Vučićeva izborna Pirova pobeda

Na nedavno održanim parlamentarnim i lokalnim izborima u Srbiji, dobar deo rezultata bio je lako predvidiv i unapred poznat. Celoukupna politička vlast u Srbiji nalazi se u rukama predsednika Aleksandra Vučića i njegovih malobrojnih bliskih saradnika, a njegova moć počiva na kontroli javnog mnjenja i svih relevantnih državnih institucija. Za prethodnih osam godina koliko je na vlasti, Vučić je koristeći državne resurse uspeo da od Srpske napredne stranke (SNS) napravi pravu partijsku mašineriju koja je za vrlo kratko vreme dostigla brojnost od približno 700 hiljada, što je čini jednom od najvećih partija u Evropi, iako deluje u zemlji sa manje od 7 miliona stanovnika.

Praktično da ne postoji ustanova i institucija u Srbiji, počevši od lokalnih mesnih zajednica pa sve do najvećih javnih preduzeća i najvažnijih republičkih institucija, u kojima glavnu reč ne vodi neko sa partijskom knjižicom SNS-a. Potpuna kontrola svih televizijskih stanica sa nacionalnom frekvencijom, u kojima je bilo kakav disonantan ili kritički glas prema vlasti zabranjen,

Praktično da ne postoji ustanova i institucija u Srbiji, počevši od lokalnih mesnih zajednica pa sve do najvećih javnih preduzeća i najvažnijih republičkih institucija, u kojima glavnu reč ne vodi neko sa partijskom knjižicom SNS-a

kao i instaliranje podobnih redakcija i urednika u većini štampanih medija, Vučiću omogućava izgradnju svojevrsnog kulta ličnosti u javnosti i doprinosi njegovom gomilanju političke moći.

Za vreme svoje sada skoro već decenijske vladavine, Aleksandar Vučić je samu zemlju i dobar deo njenih građana uspeo da dovode do granice egzistencije. Potpuna „fleksibilizacija” radnog zakonodavstva i beskompromisno sprovođenje politika mera štednje u vidu smanjenja plata u javnom sektoru, kao i neustavnom smanjenju penzija doprinela je dodatnim tendencijama ka još dubljoj prekarizaciji stanovništva. Javni sektor je u velikoj meri devastiran, a ono malo preostalih profitabilnih javnih preduzeća, kao što je na primer bio najskoriji slučaj sa Komercijalnom bankom, postaju žrtve politike „privatizacije po svaku cenu”. Kvalifikovana radna snaga, koju dobrim delom nažalost čine i zdravstveni radnici i radnice (što građanke i građani Srbije trenutno nikad direktnije osećaju na sopstvenoj koži) odlaze iz zemlje u potrazi za boljim sutra. Srbija se trenutno nalazi na samom dnu evropske lestvice po stopi rizika od siromaštva.

Zbog svega toga, opozicija oličena u ideološki heterogenom Savezu za Srbiju odlučila je da bojkotuje ovogodišnje izbore, insistirajući na tome da u Srbiji ne postoje uslovi za održavanje slobodnih i fer izbora. Kao odgovor na taj potez opozicije, Vučić je doneo čitav niz političkih odluka čiji su glavni ciljevi bili fingiranje demokratskog pluralizma i podizanje izborne izlaznosti kako bi diskreditovao i tu relativno malu podršku koju opozicija ima.

Ključna izborna odluka koju je Aleksandar Vučić doneo tiče se smanjenja izbornog cenzusa za ulazak u parlament sa dosadašnjih 5% na samo 3%. Ovakvo suštinski značajno izborno pravilo ne samo da je promenjeno u izbornoj godini, već je zvanično stupilo na snagu samo mesec dana pre početka izborne kampanje. U medijima, Vučić je spuštanje cenzusa deklarisao kao „ustupak opoziciji” i govorio je da će ova promena izbornog zakona obezbediti veću reprezentativnost stranaka u Narodnoj skupštini. Međutim, pošto se anti-vučićevska opozicija prethodno već odlučila za bojkot izbora, pravi razlog spuštanja cenzusa bio je pokušaj Vučića da u parlament „pogura” neke od svojih „satelitskih” stranaka, koje formalno jesu opozicija, ali su u svojoj biti partije lojalne SNS-u, a takvih stranaka je mnogo. Naime, vladajuća je partija iza kulisa već duže vreme stvarala ili u najmanju ruku blisko sarađivala sa raznoraznim „instant” strankama uglavnom desničarske provenijencije kako bi na neki način kontrolisala i tu narastajuću opozicionu opredeljenost birača.

