Kriza kao kapitalistička prilika I.

Centar za politike emancipacije objavio je zbornik U borbi za javno dobro: analize, strategije i perspektive u kojemu se nalazi i tekst Ursule Huws, predavačice na Sveučilištu u Hertfordshireu i urednice časopisa Work organisation, Labour and Globalisation, “Kriza kao kapitalistička prilika: Nova akumulacija kroz komodifikaciju javnih usluga”. Prvi dio teksta možete pročitati u nastavku, a pdf cijelog zbornika možete naći ovdje.

Kriza kao kapitalistička prilika: Nova akumulacija kroz komodifikaciju javnih usluga[1]

I

Glavna teza ovog eseja jeste da 2008. godina predstavlja prekretnicu za međunarodni kapital. Naime, te godine je finansijska kriza stvorila do tada neviđenu priliku za otpočinjanje nove faze akumulacije, zasnovane, ne na onome što bi se moglo nazvati “primarnom primitivnom akumulacijom” (koju predstavlja proizvodnja novih roba iz prirodnih resursa ili putem aktivnosti sprovedenih van novčane ekonomije), već na komodifikaciji javnih servisa. U ovom procesu komodifikacije, koji se može smatrati nekom vrstom „sekundarne primitivne akumulacije“, aktivnosti koje se zbog svoje upotrebne vrednosti već sprovode u plaćenom delu ekonomije (kao što su obrazovanje ili zdravstvena zaštita), standardizovane su tako da se njima može trgovati u svrhu sticanja profita i da mogu biti prisvojene od strane kapitala: upotrebna vrednost se time transformiše u razmensku vrednost.[2] Ovaj sekundarni oblik akumulacije zasnovan je na eksproprijaciji, ne samo prirode ili neotuđenih aspekata života, ili pak neplaćenog kućnog rada, već na otuđivanju rezultata ranije radničke borbe za redistribuciju viška vrednosti u formi javnih usluga namenjenih svim članovima društva. On, stoga, predstavlja reaproprijaciju te, kao takav, ima višestruke i veoma štetne posledice po život radničke klase.

Radnici/ce, koji/e faktički pružaju javne usluge, pogođeni/e su novim oblicima otuđenja i generalnim pogoršanjem uslova rada. Međutim, po radnike/ce u ostalim sektorima implikacije su daleko veće iz razloga što su u većini razvijenih ekonomija radnici/e u javnom sektoru poslednji preostali bastion sindikalne snage i pristojnih uslova rada, te tako postavljaju standarde ka kojima drugi/e radnici/e streme. To znači da pogoršanje pregovaračke pozicije radnika/ca u javnom sektoru istovremeno predstavlja poraz za sve radnike/ce kao takve. Na još opštijem planu, ono što je stečeno u prošlosti, otima se od radničke klase u celini (uključujući i decu, stare, bolesne i nezaposlene). Naravno, ovaj poslednji efekat ne može ostati neprimećen i razumljivo je zašto postaje centralno mesto otpora. Međutim, politička strategija zasnovana samo na „borbi protiv rezova“ rizikuje da ostavi utisak kako je problem isključivo u obimu javne potrošnje, čineći tako nevidljivom osnovnu logiku komodifikacije i nove realnosti u kojoj su same javne usluge postale mesto akumulacije od suštinske važnosti za kontinuiranu ekspanziju međunarodnog kapitala. U ovoj novoj realnosti veliki delovi kapitala postaju zainteresovani za prošireni sektor javnih usluga, ali onaj u kome su usluge standardizovane i može ih pružati poslušna i zamenljiva radna snaga, integrisana u globalnu podelu rada i podvrgnuta disciplini koju to globalno tržište rada nameće. Ovo stvara nove kontradikcije u odnosu između države i kapitala.

