Obrazovanje jeftine radne snage

Implementacija neoliberalne agende u politiku obrazovanja u Srbiji započela je već početkom 1990-ih diskretnim povlačenjem države iz financiranja visokog obrazovanja i uvođenjem različitih modela „individualnog ulaganja u obrazovanje“. Prilagodba slobodnom tržištu intenzivirala se usprkos otporu studenata, a najava novog zakona o visokom obrazovanju pokazuje iste trendove. Posljedično, ova politika umanjuje dostupnost visokog obrazovanja velikom dijelu društva i uspješno antagonizira članove akademske zajednice, oslabljujući potencijal obrane javnog dobra. O visokom obrazovanju u Srbiji razgovarali smo s Jelenom Veljić iz Društvenog centra Oktobar.

Vasina ulica, Beograd 07.11.2012. Za BESPLATNO OBRAZOVANJE! (Izvor: Facebook Zahtevamo BESPLATNO OBRAZOVANJE u Srbiji.

Možete li nam reći kako je tekao proces promjene financiranja visokog obrazovanja u Srbiji?

Kada je reč o finansiranju visokog obrazovanja u Srbiji, možemo razlikovati dva perioda. Prvi bi period bio tokom devedesetih godina kada, uprkos opštem mišljenju da se ovakva promena sistema dešava tek posle 2000. godine, država prvi put kreće da se povlači iz finansiranja visokog obrazovanja. Već početkom devedesetih to povlačenje se ogleda u uvođenju kategorija samofinansirajućih i sufinansirajućih studenata. Ove kategorije su plaćale delimičnu cenu školarine u slučaju sufinansirajućih, odnosno punu cenu u slučaju samofinansirajućih studenata. U tom periodu od deset godina takođe možemo na osnovu nekih istraživanja[1] primetiti da broj sufinansirajućih i samofinansirajućih studenata/kinja – a paralelno sa tim i cena školarine za obe kategorije – rastu, dok se broj budžetskih studenata i ne menja posebno. Nakon 2000. godine ovaj proces se nastavlja mnogo intenzivnije i država nalazi način da se povuče iz finansiranja, delom tako što visokoškolske ustanove upućuje na to da se finansiraju dodatnim izvorima prihoda – kroz projekte saradnje sa privredom ili prosto projektni rad sa različitim međunarodnim fondacijama.
 
Postojanje sopstvenih prihoda, koje je sama država omogućila, koristi se kao argument za još veće povlačenje države iz finansiranja visokoškolskih ustanova
Druga bitna promena se desila takođe tokom ’90-ih kada je visokoškolskim ustanovama omogućeno da stiču sopstvene prihode. U sopstvene prihode spadaju sve finansije koje ne dolaze od države – prvenstveno govorim o uplatama studenata za školarine i drugim taksama, i ovim sredstvima ustanova raspolaže kako želi (shodno zakonu i odlukama releventnih tela i organa te ustanove). Ovo je dovelo do nekoliko posledica, a jedna od njih je i ta da se nakon 2000. postojanje sopstvenih prihoda, koje je sama država omogućila, koristi kao argument za još veće povlačenje države iz finansiranja visokoškolskih ustanova. Argumentacija je otprilike išla u smeru „šta će vam novac od države kada već imate sopstvene prihode“. Smatralo se da sopstveni prihodi trebaju da zamene ono što država ne daje. Paralelno, država nije izdvajala onoliko koliko se sama obavezala izdvajati. Izostalo je i ono za što je bila zakonski obavezna da finansira (npr. materijalni troškovi – struja, voda, komunalije, plate profesora i profesorki). Posledično, visokoškolske ustanove su mahom koristile sopstvene prihode da nadoknade nedostatna sredstva iz budžeta.
 
Kada je reč o angažmanu profesora i profesorki u studentskim borbama koje smo imali priliku da vidimo proteklih nekoliko godina, rekla bih da razlog njihova nedovoljna angažmana na poboljšanju sopstvenog materijalnog položaja, odnosno nedostatak podrške za studentske borbe, leži upravo u činjenici da postoje sopstveni prihodi. Akademska zajednica nema interes da od države traži sredstva koja, u krajnjoj liniji, verovatno neće ni dobiti jer već ima jedan izvor mnogo stabilnijeg finansiranja, upravo posredstvom postojanja ove nove kategorije.
 

