. Historisches Lexikon zur politisch-sozialen Sprache in Deutschland, Band 3, Stuttgart: Cotta, S.937-976.

Bilješke


[1] [Marx-Engels-Werke – prim. prevodioca]

[2] Iako postoje različite istorije marksizma, koje se bave pojedinačnim marksističkim misliocima (videti Vranicki 1972, Anderson 1978, Kolakovski 1977-79, posebno za ekonomsku teoriju Hauvard/King 1989-92), ne postoji jedna sveobuhvatna teorija recepcije Marksa. Bitni radovi na ovu temu su Hof (2006a) i Elbe (2006).

[3] Prva MEGA [MEGA: Marx Engels Gesamtausgabe – prim. prevodica] je objavljena od strane Davida Rjazanova za Marks-Engels Institut u Moskvi, prva polovina toma se pojavila 1927. godine. Staljin je razrešio Rjazanova 1931. sa mesta šefa Instituta i izdavača, kasnije je završio u zatvoru u Saratovu i tamo 1938. streljan. Rad na prvoj MEGA je prekinut tokom 1930-ih godina, nakon objavljivanja 12 tomova.

[4] 1975. godine se pojavio prvi tom nove MEGA, koji je izdat od strane Instituta za marksizam-lenjinizam u Istočnom Berlinu i Moskvi. Nakon pada Berlinskog zida i SSSR, izdavačka prava su prenešena na novoosnovanu Internacionalnu Marks Engels Fondaciju (IMES) u Amsterdamu. MEGA je istorijsko-kritičko izdanje, tj. ono sadrži sve sabrane tekstove i rukopise u formi u kojoj su se izvorno nalazili, sa tim da su informacije o raznim varijantama, oštećenjima, stanju, nastanku i prenosu tekstova sadržane u redakcijskom aparatu. MEGA je podeljena u četiri delova. Prvi deo sadrži „Dela“ bez Kapitala, drugi deo Kapital i rukopise koji su mu prethodili, treći deo pisma (sa tim da za razliku od MEW ovde se mogu naći i pisma koja su poslata Marksu i Engelsu) i četvti deo fragmente. Od planiranih 120 tomova do danas je izdato 61.

[5] Ovo važi isto tako za tekstove objavljene u MEW 40 (rani dodatni tom 1) tj. MEW 3. Za naučni rad na Ekonomsko-filozofskim rukopisima trebalo bi se koristiti MEGA I/2 (i to „prvo redigovano izdanje“ jer „drugo redigovano izdanje“ se iz političkih razloga oslanja na tradicionalna izdanja). MEGA I/5 koja bi trebalo da sadrži Nemačku ideologiju se još uvek nije pojavila, iako barem sadrži jedno preliminarno izdato poglavlje o Fojerbahu, koje ukazuje na jasne razlike spram tradicionalnih izdanja.

[6] Za istoriju raznih izdanja, a pre svega ekonomsko-kritičkih tekstova up. Heker (1999), Markshauzen (2006; 2008) kao i dodatne tomove 1-5 Doprinosa istraživanja Marksa i Engelsa.

[7] Ova rečenica, koju je Marks izgovorio svom zetu Pol Lafargu, je više puta citirana od strane Engelsa (MEW 22, S.69; MEW 35, S 338; MEW 37, S. 436). Up. takođe optužbu koju je Marks izgovorio Engelsu, da su „marksisti i anti-marksisti, obe sorte učinili sve moguće na kongresima socijalista u Roan u i Sent Etjenu, kako bi mi zabiberili boravak u Francuskoj“. (MEW 35, S. 100, Podvukao Marks).

[8] Marks piše u predgovoru za Prilog kritici političke ekonomije. Prva knjiga da on tematiše „sistem građanske ekonomije“ (MEW 13, S.7), ali da ne želi da izgradi jedan sopstveni sistem. U jednom pismu Vejdemejeru on kaže sledeće o ovom rukopisu: „Ja se nadam, da ću uspeti da našoj partiji pružim jednu naučnu pobedu“ (MEW 29, S. 573). Marks je svoj rad u potpunosti formulisao kao nastavak ekonomske nauke, ali sa namerom da ovu nauku revolucioniše (MEW 30, S. 640). Isto tako u predgovoru za prvo izdanje Kapitala Marks odbija svako zasnivanje jednog sopstvenog –izma, već naglašava da je „svaki sud naučne kritike dobrodošao“ (MEW 23, S. 27).