Sve je teže, ako ne i nemoguće, razdvojiti „finansijski kapital“ od „proizvodnog kapitala“, bilo analitički ili empirijski.[3] Neću ovde pokušati da razmrsim složeni odnos između onoga što je dovelo do finansijske krize i restrukturiranja transnacionalnih organizacija ili, pak, načine na koje se holding kompanije, koje u vlasništvu imaju navodno nefinansijske organizacije, sve više ponašaju kao finansijske. Ipak, kako bi se ovaj fenomen razumeo, neophodno je skicirati neke od uslova koji su doveli do pojave nove vrste multinacionalnih korporacija koje trenutno „skidaju kajmak“ usled komodifikacije javnih usluga.

II

Finansijska kriza iz 2008. godine podudara se sa krizom profitabilnosti međunarodnog kapitala koji je u to vreme već prolazio kroz značajno restrukturiranje. Jedan aspekt ovog restrukturiranja bio je i ogroman rast koncentracije kapitala. Globalni investicioni tokovi dostigli su 2007. godine svoj vrhunac, sa do tada nezabeleženim protokom direktnih stranih investicija na globalnom nivou (1.833 milijarde američkih dolara), prevazilazeći time rekord iz 2000. godine.[4] Takođe, dostignut je i rekordan nivo međunarodnih združivanja i preuzimanja (cross-border mergers and acquisitions), s porastom njihovog broja od 12% i sa vrednošću većom za 21% u odnosu na prethodnu godinu (oko 1.637 milijardi američkih dolara).[5] Konferencija Ujedinjenih nacija za trgovinu i razvoj (UNCTAD) procenila je da je ukupan promet 79.000 transnacionalnih korporacija i njihovih 790.000 filijala u inostranstvu te godine dosegao 31 bilion američkih dolara, što predstavlja rast od 21% u odnosu na 2006. godinu, dok se ukupan broj njihovih zaposlenih popeo na 82 miliona. Sto najvećih transnacionalnih korporacija je dodatno učvrstilo svoju globalnu poziciju s kombinovanom imovinom u inostranstvu procenjenom na 570 milijardi američkih dolara.[6] Međutim, uprkos tom ogromnom rastu, broj direktnih stranih grinfild investicija se zapravo smanjio – s 12.441 2006. godine na 11.703 u 2007.[7] Iako se proces koncentracije ubrzavao, ovi podaci ukazuju da je, kada je u pitanju pokretanje nove proizvodnje, zapravo došlo do usporavanja. Drugim rečima, najveće transnacionalne korporacije su održavale nivo svojih profita, ne toliko novom proizvodnjom, koliko kanibalizacijom već postojećih proizvodnih kapaciteta. Bez nekog novog izvora dobara koji bi generisao višak vrednosti, preduslovi za pad profitabilnosti bili su zagarantovani. S obzirom na to da je samo mali deo sveta ostao van domašaja globalnog kapitalizma, postavlja se pitanje gde pronaći ta nova dobra.

