Igor Lasić – Intervju sa prof. Levom Kreftom

Gostovanjem u alternativnom programu predavanja na zagrebačkom Filozofskom fakultetu pod blokadom, vi ste izvršili poseban politički čin, među ostalim. Što vama to predstavlja?

Taj čin je za mene lično sasvim prirodan, da tako kažem, jer mi smo takvu solidarnost jedni drugima izražavali još 1968. godine… Gostovanjima, diskusijama, pa i sukobljavanjem mišljenja. Tako da već imam izvesno iskustvo o potrebi te solidarnosti. Drugo, moji razlozi za dolazak su na neki način i oni egoistični; sličan sukob imamo u Sloveniji već godinama, još nije uvedeno plaćanje studija, no doći će i to na red. A tad ćemo mi zvati upomoć naše prijatelje iz Zagreba… Ali, ono što je značajno kod ovakvih događaja i akcija, jeste da – pored toga što postoji neki cilj zbog kojeg ulaziš u okršaj s nekim, pa to dovede i do promene života i rada na sveučilištu – pobuna mora da donese i izražaj svih oblika kreativnosti ove raje koja se tu sakupila. U sve to ulaze i ovakvi susreti i predavanja, a meni je gostovanje u Zagrebu već otprije veoma poznata stvar. Na kraju, kao učitelj imam dužnost da pokažem tu solidarnost koja, istina, može doći na kušnju kad je budem morao pokazati i sopstvenim studentima (smijeh)…

Održali ste predavanje pod naslovom «Hook to the chin», o boksu i avangardi, o strasti i povijesti… Nakon predavanja odgovorili ste na pitanje o mogućnosti državnog posezanja za fizičkom represijom, a poznato je da se država u ovom slučaju već provokatorski služi drugim oblicima pritiska. Upozorili ste studente, međutim, da pripaze na fizičke provokacije?

Država ne upada baš tako lako policijom na fakultete, bez obzira što faktično više ne priznaje autonomiju sveučilišta. Takva bi intervencija samo učvrstila otpor, pa ona zaista nije najbolji način rešavanja problema. To zna državni menadžment, a čak se i sama policija protivi upotrebi same sebe na taj način, koji joj uvek dodatno oduzima na popularnosti. Međutim, uvek se dade naći razne grupe koje se mogu potaći da svoje ekstremne poglede dovedu u taj odnos i da se suprostave onima koji na fakultetu ovako rade svoj posao. U tom smislu sam na predavanju spomenuo ljubljansko iskustvo sa skinheadsima koji su bili ubačeni da izazovu nered, a onda se država oseti pozvanom da zavodi red i preuzme kontrolu, znate već… Nužno je, ako se bavite ovakvom akcijom, da se obezbedite protiv svega toga, da budete pripremni na vladine prljavštine.

Spomenuli ste «anarhističku kontrolu kaosa», samo naoko paradoksalnu formulu, kao recept protiv takvih iskušenja…

Da, jer da bi se jedna ovakva akcija održala – a protiv nje je već i vreme, svaki dan je događaj za sebe – to se može raditi samo na jedan potpuno otvoreni način, za razliku od države i njezinog aparata. Dobra mogućnost je plenum kojeg su odabrali zagrebački studenti, da bi svi mogli odlučivati i znati šta se dešava, kao u nekom sindikatu koji pred sobom ima pitanje štrajka. Na način istorijske demokratije, a ne reprezentativne demokratije… I da se to radi transparentno, sa iznošenjem svih relevantnih informacija. Dalje, za mogućnost poraza ovakvih pokreta, glavni razlog nije pomanjkanje strasti, nego strah. I taj strah treba znati savladati, ali racionalnim sredstvima. Javlja se pitanje, recimo, «šta će biti s mojom godinom», i slično. Zato, čim počne ovakva pobuna, treba obezbediti taj osnovni status, treba posledice usmeriti tako da mu ne naškode, da ne bude veća šteta od koristi. Na kraju, svima je ovde jasno da samo solidarnost svih učesnika može da spreči obračun vlasti sa tzv. rukovodstvom. U ovom tipu akcije nema rukovodstva, i zato nema ko da ide u zatvor…

Danas čak međunarodni teroristi izbjegavaju strogo vertikalnu hijerarhiju, a kamoli nenasilni studentski buntovnici… Sve češće su manje grupe i organizacija po npr. sistemu franšize.

Da, niko više nije tako glup da ima predstavnike. Ovo sad nije usmereno protiv vaših lokalnih izbora, da se razumemo (smijeh)…

Kako po vama izgleda širi plan i kontekst ovih događanja, dakle, globalno postavljeno?

