Boris Buden: Deca postkomunizma

Prenosimo prijevod na srpski jezik teksta Borisa Budena: “Children of postcommunism” (u originalu: “Als die Freiheit Kinder brauchte”). Autor piše o paradoksu postkomunizma, tj. tranzicije u kojoj smo/su postali djeca – pučkoškolci liberalno-demokratskog i kapitalističkog tutora. Preko (anti)kantovske emancipacije, Freudova Denkverbota do Nancyeva bijesa i Adornova “nemoćnog” djelovanja, Buden provodi simptom naučene infantilnosti roditelja – rušitelja komunističkog sistema koji su jutro nakon postali (nezrela) djeca novog sistema. Ostaje, valjda, na “pravoj” djeci da prisjete roditelje na ono zaboravljeno (ili potisnuto).



Rečnik postkomunističke tranzicije pun je čudnih metafora: demokratsko obrazovanje, škola demokratije, ispit demokratije, demokratija koja raste i razvija se, ali koja ipak može biti u povoju ili činiti prve korake ili, naravno, bolovati od dečjih bolesti.[1] Ovaj postkomunistički rečnik otkriva paradoks koji ukazuje na verovatno najveći skandal savremene istorije: oni koji su tokom takozvanih „demokratskih revolucija“ 1989-1990 dokazali svoju političku zrelost, preko noći su postali deca! Koliko juče, oni su rušili totalitarne režime u čiju je postojanost i monolitnost čitav „slobodni“ i „demokratski“ svet do samog kraja čvrsto verovao, i čije se snage plašio kao nekog čudovišta. U borbi protiv komunističke napasti, taj svet je mobilisao sve svoje političke, ideološke i vojne snage, svoje najveće državnike i generale, filozofe i naučnike, propagandiste i špijune, a da nikad nije zaista uplašio ovu totalitarnu zver. Ali uprkos tome, one koji su tu zver pobedili golim rukama, taj svet naziva decom. Ti ljudi su koliko juče ponovo pokrenuli istoriju koja je ležala na samrtnom odru, i pomogli joj da se uspravi i ponovo prohoda. A danas i sami moraju da uče da hodaju. Koliko juče su čitavom svetu pokazali šta je to hrabrost, politička nezavisnost i istorijska zrelost, a danas moraju da svojim samozvanim gospodarima dokazuju da su poslušni učenici. Koliko juče bili su spasonosni lek za smrtno obolelo društvo, a danas i sami boluju od dečjih bolesti, koje moraju da prebole kako bi opstali. Kakvo se to čudo desilo preko noći? Koji čarobnjak je od ovih ljudi napravio decu?

Naravno, to je politika. Dete, koje je najednom prepoznato u ovim zrelim ljudima, nije rezultat rane faze psihološkog razvoja iz koje oni nisu izašli, niti se radi o psihopatološkom fenomenu infantilne regresije. To dete je političko biće, zoon politikon par excellence.

Ideologija zvana tranzitologija

Ljudsko biće u obliku političkog deteta predstavlja skoro savršeni poligon za novi politički početak. Neopterećeno prošlošću i u potpunosti okrenuto budućnosti, dete je puno energije i mašte, poslušno je i spremno da uči. Iz njega zrači sloboda, ali ono uopšte nije slobodno. Dete je zavisno; odrasli ga moraju usmeravati i vaspitavati. Međutim, samim tim je pogodnije za služenje društvu, što je savršena nova polazna tačka. Tako se neutrališu sve suprotnosti ogoljene iznenadnom erupcijom slobode u jednom društvu, a pre svega suprotnosti između vladalaca i podanika. Nema prirodnijeg i logičnijeg odnosa dominacije od onog između deteta i njegovog staratelja, nema nevinijeg i opravdanijeg gospodarskog odnosa od onog nad decom. Deci se sloboda ne oduzima, već se privremeno suspenduje, takoreći – odlaže na određeno vreme. Vaspitavano dete uživa određenu vrstu odložene slobode. A ukoliko se jednog dana ispostavi da je sloboda samo varka, uvek možete reći da je to bila samo bajka za decu. Represivna infantilizacija društava koja su se nedavno oslobodila komunizma osnovna je odlika takozvanog postkomunističkog stanja. Ona dolazi do izražaja u ideologiji postkomunističke tranzicije, neobične teorije koja objašnjava postkomunističku tranziciju u demokratiju. Tu se cinizam pretvara u (političku) nauku. Iz perspektive ove političke nauke, postkomunizam se shvata pre svega kao tranziciona faza – to jest, kao proces prelaska iz „realsocijalističkog“ društva u kapitalističko-demokratsko društvo.[2] Politikologija nema razloga da ovu tranziciju tumači kao određenu istorijsku epohu. Tranzicija nema specifične karakteristike, recimo – jedinstveni postkomunistički politički sistem, jedinstveni postkomunistički način proizvodnje ili oblik vlasništva. Zapravo, za politikologiju je koncept postkomunizma suvišan. Češće se primenjuje već pomenuti koncept „tranzicije u demokratiju“, pa se tako čak i uvodi nova disciplina koja proučava ovaj proces: „tranzitologija“. Ona se zasniva na ciničnoj pretpostavci da ljudi koji su se sami izborili za slobodu sada moraju da nauče kako da u njoj uživaju. Ovaj paradoks seže mnogo dalje u prošlost od one istorijske situacije u kojoj su se našla istočnoevropska postkomunistička društva nakon 1989.