U vezi sa ovom tendencijom bila je i velika reorganizacija lanaca vrednosti. Tokom prošle decenije došlo je do ubrzavanja trenda modularizacije poslovnih procesa tako da ih je moguće rekonfigurisati na niz različitih ugovornih i prostornih permutacija i kombinacija, što je dodatno olakšano kombinacijom neoliberalnih trgovačkih mera i široko rasprostranjenim uvođenjem informacionih i komunikacionih tehnologija koje olakšavaju premeštanje ekonomskih aktivnosti i upravljanje ovim aktivnostima na daljinu. Kasnih 1990-ih godina ofšor autsorsing[8] je još uvek delovao kao rizičan eksperiment,[9] da bi deceniju kasnije postao uobičajen deo poslovanja i to u tolikoj meri da su menadžeri u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) i Evropi morali da obrazlažu zašto nisu otvorili korisnički servis u Indiji, centar zajedničkih usluga u Rusiji ili dizajnerski studio u Vijetnamu, uz svoja proizvodna postrojenja u Kini. Većina velikih korporacija je sistematski raščlanila svoje poslovne procese, razbila ih na standardizovane jedinice i odlučila da ih, jednu po jednu, koncentriše na istom mestu ili distribuira po celom svetu, da ih sama vodi ili da ih autsorsuje, da traga za najnižom cenom ili za najboljim kvalitetom ili se, pak, opredelila za neku kompleksnu kombinaciju svega navedenog. Sve u svemu, te odluke su dovele do velikih preokreta. Do 2008. godine razvila se nova globalna podela rada,[10] s novim obrascima regionalnog specijalizovanja i novim korporativnim i sektorskim konfiguracijama. Što je više ekonomskih aktivnosti postalo podložno trgovini, velike kompanije su se sve više upuštale u dvostruki proces razbijanja i spajanja, kombinovanja i prekombinovanja ovih aktivnosti na nove načine.[11] Dok su neke kompanije nastavile da se fokusiraju na svoje tradicionalne snage u proizvodnji roba ili eksploataciji prirodnih resursa, druge su učvrstile svoje pozicije kao pružaoci usluga. Do 2006. godine 20% od 100 najvećih nefinansijskih transnacionalnih korporacija sa UNCTAD-ove liste činile su kompanije koje pružaju usluge, u poređenju sa samo 7% 1997. godine.

Kako su ove ogromne kompanije iz domena uslužnih delatnosti proširivale svoja tržišta, tako su i usluge koje su one pružale postajale sve više generičke, postepeno poprimajući svojstva uobičajenih roba, toliko standardizovane da je u mnogim slučajevima bilo moguće pružiti suštinski identične usluge kompanijama klijentima (na primer usluge informacionih tehnologija [IT], računovodstvo ili korisnički servisi), bez obzira na to iz kog ekonomskog sektora one dolaze: iz proizvodnje roba, maloprodaje, komunalnih usluga ili iz nekog drugog sektora. Većina kompanija koje koriste ove usluge više nije, kao što je to u prošlosti bio slučaj, potraživalo usluge na tržištu kupaca, prilagođene isključivo svojim individualnim potrebama; naprotiv, postajale su poput kupaca u prodavnici nekog trgovačkog lanca, birajući između niza standardnih modela ponuđenih od strane prodavca. Jednom kada takva ponuda dostigne kritičnu masu nastupa surova ekonomska logika: što je veće tržište takvih usluga i što je veća standardizacija, cene će biti sve niže. Uskoro, čak i klijenti koji bi iz nekog razloga preferirali da sami, unutar kompanije, nastave da za sopstvene potrebe proizvode ove usluge ili da ih, prilagođene svojim prohtevima, kupuju od lokalnog dobavljača, nemilosrdnom logikom tržišta (na kojem je relativna cena prilagođavanja usluga individualnim potrebama postala astronomski visoka u poređenju sa cenom kupovine standardnih proizvoda) bivaju primorani da shvate da je takva personalizacija luksuz, te da je najbolje rešenje povinovati se opštem trendu okretanja ka najjeftinijem dobavljaču. Ova logika je dobila dodatni zamah naročito kod poslovnih usluga zasnovanih na informatičkim tehnologijama zahvaljujući dominaciji standardnih softverskih paketa (poput onih koje obezbeđuje Microsoft), ili platformi (poput onih koje obezbeđuje SAP Business Management Systems) i načina na koji se oni mogu povezati sa uslugama koje pružaju globalni ponuđači telekomunikacionih, energetskih ili infrastrukturnih usluga. Međutim, industrije koje se oslanjaju na IT sektor ni u kom slučaju nisu jedini primer tržišta prodavaca na kojem se nude usluge; velike multinacionalne korporacije takođe sve više nude fizički rad, bilo da su u pitanju agencije za privremeno zapošljavanje koje putem podugovora obezbeđuju radnu snagu kao takvu ili one koje pružaju konkretne usluge koje druge kompanije žele da autsorsuju, poput usluga obezbeđenja, nege ili čišćenja. Među korisnicima usluga ovih kompanija, tokom protekle decenije, sve više se nalaze organizacije iz javnog sektora.

