Dušan Maljković
20. lipnja 2017.
Jedna boja Ane Brnabić: od pink washinga do ružičaste revolucije
Činjenica da bi autana lezbijka Ana Brnabić mogla postati buduća premijerka Srbije uzburkala je duhove na regionalnoj političkoj i društvenoj sceni prvenstveno iz razloga javnog iznošenja vlastite seksualne orijentacije, dok je analiza njenog ekonomskog programa u kojem zagovara daljnje derogiranje radničkih i socijalnih prava, uključujući i prava klasno deprivilegiranih LGBTIQ+ osoba, dobila puno manje prostora. O ambivalentnosti aktivističke strategije koja pozicioniranje nekog člana/ice identitetski marginalizirane skupine na društveno i politički istaknutu funkciju interpretira kao egalitarizirajuću praksu za većinu/sve pripadnike/ice te društvene zajednice, gubeći često iz vida kontekst neoliberalnog kapitalizma, kritički piše Dušan Maljković.
„Sada više nema mesta sumnji – Ana Brnabić,[1] javno autovana lezbejka, biće premijerka.“ Varijacije na temu ovako formulisane vesti preneli su najveći srpski, regionalni i neki strani mediji, zanemarujući da je zapravo ona mandatarka za sastav nove vlade koja se bira u Skupštini, te da poziciju premijerke ona tek treba da zauzme. Predsednik Srbije, koji joj je taj mandat poverio, nije upotrebio pogrešnu formulaciju, što jasno govori o njegovoj percepciji u javnosti: on je taj koji postavlja i smenjuje premijera, jer ima moć da to uradi, pa i „preskačući“ Ustavom propisanu proceduru. Šta se dešava ako Ana Brnabić ne bude izglasana – ovaj malo verovatan, ali moguć ishod skoro da niko u medijima nije uzeo u obzir, što govori o tretmanu parlamenta kao sekundarnog, kao glasačke mašinerije koju kontroliše jedan čovek. „Glasačka mašinerija“ je ipak koalicija najrazličitijih stranaka koje su pod imenom Vučića dobile najveći broj glasova na prethodnim izborima, od kojih su neke već najavile da neće podržati Brnabić – primjerice, dežurni homofob Dragan Marković Palma i njegova stranka Jedinstvena Srbija (JS), koji je tražio da na čelu vlade bude „srpski domaćin sa porodicom“. To za sada neće ugroziti izbor – jer je parlamentarna većina tu i bez njegovih poslanika – ali otvara mogućnost za turbulencije koje su transparentno antigej, zakrivajući i neke druge političke igre u svojoj pozadini. Jedan od potencijalnih mandatara, Ivica Dačić, predsednik Socijalističke partije Srbije (SPS), sa kojim je Palma u koaliciji već godinama,
Ulazak Brnabić u javnost kao otvorene lezbejke bio je posredovan drugim (muškarcem) u kontekstu političkih interesa same vlade, umesto da bude akt LGBTIQ+ aktivizma sračunat da donese dobro „seksualnim manjinama“„izvisio“ je za to mesto, iako je lobirao kod Srpske pravoslavne crkve (SPC) da on bude izabran, računajući na tradicionalnu homofobiju ove institucije. Itd.