Za neke stranke, poput Srpskog patriotskog saveza (SPAS) Aleksandra Šapića, Pokreta za obnovu kraljevine Srbije i ekstremno desničarskog pokreta Levijatan ovo je bio i debitantski nastup na parlamentarnim izborima. Spuštanje cenzusa na samo 3% trebalo je da posluži kao signal mnogim „satelitima” SNS-a da ulože još veće napore u procesu ubeđivanja glasača i time povećaju ukupnu izlaznost, čime bi se pitanje uspešnosti bojkota anti-SNS opozicije još više dovodilo u pitanje.

No osim toga što je pružalo dodatni podsticaj jačanju predizbornih aktivnosti za stranke koje su verne SNS-u, spuštanje cenzusa takođe je predstavljalo svojevrstan „mamac” i nekim strankama koje su bliske opozicionom Savezu za Srbiju da se pod takvim uslovima ipak odluče za učestvovanje u izbornoj utakmici i pokušaju da uđu u parlament. Ideja bojkota je i pre spuštanja cenzusa u opozicionom delu javnosti bila predmet žustre debate, te se Vučić nadao da bi ovakvim potezom mogao da unese dodatno seme razdora u već veoma fragilni Savez za Srbiju.

Vladajuća je partija iza kulisa već duže vreme stvarala ili u najmanju ruku blisko sarađivala sa raznoraznim „instant” strankama uglavnom desničarske provenijencije kako bi na neki način kontrolisala i tu narastajuću opozicionu opredeljenost birača

Vučić je čak imao izjave u kojima je otvoreno mamio stranke na izbore, poput „Uveren sam da, po onome što sam video iz istraživanja (…) da će i partija gospodina Trifunovića biti u novom parlamentu, ali i mnoge druge partije, da će imati svoju šansu da u parlamentu iskažu svoje političke stavove”. Kada je opozicioni Pokret slobodnih građana Sergeja Trifunovića promenio svoju odluku i odlučio da izađe na izbore, činilo se da je Vučić delimično uspeo u svojoj nameri.

Pored odluke o spuštanju cenzusa, Narodna skupština je usvojila predlog Vlade o izmeni zakona radi lakšeg prikupljanja potpisa neophodnih za proglašenje izborne liste.

Naime, do sada su se pomenuti potpisi mogli overiti samo kod javnih beležnika kojih nema toliko puno, što je značajno usporavalo proces prikupljanja potpisa u prethodnim izbornim ciklusima. Izmenom zakona, potpise je sada moguće overiti i u opštinskim odnosno gradskim upravama. Dakle, značajno je ubrzan i olakšan proces prikupljanja potpisa koji je u prošlosti često bio prava birokratska noćna mora za mnoge, pre svega manje stranke.

Treba napomenuti i da je ove godine birački spisak „sređen”, odnosno da je ukupan broj birača sa pravom glasa manji za nekih 140 hiljada u odnosu na prethodne izbore, čime se automatski procentualno povećava izlaznost.

Konačno, treba reći da je zvanični naziv liste koju je predvodila Srpska napredna stranka glasio „Aleksandar Vučić – Za našu decu”. Prvi detalj koji upada u oči jeste da se u samom nazivu liste nigde ne spominje SNS. To nije prvi put da se zbog paradoksalne „nepopularnosti” samog SNS-a, ili bolje rečeno daleko manje popularnosti same stranke ili bilo koje druge ličnosti u stranci u odnosu na njenog lidera u nazivu liste ne upotrebljava naziv stranke.

Daleko je pak veći problem to što se ime aktuelnog predsednika Republike Srbije, koji bi trebalo da predstavlja sve građane, nalazi u nazivu jedne od parlamentarnih lista, što predstavlja jasno kršenje zakona i Ustava zemlje. Ime lidera SNS-a ne samo da se nalazi na parlamentarnoj listi, već se nalazi i u nazivu pokrajinske liste za ulazak u parlament Vojvodine, ali i na svim ostalim listama za ulazak u lokalne skupštine opština širom zemlje.

Dolazimo do apsurdne situacije u kojoj se aktuelni predsednik Republike „kandiduje” za odbornika u 180 opština i gradova u Srbiji, za poslanika pokrajinskog parlamenta i poslanika Narodne skupštine, ali i za potencijalnog mandatara odnosno premijera s obzirom da se njegove ime nalazi u nazivu jedne od lista.

