Sonja Sajzor
30. lipnja 2021.
Interseks osobe i njihovi problemi
Interseks stanja obično se razumijevaju kao stanja koja variraju „između“ ženskog i muškog spola, i čija genetska, kromosomska, hormonska, i anatomska (ne)preklapanja uzdrmavaju binarnu konstrukciju „ženske“ i „muške“ spolnosti. Patrijarhalna proizvodnja medicinsko-biologijskog znanja ne samo da diskurzivno gura interspolne osobe u identitetske kutije „ženskosti“ i „muškosti“ te produbljuje njihovu marginalizaciju, već nameće i opasne prakse sakaćenja tijela koja se ne uklapaju u dominantnu taksonomiju. Raspršivanje ustajalih mitova možemo započeti ozbiljnijim informiranjem o iskustvima interseks osoba, kao i povezivanjem s organizacijama koja štite njihova prava.
Napomena: Ovaj tekst je nastao na osnovu intervjua obavljenog sa interseks aktivistom iz Srbije, Kristianom Ranđelovićem, i u konsultaciji sa interseks aktivistom iz Hrvatske, Erinom Vlahovićem. Kristian na srpskom jeziku koristi izraz „međupolnost“ što je bukvalan prevod reči „interseks“ sa latinskog, dok Erin na hrvatskom koristi izraz „interspolnost“. Kristian i Erin su se složili da je u redu da u ovom tekstu koristim reč „interseks“.
Prvi deo: Šta je interseks?
Interseks osobe su osobe koje se rađaju sa anatomijom, genetikom i hormonskim obrascima koji mogu biti karakteristični i za tradicionalno poimanje muškog i za tradicionalno poimanje ženskog pola, ili pak sa anatomijom i genetikom koje nisu karakteristične ni za muški ni za ženski pol.
Prema podacima Ujedinjenih nacija, 1,7 posto ljudi je interseks. Aktivisti za prava interseks osoba često kažu da je to isti broj ljudi koji imaju riđu kosu.
Pre nego što otpočnemo sa ovim tekstom, bitno je da naglasim da sam ja endopolna osoba. To znači da sam rođena sa anatomijom i genetikom koja se uklapa u jednu binarnu polnu kategoriju (drugim rečima: nisam interseks).
Biološki pol organizma je naučna klasifikacija koja predstavlja skup pet elemenata:
1) Genitalije;
2) Gonade;
3) Hormoni;
4) Hromozomi;
5) Sekundarne polne karakteristike.
Po ovom pravilu, ljudi se dele na dva biološka pola: muški i ženski, pri čemu su karakteristike muškog pola:
1) Penis kao genitalije;
2) Testisi kao gonade;
3) Androgeni kao dominantni polni hormoni;
4) XY hromozomi;
5) Izražena maljavost lica i tela, mutiranje glasa i tradicionalno „maskulina“ telesna distribucija masti kao sekundarne polne karakteristike.
Dok se karakteristikama ženskog pola smatraju:
1) Vagina i materica kao genitalije;
2) Jajnici i jajovodi kao gonade;
3) Estrogeni kao dominantni polni hormoni;
4) XX hromozomi;
5) Dojke i tradicionalno „feminina“ telesna distribucija masti kao sekundarne polne karakteristike.
Iako se većina ljudi uklapa u ova dva binarna pojma, to nije uvek slučaj kod svih ljudi. Interseks je stanje organizma, tj. osobe koja može imati kombinacije genitalnih setova i jednog i drugog pola, delimično formirane genitalije, hromozomski mozaik atipičan za oba pola ili kombinacije karakteristika tradicionalno pripisanih i muškom i ženskom polu.
Zašto govorim „tradicionalno pripisane karakteristike“? Zato što se sve od ovih deset karakteristika zapravo mogu naći i kod muškaraca i kod žena.
Počnimo od hormona: često kažemo da su androgeni „muški“ hormoni, a estrogeni „ženski“. Ili pak, mi, transrodne osobe, često kažemo da smo na terapiji „hormonima suprotnog pola“ (cross-sex hormones), međutim ovo nije baš najtačnije. I telo osobe muškog i telo osobe ženskog pola proizvode i androgene i estrogene. Razlika je u tome što su u telu osoba muškog pola uglavnom dominantni androgeni, a u telu osobe ženskog estrogeni.