No vratimo se na početak – optička prizma sedme sile kroz koju se propuštaju politički zraci uvek ih prelama i disperzira na određen način, različit od onog inicijalnog. Igre koje su se odigrale i dalje se igraju oko pozicije predsednika vlade sada govore dve stvari. Prvo, Aleksandar Vučić – dvostruki predsednik Srbije i Srpske napredne stranke (SNS) – izborom Ane Brnabić za mandatara pokazuje da na mestu premijera želi nestranačku ličnost koja ne bi u partiji postala broj dva i njemu konkurisala po pitanju obe pozicije. Drugo, on nastoji da premijerka bude lezbejka, jer to daje Srbiji odličan imidž u zapadnoj javnosti i efikasno može prikriti druge probleme vlasti suočene sa optužbama za korupciju, lažne doktorate, uzurpaciju gradske imovine u građevinskom projektu „Beograd na vodi“ itd. Još otkada je postala prva autovana lezbejka ministarka, Ana Brnabić uspešno je podigla ružičastu dimnu zavesu nad ostalim članovima vlade, kao i nad vlastitim imenovanjem, koje je u javnosti prošlo nezapaženo – zasenjeno spoznajom da je „Brnabić gej“. Autovao ju je upravo Vučić, tadašnji predsednik vlade, koji je na konferenciji za štampu objasnio da nema nikakvih problema sa njenom seksualnom orijentacijom. Ovo se ne bi dogodilo da Ana Brnabić nije prethodno dala pristanak, ali to i dalje nije bio njen lični čin, tako da je njen ulazak u javnost kao otvorene lezbejke bio posredovan drugim (muškarcem) u kontekstu političkih interesa same vlade, umesto da bude akt LGBTIQ+ aktivizma sračunat da donese dobro „seksualnim manjinama“.
Kako god stajalo sa tom „stvari iz prošlosti“, danas je rasprava na temu pozitivnih odnosno negativnih efekata prve buduće lezbejke premijerke otvorena (u medijima pre svega). Počećemo je jednom jezičkom primedbom: javnost i dalje odbija da koristi termin lezbejka te uglavnom možemo čuti vesti koje koriste sintagmu „gej premijerka“, kao i često isticanje da je ona prva srpska „žena premijer“, bez navođenja njene seksualne orijentacije. Ovo je dvostruko indikativno: prvo, u srpskom jeziku nema nikakvih problema sa rečju „premijerka“, pa se čak ni jezički čistunci kojima feminističke intervencije u jeziku „paraju uši“– poput „psihološkinja, borkinja i junakinja“ – ne bi previše libili da je koriste. Međutim, izgleda da je „žena“ još uvek teško spojiva sa pozicijom „premijera“ koju jezički i istorijski po definiciji okupira muškarac. Iako formalno-pravno nema nikakvih prepreka za premijerku ili predsednicu, patrijarhalni okovi i dalje čvrsto vezuju žene u Srbiji za mesta „domaćica, dojilja i pletilja“. Nadalje, treba preterati preko jezika reč „lezbejka“ koja i dalje ima lošu konotaciju – lakše je upotrebiti neutralniju – i muškiju – odrednicu „gej“, jer iako gej nije peder – a ni pederka – nije ni direktna referenca na „stanovnicu Lezbosa“.[2] Time dvostruka manjinska grupa – žene i lezbejke – opet biva gurana u nevidljivost, uprkos vidljivosti jedne lezbejke, mandatarke, Ane Brnabić. Stoga možda imamo posla sa zanimljivijim fenomenom – odbijanjem da se uvidi kako homofobija može biti snažan instrument poricanja onog što nam stoji pred sopstvenim nosom. Never underestimate the power of denial!
Postavlja se pitanje kako će se uspinjanje uz državnu hijerarhiju jedne klasno dobro pozicionirane lezbejke odraziti na većinsku populaciju lezbejki (i gejeva) koji u velikoj meri pripadaju radničkoj klasi u zemlji gde je zvanična prosečna plata oko 350 evra, a nezaposlenost zvanično nerealnih 13%