Koncept tranzicije uveli su tradicionalni politikolozi krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, kako bi objasnili različite promene režima, pre svega u Južnoj Americi i Južnoj Evropi. Pod pojmom tranzicije prvobitno se podrazumevao samo „vremenski interval između dva politička režima“, što je minimalistička definicija iz 1984.[3] Ova tranzicija je uvek predstavljala „tranziciju iz autoritarnog režima“, kao u naslovu knjige O’Donela, Vajtheda i Šmitera. U to vreme, politička nauka je promenu režima proučavala retrospektivno. Pokušavala je da izvuče pouke iz istorijskog iskustva ex post. Političku nauku nije toliko interesovala budućnost, jer je ishod ovakve tranzicije bio manje-više neizvestan. Rezultat nije uvek bila demokratija; jedan autoritarni režim mogao je biti zamenjen drugom vrstom autoritarne vladavine. U to vreme, još uvek je bilo zamislivo da će neku južnoameričku vojnu diktaturu zameniti marksistička, pa čak i maoistička diktatura. Na primer, Čileanci su demokratskim putem izabrali da sa Aljendeom krenu u svojevrsnu „socijalističku demokratiju“, ali ih je vojna hunta usmerila u potpuno drugom pravcu.

U to vreme, za političku nauku svet je i dalje bio prilično složen: nisu postojala samo dva sukobljena ideološko-politička sistema i vojna bloka, već i niz antikolonijalnih pokreta u tzv. trećem svetu, što je u politici otvaralo mogućnost za neku vrstu neizvesnosti. U to vreme, izgledalo je kao da još uvek postoji izbor, kao da istorija ima nerazrešen kraj. Krajem osamdesetih nešto se promenilo i tranzitologija je počela da drugačije shvata predmet svog istraživanja. Proces političke transformacije od tada je unapred određen. Cilj je već bio poznat – uključivanje u globalni kapitalistički sistem zapadne liberalne demokratije. Od tada, tranzicioni koncept je skoro uvek primenjivan na takozvana postkomunistička društva i označavao je prelazak u demokratiju, koji je opočeo istorijskom preokretom 1989-1990. i koji se, sa više ili manje uspeha, još uvek sprovodi, uglavnom u Istočnoj Evropi. Ovo stanje je poznato „deci komunizma“. Oni su odrastali uz logiku istorijskog determinizma. Međutim, tada je pokretačka snaga klasne borbe usmeravala društvo ka boljoj, besklasnoj budućnosti. U to vreme, biti slobodan značilo je prepoznati nepromenjive zakone istorije i prihvatiti ih. Put ka boljoj komunističkoj budućnosti nije bio samo dobro utaban, već i nezaobilazan.