Kakve posljedice po društvo donose ovakve politike financiranja visokog obrazovanja?

Kada govorimo o posledicama koje nedostatak državnog ulaganja u visoko obrazovanje ima po šire društvo, određena sociološka istraživanja[2] koja su rađena u periodima posle 2000. godine, govore da pojedine kategorije ljudi imaju sve manji pristup visokom obrazovanju. Visoko obrazovanje je u velikoj meri nedostupno osobama sa invaliditetom i osobama manjinskog etničkog porekla, a postaje sve nedostupnije i osobama iz radničkih porodica. Deci čiji roditelji nisu završili univerzitet ili srednju školu umanjio se pristup visokom obrazovanju. To se dogodilo i učenicima koji završavaju srednje stručne škole u odnosu na one koji završavaju gimnazije, a uz njih i ljudima koji ne žive u gradovima s univerzitetskim centrima, delom i zbog toga što njihovo studiranje zahteva dodatne životne troškove, poglavito u smislu preselenja u drugi grad.
Izvor: Facebook Blokada Filozofskog fakulteta
Izvor: Facebook Blokada Filozofskog fakulteta
 
Iako država prepoznaje ovaj trend, ona i dalje donosi i planira mere koje će samo dodatno pogoršati njegove posledice na društvo. Primerice, Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine koja prepoznaje sve spomenute okolnosti, međutim svejedno predlaže još snažnije povlačenje države iz finansiranja visokog obrazovanja, a obrazovne ustanove još se više upućuju na ad hoc finasiranje putem projekata ili kroz neki oblik saradnje sa privredom. Navedeno već sada pravi veliki disbalans unutar oblasti povezanih sa konkretnim tržištima (npr. tehničko-tehnološki fakulteti), dok druge oblasti koje ne uživaju tu vrstu tržišnog prosperiteta finansijski pate. Društveno-humanističke institucije, primerice, nemaju nikakvu šansu na tržištu i zbog toga se maltene tretiraju kao nevažne. Dakle, strategija kao da podcrtava i sve više ide na ruku trendu da univerzitet treba isključivo i samo da služi tržištu umesto potrebama društva. To je jedna društvena posledica koja se tiče samog visokog obrazovanja.
 
Druga posledica vezana je uz studentsku populaciju. Jedno od rešenja koje se predlaže je uvođenje vaučerskog sistema ili ponovno uvođenje kategorije sufinansirajućih studenata/kinja. Ova rešenja još uvek nisu dobila svoj konačni oblik, ne znamo kako bi na primer tačno izgledao vaučerski sistem, ali se ide u pravcu da će se pri upisivanju, bilo privatnog ili državnog fakulteta, dobijati vaučer sa određenim iznosom, uz pomoć kojeg će se plaćati školarina. Kada je reč o sufinansiranju, ideja je da se prilikom upisa narednih godina studentsko telo još više stepenovati – ne bi, kao sada, postojali budžetski i samofinansirajući studenti i studentkinje,
Ovakvoj verziji univerziteta potrebni su kadrovi koji uspešno savlađuju studij, bez da suštinski ulaze u društvene probleme
nego različite manje grupacije koje će plaćati u zavisnosti od toga koliko su ispita položili, na kom su stepenu studija, i još nekih drugih faktora. Naime, to će na neki način utjecati na to da se studentsko telo razjedini, te je pitanje kako će u budućnosti izgledati studentske borbe i na koji će način studenti uopšte moći da ostvare svoje interese.
 
Prosto ne izgleda kao da će u nekom trenutku biti bolje. Ono što se s vremena na vreme dešava su veći ili manji studentski protesti koji ukazuju na sve spomenute probleme. Ti protesti često spolja izgledaju kao da traže ustupke za određenu studentsku grupu ili da su previše partikularni, ali zapravo oni sa sobom nose jaku socijalnu komponentu. U suštini, svodi se na to da ljudi prosto nemaju novca da studiraju, i to je razlog da se finansiranje visokog obrazovanja radikalno redefiniše.
 

Koja je funkcija promoviranja ideje „individualnog ulaganja“?