Kada su u pitanju sekundarne polne karakteristike: malje po telu i licu, ili dubok glas, nisu „muške“ sekundarne polne karakteristike, niti su dojke „ženske“. Zbog toga što su u telu osobe muškog pola dominantni androgeni koji izazivaju veću maljavost i mutaciju glasa, ove karakteristike se često smatraju „muževnim“, dok se karakteristike koje izazivaju estrogeni kao što je npr. rast tkiva dojke, smatraju „ženstvenim“.
Društvo u kojem živimo je patrijarhalno uređeno, te je bespotrebno reći da je patrijarhat uticao na medicinu i nauku. Patrijarhat ima opsesiju da drži pojmove muškarca i žene kao dva potpuno suprotna pola, koji treba da se međusobno privlače i spajaju, u svrhu prokreacije, te stoga u nauci postoji težnja za očuvanjem heterogenosti te dve grupe. Ova potreba je definitivno uticala na kategorizaciju polnih karakteristika u medicini.
Sve gore navedene karakteristike (malje po licu i telu, dubok glas, visok glas, dojke itd.) se mogu naći i kod muškaraca i kod žena. Međutim, patrijarhalni šabloni rodnih uloga nam govore da žena nije ženstvena ukoliko ima malje po telu i licu, ili pak dubok glas, dok muškarci često bivaju ismevani ukoliko imaju dojke (u žargonu man-boobs, moobs itd.).
Kada kažem da se sve polne karakteristike mogu naći i kod muškaraca i kod žena, verovatno je vaša prva pomisao: okej, ovo što si nabrojala za hormone i sekundarne polne karakteristike da, ali to nije slučaj kod genitalija, gonada ili hromozoma? Muškarac ne može da ima vaginu? Žena ne može da ima testise? Muškarac ne može da ima matericu? Žena ne može da ima XY hromozome?
U ovom momentu je bitno da definišemo rodni esencijalizam. Rodni esencijalizam je metafizičko verovanje da rod osobe definiše isključivo njen pol. Za rodne esencijaliste, ideja da osoba sa penisom može biti žena, ili da osoba sa matericom može biti muškarac, je neprihvatljiva, jer za rodne esencijaliste biti osoba ženskog roda znači biti osoba ženskog pola / biti osoba muškog roda znači biti osoba muškog pola. Shodno tome, ukoliko osoba poseduje bilo koji elemenat koji je tradicionalno pripisan nekom polu, to je čini osobom tog pola (ukoliko osoba ima Y hromozom, to je čini muškarcem; ukoliko osoba ima matericu to je čini ženom itd.).
Rodni esencijalizam najčešće koriste transfobi u cilju osporavanja rodnog identiteta trans osoba i kao pokušaj racionalizacije svoje netrpeljivosti, ne kao aktivnog nastojanja na poricanju nečijeg identiteta, nego kao razumno shvatanje da pol prosto definiše rod. Na primer, od transfoba često možemo čuti da trans žena nije žena, jer kroz koliko god operacija prošla, svaka ćelija u njenom telu i dalje ima Y hromozom, koji je i dalje čini muškarcem. Ili pak, u Britaniji postoji moralna panika oko medicinskog jezika dizajniranog da destigmatizuje transrodna i interseks tela u medicini, kao što su npr. „osobe sa matericom“ ili „osobe koje imaju menstruaciju“. Za rodne esencijaliste, ovakav način izražavanja je bespotreban, jer je za njih menstruacija esencijalno ženska funkcija.
Očito, da bi ova teorija funkcionisala, nephodno je da verujemo da postoje dva binarna modela pola, koja se uvek razlikuju i čiji se elementi nikada ne mešaju. Ukoliko bismo interseks osobe ubacili u diskusiju i pokušali da apliciramo rodni esencijalizam na njih, primetili bismo da isti ne može biti primenjen na njih, jer interseks osobe samim svojim postojanjem demonstriraju da ova teorija ne funkcioniše u praksi.
