O društvenom i klimatskom denijalizmu

U filmu južnokorejskog filmskog reditelja Bong Džun Hoa [Bong Joon Ho] iz 2019. Parazit, postoji jedna veoma indikativna scena gradske poplave usled kišne bujice. Radi se o dve potpuno različite perspektive koje su posledica različitih društvenih pozicija. Žena bogate porodice, sa raskošnom kućom na brdu iznad grada, izlazi u dvorište i raduje se kiši zato što će sprati oblak zagađenja koji se već neko vreme nadvija nad gradom. U isto vreme, porodica radnika (vozača) koji je zaposlen baš u ovom bogatom domaćinstvu, evakuiše se iz suterena usled poplave vode i fekalija koju je kiša izazvala i biva smeštena u gradsko sklonište zajedno sa velikim brojem ljudi, koji su na sličan način pogođeni ovom katastrofom. Vratićemo se klasnije u tekstu ovoj sceni koja prikazuje i klasnu dimenziju ekoloških pitanja.

U periodu od samo nekoliko godina probijeni su neki važni rekordi u merenju temperature na globalnom nivou.¹Leto 2024. godine je i zvanično najtoplije u Srbiji u istoriji merenja. Jun 2025. godine je i po izveštajima RHMZ Srbije „najtopliji i najsušniji u istoriji merenja“ u Srbiji. Više o tome: Jelena Kozbašić, Jun iza nas je najsušniji i najtopliji u istoriji merenja u Srbiji. Zagađenja vazduha u regionu, naročito tokom zime (usled faktora poput toplana na ugalj i mazut, termoelektrana, rudarstva, kao i energetskog siromaštva²O tome više u: Momčilović, P., Vazduh kao zajedničko dobro, Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, Beograd, 2023. Knjiga je dostupna ovde.), višestruko prekoračuju dozvoljene godišnje limite koji su i zakonom propisani u gotovo svim mestima u kojima se merenja vrše.³Veliki broj podataka za Srbiju i deo regiona sakupljenih na osnovu državnih i građanskih mernih stanica može se videti ovde. Zagađenje reka i voda, pomori riba poput onog koji se nedavno beležio u Grčkoj⁴Preko 100 tona mrtve rečne ribe pojavilo se na obalama reke u Grčkoj, više o tome ovde. Veliki pomori riba i drugih životinja u brojnim rekama i jezerima u Srbiji se registruju i ove godine, a deo su višegodišnjeg trenda. Videti i ovde. i slični fenomeni, već dugi niz godina deo su diskusija u kojima se pojavljuju alarmantni podaci. Toplotni talasi koji su protekle godine dosegli nezapamćene intenzitete i trajanja, što je donekle slučaj i sa prethodnim godinama tokom leta, biće, kako se prognozira, realnost i budućih leta kako kod nas tako i u drugim delovima planete. Superćelijske oluje od pretprošle godine koje su izazvale visoku štetu od koje se neki delovi zemlje neće obnoviti još dugo godina⁵Gradsko zelenilo Novi Sad je objavilo da je pretprošle godine od 19. do 28. jula (tokom dve superćelijske oluje) samo na teritoriji Novog Sada oboreno 2276 stabala. (koliko je potrebno novozasađenom drveću da izraste i nadomesti stabla koja su vetrom čupana iz korena) takođe nisu stvar slučajnog i jednokratnog događaja. Njihov uzrok se opet može naći u zagrevanju (kako atmosfere tako i vodenih površina u blizini).⁶Močilović, P., Superćelijske oluje u vrtlogu senzacionalizma i teorija zavjere, (Bilten, 25.07.2023). Poplave i bujice u ruralnim područjima i u gradovima takođe svoje uzroke imaju u deregulaciji dosadašnjih procesa u ekosistemu. Tome dodajemo i lošu infrastrukturu usled neulaganja i neplansku kapitalističku urbanizaciju vođenu primarno profitnim motivom investitora, što dodatno onemogućava adekvatno reagovanje i saniranje problema. Šumski požari su sada, kao i proteklih godina, sve intenzivnijeg karaktera, trajanja i širine.⁷U vreme pisanja teksta svedočimo velikom broju požara na teritoriji Srbije. Problemi sa zagađenom i onečišćenjem pitke vode u mnogim delovima Srbije, kao i njena oskudica usled suša⁸Neki važni podaci dostupni su ovde. (što je negde rezultovalo restrikcijama), tokom proteklih godina i decenija takođe su nešto što provocira sve mračnija razmišljanja o budućem opstanku i kvalitetu života. Lokalne epidemije raznih virusa koji napadaju životinje, remeteći njihov uzgoj, pa time i prehranu stanovništva, kao i globalna pandemija koronavirusa, takođe nisu nešto što možemo isključiti iz ove jednačine u vidu jednokratnih događaja sa slučajnim uzrocima. Lista se ne zaustavlja, disrupcije se nižu svakim danom.

Prelomne tačke

Ovo su samo neki od pojavnih oblika dubljih kritičnih događaja koji nisu uvek lako vidljivi. Kada se i govori o ovim problemima, govori se najčešće o klimatskim promenama.⁹Postoji i jedna žilava, ali netačna predstava o klimatskim promenama i globalnom zagrevanju koja se ogleda u ideji da će povećanje temperature predstavljati isti sklop i ciklični sled svih procesa samo sa višim temperaturama, da će se sve odvijati kao i do sada samo uz nešto više temperature, pa se onda čini da to i nije tako strašno. Realna slika je daleko mračnija: povećanje temperature na globalnom nivou potencijalno vodi u haotičnu i veoma nepredvidljivu situaciju gde se više ne može računati sa stabilnim ciklusima i uobičajenim funkcionisanjem na kakvo smo navikli, uz potencijalno razarajuće efekte na koje se ne možemo ni sa sigurnošću pripremiti. One su, međutim, samo jedna od tačaka u širokom okviru ekološke krize koja poprima sve monstruoznije oblike.

Od početka prošle decenije govori se o 9 prelomnih tačaka¹⁰Iako je ideja prelomnih tačaka bila i ranije prisutna u brojnim razradama, ona se u razradi koju ovde iznosimo vezuje za međunarodni tim naučnika na čelu sa Johanom Rokstremom [Rockström] 2009. Više o tome ovde., odnosno o 9 planetarnih granica koje čovečanstvo ne bi smelo da prekorači ako želi da osigura svoj opstanak u budućnosti na Zemlji: 1) klimatske promene i prekoračenje koje se odnosi na emisiju gasova staklene bašte, prvenstveno CO₂, zagrevanje i ostali problemi koji uz to idu (topljenje glečera, posledično dizanje nivoa okeana i voda širom planete itd.); 2) povećanje kiselosti (acidifikacija) okeana, što dovodi do remećenja lanaca ishrane, uništavanja korala, planktona i brojnih drugih vrsta¹¹Klima 101, Povećanje kiselosti (acidifikacija) okeana; 3) opadanje integriteta biosfere, smanjenje biodiverziteta, izumiranje vrsta, kao i njihovo oštećenje u raznim vidovima; 4) oštećenje ozonskog omotača ili smanjenje koncentracije ozona u atmosferi, što izlaže živa bića sve većem štetnom ultraljubičastom zračenju; 5) uvođenje novih entiteta ili smanjenje mogućnosti ekosistema da apsorbuje i prilagodi se sve većim količinama novih hemijskih i bioloških supstanci (mikroplastika je dobar primer, ali i brojne druge supstance); 6) biohemijski tokovi, deregulacije u ciklusima, pre svega azota i fosfora, čije koncentracije se prekoračuju oticanjem đubriva u okeane i podzemne vode; 7) promene u zemljišnom sistemu, „ekspanzija poljoprivrede i industrije na prostore nekadašnjih travnjaka, savana i šuma“¹²Paul Burkett, An Eco-Revolutionary Tipping Point? (Monthly Review, Jan 17, 2024).; 8) granica u upotrebi pitke vode, prekoračenja koja se odnose na upotrebu vode u industriji i poljoprivredi; i 9) zagađenje vazduha koje već odnosi milione života širom sveta svake godine.

