Leontina Arežina
24. travnja 2020.
O nastanku ekonomije kao nauke
Propitujući koncept linearnog razvoja heterogenih diskursa u homogenu disciplinu, autorica ukazuje na transformaciju znanja koje je bilo tek popratna refleksija trgovaca o djelatnosti razmjene u njezinu specifičnu, instrumentalnu analizu, i predstavlja dva heterogena ekonomska diskursa, merkantilizam i tzv. školu fiziokrata, koji prethode klasičnoj političkoj ekonomiji, i na historijski specifične načine adresiraju pitanja razmjene odnosno ekonomskog rasta.
„…znamo da nam naša prirodna blaga ne donose toliku korist kao naša radinost… Naime, gvožđe iz rudnika ne vredi mnogo, kada se uporedi s poslovima i koristima koje se od njega dobijaju kada se iskopa, obradi, transportuje, kupuje, prodaje, izliva u oružje, u muskete… kada se pretopi u sidra, zavrtnje, klinove, eksere i tome slično, koji se koriste za brodove, kuće, zaprege, kočije, plugove i druga oruđa.“Thomas Mun
Uvod
Proces specijalizacije i instrumentalizacije jedne nauke, u ovom slučaju ekonomije, nikad se ne odvija po nekom racionalnom planu. U tom smislu Schumpeter tvrdi kako nauka u celini nikada nije logički konzistentna arhitektura, jedna zgrada postavljena po nacrtu, već tropska šuma[1]. Polazeći od te pretpostavke nastojaćemo predstaviti merkantilizam i tzv. školu fiziokrata kao dva heterogena ekonomska diskursa.
Trebali bi imati na umu da je niz pravila i tehnika koje su dovele do ekonomije kao discipline, u celosti nepristupačan istorijskoj retrospekciji. Stoga, cilj jeste da dovedemo do upitanosti koncepciju linearnog razvijanja heterogenih diskursa u jednu homogenu disciplinu[2]. Kako bismo potkrepili našu tezu, kao radnu podlogu ćemo uzeti specifičan slučaj ekonomije, kao nauke stare dvesta godina, koja stoji na razmeđu između prirodnih i društvenih nauka. Problem odnosa maločas spomenutih korpusa nauka jeste problem za sebe, koji ovog puta ostavljamo po strani.
Transformacija domena ekonomije ide ruku pod ruku sa pojavom problema stanovništva kao ključnog faktora veštine upravljanjaMeđutim, ono što je bitno istaći jeste transformacija značenja pojma oeconomia.
Transformaciju tog pojma iz privatnog u javno Michel Foucault u svom delu Bezbednost, teritorija, stanovništvo uočava na primeru transformacije tehnike upravljanja u XVI. veku. Naime, reč je o tome kako se mnogostrukost upravljanja suprotstavlja jednosmernosti vladanja između vladara i podanika. Javlja se nova racionalnost upravljanja i pojavljuje se kategorija „stanovništva“ u ekonomskim analizama[3]. Transformacija domena ekonomije ide ruku pod ruku sa pojavom problema stanovništva kao ključnog faktora veštine upravljanja. Radi se, dakle, o uvođenju demografskog beleženja u vidu popisa stanovništva, praćenja stope nataliteta i mortaliteta, broja sklopljenih brakova te primene knjigovođstva na društvene odnose[4].
Inspirisani ovim istorijsko-teorijskim natuknicama u nastavku ćemo govoriti o transformaciji konfiguracije ekonomskog diskursa, te nadalje o merkantilističkoj tradiciji i tzv. školi fiziokrata. Vodeće pitanje na tom planu će nam biti: Kako je došlo do preoblikovanja ekonomskog diskursa u ekonomsku ekspertizu? Rečju, na kojim pretpostavkama je mogla izrasti ekonomija kao nauka?
Dva heterogena ekonomska diskursa
Od sredine XVIII. veka do danas prešli smo put od potpunog nepostojanja ekonomske analize u savremenom smislu do sveprisutnosti iste. No šta se događalo u ranijim periodima, kada ekonomija nije funkcionisala kao zasebna disciplina već kao mnoštvo heterogenih praksi i diskursa?