Prema zvaničnim rezultatima koje je objavila Republička izborna komisija (RIK), lista koju je predvodio Aleksandar Vučić na parlamentarnim izborima osvojila je 60,65% glasova, dok je dugogodišnji koalicioni partner SNS-a – Socijalistička partija Srbije (SPS) osvojila 10,38%. Ne računajući manjinske partije za koje važe drugačija pravila prelaska izbornog cenzusa, pored dve vladajuće partije jedino je SPAS Aleksandra Šapića sa osvojenih 3,83% glasova uspela da uđe u parlament.

Da cenzus nije spušten na samo 3%, u parlamentu bi bile samo dve partije – SNS i SPS, koje su zajedno već 8 godina na vlasti.

Manjinske partije koje će biti deo novog saziva skupštine su Savez vojvođanskih Mađara (SVM) sa 9 poslanika, partija Muamera Zukorlića sa 4, dok će lista albanske nacionalne manjine i Stranka demokratske akcije (SDA) Sandžaka imati po 3 mandata.

SNS je osvojio čak 188 od ukupno 250 mandata, a kada na to dodamo 32 mandata SPS-a, Vučićevog sadašnjeg, a verovatno i budućeg koalicionog partnera, kao i 11 Aleksandra Šapića koji se otvoreno nudi za koaliciju sa SNS-om i sigurno neće biti iskren protivnik režima, dolazimo do brojke od 231 poslanika pod direktnom ili indirektnom kontrolom Aleksandra Vučića. Imajući u vidu da je za manjinske partije prirodno da budu deo vladajuće većine (uostalom SVM i Zukorlićeva partija već su deo Vlade) možemo doći do neverovatne situacije u kojoj bi jedina opozicija Vučićevom režimu u parlamentu bila tri poslanika SDA Sandžaka čiji je predsjednik Sulejman Ugljanin, i to samo zato što je saradnja dva bošnjačka lidera, Ugljanina i Zukorlića, nemoguća.

Sa procentom osvojenih glasova većim od 60%, stranka Aleksandra Vučića prestigla je i Putinovu Jedinstvenu Rusiju, postajući tako druga partija u Evropi po zastupljenosti u domaćem parlamentu. Jedino još Vučićev imenjak, Aleksandar Lukašenko, čovek koji obavlja funkciju predsednika Belorusije, još od davne 1994. godine ima veću podršku u parlamentu.

Na poslednjim parlamentarnim izborima u Belorusiji, opozicija je izgubila i poslednja dva preostala mesta u parlamentu, što je Lukašenku omogućilo stoprocentnu kontrolu u parlamentu u kome je svaki poslanik lojalan vlasti.

Beloruski „scenario” u parlamentu je nešto što je Vučić hteo da izbegne po svaku cenu.

Lider SNS-a spada u onu grupu evropskih političkih lidera kao što su Erdoğan, Orbán i Putin, koji pokušavaju da održe privid postojanja demokratije u autokratski vođenoj državi kroz raznolike procese demokratskog „šminkanja” izbornog procesa i institucija, kako bi sebi obezbedili legitimitet u očima domaće, ali pre svega strane javnosti.

Da parlament bez opozicije Vučiću ne odgovara može se videti već i na osnovu reakcija pojedinih evroparlamentaraca, poput saopštenja druge najveće grupe u Evropskom parlamentu, Socijalista i demokrata, u kome se govori o „nereprezentativnosti izbora u Srbiji” i poziva na „neotvaranje novih pristupnih poglavlja sa EU dok se ne otklone glavni problemi sa demokratijom u Srbiji”.

Drugi problem za Vučića predstavlja neulazak satelitskih (ali na papiru i dalje opozicionih) ekstremno desnih partija u parlament jer sada nema ko da odigra bitnu ulogu „strašila” i „babaroge” u očima EU. Takva je uloga do sada uglavnom bila rezervisana za Srpsku radikalnu stranku, ali ovoga puta Vučić ne može da se osloni na saradnju svog političkog oca, Vojislava Šešelja. Ova uloga je za Vučića bitna jer se zahvaljujući njoj šalje poruka Evropi kako „eto, ima i gorih za saradnju sa EU od Vučićevih naprednjaka”. Vlast takođe ne može ni da prebaci odgovornost na ekstremno desne partije zbog potencijalnog neizglasavanja nekog budućeg sporazuma sa Prištinom za koji bi bila potrebna dvotrećinska većina u parlamentu jer bi bila neophodna promena Ustava.