Paralelno sa spomenutim protestima, stiče se utisak da se javni diskurs o obrazovanju prilagođava navedenim trendovima na način da se promoviše tzv. „individualno ulaganje u obrazovanje“, kao i promocija „izvrsnosti“. Glavni promoter ovog trenda je, naravno, vlast, sa svojom neoliberalnom vizijom države. Ovakvoj verziji univerziteta potrebni su kadrovi jako uspešni u svojim studijama, gde je iznimno bitno da se studij što prije završi, da se kursevi i predmeti savlađuju sa što boljom ocenom, da se prosto bude što uspešniji, bez velike potrebe da se suštinski ulazi u društvene probleme ili da ih se analizira iz različitih perspektiva. Čini mi se da se u skladu sa tim formira i studentska baza koja, oblikovana raznim modelima kompeticije, prosto nema nikakvu širu perspektivu van individualnog uspeha.
 
Cela priča sa povlačenjem države, odnosno društva iz finansiranja visokog obrazovanja, povezana je s idejom da sada pojedinac treba sam da ulaže u sebe jer će u krajnjoj liniji i sam od toga profitirati. Stoga je bilo neophodno različitim metodama oblikovati studentsku bazu takvim idejama, kako bi ona posle univerziteta mogla da prolazi kroz tržište rada na isti način na koji je prolazila kroz univerzitet. Potrebno je da studenti i studentkinje na fakultetima i višim školama uče ono što je tržištu po volji i isplativo, s idejom da će se negde u perspektivi to na kraju isplatiti i njima samima. Mislim da je to isto jedan važan deo slagalice kada pričamo o implementaciji neoliberalnih ideja na nivou visokog obrazovanja.
 

Zašto kapitalističkim elitama odgovara takvo stanje?

Cela priča oko mogućnosti povezivanja visokog obrazovanja sa tržištem potpuno je besmislena jer pretpostavlja mogućnost da tržište ostane potpuno isto tijekom perioda koji je potreban da se školuju kadrovi – 4 ili 5 godina. Situacija je do te mere apsurdna da se čak na nekim univerzitetima otvaraju posebni smerovi koji prave kadrove za konkretna privatna preduzeća, sa idejom da će se ti kadrovi po završetku školovanja u tom preduzeću i zaposliti. Pritom je svima jasno, a posebno u današnjim okolnostima krize, da prosto nije moguće ni predvideti da li će to preduzeće funkcionisati za pet godina – i šta će onda raditi ti kadrovi vrlo specifično obrazovani samo za jedno preduzeće? Dakle, izgleda kao da nije moguće predviđati takva kretanja na tržištu rada, i prosto celo usmeravanje i pravljenje tako čvrstih veza između univerziteta i privrede jeste ideja koja potpuno ruši ceo koncept obrazovanja. Obrazovanje apsolutno treba da služi društvu, ne treba i ne može ničemu drugome da služi.
 

Reklama Invest in Serbia (izvor: YouTube)

Na primeru Srbije, iz priča o privlačenju investitora i otvaranju novih radnih mesta, takođe se mogu izvući neki zanimljivi uvidi. Dakle, radi se o „velikim pričama“ od strane vlasti kako će doći (strani) investitori otvarati nove fabrike itd. Zanimljiv primer bila je emisija na jednoj inostranoj televiziji u kojoj je Srbija kao zemlja je bila reklamirana kao zemlja sa jeftinom radnom snagom. Kada neko reklamira ljude koji žive u ovoj zemlji kao jeftinu radnu snagu, jasno je koja će biti priroda velikih stranih investitora koji se najavljuju.[3] Sasvim je logično, ljudi koji dolaze ovamo da investiraju i otvaraju preduzeća to ni ne kriju – prvi motiv ovde i jeste jeftina radna snaga. Drugi motiv za takve investicije jesu besmisleno velike subvencije koje država daje preduzećima, i koje funkcionišu po principu subvencioniranja radnih mesta.[4] Međutim, ovde to služi nekim drugim interesima. Čak i oni koji su naseli na liberalnu ideologiju o obrazovanje koje će im doneti lični prosperitet kao rezultat njihovog rada i truda te će zbog toga lično profitirati – u krajnjoj liniji, to se neće dogoditi. Dakle, bit će jeftina radna snaga za svakog vlasnika, svaki krupni ili manje krupni kapital u Srbiji, regionu ili ostatku sveta.
 