Ukratko, ne radi se samo o prevazilaženju granice kada je u pitanju zagrevanje, već se istovremeno radi o čitavom nizu prelomnih tačaka koje istovremeno moramo adresirati.

Metabolički rascep i epoha antropocena

Mnogobrojni su pokušaji konceptualizacije ove situacije. Predlog da se govori o antropocenu predstavlja jedan od najzastupljenijih okvira. Antropocen je ime za novu epohu geološke istorije planete koju obeležava antropogeni rascep, odnosno period u kojem čovek postaje jedan od glavnih geoloških, hemijskih i bioloških faktora u promenama unutar zemaljskog sistema. Uspostavljanjem industrijske civilizacije dolazi do toga da ljudska aktivnost počinje da utiče na ove procese na način koji nije bio karakterističan za prethodne epohe. Iako se zvanično još uvek nalazimo u epohi holocena (četvrtoj epohi neogenskog perioda), naučna zajednica je u velikoj meri usvojila ovo gledište. Početak antropocena se vremenski uglavnom određuje prvim detonacijama atomskih bombi, posebno SAD-ovim bombardovanjem Hirošime i Nagasakija na kraju Drugog svetskog rata. Neki autori, poput Andreasa Malma [Andreas Malm], su umesto ovog termina predložili termin kapitalocen, kako bi naglasili da se ovaj faktor ne odnosi na čitavo čovečanstvo kao takvo, već na kapitalistički način proizvodnje.¹³Andreas Malm, Mit o antropocenu. Iako ovaj predlog sadrži važnu distinkciju, istraživači poput Džona Belamija Fostera [John Bellamy Foster]  i Breta Klarka [Brett Clark] predložili su da se termin antropocen zadrži kao ime epohe, a da se njegov prvi vek nazove kapitalinian, jer će ukidanjem kapitalizma i posledičnim prelaskom na drugi sistem proizvodnje, ljudi i dalje zadržati status glavnog faktora. Drugim rečima, prevazilaženje kapitalizma ne znači i prevladavanje antropocena.¹⁴John Bellamy Foster, Brett Clark, The Capitalinian: The First Geological Age of the Anthropocene, Monthly Review, Sep. 01, 2021.

U savremenim strujama ekološkog marksizma razvijena je teorija metaboličkog rascepa. Metabolički rascep je pojam koji je uveo Marks u Kapitalu i nekim ranijim spisima, kako bi naglasio temeljne razorne učinke kapitalističkog načina proizvodnje na životnu sredinu. Rečima Belamija Fostera, jednog od vodećih mislilaca kada je u pitanju revitalizacija i produbljivanje marksističke ekologije, upravo na tragu pojma metabolizma i metaboličkog rascepa:

Marxovu ukupnu analizu po tom pitanju najbolje je shvatiti kao trijadu koncepata o kojima je raspravljao u Ekonomskim rukopisima iz 1861-1862. i u Kapitalu: ‘univerzalni metabolizam prirode’, ‘društveni metabolizam’ i metabolički rascjep. Ljudska bića, tvrdio je, postoje unutar ‘univerzalnog metabolizma prirode’ iz kojega izvlače upotrebne vrijednosti prirode i transformiraju ih u proizvodnji, odnosno u ‘društvenom metabolizmu’, kako bi zadovoljili svoje potrebe za opstankom i razvojem. Ali kapitalizam, kao historijski specifičan način proizvodnje, sistematski otuđuje radnike od sredstava za proizvodnju (zemlje, prirode, alata) čime proletarizira rad i čini mogućim kapitalističku eksploataciju i akumulaciju. U tom procesu se potkopavaju i zemlja i radnici, ‘izvori svakog bogatstva’, stvarajući metabolički rascjep. Rezultat je, tvrdio je Marx, nužna restauracija tog metabolizma, koja se međutim može dogoditi samo u višem obliku društva, tj. u socijalizmu.¹⁵John Bellamy Foster, „Veliki kapitalistički klimakterij: marksizam, i ‘promena sistema, ne promena klime’“. U: 3K: kapital, klasa, kritika, br. 7/2021., str. 31-2 (dostupno ovde).

Konceptualizaciju epohalne ekološke krize stoga je neophodno temeljiti i na kritičkim uvidima društvenih nauka koje uzimaju u obzir istorijske i strukturne značajke sistema proizvodnje.

Problem klimatskog denijalizma

Uprkos svemu navedenom, što svi na neki način iskušavamo, mnogi politički i drugi akteri u našim društvima i dalje negiraju realnost ovih pojava. Ako ih i prihvataju, to čine uz razna opravdanja koja upućuju na nešto što „nije ljudski faktor“, proizvod ljudske aktivnosti (a kamoli globalni način proizvodnje koji označavamo kapitalističkim), već na neku „prirodnu cikličnost“ koja „i nije tako neuobičajena“. Pored svega toga već dugo vremena su česti pozivi na individualnu odgovornost i svaljivanje krivnje na stanovništvo koje „nije dovoljno osvešćeno kada je u pitanju zagađenje i konzumacija“. Drugim rečima, i pored vidljivih strukturnih uzroka, krivica prečesto pada na pojedince, koji još uvek „ne žive u skladu sa standardima“ koje su „napredne zemlje“ već usvojile.¹⁶U prilog razbijanju te žilave pretpostavke da postoje neke države koje su već usvojile neke odlučujuće korake ka „zelenoj tranziciji“ govore i nedavno objavljeni podaci o tome da su najveće svetske banke tokom 2024. godine uložile 896 milijardi dolara u kompanije fosilnih goriva, što je povećanje od više od petine u odnosu na 2023. godinu (videti ovde). O strukturnoj indirektnoj zavisnosti država unutar postojećeg kapitalističkog načina proizvodnje od privatnog sektora, te načelnoj nemogućnosti da se stvari u potpunosti reše državnim politikama na planu klime videti: Ćurković, S., „Urednički predgovor“ u: 3K: kapital, klasa, kritika, br. 7/2021., str. 9-11. Ovde moramo biti obazrivi u sagledavanju čitave lepeze implicitnih strategija „izlaska na kraj“ sa, u nekim slučajevima i doslovno, gorućim problemima sa kojima se sve intenzivnije suočavamo iz godine u godinu. U pitanju je šarolik arsenal denijalističkih strategija i kvazi-argumentacija sa ponekad veoma suptilno izraženim razlikama, a ponekad i sa zbrkanim i problematičnim političko-ideološkim intonacijama.¹⁷Kontradikcije koje dolaze od neadekvatne analize situacije i nerazrađenog teorijskog i političkog okvira sreću se i u aktivističkim krugovima koji se bave ekološkim problemima. Kada se, primera radi, kod nas govori o prekomernom zagađenju vazduha jedan od čestih uzroka koji se navode su tzv. individualna ložišta. Pored toga što u ovu kategoriju spadaju velika i srednja ložišta u sklopu fabrika i proizvodnih pogona, njima se često pridodaju i mala ložišta za ogrev, na primer u romskim podstandardnim naseljima, pa se tako često zaključuje da su motivi u oba slučaja individualne odluke pojedinaca koje nekako (najčešće zakonski i policijski, a u najgorim slučajevima vigilantistički) treba korigovati. Pored apstraktnog izjednačavanja nečega što se nikako ne može podvesti pod istu kategoriju, ovo može otvoriti potencijalno polje za rasističke nazore i prakse prema romima i drugim siromašnim delovima stanovništva. Umesto toga, predlaže se adekvatniji izraz energetsko siromaštvo, jer ljudi koji nemaju pristup grejanju nemaju drugi izbor osim pribegavanja praksama spaljivanja potencijalno štetnih materijala za ogrev. Drugim rečima, u spontanom aktivističkom pristupu se često smatra da, umesto strukturne pozicije i zaprečenosti sredstava za reprodukciju od strane države i drugih društvenih pritisaka, odgovornost pada na same pojedince koji, eto, samostalno odlučuju da zagađuju okolinu.

