Zakon o radu tiče se svih nas!

Pokušaj da se u Srbiji donesu nove izmene Zakona o radu naišao je na veliki otpor. Protiv njega najglasniji su bili sindikati, ali su im se u tome pridružile i različite leve inicijative, studentske grupe, različita udruženja radnika/ca i deo intelektualne scene. Pored protesta na ulicama, najava štrajka, borbe u medijima i na konferencijama koje su se pravile na tu temu, počelo je da se postavlja pitanje kako prići što većem broju ljudi, pogotovo onima koji već nisu neposredno zainteresovani za ovu temu. Tada se iz novoformirane saradnje NVO-a Gerusija (Novi Sad, Beograd) i jednog dela reprezentativnog sindikata SSSS-a (SSSNS, ogranak u Novom Sadu) javila ideja da se ovom problemu priđe na do tada nesvakidašnji način. Naime, uz tehničku podršku i svesrdnu pomoć ekipe iz CK 13 (kulturne organizacije iz NS-a), odlučili smo da snimimo set kratkih video-klipova o izmenama Zakona o radu. Ideja je bila da se na jednostavan i pregledan način javnosti i različitim društvenim grupama približi ova tematika i moguće posledice koje predložene izmene nose sa sobom.

Ovde ću govoriti o procesu pripreme, organizacije i izvedbe tih video-klipova, o problemima na koje smo nailazili u njihovoj pripremi, ali i o posledicama i reakcijama koje su oni na kraju svega toga izazvali. Ovo je iskustvo za nas, članice i članove Gerusije, bilo veoma značajno, jer smo tokom njega i na osnovu njega mnogo stvari naučili o različitim taktikama razvijanja saradnje sa sindikatima i o preprekama i novim mogućnostima koje otvara korišćenje takvog medijskog formata.

Prva odluka na početku kampanje bila je da će forma snimaka biti „jedan klip – jedan član Zakona“. U prvom trenutku nismo bili sigurni koliki broj snimaka ćemo napraviti. Već na ovom koraku saradnja između nas kao dela pretežno teorijski orijentisane leve scene i sindikata kao onih koji se pretežno bave praksom u pogledu radničkih pitanja pokazala se izuzetno plodonosnom. Nakon što smo napravili zajednički spisak izmena koje su nam delovale najproblematičnije, pokušali smo da odaberemo one članove koji bi, s jedne strane, jasno potcrtali antiradnički karakter celog Zakona, a s druge, bili dovoljno univerzalnog karaktera da bi mogli da zainteresuju što veći broj ljudi. Iako se nekoliko nas do tada već duže vreme bavilo analizom Zakona o radu, pravna pomoć koju smo dobili od sindikata bila je od neprocenjive važnosti. S druge strane, kako ovaj sindikat ima dugogodišnje iskustvo u sudskim parnicama, mogli smo da uzmemo u obzir i najčešće malverzalije koje su poslodavci činili u radnim procesima. Ispostavilo se da bi se uvođenjem mnogih izmena dobar deo tih trenutno nelegalnih praksi zapravo legalizovao. Takođe, sam novi predlog Zakona je takav da su mnoge stvari bile dvosmislene i da uopšte nije bilo jasno na osnovu čega bi, u nekom budućem sporu između radnika/ce i poslodavca, sud mogao da donese odluku.

Udruženim iskustvom sindikalista/kinja i teorijskog znanja nas samih vodili smo računa da objašnjenje svakog klipa podrazumeva sve ove elemente iz prakse: objašnjenje samog člana i izmenu koja se njime donosi, ali i neki širi politički okvir. Ovaj poslednji element bio nam je veoma važan: njime smo pokušavali da približimo jednu takvu suvoparnu stvar poput pravne legislative široj populaciji. Zakon o radu nije nešto što je odvojeno od stvarnosti, kako se bilo koja legislativa najčešće može činiti nekome ko nije direktno povezan na neki način sa tim. Pravno zakonodavstvo, s jedne strane, u apstraktnom smislu postulira neke od vodećih vrednosti i usmerenja društva u kojem se donosi, ali, s druge strane, ono vrlo konkretno uređuje i menja uslove života najvećeg broja ljudi.