S druge strane, jasno je da ovaj pionirski događaj ne može da bude tretiran „idealno“ u javnosti, ali on – i takav kakav je – otvara prostor za dalje prihvatanje LGBTIQ+ populacije. Postepeno navikavanje na prisustvo gejeva i lezbejki jeste jedna od proverenih aktivističkih strategija, a mogućnost da oni i one zauzimaju bilo koju socijalnu poziciju jedan je od ciljeva pokreta. Zbog toga i ne treba da čudi otpor pojedinih komentatora na desničarskim sajtovima – kakav je recimo Nova srpska politička misao (NSPM) – gde se izbor Ane Brnabić tumači kao dodatno poniženje za srpski narod, jer nije samo lezbejka, nego i poreklom Hrvatica![3] Ustavno, naravno, nema nikakvih prepreka, međutim emotivno obojeni doživljaji teško da se mogu racionalizovati podsećanjem na paragrafe najvišeg zakonskog akta. I tu dolazimo do drugog problema. Nesumnjivo je uslov mogućnosti njenog izbora bio prethodni rad gej/lezbejskih organizacija u Srbiji u poslednjih dvadeset i više godina, te je ovo ujedno i pokazatelj da je ta vrsta aktivizma omogućila izvesne, iako ograničene pomake u smislu društvene pokretljivosti klasno privilegovanih pripadnika LGBTIQ+ manjine. Međutim, viđenje Ane Brnabić kroz njenu buduću premijersku funkciju povezuje je sa Aleksandrom Vučićem i njegovom političkom figurom koja je u delu javnosti omražena, tako da postoji opasnost da se njeno lezbejstvo „stopi“ sa tim diskursom i da se ne može posmatrati odvojeno. Za to je delimično odgovorna i sama mandatarka jer pristankom na mandat legitimišemo i onoga koji nam je isti poverio. U tom kontekstu, Brnabić ne pruža samo uslugu pink washinga[4] aktuelnom režimu „sada i ovde“, već pere Vučićevu biografiju i problematičnu nacionalističku prošlost, kada je bio desna ruka Vojislava Šešelja, poznat po izjavama datim sa skupštinske govornice o tome kako je „svaka radikalska kuća sigurna kuća za Ratka Mladića“, te „da će za svakog ubijenog Srbina doći sto ubijenih Muslimana“.[5] Takođe, postavlja se pitanje kako će se uspinjanje uz državnu hijerarhiju jedne klasno dobro pozicionirane lezbejke odraziti na većinsku populaciju lezbejki (i gejeva) koji u velikoj meri pripadaju radničkoj klasi u zemlji gde je zvanična prosečna plata oko 350 evra,[6] a nezaposlenost zvanično nerealnih 13%.[7] Homofobija će se, pretpostavljamo, smanjiti i možda će praksa otpuštanja homoseksualnih osoba (u trenutku kada se otkrije njihova seksualnost) pod nekim drugim izgovorom prestati da bude manje uobičajena praksa. No kakva će biti politika zapošljavanja i dostupnost posla – što je ključno pitanje – na njega sama Ana Brnabić nudi sledeći odgovor:
„Država će morati da zatvori škole koje imaju po jednog ili dvoje učenika, najavila je ministarka državne uprave i lokalne samouprave Ana Brnabić na sastanku sa članovima Nemačko-srpske privredne komore u Beogradu. Ministarka Ana Brnabić je ocenila da su za Srbiju ključne reforme u prosveti, zdravstvu i oblasti socijalne zaštite. Ona je ukazala da će reforme u prosveti voditi i smanjenju broja nastavnika. Kao jednu od novina u školstvu Brnabić je najavila uvođenje informacionih tehnologija kao obaveznog predmeta od petog razreda. Ministarka je istakla i da je u finalnoj fazi zakon o platama u javnom sektoru, uključujući zdravstvo, prosvetu i socijalne službe. Ona kaže da je obavljen prvi krug razgovora sa sindikatima i dodaje da ‘nažalost neće biti moguće postići saglasnost sa svima’. ‘Biće potrebno doneti političku odluku’, ocenila je Brnabić i ukazala da su mogući i protesti pojedinih sindikata uprkos pregovorima.“[8]
Drugim rečima, mandatarka je najavila ukidanje prava na osnovno obrazovanje deci iz malih sredina, a vidimo da je oštrica reforme uperena ka ostacima socijalne države koji se još koliko-toliko drže: prosveta, zdravstvo i socijalna zaštita, gde najavljuje otpuštanja i smanjenje plata. Politička odluka koju najavljuje jeste „preskakanje“ sindikata uprkos protestima, dakle prosto nametanje daljih mera neoliberalne ekonomske politike, što reprezentuje kontinuitet ne samo sa prethodnim premijerom Vučićem – koji je za Anu „pravi lider“ koga nasleđuje[9] – već i sa merama privatizacije iz 90-ih godina prošlog veka kada je ukinuta društvena svojina, posebno intenziviranih nakon 2000. godine. Ana Brnabić, dakle, ne donosi ništa novo i činjenica da je ona lezbejka samo pokazuje kako društvena prohodnost seksualnih manjina danas funkcioniše – to je moguće samo nekritičkom integracijom u sistem globalnog kapitalizma u kome će svoja identitetska prava moći da ostvaruju isključivo pripadnici buržoaske klase.