Sada im se govori da moraju da prođu kroz sličnu stvar, ali da ovog puta moraju da bezuslovno prihvate Opšti zakon istorije. Cilj je određen, a njegovo dostizanje zagarantovano. Prema novoj tranzicionoj ideologiji, nema prevelikih prepreka na putu do demokratije, ukoliko strogo poštujete objektivne, spoljne faktore – ekonomske, kulturne, institucionalne itd. Ponekad se spominje i geografski položaj. „Geografija je jedini razlog koji daje nadu da će istočnoevropske države slediti put ka demokratiji i prosperitetu“, piše jedan tranzitolog, koji politiku shvata samo kao borbu za kontrolu nad spoljnim faktorima: „ako zaista budemo kontrolisali ekonomski rast i institucionalno okruženje, vrlo je verovatno da će do demokratije doći.“[4]

Drugi idu još dalje. Naš put ka demokratiji je odredila sama priroda. To je „prirodna tendencija, što znači da je prilično lako dostižna“[5] Čak je i sama politika zasnovana na Darvinovoj teoriji prirodnog odabira.[6] Tvorac ove darvinističke teorije demokratije, Tatu Vanhanen, uveren je da je demokratija univerzalno merljiva, pa je tako kreirao takozvani Indeks demokratizacije (ID) koji prikazuje stepen demokratizacije društva. Sledeći tu ideju, napravio je i rang-listu demokratskih društava. Na ovom spisku, sastavljenom nešto pre sloma komunizma, šezdeset jedna država je klasifikovana kao demokratska, pet država su takozvane „poludemokratske“ i osamdeset jedna je nedemokratska. Samo države koje su osvojile više od pet ID poena svrstane su u demokratske. One sa manje poena su autoritarne. Dve krajnje tačke, „autoritarna vladavina“ i „realizovana sloboda“ (tj. liberalna demokratija) određuju pravu liniju istorijskog razvoja: od autoritarnog režima do demokratije. Tranzicija je sada teleološki određena – to jest, osmišljena iz perspektive planiranog rezultata – i sastoji se u uspinjanju uz lestvicu demokratizacije, dok se ne dostigne vrh, koji predstavlja realizovanu slobodu u sistemu liberalne demokratije. Treba samo poštovati zakon prirode. Autoritarnost s jedne strane i sloboda (tj. samostalnost) sa druge. Ova dva pola takođe predstavljaju ideal prosvećenog, savremenog obrazovanja: razvoj nezrelog deteta, još uvek zavisnog od autoritarne figure, u samostalnog, zrelog građanina jednog slobodnog društva.

Prema Vanhanenu, najvažniji faktori koji utiču na Indeks demokratizacije jesu konkurencija i participacija. Njegova formula je jednostavna: što je jedan sistem demokratičniji, utoliko je viši nivo participacije i konkurencije. Ovo drugo označava postojanje političkih uslova za pluralizam interesa – tj. za političke i ideološke opcije. Pod „participacijom“ podrazumeva se dobrovoljno učešće građana u političkom životu i donošenju političkih odluka. Za potpuno zrelu demokratiju potrebne su zrele demokrate, sposobne da samostalno razmišljaju i deluju.

U ovakvom konceptu, proces postkomunističke tranzicije prikazuje se kao obrazovni proces i proizilazi iz ideje o vaspitavanju kao pripremi za zrelost i odgovornost. Međutim, otkrivaju se i sve kontradikcije ovakvog starog prosvetiteljskog koncepta.

Obrazovna nezrelost i neodgovornost

Analogija između istorijskog razvoja čovečanstva i odrastanja deteta (njegovog kontrolisanog obrazovanja), kao što je dobro poznato, nastala je u periodu prosvetiteljstva. Prosvećenje nije ništa drugo do prelazak iz nezrelosti u zrelost, ili, kako čitamo u prvoj rečenici čuvenog Kantovog eseja iz 1784, „izlazak čoveka iz samonametnute nezrelosti“, koju on definiše kao „nesposobnost korišćenja vlastitog razuma bez tuđeg usmeravanja.“[7] U istom smislu u kojem je nezrelost „samonametnuta“, zrelost bi trebalo dostići sopstvenim deovanjem. Čovek se ne može jednostavno proglasiti zrelim – to jest, osloboditi tutorstva, pa bila taj tutor priroda, bog ili neki gospodar, i to je prvobitno značenje ideje emancipacije kao oslobođenja, puštanja na slobodu iz očinskog kaveza, skidanja okova. Prosvetiteljska ideja o prelasku u zrelost je refleksivna, tiče se samostalne emancipacije. Naravno, ovakvu tranziciju nikad ne bi trebalo mešati sa revolucijom. Kantov koncept prosvetiteljstva podrazumeva onu vrstu emancipacije koja se ne ostvaruje u revolucionarnim skokovima, već kao reforma mišljenja (Denkungsart), kao trajno napredovanje. [8]