Socijalistička partija Srbije bi mogla da zameni radikale u ulozi „konstruktivne” opozicije, ali Vučićev problem je u tome što mu je podrška SPS-a neophodna na predstojećim predsedničkim izborima 2022. godine, a socijalisti nisu previše voljni da pređu u opoziciju. Vučić takođe nije preterano sklon odluci da njegova partija samostalno formira Vladu jer ne želi da sam nosi breme apsolutne političke odgovornosti, makar to bilo i samo formalno.

Najizvesnije je da će Šapićev SPAS ostati van Vlade i biti opozicija u skupštini, ali i tu postoji problem u tome što se ceo Šapićev politički performans svodi na nekakvu političku pristojnost, nenametljivost i spremnost na kompromise, te je teško zamisliti Aleksandra Šapića u ubedljivoj ulozi opozicionara SNS-u, čak i ako bi to bio na papiru. Takođe, za očekivati je da Vučić na neki način nagradi Šapića, jer je moguće da će upravo Šapić, koji odlično stoji u Beogradu, odigrati bitnu ulogu na predstojećim lokalnim izborima u glavnom gradu koji se održavaju za 2 godine – upravo bi ovi izbori (pod uslovom da ne dođe do vanrednih izbora) trebali biti prva iole ozbiljna izborna pretnja po režim Aleksandra Vučića.

Pošto se na ovim izborima ime pobednika, ali i drugoplasirane partije unapred znalo, pažnja javnosti najviše je bila usmerena na pitanje izborne izlaznosti i prelaska cenzusa drugih stranaka.

Zanimljivo je da smo prvu procenu izborne izlaznosti imali tek posle objavljivanja rezultata na osnovu uzorka, i to ne od Republičke izborne komisije ili nevladinih organizacija zaduženih za praćenje izbora, već od strane same Srpske napredne stranke.

SNS je saopštio da je izlaznost 50,2%, iako je RIK pre toga objavio da je izlaznost do 18h bila svega 40,82%.

Poznato je da je izlaznost u poslednja dva sata izbora vrlo niska, pa nije ni čudo da je veliki deo javnosti izrazio svoje sumnje prema SNS-ovoj proceni izlaznosti. Cifra od 50,2% ne samo da ima simboličan značaj za vlast jer njome mogu spinovati teze poput one da je „više od polovine građana” izašlo da glasa, već verovatno i zbog toga što je do 2003. godine upravo 50% bila minimalna neophodna izlaznost da bi se tadašnji predsednički izbori proglasili ustavno legitimnim.

U uslovima bojkota, jedan vrlo jednostavan podatak koji se objavljuje prvi jer je izlaznost najlakše izračunati, postao je predmet velikog spora. Tako smo imali situaciju da znamo rezultate izbora čak i na lokalu, dok je procenat izlaznosti dugo ostao neka vrsta misterije.

Izlaznost se, prema procenama nevladinih organizacija CRTA i Cesid, verovatno kretala između 47 i 49 procenata, što bi predstavljalo najmanju izlaznost na parlamentarnim izborima još od 2000. godine. Prema organizaciji CRTA, najveći deo nepravilnosti na izborima bio je upravo vezan za pokušaje podizanje izlaznosti, koja bi da izbornih manipulacija nije bilo ostala na svega 45%. CRTA je takođe objavila da je na osnovu preliminarne analize procenat biračkih mesta na kome su zabeležene nepravilnosti i incidenti između 8 i 10 procenata, što je duplo više u odnosu na izbore održane 2016. i 2017.

Strategija vlasti na ovim izborima bila je da se pomoću velikog broja stranaka koje ulaze u trku za poslanička mesta podigne izlaznost, ali i da se stekne lažna slika o „festivalu demokratije” koji se odigrava na političkom nebu Srbije. Ipak, u celom tom procesu fingiranja pluralizma, bilo je dosta teško sakriti razne malverzacije. Jedna od njih svakako je bio proces prikupljanja potpisa pojedinih partija. Naime, da bi se neka stranka u Srbiji mogla takmičiti na parlamentarnim izborima, neophodno je da prikupi 10 hiljada potpisa građana. Za mnoge izborne liste sumnjalo se da im je SNS „pomagao” u prikupljanju potpisa, koje je jako teško skupiti, pogotovo za manje i nove stranke, a takvih je bilo dosta na ovim izborima. Nakon proglašenja rezultata, pomenute sumnje još su više dobile na značaju. Naime, čak 3 stranke imale su daleko manje glasova nego što su skupile potpisa za kandidaturu (jedna je na 6, dok su dve na 7 hiljada glasova).