Labris, organizacija za lezbejska ljudska prava u Beogradu, podržala je Anu, ali je zatražila i usvajanje zakona o istopolnim partnerstvima,[10] što u svetlu klasnih razlika otvara sledeće pitanje: koliko će lezbejki i gejeva zaista moći da stupi u funkcionalni brak? Gde će oni živeti? U stanovima kupljenim na kredit od stranih banaka bez obezbeđenja države od oscilacija kursa stranih valuta, kao u slučaju kredita uzetih u švajcarskim francima? Gde će biti zaposleni? U kol centrima gde servisiraju potrebe bogatijih građana Zapadne Evrope i SAD jer su jeftina, a visoko kvalifikovana radna snaga? Itd. Širi kontekst „LGBTIQ+ emancipacije“ takođe je od ključne važnosti – ako on nije demokratizovan i delegiran svim pripadnicima društvene zajednice, onda su „gej prava“ zapravo deo seta privilegija za bogatu manjinu.[11] Uprkos opštem smanjenju homofobije, ona ostaje prisutna u „nižim slojevima“, pa se tako, na primer, izraz down low koristi da označi neautovane pripadnike (crnačkih) zajednica u SAD, koji ne smeju ni da obznane svoju seksualnu orijentaciju u najbližem okruženju, jer je i u Njujorku – gradu u kome se začela revolucija u Stonewallu – (za njih) i dalje vrlo problematično biti gej.
Mandatarka je najavila ukidanje prava na osnovno obrazovanje deci iz malih sredina, a vidimo da je oštrica reforme uperena ka ostacima socijalne države koji se još koliko-toliko drže: prosveta, zdravstvo i socijalna zaštita, gde najavljuje otpuštanja i smanjenje plataTakvih problema sigurno nemaju trendy drugovi i drugarice Paris Hilton dok sa njom partijaju po infrastrukturi klubova koja samo njima i manjini „izabranih“ otvara svoja elitistička vrata.
U srpskom kontekstu, većina je gejeva i lezbejki još uvek skrivena – uprkos Ani Brnabić i aktivističkim delatnostima – te se na gej dejting sajtovima i aplikacijama i dalje uglavnom može videti samo torzo, ne i glava korisnika – tako da sve pomalo liči na fan based portal poklonika legende o Uspavanoj dolini (Sleepy Hollow), koju po noći pohode bezglavi konjanici. Kada se na taj vizuelni element doda i način na koji se većina srpskih pedera opisuje – „nisam aut, nemam gej prijatelje, niko ne zna za mene – budi i ti takav“ onda možemo da zaključimo da je proces stvarne egalitarizacije seksualnih manjina dug proces koji tek predstoji. Dakle, možemo konstatirati tek očigledan rascep između državne politike – u okvirima koje se Ana Brnabić može pojaviti kao mandatarka za premijerku – i šire socijalne stvarnosti, u kome gej muškarci većinski kriju svoje idolopoklonstvo bogu Falusu „u četiri zida“, a lezbejke maštaju o emigraciji na Lezbos, onaj legendarni, od pre dva milenijuma.
