Kritički osvrt na naše delovanje u Samoorganizovanom Studentskom Pokretu 2014.

Na jesen 2014. godine, učestvovale smo u organizovanju i sprovođenju studentskog protesta na Filozofskom fakultetu u Beogradu, koji je sredinom oktobra prerastao u blokadu tog fakulteta. Ovaj protest predstavlja jednu od najvećih studentskih borbi socijalnog karaktera u Srbiji, u poslednjih dvadeset godina. Sama blokada nastave je trajala 55 dana, što je svojevrstan rekord. Pored toga što je uspeo da studentsko pitanje, barem na kratko, ponovo dovede u fokus javnosti, studentski pokret koji je realizovao blokadu, svojom aktivnošću uspeo je da dovede do politizacije velikog broja mladih ljudi, i da otvori perspektive daljeg organizovanja socijalnih studentskih borbi.

U javnosti su se mogle čuti različite reakcije na ovaj protest. Iako je prošlo već dosta vremena, neke od tema se mogu pokazati kao i dalje aktuelne, te imati uticaj i na aktivnosti novog pokreta. Zbog toga smo smatrale da je sada dobra prilka da, sa određenom distancom, progovorimo o nekim problematičnim momentima tokom ovog protesta, našem postavljanju u njima, i poukama koje si iz toga mogu izvući. Smatramo da je važno sagledati ovaj protest kao čitav jedan proces, sastavljen od različitih, pa i suprotstavljenih strujanja. Po svojoj složenosti i nerešenosti, izdvaja se problematika vezana za odnos pokreta prema fašizmu. U ovom pogledu, tokom trajanja blokade iznete su određene dobronamerne kritike u vezi sa nekim aspektima našeg delovanja. Iz današnje perspektive drugačije gledamo na te komentare, što je još jedan od razloga zbog kojeg bismo želele da se kritički osvrnemo na neke od poteza koje smo povukle tokom blokade.

Još od 2006. godine, svaka blokada Filozofskog Fakulteta u Beogradu obeležena je napadima pripadnika fašističkih organizacija na studente u blokadi, koji su uvek bili praćeni reakcijama antifašističkih studenata. Ovi napadi, kao i reakcije studenata na njih su doveli do toga da se ovi sukobi u javnosti tretiraju isključivo kao sukobi dveju zaraćenih političkih “ekstrema”. Na ovaj način stavljena je stigma na studentsku borbu, a fašistički napadi su relativizovani.

S obzirom na ovakav kontekst, nije bio neočekivan napad fašista koji se desio već trećeg dana blokade. Tom prilikom je došlo i do fizičkog sukoba izmedju studenata i fašista naoružanih hladnim oružjem. Ipak, budući da je protest uspeo da se omasovi i prevazidje granice aktivističkog geta, većina studenata u protestu se tada po prvi put susrela sa ovakvom manifestacijom fašizma.

Ubrzo nakon ovog događaja, dogodio se još jedan sukob između članova fašističke organizacije i pripadnika pokreta, aktivnog antifašiste. Taj sukob je doprineo dodatnom interesovanju policije i medija za dešavanja na blokadi. Sve ovo je uticalo na povećanje pritiska na studente u blokadi kao i reprodukovanju medijske slike o sukobu izmedju političkih „ekstrema“. Kontekst hegemonije liberalne ideologije u društvu i njegovu manifestaciju u obliku političke neizdiferenciranosti većine pripadnika studentskog pokreta, može pomoći razumevanju stava koji su studenti zauzeli na zboru koji je usledio. Naime, problem sa odlukom donetom na tom zboru, je taj što je ovaj sukob okarakterisala isključivo kao lični sukob pojedinaca, ne uzimajući u obzir širi društveni kontekst.

Posle ova dva incidenta, događaj koji je pokrenuo problematizovanje prisustva fašista na blokadi, bio je dolazak dva člana fašističke organizacije Srpska akcija na zbor. Naime, dva mladića obratila su se zboru kao članovi Studentske akcije (studentski front Srpske akcije). Oni su se tom prilikom ogradili od prethodnih napada na studente, kao i od fašističkog karaktera svoje organizacije, insistirajući na tome kako njihova ideologija ne utiče na njihovo učešće u protestu. Ovim gestom, dali su legitimitet instituciji zbora i podršku blokadi. Taj čin propraćen je aplauzom dela studenata. Ovaj aplauz je razumljiv ako se u obzir uzme „apolitičnost“ koja je u tom trenutku, na početku blokade, bila dominantna pozicija među studentima na blokadi. Takođe je očekivana i reakcija članova pokreta koji pripadaju levoj struji. Deo njih je posle ovog događaja, napustio zbor, a neki čak i protest, zgrožen izostankom osude aplauza od strane pokreta.

U svetlu ovih događaja, u okviru alternativnih predavanja na blokiranom fakultetu, organizovana je tribina o antifašizmu. Predavačica je bila profesorka Olivera Milosavljević, u javnosti poznata kao intelektualka angažovana na borbi protiv savremenih revizionističkih tendencija u domaćoj istoriografiji.

Naravno, i na ovaj događaj, usledila je reakcija, pa je jedini član Srpske akcije koji je učestvovao na blokadi, iskoristio svoje pravo kao učesnik protesta, da predloži temu i organizuje tribinu o antikomunizmu. U to vreme, kao praksa na gotovo svakom zboru, ustaljuje se polemika oko odnosa učesnika blokade prema ideologiji i politici, prave se brojne frakcije, a pojam “apolitičnost” ulazi u svakodnevni diskurs blokade.