Smestiti nove izmene Zakona u širu političku perspektivu bilo je veoma važno učiniti: ako je vodeća ekonomska politika neke zemlje što lakše privlačenje (stranog) kapitala i bezgranično olakšavanje poslovanja privatnom sektoru, onda ne treba imati iluzije o tome da će radni uslovi, plate radnika/ca i uslovi zapošljavanja biti prvi na udaru. Kada je ovo vodeća politika neke zemlje, privlačenje investicija i podsticanje privatnog sektora radi se prvenstveno na dva načina: obaranjem cene radne snage i olakšavanjem nameta na rad. Ove procese smo takođe pokušali da obuhvatimo u kampanji: sami video-klipovi govorili su o konkretnim članovima Zakona, no u opisu svakoga od njih, stavljali smo ih u širi kontekst i pokušali da opišemo ne samo njihove razorne posledice, već i njihove konkretne uzroke.

Kao što sam već naglasila, cilj ove video kampanje bio je dolazak do što većeg broja ljudi koji na osnovu zvaničnih medija nisu mogli da se upoznaju sa sadržajem Zakona o radu. Međutim, od početka je bilo jasno da, iako se tiče svih, novi Zakon o radu neće uticati na sve društvene grupe na isti način. Bilo je potrebno voditi računa i o tome da se ne pretera sa naglašavanjem njegovih univerzalnih posledica već i da se izdvoje specifičnosti. Iz ove pretpostavke su i nastali video klipovi koji se bave uticajem pojedinih njegovih članova na posebne grupe – na primer, klip koji smo mi „iza scene“ šaljivo zvali „trudnica“ obrađivao je izmenu koja sada omogućava da čak i trudnice mogu da dobiju otkaz (što je u prethodnim zakonima, još od vremena Jugoslavije, bilo strogo zabranjeno)[1]. Slično je bilo i sa video klipom gde se obrađuje uvođenje tzv. „e-mail obaveštenja“ kao legitimnog načina komuniciranja između poslodavca i radnika/ca. Kada se uzme u obzir da stanovništvo u Srbiji nije u jednakoj meri kompjuterski obrazovano, kao i da veliki broj domaćinstava još uvek ne koristi internet (a to su pre svega siromašni radnički slojevi), problematičnost i mogućnost zloupotrebe (koju sam Zakon o radu ne uzima u obzir) postaje jasna. Da bismo ovo dovoljno naglasili, odlučili smo da snimimo pripadnika romske populacije, s obzirom da je u internet pismenosti ona još uvek u velikom zaostatku za prosekom u Srbiji[2].

Vodili smo računa da se snimi i poseban klip koji bi dao žensku perspektivu na celokupan novi zakon, jer su žene njime pogođene na specifičan način. U objašnjenju klipa „Žene i rad“ stoga stoji:

„ (…) Dakle, sa Novim zakonom o radu žene će još lakše dobijati otkaze (jer se podrazumeva da je muškarac hranitelj porodice, pa se prvenstveno žene otpuštaju; s druge strane, žene su najčešće zaposlene na nižim radnim mestima koja se prva u vremenu krize ukidaju), imaće manje penzije (jer statistike pokazuju da je mnogo više žena koje su zaposlene sa skraćenom radnim vremenom) i biće još više opterećene i iscrpljene zbog rada u domaćinstvima (jer se ukidanjima socijalnih usluga – besplatnog zdravstva, školstva, vrtića, obdaništa, itd. – sav teret nege, brige i obrazovanja prebacuje na privatna lica, a najviše na žene). Zakon o radu će još više proizvoditi stereotip o ženama-domaćicama!“[3]

Još dva videa su posvećena „posebnim grupama“: jedan od njih se bavi prekarnim radnicima/cama kao posebno ugroženoj grupi[4], a drugi se obraća zaposlenima u kulturnom sektoru gde je ovaj tip zapošljavanja dominantan[5]. Takođe, prvi klip u kampanji, o članu o otpremninama, pokušao je da se obrati i starijoj populaciji.