Kaže se da smo opet u krizi, i da je kapitalizam u krizi. A kapitalizam, rečeno je ranije, nema alternativu. Bez obzira što stalno producira krize… Polazi se od toga da je kapitalizam pobedio sve totalitarizme u ime demokratije i takmičenja na tržištu. Osnovno pitanje te krize jeste: da li će ona stvoriti alternativu, da li će to biti njen rezultat? Kako sad izgleda, bit će. A govorenje o Marxu i komunizmu je pritom samo spoljni izraz onoga šta se dešava. Na udaru nisu samo finansijske institucije, nego će taj cunami da pogodi sve obične ljude, a najviše Treći svet. To je situacija u kojoj, pošto si ugrožen, moraš da počneš da misliš o alternativi. Dve stvari su ključne; prvo, ono kako kapitalizam u toj neoliberalnoj varijanti postupa s ljudima. Ljudi su nešto što se tu baca preko krova, ako ne donosi profit. Otarasiš ih se, naprosto, to je taj ideal koji je uspostavljen u zadnjih 30 godina, počevši od reganizma i tačerizma. Drugo, za njih ne postoji priroda, ne postoji okoliš, nešto što bi trebalo odgovorno čuvati, čak i vratiti u prvobitno stanje… Kapitalizam, dakle, ugrožava celokupni život na zemlji, ne samo radne ljude. Ta dva pitanja, održavanje ljudskog života i održavanje prirode jesu ona dva pitanja koja zahtevaju hitnu alternativu, jer profit kao isključivi motiv jedne virtualne ekonomije – a proizvodnje više gotovo da i nema – jeste nešto što dovodi u opasnost ceo svet, ljude i prirodu. To je ta globalizacija u negativnom smislu reči, znači, to je taj okvir u kojem beležimo i ove događaje u Zagrebu.

Spomenuli ste maloprije i Šezdesetosmu, svakako nezaobilaznu referencu kad je studentski bunt u pitanju. Na pročelju Filozofskog fakulteta sada visi transparent «Znanje nije roba», nešto poput programske sintagme ove akcije… Kako stoji ova pobuna u odnosu na šezdesetosmaško naslijeđe?

Što se tiče samog menadžeriranja ovakvih stvari, treba samo da se setite onog što je Tito rekao ’68, pre nego što je skinuo studentski pokret s pozornice. Rekao je: «Vi ste u pravu, ali…» E, to «ali», nakon onog «vi ste u pravu», jeste zapravo bio znak da treba napraviti nešto drugo, ne ono što su studenti tada napravili. Trebalo je nastaviti, trebalo je tražiti još bolja sredstva. Drugo, ja se slažem da znanje nije roba. Novi načini neprofitne ekonomije su pravi izlaz iz te celokupne situacije, a što se tiče uvođenja školarina na univerzitet, dodao bih jedan argument na sve ono što je o tome kazano ovom prilikom. Univerzitet nije škola da bi se uvodila školarina. Univerzitet je zajednica odraslih ljudi koji su tu sa određenim namerama, a nijedna od tih prvobitnih namera nije stvaranje profita. Nego je reč o onim starim stubovima modernog univerziteta i znanosti o kojima je govorio već Humboldt: sloboda, jednakost, bratstvo…

Naslov vašeg predavanja bio je na engleskom jeziku, a vi ste iz Slovenije, pa se moglo pomisliti da ćete predavati na engleskom ili slovenskom, no najavljeno je da će se predavanje održati na hrvatskom. Ispalo je, pak, da ste se poslužili jednim veoma lijepim srpskim jezikom… Studentima to uopće nije smetalo; spominjem to zbog činjenice da je upravo jezik bio jedan od najizraženijih medija vladine i druge političke represije kroz proteklih dva desetljeća, pogotovo u obrazovnom sustavu. A to na koji način se taj medij koristi kao moć, svjedoči i rani pokušaj hrvatske vlade da studente natjera na komunikaciju u okviru institucionaliziranoga pravnog izraza.

Ja sam svoj srpskohrvatski jezik, tako se zvao u ono vreme, naučio u Beogradu. Danas je to mrtav jezik, mada mi dobro dođe, evo, ponekad… Pitanje jezika bi najrađe komentarisao citiranjem Wittgensteina: «Granice moga jezika su granice moga sveta». A ja želim da prelazim sve granice, pa sam spreman da upotrebljavam bilo koji jezik u kome mogu da se sporazumevam. Čini mi se da tako misle i svi oni koji su bili na ovome mom predavanju. Ako treba da je to engleski, neka bude engleski, ako treba stari srpskohrvatski, kako se valjda zvao po stogodišnjem ugovoru, neka bude to… Ili neka bude hrvatski, na moj slovenačko-srpsko-dijalektalni način. Hoću da kažem da te političke norme koje nam nameću, ne treba da nam budu tako važne. Komunikacija je važna, komunikacija preko svih granica.