[9] Videti moj tekst, Hajnrih (2008b), gde sam skicirao koje značenje pojmovi „dijalektike“ i „materijalizma“ imaju za Marksa – i isto tako koje značenje nemaju.

[10] O problemu teorijskih razlika između Marksa i Engelsa, koje marksizam-lenjinizam a priori negira, postoji mnoštvo debata, up. o tome između ostalog: Meringer/Mergner (1973), Kitštajner (1977), Lidman (1986), Šteger/Karver (1999).

[11] O raskidu sa filozofijom suštine, koja je ipak samo deo Marksovog raskida sa teorijskim poljem političke ekonomije, detaljno sam se bavio u Hajnrih (2006: S. 121ff.) i tamo pokazao, da Marksova kritika takođe veoma precizno cilja i na shvatanja koja je Marks sam ranije zastupao.

[12] Tako stoji u Nemačkoj ideologiji: „Tamo gde prestaje spekulacija, u stvarnom životu, počinje stvarna, pozitivna nauka, prikaz praktičke delatnosti, praktičkog razvojnog procesa čoveka. Stvarno znanje stupa na mesto frazeologije svesti. Sa prikazom stvarnosti samostalni filozof gubi svoj medijum egzistencije.“ (MEW 3, S.27)

[13] Time je karakterizacija Marksove teorije kao „prakseologije“ (V.F. Haug) više nego problematična. Ovim pojmom bi trebalo da se u jednom sasvim opštem smislu misli na društvenu praksu čoveka. Ali time bi svaka društvena nauka, nebitno da li se oslanja na Marksa ili ne, bila jedna prakseologija (up. o tome raspravu: Haug (2003) i Hajnrih (2004a)).

[14] Još uvek se diskutuje o tome u literaturi, da li „opšti kapital“ u Kapitalu još uvek igra neku ulogu. Ja sam pokazao (u Hajnrih 2006, S. 185ff.) da ovaj pojam ne igra nikakvu ulogu i dao razloge zašto ne. Detaljnu kritiku moje pozicije moguće je naći u Mozelej (2007).

[15] Projektgruppe Entwicklung des Marxschen Systems – Projektna grupa za istraživanje razvoja Marksovog sistema – prim. prev.

[16] Marksu je tzv. „Smitova dogma“ stvarala velikih problema, jer je korak po korak radio na prezentaciji društvenog ukupnog procesa proizvodnje. („Smitova dogma“ je predstava da se vrednost robe u potpunosti može razložiti na radnu nadnicu, profit i zemljišnu rentu, jer se isto tako elementi konstantnog kapitala uvek razlažu na radnu nadnicu, profit i zemljišnu rentu).

[17] Up. o tome između ostalog: Folgraf/Jungnikel (1995), Kretke (2007), Elbe (2008).

[18] Već prvo izdanje sadrži dve različite verzije (u glavnom tekstu i u jednom dodatku) analize forme vrednosti. Da nije moguće jednoznačno reći koja je verzija „najbolja“ (ovde isto tako treba uvrstiti u MEGA II/6 po prvi put objavljeni prerađeni rukopis), pokazao sam u Hajnrih (2008, posebno dodatci 3 i 4).

[19] Ovakva kritika ne dolazi samo od „desnice“, već sve češće i od „levice“. Jedan aktuelni primer su Hart/Negri (2002): pošto u kapitalizmu više ne dominira „materijalna“ već „imaterijalna“ proizvodnja (dakle ona koja ne proizvodi materijelne proizvode), Marksova teorija vrednosti je neprimenjiva za kritiku. Nezavisno od činjenice da Hart i Negri uopšte nisu pokušali da ovu dominaciju imaterijalnog rada empirijski dokažu, njihova kritika Marksa se očigledno zasniva na brkanju apstraktnog rada (koji proizvodi vrednosti) i konkretnog rada (koji proizvodi upotrebne vrednosti). Razlikovanje između „materijalnog“ i „imaterijalnog“ rada pogađa upotrebne vrednosti, ali to da li rad proizvodi vrednost ne zavisi od prirode upotrebne vrednosti već od njegove društveno determinisane forme – naime, od pitanja da li se roba proizvodi (a jedna usluga je takođe roba onda kada se prodaje) ili ne.