Što je potrebno da bi se ovakvo stanje promijenilo?

U ovom trenutku jako je važno da se akademska zajednica samoorganizuje, da ne misle da su „elita koja nezasluženo pati“ dok neki drugi koji to nisu prosto profitiraju.[5] Radi se o mišljenju koje je dosta često, posebno na akademiji. Oni moraju da shvate da je materijalna situacija za većinu ljudi ista, da se moraju povezivati sa drugim koji su takođe u problemu. Dakle, svi mi, pored naših partikularnih borbi, imamo i one zajedničke, poput privatizacije zdravstva, komunalija, voda i sl. Moramo da nađemo neki način da se zajedno borimo protiv takvih tendencija jer upravo one od nas prave te partikularne subjekte borbe. Problem finansiranja obrazovanja isti je kao i problem finansiranja bilo čega drugog što je od javnog interesa. Organizovanje kontra neoliberalnog kapitalizma jeste pitanje od primarnog značaja, i mislim da svi treba da se ujedine i rade na stvaranju društva koje će biti dobro za društvo, a ne za profit i kapital.
 

Kako se najave novog zakona o visokom obrazovanju odnose prema dosadašnjem ustroju visokog obrazovanja?

Najavljene sveobuhvatne izmene Zakona o visokom obrazovanju ne treba mešati sa ad hoc izmenama koje će se prema najavama desiti tokom jeseni 2016. godine, a koje služe da se reše specifičniji problemi, najpre oni koji se tiču roka za završetak studija, ili broja ESPB bodova neophodnih za ostvarenje statusa budžetskog studenta.[6]
 
Kada je reč o temeljnijim izmenama u vezi sa visokim obrazovanjem, u skladu sa Strategijom i Akcionim planom za njeno sprovođenje, najveće izmene koje se planiraju su uvođenje sufinansiranja studenata/kinja (putem linearne skale), uvođenje maturskog ispita (opšta, umetnička ili stručna matura) kao testa za ulazak u visokoškolsko obrazovanje, ali i dalje stimulisanje visokoškolskih ustanova da deo sredstava za njihovo funkcionisanje obezbeđuju putem saradnje sa privredom i učešća u različitim tipovima projekata. Još uvek nije potpuno jasno koji će biti finalni oblik izmena sistema finansiranja, ali je već sada jasno da su ideje vodilje iste.


Bilješke:

[1] Videti više u: Veljić, Jelena. 2015. Od javnog ka privatnom: neki aspekti finansiranja visokog obrazovanja u periodu konsolidacije kapitalizma, u: Vesić (et al.) Bilans stanja: doprinos analizi restauracije kapitalizma u Srbiji. Beograd: Centar za politike emancipacije, 361-372

[2] EQUI-ED Tempus projekat Jednak pristup za sve: Osnaživanje socijalne dimenzije u cilju jačanja evropskog prostora visokog obrazovanja. 2012. Socijalna dimenzija visokog obrazovanja u Srbiji – Studija zatečenog stanja. Beogard. EQUI-ED, 14-41

[3] Pogledati, na primer tekst Andraša Juhasa i Tamare Baković-Jadžić o uslovima rada u Drekslmajeru, preduzeću čiji je dolazak u Srbiju pompezno najavljivan kao rešenje nezaposlenosti ili na primer, informacije o uslovima rada u Juri.

[4] Primere ovakve prakse možete pogledati u emisiji „Insajder bez ograničenja: Srbija najveći pojedinačni “strani” investitor“.

[5] Ovakva vrsta samopercepcije bila je prisutna i na protestima naučnih radnika iz 2015. godine.

[6] Videti više na: www.mpn.gov.rs

 

Dijelovi intervjua prikazani su u prilogu o obrazovanju četvrte epizode edukativno-mozaične emisije „Promjena okvira“, emitirane 29.7.2016. na TV Istra te uskoro dostupne na SkriptaTV-u.

Vezani članci

Događanja

pogledaj sve

Bookmarks

pogledaj sve

Natječaji i prijave

pogledaj sve

Plenum FFZG-a

pogledaj sve