Neupitno je da su postojale rasprave o bogatstvu jednog društva i traktati o novcu, ali oni nisu posedovali karakteristike koje sačinjavaju institucionalnu strukturu naučnog istraživanja ili discipline. Znanje koje se tiče privrede nije bilo delo eksperata koji se nazivaju ekonomistima, nego se generiralo u glavama trgovaca. Takav je tip znanja bio popratna refleksija same delatnosti razmene, a ne specifična, instrumentalna analiza iste. Tek u XVIII. veku nastaje ekonomija kao naučna analiza, koja se onda retrospektivno označava kao klasična politička ekonomija. Kako se vremenom razvijala kao disciplina, tako se unutar sebe granala u mnoštvo različitih pravaca ekonomske analize. Vodeći se gore postavljenim pitanjem, mi ćemo se zadržati na razmeđu između heterogenih ekonomskih praksi i ekonomije kao discipline.
Temeljni faktori koji predstavljaju predmet ekonomske analize, općenito govoreći, su rad, zemlja i kapital. Jednom kada se konstituisala kao posebna disciplina, politička ekonomija počinje da razrađuje navedene faktore. Od zavisnosti o kojoj je školi, tradiciji ili autorima reč, razlikuje se i težište razmatranja ovih momenata. Treba dovesti u pitanje tvrdnju da u prethodnim razdobljima postoji tržišna razmena – možemo govoriti o razmeni, ali ne i o tržištu u današnjem smislu.
Sa procesom industrijalizacije i ekonomske ekspanzije vezane za industriju, dolazi do monetizacije društvenih odnosa i postepenog razvoja institucije tržišta. U prethodnim razdobljima možemo govoriti o razmeni, ali ne i o tržištu u današnjem smisluGrubo rečeno, tek u XVII. i XVIII. veku stupa na snagu sveprisutnost tržišta, odnosno tržišno uokvirenje razmene. Na tom tragu Foucault postavlja problematiku upravljanja, odnosno guvernmentaliteta[5], temu koju ćemo ovog puta ostaviti po strani jer zahteva poseban tretman.
Rad, zemlja i kapital, takoreći, u „pred-ekonomskom“ periodu, još nisu bili predmet tržišne razmene već su bili vezani za vojne, policijske, religijske procese, odnosno bili su izvor ekstra-ekonomske moći. Zemlja je predmet osvajanja, a ne kupoprodajnog procesa; rad se ne nudi na tržištu već je direktno vezan za društvenu hijerarhiju kroz različite oblike fizičke prisile. Primeri su mnogobrojni. Sa procesom industrijalizacije i ekonomske ekspanzije vezane za industriju, dolazi do monetizacije društvenih odnosa i postepenog razvoja institucije tržišta[6] (od seoskih sajmova preko regionalnog i nacionalnog tržišta, koja se onda povezuju u svetsko tržište).
Dva heterogena diskursa o kojima će u nastavku biti reči – merkantilizam i škola fiziokrata, istorijski prethode klasičnoj političkoj ekonomiji. Ove „škole“ potonjoj su predstavljale metu kritike, te utoliko uočavamo kako su ideje koje su se formirale u ovom međuperiodu, u periodu nastajanja i nastanka ekonomije kao nauke, zadobijaju svoj klasični oblik tek sa Adamom Smithom. Hoće se reći kako tek klasična politička ekonomija daje prvi presek merkantilizma i fiziokratske škole. Da podvučemo, kada govorimo o ovim dvema tradicijama reč je o diskursima specifičnog tipa, a ne o konzistentno utvrđenoj disciplini kao što je to politička ekonomija.