Korene denijalizma na globalnom planu, stoga, moramo tražiti u širem političkom i organizacionom okviru: rastakanju i mrvljenju institucija, organizacija, pa i u sve većoj individualizaciji, kao i u organizovanom negiranju koje dolazi iz različitih izvora, ali sa istim jedinstvenim ciljem održanja fosilnog poretka i akumulacije kapitala na temelju sagorevanja fosilnih goriva. Neki stari psihoanalitički uvidi nam takođe mogu pomoći kada je u pitanju spontani denijalizam na subjektivnom planu: ljudski subjekt je, pored kapaciteta da obrazuje spoznaje o sebi i svetu oko sebe, sposoban i za potiskivanje i negiranje, sposoban da se (nesvesno) usprotivi nekim saznanjima, čak i u slučajevima njihovog iskušavanja na sopstvenoj koži. Ova objašnjenja treba, ipak, dopunjavati: ti kapaciteti za poricanje moraju se, u slučaju poricanja ekološke krize, politički i ideološki mobilizovati da bi bili operativni u našim praksama. Tako se može govoriti o organizovanom poricanju.¹⁸Jacques, P. J., Dunlap, R. E. i Freeman, M., „The organisation of denial: Conservative think tanks and environmental scepticism“, u: Environmental Politics, Vol. 17, br. 3, (jun 2008.) str. 349-385.

Neki istraživači tako govore o doslovnom, ali i implikativnom i interpretativnom  denijalizmu. Doslovni denijalizam ili direktno, aktivno suprotstavljanje nauci i naučnim uvidima, kao i svakom pokušaju delanja na osnovu tih uvida, najčešće vezujemo uz konzervativne i desne pokrete i partije. Interpretativni se denijalizam odnosi na pokušaje da se naučni uvidi, iako se delimično prihvataju, na razne načine izobliče, umanje i suzbiju, odnosno da se protumače na način koji bi ipak rezultovao nekim oblikom poricanja (na primer, globalno zagrevanje se dešava, ali ono nije uzrokovano ljudskim faktorom), dok se implikativno poricanje odnosi na nemogućnost prevođenja usvojenog saznanja u konkretne prakse i organizacije.¹⁹Ovu tipologiju denijalizma prvi je razvio Stenli Koen [Stanley Cohen] u knjizi States of Denial. Knowing about Atrocities and Suffering iz 2001. za potrebe istraživanja poricanja zločina i drugih društvenih problema poput beskućništva, siromaštva itd. (Cohen, S., States of Denial. Knowing about Atrocities and Suffering, Polity Press, Cambridge, 2001.) Za istraživanje klimatskog denijalizma na tragu ove tipologije, posebno s obzirom na varijantu implikativnog denijalizma videti: Norgaard, K. M., Living in Denial. Climate Change, Emotions, and Everyday Life, MIT Press, Cambridge/London, 2011. Kara Daget [Cara New Daggett] na tom tragu govori o razlici između (aktivnog) odbacivanja i (pasivnije intoniranog) ignorisanja problema²⁰„Ignoriranje također može biti opasno, ali to je pasivna tendencija, često povezana s emocijama frustracije, zbunjenosti, pa čak i straha. Odbacivanje je aktivno i ljuto. Ono zahtijeva borbu. U slučaju klimatskih promjena, njihovim odbacivanjem pristajete i na ubrzano ulaganje u petrokulture.“ Daggett, C. N., Pertomaskulinitet: fosilna goriva i autoritarna želja, Udruga Bijeli val, Zagreb, 2024, str. 34.; a neki, poput Džona Belamija Fostera i Naomi Klajn [Naomi Klein], prave razliku između otvorenog (konzervativnog) i „društvenog denijalizma levo-liberalnih pristupa“, naglašavajući da se potonji na kraju može ispostaviti kao opasniji, upravo zbog momenta prihvatanja ili delimičnog usvajanja određenih naučnih uvida, ali bez namere da u radikalnom smislu zahvati i propita sistemske uzroke problema.²¹John Bellamy Foster, „Veliki kapitalistički klimakterij: marksizam, i ‘promena sistema, ne promena klime’“. U: 3K: kapital, klasa, kritika, br. 7/2021, str. 25.

Denijalističke sumnje u naučni diskurs kojima danas svedočimo dodatno komplikuju ovu situaciju. Zrno istine koje ponekad u njima pronalazimo u pogledu na problematizaciju nekih momenata (nauka je prečesto u službi kapitala, vladajućih elita koje je finansijski podupiru itd.) najčešće ne ide u pravcu zahteva i artikulacije potrebe za naukom koja će biti postavljena na drugačijim osnovama, već uglavnom u pravcu odbijanja i onoga što možemo od nje dobiti uz sve navedene ograde i sumnje. Takva sumnja na koncu pribegava nenaučnim predstavama, teorijama zavere ili nekakvoj neutemeljenoj „mudrosti“ koja nudi objašnjenja za sve oko sebe. U tom smislu bi nekadašnji govor o skepticizmu prema nauci (što bi, ipak, povlačilo izvesnu racionalno-kritičku osnovu u takvom pozicioniranju) trebalo zameniti izrazom „poricanje“ [denial], kao što su neki istraživači već predložili. Naime, ne radi se o sumnji kao potrazi za pravim naučno utemeljenim saznanjima, već o doslovnom negiranju mora naučnih dokaza i davno utemeljenih činjenica.²²Videti: Jacques, P. J., „A general theory of climate denial“, Global Environmental Politics 12 (2012), dostupno ovde.

Denijalizam kao mehanizam odbrane

Shvatanje da se svet na neki način već urušava i da mu preti deregulacija u ključnim tačkama može ozbiljno narušiti blagostanje i zdravlje pojedinca. Može li, na kraju, pojedinac biti nosilac tog saznanja i njegovog bremena u punom smislu te reči? Ako postoje samo pojedinci i njihove porodice, možda je od njih nemoguće tražiti tu svest i savest, kao što se to čini u okvirima svakodnevnih spontanih ideoloških matrica koje pojedinca i njegove kapacitete vide kao jedine adresate svojih poruka, pa i kada je u pitanju ekološka kriza i potencijalni kraj sveta kakvog smo poznavali. Neka saznanja mogu se formirati i formulisati samo kolektivnim izrazom.

Drugim rečima, ukoliko se pristane na sliku sveta koji se urušava, ako se zaista subjektivno usvoji gledište katastrofalnog ishoda, onda pojedincu na neki način ubrzo postaje jasno da to obesmišljava svaki privatni projekat, svaku zamislivu privatnu budućnost i zamisao budućeg rada, buduće ili ostvarene porodice, napredovanja u životu u bilo kom smislu, na bilo kom polju. Samim tim je i jasno zašto ljudske životinje okrenute svojim interesima i preživljavanju u sve zaoštrenijoj društvenoj situaciji (političke i ekonomske krize, pandemije, inflacija, represija, rat) odbijaju da uopšte bace pogled na presek stanja. Razumljivim postaje i to zašto nismo u mogućnosti ni da ozbiljnije uzmemo u obzir hipotezu o sveopštoj poodmakloj deregulaciji prirodnih procesa od kojih zavisi pozadina naših već uveliko opterećenih života. Kada bi to na pojedinačnom planu, bez ikakvog kolektivnog okvira, i učinili, da li bi to vodilo nečemu drugome osim daljem očajanju, rezignaciji, dodatnoj opterećenosti, kognitivnom zamoru, egzistencijalnoj iscrpljenosti i paralizi? Drugim rečima, razumljivo je zašto padamo u iskušenje denijalizma ili bar odbijanja da zadržimo pogled na požarima i razaranjima oko nas, te zašto nam je u najvećem broju slučajeva prva pomisao da će se nekako već sve srediti samo od sebe. Denijalizam je u ovom slučaju primarno mehanizam odbrane i još jedno oruđe preživljavanja.