Naravno, trebalo je da ostane jasno da, iako su neki članovi, ali i logika celog ovog zakona, takvi da određene grupe pogađaju na poseban način, radništvo usled toga ne treba da se razjedini, jer je to upravo i bila strategija onih koji su ga branili. Zato je završni klip spontano nastao kao poziv radništvu da (p)ostane ujedinjeno u borbi protiv izmena Zakona, bez obzira na razlike koje de facto postoje. Želeli smo dodatno da objasnimo da uzrok visoke nezaposlenosti među mladima, na primer, nije to što neki „nesposobni stari“ ljudi zauzimaju njihova mesta, već da radnih mesta jednostavno nije dovoljno – u situaciji potpuno devastirane privrede Srbije, nova radna mesta se ne otvaraju, a dobar deo postojećih se ubrzano gubi. U tom smislu, interes svih ovih društvenih grupa, iako su one na različite načine podeljene, trebalo je da se prikaže kao zajednički.[6] Zaključak poslednjeg klipa zato glasi: „Radništvo treba da bude ujedinjeno u borbi protiv Zakona o radu koji će ostaviti loše posledice po sve nas“.

Pored ovih, dva klipa su posvećena razvejavanju mitova kojima se služe branioci Zakona, ali koji su često prisutni i u uverenjima samih radnika/ca. Prvi od njih govori o mitu o „stranim investitorima“ čiji će dolazak nekako magično rešiti sve probleme u kojima se nalazimo. Cilj videa bio je da pokaže čemu vodi liberalizacija tržišta rada u kojoj kao konkurenti u privlačenju investicija učestvuju sve države ekonomske periferije. Tako u njegovom objašnjenju piše:

„(…) radnici u Srbiji u ovom trenutku nisu sposobni da se takmiče sa delom radništva koji živi u razvijenim svetskim privredama, tako što će zahtevati visoke nadnice za svoje visoko kvalifikovane veštine. Radnici u Srbiji će morati da se takmiče sa drugim radnicima da privuku potencijalne poslodavce jedino tako što će spustiti nadnicu za koju su spremni da rade. Međutim, čak i ukoliko budu pristali da rade za manji novac nego drugi i u lošijim uslovima od drugih, to i dalje ne znači da će zaposlenost u Srbiji porasti, jer bi potencijalan rast zaposlenosti podstakao radnike da počnu da traže više nadnice, a u tom slučaju investitori će pre biti skloni da odu u neku drugu zemlju u kojoj je nezaposlenost još viša, a prosečna nadnica koju radnici zahtevaju još niža.“[7]

Drugi klip ovog tipa odnosio se na rasprostranjenu priču o „dobrim“ i „lošim“ poslodavcima. Naime, česta odbrana izmena Zakona temeljila se na tvrdnji da, iako je možda u novom obliku podložan različitim interpretacijama i manipulacijama koje lako mogu odvesti zloupotrebi, to se neće desiti u slučajevima kada imamo „savesnog“ poslodavca. Jedan „milosrdan“ poslodavac je navodno svestan toga da i njegov posao zavisi od zadovoljstva radnika/ca i ugleda koji među njima gaji, stoga će on gledati da bude „pošten“ u obavljanju svojih delatnosti. Ovaj mit posebno je problematičan jer često ume da bude dobro primljen među radništvom: s obzirom da obični ljudi uglavnom prosuđuju ad hominem o stvarima koje im se događaju, nije iznenađujuća činjenica da često prilikom različitih radničkih protesta i štrajkova nailazimo na zahteve za smenom rukovodstva ili upravnika nekog preduzeća, i slično. Bilo je potrebno objasniti da stvari kao što su teški uslovi rada (gotovo neograničeno radno vreme, neplaćeni prekovremeni rad, smanjivanje/nepostojanje godišnjih odmora) i niske nadnice nemaju mnogo veze sa time da li je vaš poslodavac dobar ili loš čovek. Zapravo, i on sam se nalazi pod uticajem istog mehanizma koji utiče i na radnike/ce: ukoliko ne uspe da bude konkurentan na tržištu, njegovo preduzeće će propasti. Zato u tom klipu stoji:

„Plate koje on [poslodavac] daje radnicima (i ostale beneficije – plaćeni godišnji odmor, bolovanje, minuli rad) predstavljaju troškove (što su one veće, to je njemu manji profit), i u tom smislu svaki poslodavac prirodno gleda da što više smanji te troškove. To nije pitanje morala, pitanje ”dobrog” ili ”lošeg” poslodavca, već je to način na koji on mora da funkcioniše da bi opstao u svom poslu, naročito za vreme krize i nestabilnosti kakve imamo u Srbiji. Da bi opstao na tržištu, on mora da ima što veću zaradu – dakle, da daje što manje plate i da izbegava plaćanje beneficija radnicima.“[8]