[20] Da Marksu nije uspelo da prikaže „idealni presek“ uloge novčane robe, pokušao sam da pokažem u Hajnrih (2006, S. 233ff.); up. o novijoj debati o novčanoj robi kod Marksa: Štuzl (2006). Marksovi prikazi sadrže daljnje ambivalentnosti već unutar teorije vrednosti kao i teorijski nezavršenih delove kao što je teorija krize. O ovim ambivalentnostima ovde nije moguće više reći (up. o tome detaljnije Hajnrih 2006, treći deo).

[21] Poglavnje o „prvobitnoj akumulaciji“, u kojem se opisuje izgradnja kapitalističkog procesa proizvodnje u Engleskoj, nalazi se na kraju prvog toma Kapitala, koji tematizuje „proces proizvodnje kapitala“. U trećem tomu se isto tako na kraju svakog odeljka obrađuju razvoj od pred-kapitalističkog do kapitalističkog trgovačkog kapitala i razvoj od pred-kapitalističkog zelenaškog kapitala do kamatnog kapitala.
Tagovi:
, , , , ,

Vezani članci

  • 28. lipnja 2024. Kada je kamera oružje? Osvrnuvši se na pobjednički dokumentarni film ovogodišnjeg Berlinaea No Other Land, u režiji palestinsko-izraelskog kolektiva, koji je nastajao prije eskalacije 7. listopada, prateći odnos dvojice prijatelja-filmaša i reflektirajući kroz njihov odnos nasilje izraelskog aparthejda, autorica polemički pristupa programatskoj ideji kamere kao oružja Treće kinematografije. Problematizirajući načine na koje danas cirkuliraju slike (kako arhivski, tako i novosnimljeni materijali) u audiovizualnom polju posredovanom novim medijima i tehnologijom, razmatra kako drukčije organizirati njihovu distribuciju da bi se umaknulo komodifikaciji i sačuvalo njihov društveno-transformativni potencijal.
  • 9. svibnja 2024. Antikapitalistički seminar Slobodni Filozofski i Subversive festival u sklopu Škole suvremene humanistike organiziraju četvrti po redu Antikapitalistički seminar, program političke edukacije koji će se i ove godine kroz predavanja, rasprave i radionice kritički osvrnuti na isprepletenost teorije i prakse te važnost proizvodnje kolektivnog znanja. Prijave traju do 26. svibnja 2024. godine, a program će se održavati u prostoru SKD „Prosvjeta“ u Zagrebu od 3. do 9. lipnja 2024. Vidimo se!
  • 23. prosinca 2023. Ima li Gaza budućnost? Nakon napada palestinskih oružanih snaga pod vodstvom Hamasa na izraelsko stanovništvo, uslijedila je odmazda Izraela. Sukob se dogodio u kontekstu pragmatičnih geopolitičkih nastojanja normalizacije odnosa Izraela s arapskim državama (pod palicom SAD-a), te u situaciji sve većeg pomicanja izraelskog političkog spektra udesno. Neki od motiva za napad su okupacija i kontinuirana represija nad palestinskim stanovništvom, neprekidno naseljavanje Židova na palestinskim teritorijima i izbacivanje Palestinaca s njihove zemlje te međunarodna normalizacija režima aparthejda. Odgovor Izraela, uz prešutno savezništvo Zapada, dosegnuo je strahovite razmjere ljudskih žrtava i razaranja gradova u Gazi. Autor nudi tri moguća scenarija.
  • 22. prosinca 2023. Vazduh koji dišemo na kapitalističkoj periferiji Zagađenje zraka i životne sredine ogromni su problemi u Srbiji i drugim zemljama kapitalističke (polu)periferije, ali se to ili zanemaruje ili se problematika smješta u kvazi politički neutralne narative. Knjiga Vazduh kao zajedničko dobro Predraga Momčilovića je pregledna publikacija ‒ o historiji zagađenja zraka, o trenutnoj kvaliteti zraka, ključnim zagađivačima te njihovom utjecaju na zdravlje, o društveno-ekonomskim uzrocima zagađenja zraka i dominantnim narativima kroz koje se to predstavlja, kao i o politikama te borbama za čist zrak. Budući da polazi od suštinske veze kapitalizma i zagađenja, autor borbu protiv zagađenja odnosno privatizacije zraka misli u antikapitalističkom ključu: za čist zajednički zrak i druga dobra kojima ćemo upravljati demokratski.