Merkantilizam
Merkantilizam nije razdoblje u punom smislu te reči. Tim pojmom označava se niz različitih autora iz različitih zemalja i tradicija, koji su se bavili sličnim idejama u periodu od XV. do XVIII. veka. Sam termin je, uslovno rečeno, u pežorativnom smislu popularizovao Adam Smith[7]. Osnovna je ideja merkantilizma, u najkraćim crtama, ta da se treba uspostaviti balans razmene kako bi se povećao nacionalni prosperitet.
Primarni je cilj ekonomskih analiza merkantilizma povećanje novčane mase u državnoj riznici, koje se poistovećivalo sa povećanjem nacionalnog bogatstva. Drugim rečima, cilj je povećanje moći krune koje se može postići akumulacijom srebra i zlata.
Merkantilizam zastupa stav da zakonodavstvo i administracija države treba da stoje u službi povećanja nacionalnog bogatsvaTo se postiže putem različitih mehanizama, kao što su sistemi carinjenja i oporezivanja, usmerenih isključivo prema interesima domaćih proizvođača. Ovaj manevar kasnije je kritikovan sa stanovišta klasične političke ekonomije. Dakle, merkantilizam zastupa stav da zakonodavstvo i administracija države treba da stoje u službi ostvarivanja zacrtanog cilja, tj. povećanja nacionalnog bogatsva.
Merkantilisti su želeli pokrenuti i ojačati domaću proizvodnju kako bi u što većoj meri smanjili uvoz stranih proizvoda. Njihova logika je bila sledeća: što jedna zemlja više uvozi, to više novca odlazi u tu svrhu. Smanjivanjem mase novca u državnom džepu, smanjuju se moć države i krune. U tom smislu, oni zastupaju stav da pod svaku cenu treba povećati proizvodnju na domaćem terenu, kako bi postalo moguće povećati izvoz, te ujedno destimulisati uvoz dobara. Dakle, treba se povećati proizvodna snaga određene zemlje kako bi došlo do akumulacije bogatstva. Iz ovoga se čini opravdanim Federičijin uvid da su
„…merkantilisti kao prvi ekonomisti kapitalističkog društva uporno [su] ponavljali ‘što više, to bolje’ i često prigovarali zbog toga što se previše tela traći na vešalima“.[8]
Radi ostvarivanja svojih vizija uveli su dijapazon zakona poput zakona plovidbe i takozvanih žitnih zakona, putem kojih se pridaju privilegije domaćim proizvođačima. Treba imati u vidu kako u doba merkantilizma na snazi nije industrijska privreda već poljoprivredna i manufakturna proizvodnja. Poljoprivreda je ključna grana proizvodnje na kojoj se temelji bogatstvo nacije i međunarodna pozicija iste. Federiči u ovom kontekstu opetovano opravdano primećuje kako je
„…trebalo da prođe mnogo decenija da bi koncept vrednosti rada ušao u panteon ekonomske misli. Ali to da je rad (‘radinost’), više nego zemlja ili bilo koje drugo ‘prirodno bogatstvo’, glavni izvor akumulacije, bilo je dobro znana istina u vreme kada su, zbog niskog nivoa tehnološkog razvoja, ljudska bića bila najvažniji proizvodni resurs.“[9]
Nadalje, merkantilizam se ne može poimati kao doktrina u savremenom smislu. On je ujedno predstavljao i ekonomsku praksu, što se najbolje vidi na primeru kolonijalizma neprikrivene snage u tom vremenskom periodu. Merkantilistički autori razumeju i računaju na međuodnos između matice/centra i kolonije/periferije.
Merkantilisti razumeju i računaju na međuodnos u kojem kolonija/periferija omogućava matici/centru pristup sirovinama i jeftinoj radnoj snazi, a predstavlja i tržište za jeftinu proizvedenu robu ili višak proizvodaKoloniju su videli kao prostor koji matici prvenstveno omogućava pristup sirovinama i jeftinoj radnoj snazi, a potom predstavlja i tržište na koje može poslati natrag jeftinu proizvedenu robu ili višak proizvoda. Ova logika proizvodnje bi onda trebala pobuditi kompetitivnost među nacijama. Dakle, osnovna je ideja da jedna nacija mora uspostaviti monopol kako ne bi bila poražena od druge.