Na samom početku 21. veka navedeni trendovi međusobno se ojačavaju stvarajući situaciju u kojoj su velike kompanije koje se bave pružanjem usluga (sa svojom internom globalnom podelom rada) očajnički nastojale da se prošire. Sa ograničenim mogućnostima za rast putem preuzimanja i združivanja, ali i sa tržištima koja su se u mnogim drugim sektorima približavala zasićenju, javni sektor je ponudio novo primamljivo polje za širenje. Do 2008. godine, prema izveštaju objavljenom od strane Vlade Ujedinjenog Kraljevstva (UK), autsorsovane javne usluge učestvovale su sa gotovo 6% u bruto domaćem proizvodu (BDP) ove zemlje, direktno upošljavajući preko 1,2 miliona ljudi, sa obrtom od 79 milijardi britanskih funti u periodu 2007-08, što predstavlja porast od 126% u odnosu na procenjenih 31 milijardu funti 1995-96. U izveštaju je ovaj sektor, očigledno u velikoj ekspanziji, nazvan industrijom javnih usluga i primećeno je da je, u smislu dodatne vrednosti, on „znatno veći od industrije “hrane, pića i duvana” (23 mlrd. brit. funti u 2006. godini), “komunikacija” (28 mlrd. funti), “elektroprivrede, industrije gasa i vodovoda” (32 mlrd. funti) i “hotela i ugostiteljstva” (36 mlrd. funti).“ Ovaj fenomen nije specifičan samo za Britaniju. Procenjuje se da je te godine udeo sektora industrije javnih usluga u BDP-u Švedske i Australije bio još veći. U apsolutnim vrednostima tržište industrije javnih usluga u UK, sa 79,4 mlrd. funti, bilo je drugo po redu iza SAD (sa 393 mlrd. funti), ali je ovaj sektor, svejedno, bio značajan i na drugim mestima, sa procenjenom vrednošću od, na primer, 44,8 mrld. funti u Francuskoj, 32,2 mlrd. funti u Australiji i 24,7 mlrd. funti u Španiji. Ako bi se primenila nešto šira definicija, koja bi uključivala nekadašnja javna preduzeća, poput pošte, telekomunikacija, vodovoda i energetike, ove brojke bi bile i znatno više.[12]

Iako su ovi iznosi visoki, oni predstavljaju tek mali deo ukupne vrednosti javnih usluga. Uprkos neoliberalnoj retorici uperenoj, tokom poslednjih četvrt veka, protiv “glomazne države”, uprkos objektivnim rezovima u uslugama koje su radnici/ce osetili/e usled uskraćivanja državne podrške i uprkos prodaji javne imovine[13], državna potrošnja u svim zemljama OECD-a (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj) je nezaustavljivo rasla, kako u apsolutnim vrednostima tako i kao udeo BDP-a. Dok je 1960. godine državna potrošnja činila u proseku 28,4% BDP-a među zemljama OECD-a, do 1980. godine je narasla na 43,8%, a 2009. godine dogurala je do 47,7%. Ipak ima izvesnih razlika među državama: Japan, sa 39,7%, SAD sa 42,2% i Kanada sa 43,8% su relativno pri dnu spiska, dok su Holandija, Švedska, Francuska, Austrija, Belgija i Italija pri vrhu sa državnom potrošnjom koja se kreće između 50 i 54% BDP-a. UK i Nemačka su blizu proseka, sa 47,2% u UK i 47,6% u Nemačkoj.[14] Analiza bazirana na državnoj potrošnji po glavi stanovnika dovodi do drugačijeg rangiranja: SAD (gde se državna potrošnja procenjuje na gotovo 6 biliona američkih dolara) su iznad Italije, Kanade, Britanije i Japana, delom zbog tamošnjih znatno većih izdvajanja za vojsku.[15] Kako god se ovi podaci sortirali, u pitanju je polje za potencijalno širenje zapanjujuće velikog kapaciteta, tržište koje je, sa izuzetkom militarizovanih SAD, proporcionalno najveće, ironično, baš u zemljama koje su, kao rezultat demokratskog pritiska odozdo, izgradile najobimnije socijalne države. Upravo je tako socijaldemokratska Švedska, za koju Esping-Andersen (Gøsta Esping-Andersen)[16] i drugi smatraju da je postigla najviši nivo dekomodifikacije u odnosu na bilo koju drugu razvijenu kapitalističku ekonomiju, dospela na vrh liste zemalja sa najvećim udelom autsorsovanih vladinih usluga 2008. godine: što je više dekomodifikacije, veći je i prostor za rekomodifikaciju.