Uzmimo primer osobe sa Svajerovim sindromom, koja ima XY hromozome i matericu: Ukoliko bismo pokušali da apliciramo na njih transfobični argument koji se koristi protiv trans žena, da nisu žene jer svaka ćelija u njihovom organizmu sadrži Y hromozom, zbog toga što ova osoba ima matericu, tvrdili bismo da postoje muškarci sa matericom, što opovrgava ideju da je materica esencijalno ženski organ, i argument protiv destigmatizujućeg jezika poput „osobe sa matericom“, padaju u vodu. Ili pak, ukoliko bismo rekli da je ova osoba žena zato što ima matericu, zbog toga što ima XY hromozome, to povlači tvrdnju da postoje žene sa XY hromozomima, i transfobični argument da osoba ne može da bude žena, jer svaka ćelija u njenom organizmu sadrži Y hromozom, takođe pada u vodu.
Zbog ovoga, transfobi se strogo protive podizanju svesti o postojanju interseks osoba, ne neophodno zato što mrze interseks ljude, nego više zato što njihovo postojanje vide kao pretnju za najdominantniju i najzastupljeniju strategiju za misdženderovanje transrodnih osoba. Stoga često poriču njihovo postojanje, bojkotuju bilo kakav razgovor na tu temu, javno targetiraju ljude koji o ovoj temi govore, okrivljuju ih da koriste interseks osobe samo kao fusnotu u svojoj promociji „rodne ideologije“, pokušavaju da poreknu zastupljenost interseks varijacija („ma, to je samo šesnaestoro ljudi na planeti“) itd.
Pre par nedelja su u Srbiji desničari koji se protive istopolnim brakovima i zakonu o zabrani diskriminacije širili paniku u medijima zbog činjenice da je u udžbenike o biologiji ubačen pasus o postojanju interseks osoba, a par organizacija koje vrše aproprijaciju feminizma i levičarskog organizovanja za širenje transfobije, objavilo je svoju verziju moralne panike oko iste pojave, tvrdeći da bi edukacija dece o postojanju interseks osoba destabilizovala binarno shvatanje pola, a samim tim i feminističku teoriju prema kojoj muški pol ugnjetava ženski unutar patrijarhata itd.
Razumevanje disfunkcionalnosti rodnog esencijalizma je ključni momenat za shvatanje interseks osoba i političkog ugnjetavanja koje ću dalje izložiti u tekstu. Po rečima Erina Vlahovića, interseks aktiviste iz Hrvatske, zbog ovoga je poželjno prilikom razgovora o anatomiji interseks osoba ne uslovljavati rodno njihove delove tela, izrazima kao što su „muški polni organ“, ili „ženski hromozomi“, nego prosto imenovati organ (penis, vagina, materica…) i dopustiti interseks osobi da se sama rodno odredi.
Insistiranje da je pol binaran, da postoje samo dve kategorije koje su uvek ovako definisane, i da bilo ko, kao što su interseks osobe, ko istupa iz ovih okvira mora biti prisilno „korigovan“, se zove cisseksizam, ili u ovom slučaju, ukoliko je cisseksizam direktno upućen interseks osobi, interseksizam.
Drugi deo: Interseks stanja
Kako dolazi do rađanja interseks dece? Pa, hajde prvo da sagledamo kako izgleda razviće fetusa: unutar materice, svi fetusi su na samom početku građeni kao ono što bismo tradicionalno smatrali devojčicom: imaju klitoris koji može ostati te veličine ili se razviti u penis, i neutralne gonade unutar abdomena, koje se pod signalizacijom hromozoma mogu razviti u jajnike i ostati unutar abdomena, ili se razviti u testise i spustiti se u skrotum.
Komponenta koja presuđuje u kom pravcu će se fetus razviti je SPY gen, tj. njegovo prisustvo, njegova funkcionalnost i sposobnost organizma da registruje njegove signale. Najčešće, SPY gen se nalazi na Y hromozomu, koji šalje signal gonadama da postanu testisi, testisi proizvode androgen koji utiče na rast penisa i spuštanje testisa u skrotum, kao i antimilerijanski hormon koji sprečava razvijanje materice.