Umesto čestih moralističkih i elitističkih nazora koji se fokusiraju na neodgovornost i nesavesnost ljudi, tvrdeći da svojom krivicom, neobrazovanošću i neobaveštenošću podležu poricanju i nasedaju na razne teorije zavere, potrebno je pristupiti ovim problemima iz društvene i političke vizure koja bi mogla da pruži neko prizemnije objašnjenje.

Prvo, pojedinac nije mesto artikulacije i razvijanja analize ovih procesa i suprotstavljanja njima. Jedini način da se u ozbiljnijem smislu postavi problem globalnog opstanka čovečanstva ili njegovog dela je kolektivno znanje, kolektivni napor i kolektivni rad. Drugim rečima, organizovanje oko toga u raznim oblicima. Zajedničkim naporima i solidarnim praksama mogli bismo jedni drugima prenositi znanja da se ovo odnosi na sve, te da tretman navedenih problema ne moramo prepustiti drugima, niti druge prepustiti stihijama ovih, potencijalno, jako opasnih procesa, državi ili nekom trećem neprozirnom aparatu. Tek unutar tog okvira možemo govoriti o početku tretiranja stvari koji bi bio primeren situaciji. Drugo, brojnim akterima u političkom polju nije u interesu da se ovi problemi u značajnijem smislu uzmu u obzir, na nivou državnih politika i regulacija. Bilo da se radi o rezanjima javnog sektora ili potrebi da se održi predstava o neometanom funkcionisanju sistema, te zadržavanju vladajućih pozicija u kapitalističkim državama, ne vidimo i ne treba da očekujemo napor da se situacija adresira na širem nivou. U tom smislu bi trebalo navesti da su lokalni destruktivni učinci foslilnog poretka najčešće strukturno skriveni. Kako piše Kara Daget:

Ugljična demokracija nastoji sakriti to naličje masovnog uništenja od privilegiranih delova javnosti, bilo da je riječ o podzemnim cjevovodima, o prostornim planovima koji tešku industriju smještaju u blizinu siromašnih zajednica i people of color, ili o samoj predodžbi da stvari koje bacamo prosto nestaju. Slično tome, autoritarne prakse koje zahtijeva fosilni kapital na globalnom Jugu, često su bile geografski odvojene od liberalnih oblika vladavine na Zapadu. To je mnogim zapadnjacima omogućilo da ostanu u neznanju o svom suučesništvu u fosilnom autoritarizmu i nastave vjerovati da su fosilna goriva i liberalna demokracija prirodni i neizbježni partneri.²³Daggett, C. N., Pertomaskulinitet: fosilna goriva i autoritarna želja, str. 16

Treće, sve to uvezuje i prati i ideološki momenat koji se odnosi na održanje statusa quo i ideji da se problemi mogu rešiti na istom nivou na kojem su nastali, u okviru istog sistema koji ih sve vreme proizvodi. Odatle proizlaze i nazori o rešenjima koja se artikulišu kao čisto tehnička i tehnološka, bez uzimanja u obzir šireg društvenog okvira i potrebe za njegovom radikalnom promenom. Na kraju, ali nikako ne manje važno, dugoročno adresiranje ovih problema u kontradikciji je sa kratkoročnim ekonomskim interesima vladajuće klase, čiji životi u ovom trenutku možda nisu direktno pogođeni problemima koji se razvijaju na temelju klimatskih promena. Njihovi kratkoročni profiti su, međutim, itekako izloženi pretnji unutar bilo koje perspektive koja zagovara rad na smanjenju ekstrakcije i upotrebe fosilnih goriva. Ta ugroženost se u raznim vidovima u ključnim tačkama prevodi na politički plan.

Uloga denijalizma u odbrani interesa fosilnih kapitalista

U knjizi White Skin, Black Fuel: On the Dangers of Fossil Capital, Andreas Malm sa Kolektivom Cetkin nastoje da rekonstruišu kako je došlo do uspostavljanja čitavih mreža aparata za negiranje klimatskih promena od strane kapitalističke klase primarno orijentisane na fosilna goriva i energetski sektor. Nakon iskustva veoma teških toplotnih talasa tokom 1988. godine u SAD-u, utvrđena su i dodatno produbljena neka značajna saznanja u pogledu na veze između emisija ugljen-dioksida i povećanja temperature i deregulacije klime. Iste godine nastaje i IPCC (Intergovernmental Panel on Climate Change). Zabrinutost je bila sve veća i zahtevi za akcijama na planu smanjenja emisija postali su sve glasniji.

Istovremeno, velike korporacije i subjekti investirani u fosilni kapital ovu situaciju s pravom su razumeli kao egzistencijalnu pretnju. Već naredne 1989. godine krenuli su sa kontra-inicijativama i kampanjama koje su uključivale izdavanje raznih izveštaja, reklame, debate, osnivanje instituta i think tank-ova itd.²⁴Neki od značajnijih instituta u SAD-u poput Heartland Institute, koji je 1984. godine osnovan, između ostalog i sa ciljem da u javnosti negira uticaje pušenja po zdravlje i, u saradnji sa gigantom duvanske industrije Philip Morris, suzbija zakone protiv pušenja, i danas nastavljaju da šire svoju antinaučnu propagandu protiv ublažavanja klimatskih promena kao „pretnje po ekonomiju i razvoj“. Plan je bio vrlo direktan i podrazumevao je unošenje sumnje u postojeće naučne analize i izveštaje koji emisije CO₂ dovode u vezu sa klimatskim promenama. Upravo u toj klimi nastaju svi oni tropi i denijalističke strategije koje čujemo do današnjih dana.

Jedan od najagresivnijih učinaka ovih političkih i ideoloških mobilizacija bilo je redefinisanje uloge ugljen-dioksida u klimatskom sistemu: umesto njegove ključne uloge u zagrevanju formirala se predstava o njegovoj neophodnosti i pozitivnoj, vitalnoj, ulozi. „Mi ga izdišemo, biljke ga udišu“, citat je iz jedne od reklama koje su lansirane u okviru kampanje protiv rasprava o uticaju kapitalistički organizovane proizvodnje na životnu sredinu.²⁵The Zetkin Collective i Malm, A., White Skin, Black Fuel: On the Dnagers of Fossil Fascism, Verso, 2021, London/New York, str. 20. Ugljen-vitalizam [carbon vitalism], kako su to nazvali neki istraživači²⁶Anne Pasek, Carbon Vitalism: Life and the Body in Climate Denial (Enviromental Humanities, May 01, 2021)., podrazumevao je i ideju da je umesto smanjenja emisija potrebno čak i njihovo povećanje, jer će to pogodovati brojnim prirodnim procesima, biljkama i životinjama, na kraju i čitavom čovečanstvu usled „razvoja“ koje će te emisije omogućiti čak i nerazvijenim delovima sveta, globalnom Jugu. Iz te perspektive, svako ko se protivi povećanju emisija ugljen-dioksida mora se označiti kao protivnik samog života i razvoja.²⁷The Zetkin Collective i Malm, A., White Skin, Black Fuel: On the Dangers of Fossil Fascism, str. 19 i dalje. Uvodno poglavlje ove knjige koje se bavi poreklom savremenog denijalizma dostupno je ovde: Andreas Malm i Kolektiv Zetkin, Poricanje klimatskih promena kao zavera fosilnog kapitala (Slobodni Filozofski, 29. svibanj 2025).