  • 5. prosinca 2023. Čekaonica za detranziciju Medicinska i pravna tranzicija kompleksni su i dugotrajni procesi, čak i kada nisu predmet legislativnih napada diljem svijeta. Uz dijagnozu, neki od preduvjeta za zakonsko priznanje roda u brojnim su zemljama još uvijek prisilni razvod braka i sterilizacija. Pored niza birokratskih zavrzlama, nerijetko podrazumijevaju i beskonačne liste čekanja. Jaz između transmedikalističke perspektive i borbe za pravo na samoodređenje roda mogao bi navesti na propitivanje primjera drugačijih tranzicijskih modela, koji usmjeravaju borbu izvan skučenih okvira trenutnih rasprava i spinova.
  • 4. prosinca 2023. Psihologija kao potiskivanje politike, teorije i psihoanalize Emocije, afekti i mentalni fenomeni ujedno su društvene i kulturne prakse, ali njihova sveopća psihologizacija i privatizacija gura ih u polje koje je omeđeno kao individualno i kojem se pretežno pristupa kroz psihološka razvrstavanja i tipologizacije. Pritom se određeni psihološki pristupi nameću kao dominantni, dok se drugi istiskuju kao nepoželjni (posebice psihoanaliza). Kada se psihologija prelije i na druga društvena polja, te nastoji biti zamjena za teoriju i politiku, onda i psihologizirani aktivizam klizi u prikrivanje političke i teorijske impotencije, nerazumijevanja, neznanja i dezorganiziranosti, a kolektivno djelovanje brka se s kvazi-kolektivnom praksom razmjene osobnih iskustava. Prikriva se i ključni ulog psihologije i psihoterapije u reprodukciji kapitalizma, osobito kroz biznis temeljen na obećanju „popravljanja“ psihe, a onda i radnih tijela, te uvećanju njihove funkcionalnosti, a onda i produktivnosti. Psihologija i psihoterapija ipak ne mogu nadomjestiti posvećeno političko djelovanje i rigoroznu teorijsku proizvodnju. Ljevica bi brigu o mentalnom zdravlju prvenstveno trebala usmjeriti u borbu za podruštvljenje zdravstva i institucija mentalne skrbi koje će biti dostupne svima.
  • 2. prosinca 2023. Nevidljivi aspekt moći: nijema prinuda proizvodnih odnosa Unatoč nerazrješivim kontradikcijama i krizama, kapitalizam 21. stoljeća nastavlja opstajati. Kako bismo razumjeli paradoksalnu ekspanziju i opstojnost kapitala usred kriza i nemira, potrebno nam je razumijevanje specifičnih povijesnih oblika apstraktne i nepersonalne moći koja je pokrenuta podvrgavanjem društvenog života profitnom imperativu. Nadograđujući kritičku rekonstrukciju Marxove nedovršene kritike političke ekonomije i nadovezujući se na suvremenu marksističku teoriju, Søren Mau u svojoj knjizi obrazlaže kako kapital steže svoj obruč oko društvenog života, na način da stalno preoblikuje materijalne uvjete društvene reprodukcije.
  • 30. studenoga 2023. Usta puna djetetine U kratkom osvrtu na vlastito iskustvo trans djeteta, autor razmatra aktualni val legislativne transfobije.
  • 20. studenoga 2023. Lezbijke nisu žene: materijalistički lezbijski feminizam Monique Wittig Recepcija materijalističkog feminizma kod nas, koji nastaje sintetiziranjem marksističkih i radikalnofeminističkih tumačenja naravi, granica i funkcije roda, sužena je uglavnom na eseje Monique Wittig. Marksistička terminologija u njima je dekontekstualizirana iz Marxovih i Engelsovih pojašnjenja, gubeći svoja značenja u metaforama i analogijama kojima se nastojala prevladati nekomplementarnost s radikalnofeminističkim atomističkim viđenjima roda. No Wittigini eseji predstavljaju i iskorak iz toga korpusa, ukazujući na potrebu za strukturiranijim razmatranjem roda (kao režima) i povijesnom analizom njegova razvoja te, najvažnije, pozivajući na aboliciju roda, što i danas predstavljaju temeljni zahtjev kvir marksističkog feminizma. Učeći iz lezbijstva i drugih oblika koje rod stječe, Wittig podsjeća na relevantnost obuhvatne i razgranate empirijske analize da bi se kompleksni fenomeni koji strukturiraju našu svakodnevnicu mogli razumjeti.
Arhiva članaka

Događanja

pogledaj sve

Bookmarks

pogledaj sve

Fusnote

pogledaj sve

Natječaji i prijave

pogledaj sve

Plenum FFZG-a

pogledaj sve