Kao što vidimo, dosta stvari utiče na polno razviće fetusa i dosta stvari treba da se poklopi. Zbog toga, ukoliko jedna stvar u lancu ne funkcioniše kao kod većine, fetus će se razviti u drugačijem pravcu od tradicionalnog, i tako dolazi do rođenja interseks deteta.
Vratimo se Svajerovom sindromu:
Fetus ima XY hromozome i na Y hromozomu se nalazi SPY gen, što bi najčešće značilo da će on signalizirati gonadama da postanu testisi, da će testisi početi da luče androgene (koji utiču na klitoris da preraste u penis i na testise da se spuste u skrotum), kao i antimilerijanski hormon koji sprečava razvijanje materice. Međutim, kod Svajerovog sindroma SPY gen nije funkcionalan. Zbog toga, ništa ne signalizira gonadama da se pretvore u testise (niti jajnike), te nema ni androgena da utiču na klitoris da se razvije u penis, niti antimilerijanskog hormona da spreči razvijanje materice.
U slučaju Svajerovog sindroma, dete se rađa sa XY hromozomima, vaginom, matericom i neutralnim gonadama koje se nisu razvile ni u testise ni u jajnike. Ovakva deca bivaju odgajana kao devojčice, i sindrom biva otkriven najčešće u ranim tinejdžerskim godinama, kada roditelji odvedu dete kod doktora da ustanove zašto i dalje ne ulazi u pubertet. Setimo se, nema testisa, nema jajnika, znači nema ni polnih hormona, nema menstruacije, nema rasta tkiva dojke itd.
Ovakve osobe bivaju stavljane na hormonsku terapiju kako bi došlo do polnog razvoja, tj. ulaska u pubertet, i osoba ostaje na hormonskoj terapiji ceo život.
DeLašapelov sindrom dođe nekako obrnuti slučaj:
Fetus ima XX hromozome, zbog čega se očekuje da će se roditi dete ženskog pola. Međutim, SPY gen se nalazi na jednom od X hromozoma, zbog čega će doći do svih onih signalizacija koje se ne dešavaju u slučaju Svajerovog sindroma, te će se roditi beba sa penisom i testisima.
Ovakva deca su odgajana kao dečaci i sindrom najčešće biva otkriven u odraslom dobu kada muškarac testira svoju plodnost, najčešće zato što ne uspeva da oplodi partnerku (osobe sa DeLapašelovim sindromom su sterilne, kao i većina interseks osoba).
Ili pak, u slučaju nereaktivnosti na androgen: fetus ima XY hromozome, SPY se uredno nalazi na Y hromozomu i funkcionalan je, uspešno signalizira gonadama da postanu testisi, ali nakon što testisi počnu da proizvode androgene fetus koji ima (već pomenutu) nereaktivnost na androgen neće razviti penis niti spustiti testise u skrotum, jer kao što samo ime sindroma kaže, njegovo telo ne reaguje na androgen.
Tako se rađa beba koja ima XY hromozome, vaginu, testise unutar abdomena i koja će u pubertetu razviti ženske sekundarne polne karakteristike kao što su dojke, zato što će njeni testisi proizvoditi androgene, koji će njeno telo automatski da konvertuje u estrogene, te dolazi do otpočinjanja ženskog puberteta.
Postoji otprilike 40 interseks stanja. Najčešća su: nereaktivnost na androgen, Svajerov sindrom, ovotestis, hipospadija, kongenitalna adrenalna hiperplazija, Klinefelterov sindrom, Tarnerov sindrom i mnogi drugi. Više o interseks stanjima možete pročitati na sajtu organizacije XY Spektrum, pod odeljkom „dijagnoze“.
Međutim, kada ustanovimo da dete ima neko interseks stanje…
Treći deo: … Kako odgajati interseks dete?
Logično rešenje osobe kojoj je više stalo do fizičkog i psihičkog zdravlja svog deteta, nego do toga „šta će ljudi da kažu“ je da detetu da rodno neutralno ime i da dozvoli detetu da se samo manifestuje u rodu u kojem je detetu najprirodnije, a onda kada dođe vreme ulaska u pubertet da se zajedno sa detetom razgovara u kom pravcu želi da se njegovo/njeno telo dalje razvija.