U tome su, najpre finansijski, učestvovale najveće kompanije koje se bave rudarenjem uglja, ekstrakcijom i distribucijom nafte i gasa. Exxon je bila jedna od vodećih i najbržih u organizovanju onoga što autori u knjizi, na tragu nekih prethodnika, nazivaju mašinom za negiranje (denial machine) klimatskih promena i antropogenog faktora u tim promenama i zagrevanju. Jedan od najvažnijih rezultata ove velike kampanje protiv nauke o klimi, kako se u knjizi tvrdi, bio je učinak balansiranja: medijsko izveštavanje o klimi poprimilo je oblik polarizovanog problema sa dve strane ili perspektive. Umesto prezentacije rezultata naučnih istraživanja, problem se sve više obrazovao kao debata između onih koji „veruju u klimatske promene“ i onih koji „misle drugačije“, te bi jedan minut odlazio jednoj strani, a drugi onoj drugoj. To je bilo i više nego dovoljno da preformuliše problem i ublaži mobilizacione potencijale koje je javna prezentacija naučno zasnovanih rezultata mogla da proizvede.

Oblici klimatskog denijalizma

U literaturi se već dugo raspravlja o različitim oblicima koje negiranje klimatskih promena, kao i brojnih drugih sistemskih problema, može da poprimi.²⁸Petersen B., Stuart D. i Gunderson R., „Reconceptualizing climate change denial: Ideological denialism misdiagnoses climate change and limits effective action“, u: Human Ecology Review, Vol. 25, No. 2, 2019., str. 117-141. Ovi autori čiju ću prezentaciju oblika denijalizma ovde pratiti, denijalizmu takođe pristupaju kao ideologiji (ideološki denijalizam), tj. nastoje da pokažu kako denijalizam ima funkciju prikrivanja društvenih protivrečnosti, te učestvuje u repordukciji statusa quo povodom klimatske krize. Pored doslovnog i otvorenog negiranja koje najčešće dolazi sa desnice, registruju se i drugi suptilniji, često i opasniji, oblici denijalizma koje odlikuje komplikovanija logika. Opravdane su i tvrdnje da su ovi oblici zastupljeniji i češći od nekadašnje doslovne varijante koju detaljno opisuju Malm i Kolektiv Cetkin. U ovoj tački bi trebalo napomenuti da se oblici denijalizma gotovo nikada ne javljaju u izolaciji, već ih srećemo isprepletene i uvezane, pa se doslovni denijalizam u brojnim slučajevima može nasloniti na neke od oblika koje ćemo opisati.

Neki istraživači govore o neoskepticizmu koji se ogleda u priznavanju čovekovog učešća u klimatskim promenama, međutim negira ozbiljnost i urgentnost ovih događanja. Takođe, u pitanju je stav da nauka ne može da predvidi buduća dešavanja u vezi sa ovim procesima, te se ne može govoriti o konkretnim akcijama, programima i politikama koje bi se usmerile na rešavanje problema.

Tehnooptimizam i njegove podvarijante u vidu geoinženjeringa, razvoja tehnologija u pravcu efikasnijeg korišćenja energije, kao i obnovljivih izvora energije koje bi postepeno istisnule upotrebu fosilnih goriva, još jedan su oblik denijalizma koji je veoma zastupljen na širokom spektru potencijalnih akcija adresiranja klimatskih promena i zagađenja. Iako se ovde poziva na razne akcije, denijalizam se ogleda u nemogućnosti da se uvide dublji strukturni razlozi krize, kao i veoma suženi realni dometi tehnoloških intervencija. Ono što je u ovoj tački najzačudnija činjenica je to da se u ovim narativima često referiše na tehnologije koje niti postoje niti neko radi na njihovom razvijanju u ozbiljnijem smislu. Veliki broj akronima koji su vezani uz „nastajuće“ tehnologije (emerging technologies) poput CMT (climate mitigation technologies) ili ETC (emerging technologies for climate change) svedoči upravo o ovom problemu i njegovom prikrivanju.

Individualizam i načini adresiranja klimatske krize kroz optike individualnih intervencija još jedan je oblik o kojem je već bilo reči. Ovde treba dodati da se izvesnom logikom individualnih strategija u vidu promene životnog stila, recikliranja i svojevrsne hiperaktivnosti u pravcu smanjenja individualnih učinaka opet maskiraju strukturni razlozi, te umanjuje potreba za kolektivnim političkim strategijama i organizovanjem u šire okvire.

Hiperaktivnost na jednom, individualnom planu može itekako značiti potpuno umtvljenje aktivnosti na nekom drugom, neophodnijem, čak nužnom planu. Trebalo bi ovde pomenuti i izvesne matrice objašnjavanja paralize i „enigme neaktivnosti“ koje dolaze od mainstream naučnika koji se bave klimatologijom i klimatskim promenama. Radi se o objašnjenjima koje za odgovorima o nemogućnosti mobilizacije tragaju u strukturi ljudske percepcije, kognitivnoj ustrojenosti i evoluciji ljudskih kognitivnih funkcija. Naime, tvrdi se da ljudi nisu u izvesnom smislu (iz bioloških, neurofizioloških razloga) sposobni da na istinski ozbiljan način uzmu u obzir krizu na tako opštem nivou. Često se u tim objašnjenjima navodi i standardna priča o nemogućnosti nekakvog neposrednijeg razumevanja eksponencijalnog rasta i sličnih procedura koje odlikuju proces klimatske deregulacije. Umesto političke i ideološke analize, ovde se nude psihološka, evolucionistička i individualistička kvaziobjašnjenja neaktivnosti „ljudske vrste“ u borbi protiv klimatskih promena.

Još jedan oblik denijalizma koji srećemo u literaturi ogleda se u predlozima tržišnih rešenja, u ideji da treba sve to prepustiti tržištu kao „najmoćnijem postojećem mehanizmu“ koji se može suprotstaviti tako širokoj i dubokoj krizi. Radi se o tržišnom fundamentalizmu koji je prisutan kod brojnih viđenih aktivista i aktera poput Al Gora. Glavni učinak je poziv na formiranje ugljenskih tržišta (carbon markets), odnosno na napore da se komodifikuju emisije ugljen-dioksida i omogući trgovina njima. Pored toga što su od prvih predloga 1997. godine (Protokol iz Kjota) ove prakse omogućile profitiranje od zagađenja i što se ova tržišta odlikuju velikom dozom netransparentnosti, korupcijom i odsustvom demokratske kontrole, mnoga istraživanja ne registruju gotovo nikakve učinke u smanjenju emisija ugljen-dioksida.²⁹Böhm, S., Why are carbon markets failing?, Guardian (April, 2013); Böhm, S., Misoczky, M. C., i Moog, S., „Greening Capitalism? A Marxist Critique of Carbon Markets“, u: Organization Studies, 33 (11) (Nov. 2012) str. 1617-1638; Böhm, S., Misoczky, M. C., „Environment, extractivism and the delusions of nature as capital“, u: The Routledge Companion to Philosophy in Organization Studies, Routledge, Abingdon/New York, 2016, str. 379-387. Nominalne redukcije zemalja centra su omogućene upravo trgovinom emisijama sa siromašnijim zemljama.³⁰Videti fusnotu br. 39.

Još jedan od oblika denijalizma može se videti u ideji da je ekonomski rast i neometano dalje funkcionisanje sistema moguće na „zelenim“ osnovama. Naime, tvrdi se da sve što do sada imamo u vidu fosilnog kapitala kao strukturnog momenta u okviru globalnog svetskog sistema, možemo osigurati bez njega. Iako nije isključeno da kapital u celini može preživeti ukidanje fosilnog kapitala³¹The Zetkin Collective i Malm, A., White Skin, Black Fuel: On the Dangers of Fossil Fascism, str. 17 i dalje., sada se ni na koji način ne može garantovati da jedan glatki prelaz na zeleni kapitalizam može to obezbediti bez dubljih strukturnih redefinicija postojećih društvenih odnosa.