Bilješke

[1] Tekst je prvi put objavljen kao U. Huws, „Crisis as Capitalist Opportunity: The New Accumulation Through Public Service Commodification“, Socialist Register, London: Merlin Press, 2012. (http://www.socialistregister.com/; http://www.merlinpress.co.uk)
[2] Ili, možda preciznije, moglo bi se reći da se nekomodifikovane upotrebne vrednosti transformišu u komodifikovane upotrebne vrednosti, dobijajući razmensku vrednost na tržištu.
[3] Za interesantnu raspravu na temu konvergencije između nefinansijskih i finansijskih transnacionalnih korporacija videti Claude Serfati, „Transnational Organisations as Financial Groups“, Work Organisation, Labour and Globalisation, 5(1), 2011.
[4] UNCTAD World Investment Report, Geneva: 2008, str. 3.
[5] Ibid, str. 4.
[6] Ibid, str. xv-xvi.
[7] Ibid, str. 4.
[8] Autsorsing predstavlja izmeštanje poslovnih procesa, uglavnom onih koje je određena organizacija (ili preduzeće) ranije sama sprovodila, i njihovo prepuštanje nezavisnoj organizaciji od koje se ti poslovni procesi sada kupuju u vidu usluga – prim. ur.
[9] Na primer, kada je uveden tokom kasnih 1990-ih u IT industriji za radno-intenzivne poslove programiranja, poput prilagođavanja knjigovodstvenih sistema evropskih kompanija na uvođenje evra ili izbegavanja katastrofa za koje je predviđano da će ih izazvati „milenijumska buba“.
[10] Na drugim mestima sam opširno pisala o dugom razvoju ove nove globalne podele rada od 1970-ih godina u, na primer, U. Huws, The Making of a Cybertariat, New York: Monthly Review Press, 2003; U. Huws, „Fixed, Footloose or Fractured: Work, Identity and the Spatial Division of Labour“, Monthly Review, 57(10), 2006; U. Huws and J. Flecker, Asian Emergence: The World’s Back Office? IES Report 419, Institute for Employment Studies, 2005.
[11] Ovaj proces je detaljnije opisan u U. Huws, „The Restructuring of Global Value Chains and the Creation of a Cybertariat“, u Christopher May, ur., Global Corporate Power: (Re)integrating Companies into International Political Economy, Boulder: Lynne Rienner Publishers, 2006, str. 65-84.
[12] D. Julius, Public Services Industry Review, London: Department for Business Enterprise and Regulatory Reform, 2008.
[13] Uključujući poštanske i telekomunikacione usluge, elektrodistribuciju, vodovod, nekada javne vazduhoplovne kompanije, državne banke i državne stanove.
[14] Podaci OECD-a , navedeni u „A Special Report on the Future of the State“, The Economist, 19. mart 2011, str. 4.
[15] Podaci MMF-a, navedeni u „A Special Report“, str. 5.
[16] G. Esping-Andersen, The Three Worlds of Welfare Capitalism, New Jersey: Princeton University Press, 1990.