Ukoliko dete ima nedefinisane genitalije i u odraslom dobu želi da se manifestuje kao, na primer, žena, uz pristanak sada već odrasle osobe, toj osobi (kao i trans ženama) treba dozvoliti da se podvrgne procesu medicinske tranzicije kroz hormonsku terapiju ili operaciju vaginoplastike (operacija stvaranja dubine vagine). Ili pak u obrnutom slučaju, ukoliko osoba želi da se manifestuje kao muškarac, omogućiti pristup hormonskoj terapiji i operacijama maskulinizacije kao što su faloplastika, ili metoidioplastika (operacije formiranja penisa), mastektomija (odstranjivanje dojki) ili histerektomija (odstranjivanje materice).
Ili pak, ono što je vrlo bitno takođe razmotriti: dozvoliti osobi da živi prosto kao interseks, i ne prisiljavati je da se uklopi u kalupe muškog ili ženskog pola ili roda.
Međutim, to najčešće nije tako: najčešće je roditeljima više stalo do toga „šta će okolina reći“, zbog čega se na interseks deci u ranom detinjstvu, bez njihovog pristanka najčešće rade klitorektomija (odstranjanje klitorisa) i orhiektomija (odstranjanje unutrašnjih testisa).
Klitorektomija se najčešće izvodi kod osoba sa nedefinisanim genitalijama (ambiguous genitalia) i predstavlja potpuno odstranjivane klitorisa. Klitorektomija je ekvivalentna onome što bismo češće nazvali „genitalno sakaćenje“. Deci nad kojom je izvršena klitorektomija biva namenjen ženski pol i rod. Bebe sa uvećanim klitorisom, tj. nedefinisanim genitalijama, često imaju i nerazvijenu vaginu, zbog čega doktori u pubertetu nad detetom izvode operaciju vaginoplastike, tj. stvaranja (neo)vagine, kako bi osoba mogla da bude penetrirana tokom vaginalnog seksa u odraslom dobu. Drugim rečima, detetu se pri rođenju ne pripisuje samo pol i rod, nego mu se nameće i penetrativni oblik seksualnosti, koji se uglavnom pretpostavlja u heteroseksualnom okviru.
Ovo je vrlo bitan razlog zašto ovakve operacije treba da se rade u odraslom dobu: šta ako se dete identifikuje kao strejt muškarac, ili lezbejka, i ako nema potrebu da u seksualnom odnosu dođe do penetracije? U tom slučaju nema potrebe za proširivanjem vagine. Međutim, nažalost, živimo u društvu u kojem se telesni integritet osobe vrednuje manje od obaveze za reprodukovanjem patrijarhalnih obrazaca rodnih uloga.
Još jedna operacija koja se vrši na deci koja su nereaktivna na androgen je orhiektomija, tj. odstranjanje (u ovom slučaju unutrašnjih) testisa.
Testisi takvog deteta u pubertetu počinju da proizvode androgen, međutim, pošto ga telo deteta ne registruje, taj hormon biva konvertovan u estrogen, zbog čega dete ulazi u ženski pubertet: detetu počinju da rastu grudi, počinje da dobija „femininu“ telesnu distribuciju masti itd. Ovoj deci je takođe namenjen ženski pol i rod, a testisi im se najčešće odstranjuju zbog društvene stigme prema ideji da žena ima testise.
Dakle, zdravi testisi, koji uredno proizvode androgen, koji telo uredno konvertuje u estrogen, bivaju odstranjeni i osoba biva stavljana na hormonsku terapiju estrogenom, koji je telo već bilo sposobno da samo proizvodi.
Interseks aktivisti kao što su Pidgeon Pagonis, Brian Douglas i dr. Tiger Devore vrlo često pričaju o svom interseks iskustvu, operacijama na koje su bili prinuđeni i neoborivoj želji da imaju genitalije sa kojima su rođeni.