San o zelenom kapitalizmu bez fosilnog kapitala koji tako dugo i duboko određuje postojeći sistem i od kojega direktno i indirektno zavisi svaka grana sistema, predstavlja još jedan žilavi oblik negacije neophodnosti prevazilaženja kapitalizma. Treba reći i da su „nove tehnologije goriva povijesno gledano dovele do ’energetskih dopuna’ s kojima se potrošnja energije i drugih resursa jednostavno povećala, a stariji sistemi goriva nastavili su se koristiti paralelno s novijima“.³²Daget, K. N., Pertomaskulinitet: fosilna goriva i autoritarna želja, str. 47. Dakle, prosto uvođenje novih (zelenih) izvora energije ne garantuje samo po sebi smanjenje emisija iz fosilnih izvora unutar postojećeg sistema. Radi se pre o dodavanju energije umesto energetske tranzicije.³³York, R. i Bell, S. E., „Energy transitions or additions? Why a transition from fossil fuels requires more than the growth of renewable energy“, u: Energy Research & Social Science, 51 (Maj, 2019), str. 40-43.

Denijalizam nije, dakle, samo stvar nečijeg razmišljanja, nešto što se odvija u našim glavama, već se uvek materijalizuje u našim praksama, od individualnih opsesija reciklažom, čišćenjem travnjaka, smanjenjem individualnog doprinosa zagađenju, do političkih predloga i konkretnih strategija kojima podležu države, pokreti, organizacije koje se bave problemima zagađenja i drugim ekološkim temama. Neki od navedenih oblika denijalizma i negiranja potrebe prelaska na drugi sistem proizvodnje srećemo i u najradikalnijim predlozima koji dolaze sa levog spektra u vidu Green New Deal-ova.³⁴Tone Smith je dala značajnu kritičku analizu postojećih predloga na tom tragu. Videti: Smith, T., „Koliko je radikalan Zeleni New Deal?“ u: 3K: kapital, klasa, kritika, br. 7/2021., str. 106-124.

Denijalizam na levici

Denijalizma, međutim, nisu pošteđeni ni brojni levi pokreti koji nastoje da adresiraju ekološku krizu. Česte su redukcionističke strategije negiranja ekološkog pitanja koje se sagledava u izolaciji, bez veze sa klasnom dominacijom i eksploatacijom. U tim vizurama se smatra da se ekološkim problemima ne trebamo ni baviti ako nam je stalo do antikapitalističke borbe. To su navodno neka „srednjoklasna pitanja“ koja se ne tiču radničke klase i njenog daljeg uništenja i degradiranja. To je, međutim, daleko od onoga što nam istorija socijalizma, levih pokreta i leve misli pokazuje.³⁵Kao što smo već napomenuli na početku, ekološka problematika prisutna je još kod Marksa i Engelsa, a zanimljivo je istaći i istorijsku činjenicu da se zaštićena područja za naučno istraživanje prirode (rezervati ili zapovedniki) prvi put pojavljuju nakon Oktobarske revolucije u SSSR-u. U tome je pored mnogobrojnih konzervacionistički nastrojenih naučnika iz raznih oblasti učestvovao i Lenjin. Belami Foster, J., Marx’s Ecology: Materialism and Nature, Monthly Review Press, New York, 2000; Chattopadhyay, K., „The rise and fall of environmentalism in the early Soviet Union“, Climate and Capitalism, Nov. 2014, dostupno ovde. U pitanju je složen odnos koji ne možemo svesti na jednostavne formule.³⁶Za kratak pregled, pored Fosterovog članka koji smo navodili, videti i: Rӧttger, B., i Wissen, M., „Ekološka i klasna borba“ u: 3K: kapital, klasa, kritika, br. 7/2021., str. 94-105.

Postoje, naravno, i neki veoma dobri razlozi zašto delovi levice zaziru od ekološke problematike. Prvo, kapitalizam se u svojoj plastičnosti i prilagodljivosti, svojoj žilavoj sposobnosti da brojne krizne momente (koje sam proizvodi) pretvori u nove prilike za akumulaciju, u bitnim tačkama saobražava sa klimatskom deregulacijom tako što otvara nova polja profita: od klimatizacije i brojnih drugih invencija koje privremeno olakšavaju život u zagrejanoj klimi do električnih vozila i „ozelenjavanja“ brojnih industrija u meri u kojoj se to ne kosi sa fosilnom logikom, nudi nam se čitav arsenal prividnih ublažavanja i „održivih“ strategija rasta i razvoja. Sve to ostaje u granicama kapitalističkog sistema prizvodnje bez ikakve naznake ka radikalnijim promenama, pa su sumnje koje dolaze sa levice u toj tački sasvim na mestu. Drugo, kooptacija ekoloških tema od strane raznih subjekata bliskih vladajućim klasama i političkim vlastima − pa i desnim, čak i fašističkim opcijama − dodatno otežava prodor u radikalnije polje ekologije za radničku klasu koja bi podrazumevala uvezanost klasnog i ekološkog pitanja, eksploataciju rada sa eksploatacijom i degradiranjem prirodnog bogatstva. Treće, ekološke politike centra uvezane su sa ekološkim imperijalizmom, izmeštanjem zagađenja i, kao što je već rečeno, služe kao još jedno od oruđa kočenja i zaprečavanja postojećih potencijala razvoja periferije kao i demokratskih procesa koji bi mogli da ugroze hegemoniju centra.

Ekološko se pitanje tako koristi kao još jedno oruđe kojim se degradiraju borbe potlačenih širom periferije svetskog sistema, pa otpor „ekološkom“ narativu centra predstavlja logičnu i valjanu strategiju u intuiciji levice. Tu se, međutim, susrećemo sa problemom potpunog odbacivanja ekološkog pitanja u celini. Umesto njegove reformulacije i leve (re)artikulacije, često nailazimo na denijalizam koji odbija svaku moguću raspravu o tome. Međutim, ekološko pitanje trebalo bi postaviti pre svega kao radničko pitanje, jer isti sistem koji počiva na eksploataciji rada, odvajanjem radnika_ca od sredstava za proizvodnju, sve vreme podriva prirodnu podlogu života radništva. To dakle nije pitanje opstanka kapitalizma njegovim ozelenjavanjem i tehnološkim unapređivanjem, već epohalno pitanje opstanka čovečanstva ukidanjem i prevazilaženjem sistema koji ne uvažava nikakve prelomne tačke ili granice prirode. „Moramo otkrivati strukturno utemeljenje višestrukih kriznih tendencija u jednom te istom društvenom totalitetu: kapitalističkom društvu.“³⁷ Fraser, N. i Jaeggi, R., Kapitalizam: razgovor iz kritičke teorije, AGM, Zagreb, 2024. str. 23.

***

Vraćamo se sceni iz filma Parazit. Ne samo da nam ona prikazuje drugačiji egzistencijalni učinak bujice koji je posredovan klasnim momentom unutar istog geografskog prostora grada (jer ni kiša ne pada svakome na isti način, i za različite klase može predstavljati potpuno drugačiju pojavu), već i strukturnu vezu ova dva pola. Vozač čija porodica usled bujice doživljava katastrofu u strukturnoj je vezi sa bogatom porodicom na brdu iznad grada, iznad katastrofe.³⁸Ovde vidimo uspešnu reprezentaciju onoga što je Erik Olin Rajt [Erik Olin Wright] nazvao relacionim pojom klase, za razliku od stratifikacijskih modela koji uglavnom dominiraju u nemarksističkim pristupima. Kratko i pojednostavljeno, u klasnom društvu se ne radi o tome da prosto postoje siromašne (niže) i neke bogate (srednje ili više) klase, već je strukturni položaj radničke klase određen sistemom koji omogućava i strukturni položaj kapitalističke klase, pa radnici_e ne poseduju sredstva za proizvodnju upravo zato što ih poseduju kapitalisti, ne poseduju bogatstvo koje proizvode zato što to bogatstvo prisvajaju drugi. Još jednostavnije, ako su neki bogati, to je zato što su drugi siromašni i obrnuto. Videti: Wright, E. O., Understanding Class, Verso, London, 2015. Oni su njegovi „poslodavci“. Valjalo bi proširiti ovu predstavu i na globalni plan poput metafore. Kao što smo već naglasili, najveću štetu će, kao i do sada, snositi radnici i radnice, kolonizovani narodi, razorene zemlje usled imperijalističkih ratova i borbi oko ekstrakcije (retkih) ruda, nafte, gasa i drugih sirovina i fosilnih goriva na (polu)periferiji, kao i radnici i radnice u centru.