Na primer, koalicija okupljena oko Čedomira Jovanovića, čoveka koji je postao jedan od „omiljenih” opozicionara režima, dobila je svega 82 glasa više od pomenutih 10 hiljada, ali to je i dalje manje od ukupnog broja potpisa koji je ova lista skupila, s obzirom da je RIK utvrdio kako je broj pravno valjanih potpisa prilikom predaje liste bio preko 11 hiljada.

Na pokrajinskim izborima, manjinska lista Muamera Zukorlića, koja je deo vladajuće koalicije na republičkom nivou, osvojila je 3 056 glasova, dok joj je za proglašenje manjinske liste u pokrajini bilo neophodno najmanje 3 hiljade potpisa.

Sedam lista je u ukupnom zbiru imalo manje od 1% broja glasova, te će zbog toga biti zakonski primorane da vrate novac za predizbornu kampanju koji im je dodeljen iz budžeta (pod uslovom da su ga koristile).

Kada govorimo o prikupljanju potpisa, posebno je sumnjiv slučaj liste „Pokret Levijatan – živim za Srbiju”. Ova lista je 6. juna prvobitno odbačena zbog nedovoljnog broja pravno valjano skupljenih potpisa i tada im je od strane RIK-a saopšteno da će im biti potrebno 3 hiljade novih potpisa kako bi im lista bila prihvaćena. Iako im je prvobitno bilo potrebno mesec i po dana da skupe 10 hiljada potpisa, Levijatan je uspeo da prikupi potrebnih 3 hiljade (predali su čak i 4 hiljade) u roku od samo 48 sati!

Ipak, najfascinantniji slučaj izborne manipulacije desio se u jednom selu u Vranju gde je celo selo glasalo za Savez vojvođanskih Mađara! Zahvaljujući tom selu, Mađari su osvojili treće mesto po broju glasova u Vranju.

Do ovakvog epiloga navodno je došlo pošto su meštani sela greškom zaokružili listu broj 4 i na parlamentarnim izborima, iako su po „nečijim instrukcijama” za listu pod rednim brojem 4 trebali da glasaju samo na lokalnim izborima (stranka koja je u pitanju je „Srpska desnica”, naravno takođe jako bliska sa naprednjacima i ona je izašla samo na lokalne, ne i na parlamentarne izbore).

Pošto je u Vranju lista pod rednim brojem 4 na parlamentarnim izborima bila lista SVM-a, Mađari su ni krivi ni dužni dobili „besplatnih” 1200 glasova.

U svom pobedničkom obraćanju nakon izbora, Vučić je najavio da će deo nove Vlade biti i pojedini ljudi iz stranaka koje nisu prešle cenzus, ne bi li „vlast pokazala da nije bahata” i kako bi Vlada imala „još širi konsenzus”. Kao jedan od kandidata u javnosti već se spominje Čedomir Jovanović koji je, iako je doživeo po ko zna koji u nizu izborni debakl, osvojivši svega 0,3% glasova na izborima, viđen na slavlju u izbornom štabu naprednjaka nakon proglašenja rezultata.

Ovim se potezom Vučić eksplicitno postavio iznad naroda jer ispada da se u Vladu ulazi na osnovu njegove volje, a ne na osnovu izborne volje građana.

Ipak, Vučić na ovim izborima nije uspeo u svojoj osnovnoj nameri – da prebaci deo odgovornosti na druge političke aktere, makar ne na legitiman način. Preduslov za tako nešto bio je ulazak što većeg broja partija u Narodnu skupštinu. Zato je na sve moguće legalne i nelegalne načine pokušao da „pripomogne” nekim podobnim partijama da pređu cenzus.

Tačno je da je zahvaljujući svojoj predizbornoj političkoj mašini po imenu SNS uspeo da „namakne” izlaznost koja u najgorem slučaju za njega predstavlja tek manji poraz. U svom političkom igrokazu, Vučić je u ratu za izbornu izlaznost uspeo da privuče čak 21 listu na izlazak na izbore. Međutim, čini se da je upravo ta veštački uvećana izlaznost na kraju imala svoju cenu – „prazni” parlament koji je po svaku cenu hteo da izbegne.