Imala sam prilike da razgovaram sa Kristianom Ranđelovićem iz organizacije XY Spektrum koji mi je rekao:
„Moji roditelji su dozvolili doktorima da na meni izvode hirušku/e intervenciju/e kada sam bio mali. Jedno veče sam načuo jednu njihovu svađu i tako sam saznao da sam interseks. Suočio sam se sa njima, ali nisu hteli da mi kažu šta se tačno desilo na mom rođenju – sa čime sam rođen i šta mi je odstranjeno. Majka je ubrzo umrla, a otac i dan-danas ne želi o tome da razgovara. Imam neku ideju šta mi je odstranjeno na osnovu ožiljaka koje imam na telu. Međutim, i dan-danas pokušavam da se pomirim sa činjenicom da živim bez delova tela koji su mi dati na rođenju i koje je meni neko odlučio da odstrani, bez moje dozvole.“
Kris mi je takođe opisao svoje odrastanje:
„U dokumentima sam zvanično bio zaveden kao devojčica, ali se nikada nisam identifikovao tako. Oduvek sam izgledao androgeno. Doživljavao sam sebe više kao dečaka i u kasnim tinejdžerskim godinama sam ušao u medicinsku tranziciju kako bih uskladio svoj pol sa svojim rodnim identitetom. Danas živim kao interseks trans muškarac.“
Posledice prisilnih operacija u detinjstvu po zdravlje interseks osoba su:
1. Fizičke: ožiljci, hronični bolovi, gubitak seksualne funkcije/senzacije na genitalijama, urinarna inkontinencija, sterilizacija, višestruke ponavljajuće operacije;
2. Psihičke: Depresija, PTSP, povećan rizik od suicida, osećaj srama, osećaj izolovanosti, pol namenjen na rođenju ne odgovara rodnom identitetu…
Četvrti deo: Zakonske regulative za zaštitu interseks dece
Prva stvar koju moramo da raščistimo je da su interseks prava na prvom mestu dečja prava, a na drugom mestu LGBTIQ+ prava. U Srbiji trenutno ne postoje zakoni koji štite prava interseks dece. Roditelji u Srbiji su u zakonskoj mogućnosti da dozvole doktorima da vrše estetske operacije na njihovoj deci bez informisanog pristanka deteta.
S druge strane, roditelji koji odluče da ne podvrgnu dete estetskim operacijama u ranom detinjstvu, nego da detetu dozvole da odluku donese samo, kada bude bilo u mogućnosti da izrazi svoj rodni identitet, su ipak primorani da na rođenju izaberu jednu od dve kutije: muški ili ženski pol.
Sa Krisom sam razgovarala o slučaju deteta koje je rođeno sa nedefinisanim genitalijama, koje su roditelji odlučili da gaje bez nametanja rodnih uloga. Dali su detetu rodno neutralno ime i dozvoljavaju mu da se manifestuje na najprirodniji mogući način na koji dete želi. Ipak, bili su primorani da dete prijave kao „muško“ ili „žensko“ i prijavili su dete kao devojčicu, međutim, dete je vremenom počelo da se izražava više u muškom rodu.
Srbija spada u zemlje koje nemaju zakon o rodu. U Srbiji se trenutno zakonska oznaka pola može promeniti nakon operacije prilagođavanja pola, ili nakon godinu dana hormonske terapije. Ove zakonske regulative ne rešavaju probleme interseks dece. Interseks dete koje je zavedeno kao osoba jednog pola, nema pravo da u odraslom životu promeni svoj zakonski pol ukoliko se identifikuje drugačije.
Rešenje ovih problema bi bilo:
1. Uvođenje polnih karakteristika u zakon o zabrani diskriminacije (zakonska zabrana vršenja estetskih hirurških zahvata na genitalijama maloletnika);
2. Uvođenje zakona koji ne primorava roditelje da dete zakonski prijave kao osobu muškog ili ženkog pola.
3. Donošenje zakona o rodu koji bi interseks osobama omogućio promenu zakonskog pola na osnovu samoidentifikacije.
Peti deo: Građenje zajednice
Po tvrdnji Kristiana Ranđelovića, trenutno postoji više prepreka za građenje interseks zajednice:
1) Prvi problem je da ljudi često ne znaju da su interseks. Roditelji često podvrgavaju dete hirurškim intervencijama da bi se dete što više uklopilo u kutiju muškog ili ženskog pola. Osobe vrlo često mogu saznati da su interseks tek u pubertetu kada izostaju promene karakteristične za pol koji su roditelji i doktori izabrali i namenili detetu na rođenju, ili pak u odraslom životu, kada pokušaju da testiraju svoju plodnost.