U nameri da se nevedena globalna podela rada održi na snazi koristiće se i argumenti koje vezujemo za problem zelene tranzicije – njeno „neispunjenje“ služi i služiće i kao osnov za gušenje bilo kakvog razvoja koji se može ostvariti na postojećim osnovama.³⁹Pokazalo se da su nakon Protokola iz Kjota iz 1997. (koji na snagu stupa 2005. godine) „[s]manjenja emisija bila […] najveća u Ukrajini, Litvi i Latviji, u velikoj mjeri kao posljedica uništenja nacionalnih industrija putem programa strukturne prilagodbe. Ujedinjeno Kraljevstvo smanjenje je postiglo uvelike zahvaljujući jednokratnom, neponovljivom podvigu razaranja industrije ekstrakcije ugljena, podvigu koji je u velikoj mjeri motiviran ciljem slamanja organiziranog radništva. Mnoge zemlje, poput Italije, nominalne su redukcije postigle jednostavno tako što su trgovale emisijama sa siromašnijim zemljama“. Salvage Collective, Tragedija radnika: Prema proletarocenu, Udruga Bijeli val, Zagreb, 20224, str. 41-2. Ono što će, međutim, postati neophodno u daljem produbljivanju ekološke krize biće likvidiranje same ideje bilo kakvog razvoja kapitalizma i svakog drugog zamislivog sistema na temelju fosilnih goriva. Ako na levici prečesto i najčešće opravdano imamo predstavu o „zelenoj tranziciji“ kao o daljoj deindustrijalizaciji, periferizaciji i slično, moraćemo u nekom trenutku razumeti da prevladavanje kapitalizma usled ekološke krize mora da započne sa njegovom fosilnom osnovom, kao i to da su mogući drugačiji putevi života i razvoja od onih koji su određeni isključivo fosilnom logikom postojećeg sistema na temeljima fatalne beskonačnosti akumulacije vrednosti.

Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2025. godinu.

Bilješke:

• 1
  Leto 2024. godine je i zvanično najtoplije u Srbiji u istoriji merenja. Jun 2025. godine je i po izveštajima RHMZ Srbije „najtopliji i najsušniji u istoriji merenja“ u Srbiji. Više o tome: Jelena Kozbašić, Jun iza nas je najsušniji i najtopliji u istoriji merenja u Srbiji.
• 2
  O tome više u: Momčilović, P., Vazduh kao zajedničko dobro, Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe, Beograd, 2023. Knjiga je dostupna ovde.
• 3
  Veliki broj podataka za Srbiju i deo regiona sakupljenih na osnovu državnih i građanskih mernih stanica može se videti ovde.
• 4
  Preko 100 tona mrtve rečne ribe pojavilo se na obalama reke u Grčkoj, više o tome ovde. Veliki pomori riba i drugih životinja u brojnim rekama i jezerima u Srbiji se registruju i ove godine, a deo su višegodišnjeg trenda. Videti i ovde.
• 5
  Gradsko zelenilo Novi Sad je objavilo da je pretprošle godine od 19. do 28. jula (tokom dve superćelijske oluje) samo na teritoriji Novog Sada oboreno 2276 stabala.
• 6
  Močilović, P., Superćelijske oluje u vrtlogu senzacionalizma i teorija zavjere, (Bilten, 25.07.2023).
• 7
  U vreme pisanja teksta svedočimo velikom broju požara na teritoriji Srbije.
• 8
  Neki važni podaci dostupni su ovde.
• 9
  Postoji i jedna žilava, ali netačna predstava o klimatskim promenama i globalnom zagrevanju koja se ogleda u ideji da će povećanje temperature predstavljati isti sklop i ciklični sled svih procesa samo sa višim temperaturama, da će se sve odvijati kao i do sada samo uz nešto više temperature, pa se onda čini da to i nije tako strašno. Realna slika je daleko mračnija: povećanje temperature na globalnom nivou potencijalno vodi u haotičnu i veoma nepredvidljivu situaciju gde se više ne može računati sa stabilnim ciklusima i uobičajenim funkcionisanjem na kakvo smo navikli, uz potencijalno razarajuće efekte na koje se ne možemo ni sa sigurnošću pripremiti.
• 10
  Iako je ideja prelomnih tačaka bila i ranije prisutna u brojnim razradama, ona se u razradi koju ovde iznosimo vezuje za međunarodni tim naučnika na čelu sa Johanom Rokstremom [Rockström] 2009. Više o tome ovde.
• 11
  Klima 101, Povećanje kiselosti (acidifikacija) okeana
• 12
  Paul Burkett, An Eco-Revolutionary Tipping Point? (Monthly Review, Jan 17, 2024).
• 13
  Andreas Malm, Mit o antropocenu.
• 14
  John Bellamy Foster, Brett Clark, The Capitalinian: The First Geological Age of the Anthropocene, Monthly Review, Sep. 01, 2021.
• 15
  John Bellamy Foster, „Veliki kapitalistički klimakterij: marksizam, i ‘promena sistema, ne promena klime’“. U: 3K: kapital, klasa, kritika, br. 7/2021., str. 31-2 (dostupno ovde).
• 16
  U prilog razbijanju te žilave pretpostavke da postoje neke države koje su već usvojile neke odlučujuće korake ka „zelenoj tranziciji“ govore i nedavno objavljeni podaci o tome da su najveće svetske banke tokom 2024. godine uložile 896 milijardi dolara u kompanije fosilnih goriva, što je povećanje od više od petine u odnosu na 2023. godinu (videti ovde). O strukturnoj indirektnoj zavisnosti država unutar postojećeg kapitalističkog načina proizvodnje od privatnog sektora, te načelnoj nemogućnosti da se stvari u potpunosti reše državnim politikama na planu klime videti: Ćurković, S., „Urednički predgovor“ u: 3K: kapital, klasa, kritika, br. 7/2021., str. 9-11.
• 17
  Kontradikcije koje dolaze od neadekvatne analize situacije i nerazrađenog teorijskog i političkog okvira sreću se i u aktivističkim krugovima koji se bave ekološkim problemima. Kada se, primera radi, kod nas govori o prekomernom zagađenju vazduha jedan od čestih uzroka koji se navode su tzv. individualna ložišta. Pored toga što u ovu kategoriju spadaju velika i srednja ložišta u sklopu fabrika i proizvodnih pogona, njima se često pridodaju i mala ložišta za ogrev, na primer u romskim podstandardnim naseljima, pa se tako često zaključuje da su motivi u oba slučaja individualne odluke pojedinaca koje nekako (najčešće zakonski i policijski, a u najgorim slučajevima vigilantistički) treba korigovati. Pored apstraktnog izjednačavanja nečega što se nikako ne može podvesti pod istu kategoriju, ovo može otvoriti potencijalno polje za rasističke nazore i prakse prema romima i drugim siromašnim delovima stanovništva. Umesto toga, predlaže se adekvatniji izraz energetsko siromaštvo, jer ljudi koji nemaju pristup grejanju nemaju drugi izbor osim pribegavanja praksama spaljivanja potencijalno štetnih materijala za ogrev. Drugim rečima, u spontanom aktivističkom pristupu se često smatra da, umesto strukturne pozicije i zaprečenosti sredstava za reprodukciju od strane države i drugih društvenih pritisaka, odgovornost pada na same pojedince koji, eto, samostalno odlučuju da zagađuju okolinu.
• 18
  Jacques, P. J., Dunlap, R. E. i Freeman, M., „The organisation of denial: Conservative think tanks and environmental scepticism“, u: Environmental Politics, Vol. 17, br. 3, (jun 2008.) str. 349-385.
• 19
  Ovu tipologiju denijalizma prvi je razvio Stenli Koen [Stanley Cohen] u knjizi States of Denial. Knowing about Atrocities and Suffering iz 2001. za potrebe istraživanja poricanja zločina i drugih društvenih problema poput beskućništva, siromaštva itd. (Cohen, S., States of Denial. Knowing about Atrocities and Suffering, Polity Press, Cambridge, 2001.) Za istraživanje klimatskog denijalizma na tragu ove tipologije, posebno s obzirom na varijantu implikativnog denijalizma videti: Norgaard, K. M., Living in Denial. Climate Change, Emotions, and Everyday Life, MIT Press, Cambridge/London, 2011.
• 20
  „Ignoriranje također može biti opasno, ali to je pasivna tendencija, često povezana s emocijama frustracije, zbunjenosti, pa čak i straha. Odbacivanje je aktivno i ljuto. Ono zahtijeva borbu. U slučaju klimatskih promjena, njihovim odbacivanjem pristajete i na ubrzano ulaganje u petrokulture.“ Daggett, C. N., Pertomaskulinitet: fosilna goriva i autoritarna želja, Udruga Bijeli val, Zagreb, 2024, str. 34.
• 21
  John Bellamy Foster, „Veliki kapitalistički klimakterij: marksizam, i ‘promena sistema, ne promena klime’“. U: 3K: kapital, klasa, kritika, br. 7/2021, str. 25.
• 22
  Videti: Jacques, P. J., „A general theory of climate denial“, Global Environmental Politics 12 (2012), dostupno ovde.
• 23
  Daggett, C. N., Pertomaskulinitet: fosilna goriva i autoritarna želja, str. 16
• 24
  Neki od značajnijih instituta u SAD-u poput Heartland Institute, koji je 1984. godine osnovan, između ostalog i sa ciljem da u javnosti negira uticaje pušenja po zdravlje i, u saradnji sa gigantom duvanske industrije Philip Morris, suzbija zakone protiv pušenja, i danas nastavljaju da šire svoju antinaučnu propagandu protiv ublažavanja klimatskih promena kao „pretnje po ekonomiju i razvoj“.
• 25
  The Zetkin Collective i Malm, A., White Skin, Black Fuel: On the Dnagers of Fossil Fascism, Verso, 2021, London/New York, str. 20.
• 26
  Anne Pasek, Carbon Vitalism: Life and the Body in Climate Denial (Enviromental Humanities, May 01, 2021).
• 27
  The Zetkin Collective i Malm, A., White Skin, Black Fuel: On the Dangers of Fossil Fascism, str. 19 i dalje. Uvodno poglavlje ove knjige koje se bavi poreklom savremenog denijalizma dostupno je ovde: Andreas Malm i Kolektiv Zetkin, Poricanje klimatskih promena kao zavera fosilnog kapitala (Slobodni Filozofski, 29. svibanj 2025).
• 28
  Petersen B., Stuart D. i Gunderson R., „Reconceptualizing climate change denial: Ideological denialism misdiagnoses climate change and limits effective action“, u: Human Ecology Review, Vol. 25, No. 2, 2019., str. 117-141. Ovi autori čiju ću prezentaciju oblika denijalizma ovde pratiti, denijalizmu takođe pristupaju kao ideologiji (ideološki denijalizam), tj. nastoje da pokažu kako denijalizam ima funkciju prikrivanja društvenih protivrečnosti, te učestvuje u repordukciji statusa quo povodom klimatske krize.
• 29
  Böhm, S., Why are carbon markets failing?, Guardian (April, 2013); Böhm, S., Misoczky, M. C., i Moog, S., „Greening Capitalism? A Marxist Critique of Carbon Markets“, u: Organization Studies, 33 (11) (Nov. 2012) str. 1617-1638; Böhm, S., Misoczky, M. C., „Environment, extractivism and the delusions of nature as capital“, u: The Routledge Companion to Philosophy in Organization Studies, Routledge, Abingdon/New York, 2016, str. 379-387.
• 30
  Videti fusnotu br. 39.
• 31
  The Zetkin Collective i Malm, A., White Skin, Black Fuel: On the Dangers of Fossil Fascism, str. 17 i dalje.
• 32
  Daget, K. N., Pertomaskulinitet: fosilna goriva i autoritarna želja, str. 47.
• 33
  York, R. i Bell, S. E., „Energy transitions or additions? Why a transition from fossil fuels requires more than the growth of renewable energy“, u: Energy Research & Social Science, 51 (Maj, 2019), str. 40-43.
• 34
  Tone Smith je dala značajnu kritičku analizu postojećih predloga na tom tragu. Videti: Smith, T., „Koliko je radikalan Zeleni New Deal?“ u: 3K: kapital, klasa, kritika, br. 7/2021., str. 106-124.
• 35
  Kao što smo već napomenuli na početku, ekološka problematika prisutna je još kod Marksa i Engelsa, a zanimljivo je istaći i istorijsku činjenicu da se zaštićena područja za naučno istraživanje prirode (rezervati ili zapovedniki) prvi put pojavljuju nakon Oktobarske revolucije u SSSR-u. U tome je pored mnogobrojnih konzervacionistički nastrojenih naučnika iz raznih oblasti učestvovao i Lenjin. Belami Foster, J., Marx’s Ecology: Materialism and Nature, Monthly Review Press, New York, 2000; Chattopadhyay, K., „The rise and fall of environmentalism in the early Soviet Union“, Climate and Capitalism, Nov. 2014, dostupno ovde.
• 36
  Za kratak pregled, pored Fosterovog članka koji smo navodili, videti i: Rӧttger, B., i Wissen, M., „Ekološka i klasna borba“ u: 3K: kapital, klasa, kritika, br. 7/2021., str. 94-105.
• 37
  Fraser, N. i Jaeggi, R., Kapitalizam: razgovor iz kritičke teorije, AGM, Zagreb, 2024. str. 23.
• 38
  Ovde vidimo uspešnu reprezentaciju onoga što je Erik Olin Rajt [Erik Olin Wright] nazvao relacionim pojom klase, za razliku od stratifikacijskih modela koji uglavnom dominiraju u nemarksističkim pristupima. Kratko i pojednostavljeno, u klasnom društvu se ne radi o tome da prosto postoje siromašne (niže) i neke bogate (srednje ili više) klase, već je strukturni položaj radničke klase određen sistemom koji omogućava i strukturni položaj kapitalističke klase, pa radnici_e ne poseduju sredstva za proizvodnju upravo zato što ih poseduju kapitalisti, ne poseduju bogatstvo koje proizvode zato što to bogatstvo prisvajaju drugi. Još jednostavnije, ako su neki bogati, to je zato što su drugi siromašni i obrnuto. Videti: Wright, E. O., Understanding Class, Verso, London, 2015.
• 39
  Pokazalo se da su nakon Protokola iz Kjota iz 1997. (koji na snagu stupa 2005. godine) „[s]manjenja emisija bila […] najveća u Ukrajini, Litvi i Latviji, u velikoj mjeri kao posljedica uništenja nacionalnih industrija putem programa strukturne prilagodbe. Ujedinjeno Kraljevstvo smanjenje je postiglo uvelike zahvaljujući jednokratnom, neponovljivom podvigu razaranja industrije ekstrakcije ugljena, podvigu koji je u velikoj mjeri motiviran ciljem slamanja organiziranog radništva. Mnoge zemlje, poput Italije, nominalne su redukcije postigle jednostavno tako što su trgovale emisijama sa siromašnijim zemljama“. Salvage Collective, Tragedija radnika: Prema proletarocenu, Udruga Bijeli val, Zagreb, 20224, str. 41-2.