Od merkantilističkih su politika, dakle, najviše profitirali kruna, trgovci i rani kapitalistički proizvođači. S obzirom na kolonijalizam, te postojanje Istočno-indijskih kompanija različitih evropskih zemalja (Engleske, Holandije, Francuske itd.), merkantilizam je značio obogaćenje državnih dužnosnika, koji su bili deo vojno-fiskalnog saveza između državnog i privatnog sektora u kolonijalnoj ekspanziji, te doprineli stvaranju međunarodne trgovačke mreže.
Merkantilizam upravo iz navedenih razloga ne predstavlja koherentnu teoriju niti koherentnu doktrinu – svaka pojedina zemlja, s obzirom na svoje specifičnosti, imaće posebne ideje o tome kako povećati moć krune i akumulaciju bogatstva. Međutim, svaka će u tu svrhu insistirati na važnosti izvoza, destimulisanju uvoza i formiranju odgovarajućeg državnog zakonodavstva. Ovo je shematska argumentacija koja stoji iza merkantilističke misli.
Škola fiziokrata
Pomenuli smo kako su ideje merkantilizma, koje smo gore iznele, bile meta klasične političke ekonomije, te da ih je ona kritikujući uobličila u jedan diskurs. Istu sudbinu sa merkantilizmom delila je i takozvana škola fiziokrata.
Ova škola smatra se prvom ekonomskom školom, i vezuje za pojam liberalizma. François Quesnay slovi kao najistaknutija figura ove struje francuskih ekonomista[10]. Njegov značaj ogleda se, najjednostavnije rečeno, u uvidima o cirkulaciji dobara između tri sektora na koje deli društvo: zemljoposednika, radnika i zanatlija, odnosno trgovaca. Ti su uvidi inspirisani znanjem iz ljudske fiziologije, odnosno promišljanjem odnosa između telesne politike i ljudskog tela[11] i primer su toga u kojoj je meri ekonomska disciplina crpila svoje polje znanja iz domena prirodne istorije i uvida prirodnih nauka.
Jedna od ključnih ideja koje su formulisali fiziokrati, te koju će kasnije eksploatisati, pa kritikovati klasični ekonomisti, jeste ideja o postojanju ekonomskih klasa koje su vezane za novčane tokove. Pretpostavljanjem tri klase društva nameće se uvid u celinu društvenog funkcionisanja. Naime, nije više reč samo o proizvodnji i trgovini, već o međusobnim odnosima tih faktora unutar jedne celine – društva.
Prema fiziokratima, jedino je priroda, odnosno zemlja, faktor koji nudi neki višak vrednosti i može doprineti akumulaciji bogatstva. Ovo će biti tačka razlikovanja fiziokrata i autora klasične političke ekonomije, koji su smatrali da je rad faktor koji vodi povećanjuQuesnay razlikuje zemljoposedničku klasu, koja poseduje parcele i živi od rente, zatim produktivnu klasu, dakle, poljoprivredne radnike koji žive i reprodukuju se od nadnice, te najzad, takozvanu sterilnu klasu, iliti zanatlije i trgovce koji žive od specifičnog trgovačkog profita.
Ova podela je izrazito bitna jer iza nje stoji zagonetka porekla neto proizvoda, odnosno profita, što će mučiti Smitha, Ricarda, a kasnije i Marxa. Za razliku od merkantilista, ovde se nazire ideja o ekonomskom rastu, te se propituje koji ga mehanizmi proizvode. S obzirom na Quesnayevu podelu, pitanje možemo postaviti na sledeći način: koja klasa proizvodi ekonomski višak, odnosno profit, te u konačnici doprinosi akumulaciji nacionalnog bogatstva? Smith preuzima ovu problematiku fiziokrata i obrađuje je u okvirima klasične političke ekonomije. Kasniji autori u toj tradiciji ponudit će različite odgovore na to pitanje, a posve specifičan među njima bit će Marx.