2) Interseks osobe često imaju neku dijagnozu zbog koje su mnogo puta bili kod lekara da kontrolišu nivo hormona ili da pregledaju svoje gonade, ali često ne znaju da ta dijagnoza spada pod skup interseks stanja.
3) Pojam interseks je često nepoznat, čak i osobama koje su medicinski obrazovane. Doktori koji tretiraju interseks pacijente često nisu kvalifikovani, ili pak ne umeju ili ne žele da interseks osobu upute na organizacije koje se bave pravima interseks osoba, što zbog nedostatka informacije, što ponekad i zbog same homofobije/transfobije/interseksfobije.
Šesti deo: Kako možemo pomoći interseks osobama?
1. Prevazilaženje društvene dogme o dva binarna pola.
Ne uklapaju se sve osobe striktno u taksonomije muškog i ženskog pola. Neki ljudi imaju anatomske, genetske i endokrinološke karakteristike oba i to je u redu. Ljudi ne treba da budu primorani da se podvrgavaju operacijama i hormonskoj terapiji da bi se približili bilo kojem od ova dva binarna pojma, kao preduslov za učestvovanje u društvu.
Interseks nije poremećaj. Interseks osobe nisu bolesne niti to što su interseks ugrožava njihovo zdravlje. Operacije na genitalijama i gonadama interseks dece uglavnom bivaju vršena iz estetskih razloga, kao i zbog društvene stigme što ne izgledaju tradicionalno ženski ili tradicionalno muški. Kažem „uglavnom“ jer postoje vrlo retki izuzetci interseks dece gde operacija jeste neophodna, jer dete ne može da urinira normalno.
2. Ne donosimo odluku za druge ljude, koje delove njihovog tela treba odstraniti, bez njihovog pristanka.
Interseks deca treba da imaju pravo na autonomiju nad sopstvenim telom, tj. da sama odlučuju da li žele i koje delove tela žele da odstrane, a koje da zadrže.
3. Dozvolimo interseks deci da se normalno razvijaju i da se manifestuju u rodu u kojem žele.
Ukoliko dete želi da se manifestuje kao dečak, dozvolimo mu to. Ukoliko dete želi da se manifestuje kao devojčica, dozvolimo joj to. Ukoliko žele da se manifestuju kao nebinarne osobe, ili izvan postojećih kategorija, dozvolimo im to. Prava interseks dece su ljudska i dečja prava, i kao i svi ljudi, i ta deca zaslužuju da se neometano razvijaju.
4. Pomozimo interseks osobama da stupe u kontakt za organizacijama koje zastupaju njihova prava, tj. roditeljima interseks dece da stupe u kontakt sa organizacijama koja štite prava njihove dece.
Ostaviću u nastavku kontakte organizacija kojima se možete javiti i čiji aktivisti i aktivistkinje su tu da vam daju savet o odgajanju interseks dece i što boljem odabiru doktora koji su najkvalifikovaniji za rad sa takvom decom u Srbiji i Hrvatskoj.
Srbija: organizacija XY Spectrum
mob. +381 60 613 06 69
e-mail: office@xyspectrum.org
Hrvatska: organizacija Trans Aid
e-mail: info@transaid.hr
Za kraj, molim vas, uzimajte informacije o interseks osobama prvenstveno od interseks osoba. Stoga vas savetujem da pretražite na guglu, zapratite na društvenim mrežama i saslušate iskustva interseks osoba, aktivista i aktivistkinja kao što su: Pidgeon Pagonis, Emily Quinn, Amanda Saenz, Sean Saifa Wall, Susannah Temko, River Gallo, Anick, Hans Lindahl, Brian Douglas, Dr. Tiger Devore i mnogi_e drugi_e.
Interseks osobe zaslužuju ljudska prava. Pomozimo im u njihovoj borbi.
Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2021. godinu.