Na tom tragu možemo videti i potencijalno negativne aspekte Vučićevog izbora Ane Brnabić. Budući da će ona kresati i ovako jadnu i bednu socijalnu državu, uopšte nije nemoguće da će navući bes „naroda“ na sebe i da će on ići već utabanom homofobičnim stazom: „Evo šta nam ova lezbejka radi“. Možda je to ono na šta i računa nedavno inaugurisani predsednik Srbije, nudeći nam bizarnu formu pink washinga koja nam tek predstoji: da se bes izazvan daljim urušavanjem radničkih prava transponuje u mržnju prema „homoseksualnosti“, koja postoji, a sada može biti pojačana. U tom kontekstu, vidljivost Ane Brnabić može doneti više štete nego koristi, ali takav razvoj događaja pripada daljoj budućnosti i teško ga je predvideti – on pre svega zavisi od toga kako će se postaviti svi relevantni akteri političke igre – od partija do nevladinih organizacija (koje su skoro jednoglasno podržale njen izbor),[12] te hoće li uspeti ovaj proces iskoristiti kako bi razdvojili lezbejski identitet od njenih političkih poteza, te ukažu da on nema direktne veze sa agendom koju ona sprovodi.
Takođe, sama Ana Brnabić biće u prilici da nešto više učini za položaj zajednice kojoj pripada. Kao ministarka državne uprave i lokalne samouprave prethodne vlade često se ograđivala da gej/lezbejska prava nisu njen sektor (primerice, kada se govorilo o zakonu o istopolnim partnerstvima). Dolazila je na Beogradski prajd govoreći da je njeno prisustvo ujedno i simboličko prisustvo vlade čime je de facto opravdala izostanak ostalih članova vlade.
Sam čin predlaganja autovane lezbejke za mandatarku vlade promenio je bespovratno prećutnu pretpostavku da neko ko je lezbejka i žena ne može biti premijer(ka), obezbeđujući, ako do izbora i dođe, lakšu vertikalnu društvenu pokretljivost klasno privilegiranih LGBTIQ+ osobaSudeći po prethodnom učinku, njena pozicija biće u najboljem slučaju ambivalentna, više fokusirana na ekonomsku nego identitetsku politiku.
Zaključimo: lična hrabrost Ane Brnabić da se izloži homofobičnim napadima za svaku je pohvalu i poštovanje. Nije lako biti na njenoj poziciji: klasna privilegovanost ne znači apsolutnu izuzetost od svake vrste diskriminacije, a kada ste lezbejka u Srbiji, ma koju društvenu poziciju okupirali – pa i onu najvišu kakva je premijerska – niste i dalje imuni na zlurade komentare, dobacivanja, političke spletke pa i fizički napad. Ovaj potonji ishod jeste malo verovatan, ali znamo da u zemlji gde se vikalo „Ubi, ubi pedera!“ nasilje spram LGBTIQ+ populacije ima visok stepen prisutnosti i, što je još gore, normalizovanosti.[13] Takođe, sam čin predlaganja autovane lezbejke za mandatarku vlade promenio je bespovratno prećutnu pretpostavku da neko ko je lezbejka i žena ne može biti premijer(ka), obezbeđujući, ako do izbora i dođe, lakšu vertikalnu društvenu pokretljivost klasno privilegiranih LGBTIQ+ osoba. Kažem ako, jer su već počele spekulacije o tome da li će Ana Brnabić imati većinu.[14] Naime, čini se da je lezbejka druga srpska najteža reč za preterati preko jezika, nakon reči genocid – tako da je prostor borbe i dalje otvoren jer je homofobija temeljno usidren i dugotrajan režim koji se ne prevazilazi magičnim postavljanjima ove ili one osobe na visoke političke funkcije, niti je (politička) moć u rukama tek jednog čoveka.
U regionalnom kontekstu vest neće biti bez odjeka i otvaranja sličnih mogućnosti – makar za javnu diskusiju, a vidimo da je našla mesto i u zapadnim medijima, koji su iskoristili priliku da još jednom uspostave superiornu distancu izvozeći u geopolitički prostor Balkana „zaostalost, konzervativnost, patrijarhalnost“, ugodno se „iznenađujući“ ovim događajem.[15] No, nama, aktivistima i aktivistkinjama LGBTIQ+ pokreta, ovo nije iznenađenje, nego rezultat mukotrpnog rada u poslednje tri decenije, slatko-gorak plod – ali ipak plod – koji u svoj složenosti i ambivalencijama koje možemo imati – i kritički se odnositi prema svim implikacijama izbora Ane Brnabić za mandatarku – ipak pokazuje napredak za pripadnike i pripadnice „seksualnih manjina“. Prostor klasne borbe uvek je već otvoren za širi, klasni napredak, a pederima i lezbejkama, kao i većini drugih radnika i radnica, njihov klasni položaj predstavlja nužan uslov mogućnosti kako bi ostvarivanjem većinskih socijalnih prava, mogli ostvarivati i ona manjinska. Uprkos, a istovremeno i uz pomoć verovatne buduće premijerke, lezbejke, Ane Brnabić.