Prema fiziokratima, jedino je priroda, odnosno zemlja, faktor koji nudi neki višak vrednosti i može doprineti akumulaciji bogatstva[12]. Drugim rečima, smatrali su da je isključivo poljoprivreda grana koja proizvodi profit. Rad i kapital daju proizvodnji onoliko koliko se u njih investira, jedino zemlja nudi više. Ovo će biti tačka razlikovanja fiziokrata i autora klasične političke ekonomije, koji su smatrali da je rad faktor koji vodi povećanju. Dakle, određene ekonomske tradicije imale su zasebno viđenje odnosa zemlje, rada i kapitala, te su im od zavisnosti od toga pridavale funkciju proizvodnje viška vrednosti. Jednom kada su locirali koji je ključni faktor proizvodnje viška vrednosti, svoju državnu politiku i ekonomsku proizvodnju prilagodili su istom. Za fiziokrate je to zemlja jer je u to vreme proizvodnja hrane bila ključan faktor za dobrobit pojedine nacije.
Kod fiziokrata po prvi put možemo govoriti o formiranju ekonomske škole koja eksplicitno svedoči o potrebi za ekonomskom analizom eksperata. Kruna i administracija koja stoji na raspolaganju krune, žele znati koje politike su dopustive u svrhu unapređenja nacije, te iz tih razloga traže ekspertizu od discipline koja se u to vreme formirala. Javlja se potreba za naučnom ekonomskom analizom, koja je u stanju da na osnovu empirijskih činjenica predviđa sve moguće ishode. Nije, dakle, više reč o ekonomskim uvidima kao nusproizvodima puke razmene dobara. Klasična politička ekonomija, tačnije, Smithovi pogledi, nastat će na osnovu kritike ovih ideja. Korpus nastanka ekonomije kao nauke pružaće pak plodno polje za Marksovu kritiku klasične političke ekonomije.
Bilješke:
[1] Schumpeter, J., Povijest ekonomske analize 1 (Zagreb: Informator, 1975), 9.
[2] Pretpostavka je da svaka nauka poseduje svoj zasebni epistemološko-metodološki aparat, kao i unutrašnje podele na različite struje, do kojih dolazi progresivnim razvojem iz epohu u epohu.
[3] Fuko, M., Bezbednost, teritorija, stanovništvo (Novi Sad: Mediterran publishing, 2014), 50.
[4] Federiči, S., Kaliban i veštica. Žene, telo i prvobitna akumulacija (Zrenjanin: Burevesnik, 2013), 65.
[5] Foucaultov neologizam ima višestruko značenje; doslovno bi se mogao prevesti kao upravljaštvo. Guvernmentalitet podrazumeva skup tehnika upravljanja koje prevazilaze pojedinačno telo. Drugim rečima, guvernmentalitet predstavlja skup tehnika upravljanja nad populacijom.
[6] Vidi: Brodel, F., Materijalna civilizacija, ekonomija i kapitalizam od XV. do XVIII. stoljeća (Stylos art, 2007)
[7] Blaug, M., Economic Theory in Retrospect (Cambridge: Cambridge University Press, 1985), 10.
[8] Federiči, 94.
[9] Isto, 94.
[10] Schabas, 45.
[11] Isto, 46.
[12] Isto, 50.
Literatura:
Blaug, M., Economic Theory in Retrospect (Cambridge: Cambridge University Press, 1985)
Brodel, F., Materijalna civilizacija, ekonomija i kapitalizam od XV. do XVIII. stoljeća (Stylos art, 2007)
Federiči, S., Kaliban i veštica. Žene, telo i prvobitna akumulacija (Zrenjanin: Burevesnik, 2013)
Fuko, M., Bezbednost, teritorija, stanovništvo (Novi Sad: Mediterran publishing, 2014)
Schabas, M., The Natural Origins of Economics (Chicago: University of Chicago Press, 2005)
Schumpeter, J., Povijest ekonomske analize 1 (Zagreb: Informator, 1975)