Kada smo se odlučili za ovaj format kampanje, niko nije mogao da očekuju toliki odaziv na koji smo naišli. Uzroci tog proboja bili su višestruki, mada je sigurno jedan od osnovnih bio taj da u trenutku „lansiranja“ video klipova na internet, novi zakon o radu bio je glavna tema u svim medijima. Najavljeni sindikalni štrajkovi, oštre prepirke među političarima i u tom trenutku gotovo izvesni predstojeći izbori usmerili su svu pažnju javnosti na ovu problematiku. Bilo šta što se odnosilo na novi zakon privlačilo je reflektore na sebe. No, ne bi trebalo potceniti i sindikalno učešće u kampanji: korišćenje njihove infrastrukture sigurno je uticalo na to da kampanja bude ispraćena od tolikog broja ljudi. Klipovi su izlazili jednom dnevno i prvih nekoliko imalo je preko 3000 pregleda svaki. Različiti zvanični portali prenosili su kampanju: od liberalnih do desničarskih. Mnogi intelektualci koristili su, eksplicitno ili implicitno, podatke i analize iz klipova. Čak su i dve lokalne televizije (Novi Sad, Bačka Palanka) prenele neke od video klipova za vreme Dnevnika.

Popularnost kampanje naglo je opala kada je tadašnji prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić (današnji premijer) povukao Zakon iz procedure, najavio formiranje nove radne grupe za pisanje nove verzije izmena i samo dan kasnije – potvrdio odluku o raspisivanju vandrednih parlamentarnih izbora. Fokus javnosti se prebacio na tu temu, a izmena radne legislative, iako još uvek tu i tamo prisutna u medijima, pala je u drugi plan. Nakon tog događaja, preglednost video klipova opala je petostruko, a što je vreme prolazilo, sve više. Ipak, zajedno sa sindikatima, donesena je odluka da će se kampanja izvesti do kraja, kako je planirano, dok ne budu pokriveni svi članovi i sve teme koje smo nameravali od početka.

Za kraj, trebalo bi pomenuti i neka ograničenja ovakvog formata kampanje. Iako važnost internet medija svakog dana sve više raste, važno je biti svestan da oni još uvek nisu primarni medij i da se većina stanovništva, pogotovo onog dela koji je bio ciljna grupa ove kampanje, još uvek prvenstveno oslanja na štampane medije i televiziju. Bez nekog šireg plana i kombinovane strategije, teško bi bilo postići i ovaj uspeh koji je kampanja „Šta donosi novi zakon o radu“ imala.

Druga bitna stvar odnosi se na neke smernice saradnje neparlamentarne levice sa sindikatima. Ovo iskustvo je pokazalo da saradnja može biti izuzetno produktivna na više osnova (razmena znanja, korišćenje različitih infrastruktura i politizacija sindikalnog članstva), međutim, i ona ima svoja ograničenja. Zakon o radu bio je igrom prilika stvar oko koje je bilo moguće povezati se – s obzirom da date izmene podrazumevaju i direktno zadiranje u ovlašćenja, finansiranje i rad sindikata, ovaj put bilo je moguće uspostaviti saradnju sa njima jer su već sami bili dovoljno zainteresovani za temu i militantni u borbi protiv izmena Zakona. „Konkretna analiza konkretne situacije“ bila je ulazna karta za uspostavljanje komunikacije i razvijanje saradnje. No, sa osnivanjem nove radne grupe za pisanje Zakona u koju su sindikati ušli, oštrica njihove kritike je „otupela“ i za sada je otvoreno pitanje kuda će stvari otići. Čini se da bi u ovoj situaciji levica morala da pronađe novu zajedničku temu na kojoj bi i sindikati mogli da rade, a da organizacija te saradnje ponovo bude veoma konkretna u svojoj realizaciji (ovaj put je to bila konkretna kampanja, ali mogu postojati i drugi oblici, poput povezivanja u svakodnevnoj praksi i radu, što možemo videti na primeru Hrvatske i saradnje organizacije BRID i Novog sindikata).

Andrea Jovanović