Bilješke:
[1] Detaljnijim prikazom lika i dela Ane Brnabić bavi se Jovana Gligorijević u tekstu „Ana Brnabić, kao prva lezbijka na čelu srpske vlade, može razveseliti samo feministice početnice“. Ja ću se primarno usredsrediti na implikacije njenog izbora za LGBT+ zajednicu na (imaginarnom) Balkanu.
[2] O raznim aspektima imenovanja i upotrebe jezika u slučaju Ane Brnabić videti odličan tekst „Kome je potrebna gej ministrica u Srbiji“.
[3] Ovu „nisku bisera“ možete detaljno pročitati na linku.
[4] „Fenomen pinkwashinga, kojim se određeni proizvod, zajednica ili kompanija promoviše na način koji ukazuje da je ona prijateljski nastrojena prema LGBTIQ+ zajednici već je rabljen u svetu, a najčešće se vezuje za Izrael, odnosno brendiranje ove države kao progresivne, stabilne demokratije u kojoj LGBTIQ+ osobe uživaju puna ljudska i građanska prava, čime se skreće pažnja sa lošeg položaja Palestinaca na spornim teritorijama Zapadne obale i unutar samog Izraela.“ Ostatak teksta „Šta izbor Ane Brnabić za premijerku Srbije (ne) znači za LGBTIQ+ zajednicu u Srbiji“ dostupan je na linku.
[5] Kompilacija izjava Aleksandra Vučića iz poslednje decenije XX veka dostupna je na linku.
[8] Izvrsna analiza Rastislava Dinića u tekstu „Jedan razlog protiv“ bavi se, između ostalog, dekonstrukcijom idealizacije Ane Brnabić i njenih velikih rezultata i sposobnosti koje je navodno pokazala u poslednjih godinu dana ministrovanja, kao i rodno esencijalnim idejama da je njena ženskost nužno prednost kada je u pitanju obavljanje premijerske funkcije – setimo se Margaret Tačer i Angele Merkel. Dostupno na linku.
[9] „Ja ću, ukoliko me Skupština izglasa, Vladu voditi posvećeno i odgovorno, a svoj posao ću raditi pošteno i sa ljubavlju. Svesna sam odgovornosti koju preuzimam, jer treba da nasledim pravog lidera, kao i obaveza prema građanima koji očekuju da rezultate rada Vlade osete kroz bolji kvalitet života”, istakla je Brnabić u izjavi dostavljenoj Tanjugu. (izvor)
[11] O tome samosvesno govori i Asja, klasno privilegovana dvadesettrogodišnja studentkinja i lezbejka u intervjuu za srpski Vice.
[12] Neke levičarske grupe reagovale su skeptičnije, uvodeći u igru klasnu analizu. Jedna od njih je i Marks21, a njihov tekst možete pročitati na linku.
[13] U poslednjih nekoliko meseci, učestali su napadi na trans* osobe u Srbiji. Detaljnije na linku.
[14] „Pred predsednikom Vučićem i strankom su problemi koji se tiču obezbeđivanja većine u Parlamentu. U veoma smo teškoj situaciji oko formiranja stabilne većinske podrške i celu nedelju ćemo iskoristiti za obezbeđivanje te većine. Sa sigurnošću mogu da kažem da će sedam poslanika Jedinstvene Srbije glasati protiv, više njih iz SNS-a nije sigurno kako će glasati, a predlog neće podržati ni Muamer Zukorlić“ – navodi Nebojša Stefanović, predsednik Gradskog odbora SNS za Blic. Opširnije na linku.
[15] Videti kako o tome piše BBC na linku.
Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2017. godinu.