Kako bi se izbegla ideološka jednostranost, a sa druge strane namirio direktno-demokratski karakter protesta, u kome svaki njegov učesnik može da učestvuje u kreiranju prakse, načelan dogovor je bio da se organizuje tribina, na kojoj bi se među govornicima našli i istaknuti antifašisti, a koja bi naučno analizirala istorijske činjenice o datoj temi i koja bi je sagledavala iz različitih prespektiva.

Tu dolazimo do prvih, tada ne toliko očiglednih, manipulacija od strane člana Srpske akcije. On je mimo dogovora radne grupe delegirane za organizovanje alternativnih predavanja, pokušao da organizuje tribinu na kojoj se nadao da će govoriti fašistički ideolozi, i putem društvenih mreža obavestio javnost o njoj. Sama tribina, na ovaj način organizovana i neodobrena od strane zbora, odmah je bila otkazana. Međutim, samo njeno najavljivanje na društvenim mrežama od strane Srpske akcije, izazvalo je burne reakcije, kako javnosti, tako i levice. Nakon što je postalo jasno da je najava podvala Srpske akcije i da se ta lažna tribina neće održati, burno je reagovala ekstremna desnica, najavljujući incidente, što je znatno uticalo na atmosferu na samom blokiranom fakultetu. Pojavila se bojazan od fašističke odmazde, i mi kao učesnici blokade, krenuli smo u infrastrukturne pripreme za nove napade. Stakla u prizemlju zgrade fakulteta su oblepljena kartonima, i fakultet je gotovo neprekidno bio zaključan. Usledio je novi napad fašista na blokadu.

Na dan kad je Srpska akcija najavila otkazanu tribinu, neki od aktivnih članova pokreta su se organizovali i napravili posećen antifašistički protest na platou ispred fakulteta.

Tek nakon svih ovih dogadjaja, predlog o održavanju ove tribine dolazi na dnevni red zbora. Upravo je naše glasanje o tom predlogu ono na šta posebno želimo da se osvrnemo. Naime, usled svih pritisaka koje sa sobom nosi blokada koja traje toliko dugo, svakodnevnih sukoba sa upravom fakulteta, većinom profesora, pa i malobrojnim studentima koji su se blokadi protivili, posle više nedelja u uslovima bez struje i grejanja, a pre svega, u okolnostima permanentih sukoba na nekoliko frontova, napravile smo grešku.

Iako čvrsto stojimo i tada i sada, iza sopstvenih komunističkih pozicija, želeći da postupamo u skladu sa načelima direktne demokratije, došle smo do toga da glasamo za nešto što se apsolutno kosi sa našim principima.

U tom trenutku, bilo nam je važno da svaki učesnik protesta može da iznese svoj predlog na zboru, i zbog toga smo smatrale da pravo na reč imaju i ljudi koji iznose stavove suprotne našim. Iako se i dalje zalažemo za takvu praksu, ono što smo previdele u ovom slučaju, je da postoji velika razlika između ljudi koji zastupaju desničarske stavove i onih koji organizovano deluju kroz fašističke organizacije.

Ono u čemu smo tada pogrešile jeste sam čin glasanja za pomenutu tribinu, koji smo u tom trenutku videle kao primenu direktne demokratije i izbegavanje cenzure, kao i izraz naše potrebe da zbor bude inkluzivan. Međutim, u trenutku kada do samog glasanja dolazi, trebalo je da glasamo protiv održavanja u skladu sa svojim ubeđenjima. Iako nije bilo precizirano koje će prirode biti tribina, niti ko će biti govornici, trebalo je da glasamo protiv same mogućnosti da bude organizovana bilo kakva tribina na predlog osobe koja je pokazala nameru da manipuliše i ne prihvata odluke zbora.

Tek nakon određene vremenske distance i pošto su na videlo izašli konkretni dokazi koji inkriminišu delovanje člana Srpske akcije u pokretu i pokazuju da ono nije bilo individualno, već organizovano, jasno nam je koliko je ovaj potez bio greška.

Posle svega, naš utisak je da je pored niza grešaka i sporog uhodavanja, ovaj protest iznedrio izuzetno pozitivne rezultate. Stoga je uloga ovog teksta, pored samokritike i u tome da se sa ovog protesta skine stigma saradnje sa fašistima, kao i da se istakne njegov značaj, budući da je to proces koji i dalje traje.

Studenti su se povezali sa radnicima, uspostavljene su nove mreže saradnje između studenata u protestu i radnika železnice, prosvetnih radnika i advokata u štrajku. Institucija zbora se pokazala kao veoma uspešno telo samoorganizovanog direktno demokratskog pokreta, koje se bori za interese studenata na transparentan način. Takođe, ojačala je solidarnost unutar studentske populacije na fakultetu, i borba se, barem u okviru Filozofskog fakulteta drastično omasovila. Budući da je ovaj proces trajao 55 dana i da je sa sobom nosio niz političkih iskustava, njegov efekat je takav da su se njegovi učesnici politički razvili i počeli da uviđaju problem sa parlamentarno strukturiranim telima, institucionalnom borbom i funkcijom fakulteta u društvu. Jedno od ključnih saznanja za nas bilo je nespojivost socijalnih pokreta sa organizovanim fašističkim prisustvom. Razlog tome je nužno sistemski karakter fašističkih organizacija koji se nalazi u koliziji sa antisistemskim karakterom studentskog pokreta.

Dragana Jović i Milena Stanić

Objavljeno 4. listopada 2015. godine na informativnom blogu kampanje za besplatno obrazovanje Studentske borbe.