Posle Kanta, prosvetiteljski ideal zrelosti – a sa njim i razumevanje emancipacije kao dugotrajnog procesa s neizvesnim ishodom – sve više se potiskuje. Na njegovo mesto dolazi druga vrsta emancipacije. Sada se emancipacija shvata kao čin oslobađanja od nepravedno nametnute dominacije. Cilj emancipacije nije više zreli pojedinac, već društvo oslobođeno dominacije. U ovom raskoraku, pojam „zrelosti“ gubi značenje emancipacije.

Zanimljivo je da se interesovanje za ovaj koncept ponovo javlja tek 1945. godine. Naravno, to je bilo vreme istorijske tranzicije: prelaska iz fašističke diktature u demokratiju. Traumatično istorijsko iskustvo masa, koje su slepo sledile svoje firere u katastrofu, ponovo je probudilo interesovanje za ideju o samostalnim i odgovornim ljudima. „Zrelost“ je sada prepoznata kao preduslov za demokratiju.[9] Nakon duge istorijske razdvojenosti, „zrelost“ i „emancipacija“ ponovo se spajaju. Ovo je uticalo i na posleratnu filozofiju. Na primer, Habermas je povezivao emancipatorsko interesovanje za znanje sa interesovanjem za zrelost. Istovremeno, u pedagogiji je otkriven koncept „zrelosti“; ona je postala cilj obrazovanja, sam princip emancipatorske obrazovne nauke. U postfašističkoj tranziciji, ideal zrelih i odgovornih građana smatran je krajnjim ciljem stvaranja novog, demokratskog društva. Nije ni čudo da proces postkomunističke tranzicije teži istom idealu. Na kraju, ovo novo uređenje sebe doživljava kao post-totalitarno – oslobođeno, u ideološkom i istorijskom smislu, oba „totalitarizma“, fašističkog i komunističkog. Ta takozvana „dvostruka okupacija“ predstavlja retroaktivno izjednačavanje dve ideologije i dva politička sistema, koja su se kroz istoriju nemilosrdno sukobljavala.

Postkomunistički ideal zrelog i odgovornog građanstva najviše je primenjivan u razvoju takozvanog „građanskog društva“, koje je, kako se tvrdi, pravi noseći stub demokratskog života, društvena podloga svih demokratskih vrednosti, pravde i funkcionalnih građanskih i ljudskih prava. Ovo građansko društvo je navodno veoma slabo u istočnoevropskim državama, oslobođenim od komunizma. Ono je još uvek takoreći „u povoju“, i zato se mora prvo vaspitavati, trenirati, razvijati i podsticati.[10] Iznenađujuće je da tada niko nije postavio pitanje: ko su, ako ne istočnoevropska građanska društva, rušila te propale režime? Šta je bila Solidarnost u Poljskoj ako ne paradigmatična institucija jednog borbenog građanskog društva par excellence? Kako to da je sada građansko društvo odjednom toliko oslabilo ako je koliko juče uspelo da svrgne komuniste? Ko je uvio u pelene poljske radnike, sve one hrabre ljude koji su pokrenuli demokratsku revoluciju, izdržali brutalnu represiju kontrarevolucije i na svojim plećima izneli teret demokratske borbe do konačne pobede? Ko im je – i u čijem interesu – obuo dečje cipele, rekao da boluju od dečjih bolesti i poslao u školu da polažu ispite?

To su cinični ideolozi tranzicije, tvorci postkomunističke transformacije, da ih tako nazovemo. Međutim, njihov cinizam prati logiku dominacije. Ako se „učenje zrelosti i odgovornosti“ propagira da bi se postigla dominacija i to se pretvara u beskrajni proces, čiji rezultat određuju učitelji, onda zahtevanje„zrelosti i odgovornosti“ više ne služi, kako kaže Robert Speman, „proširenju kruga zrelih, već proširenju kruga onih koji su sada proglašeni nezrelima“.[11]

Tako se ispostavlja da su te dečje metafore, toliko tipične za rečnik postkomunističke tranzicije, simptom novog odnosa moći. One jasno ukazuju na represivno sputavanje ili prisilno stavljanje pod tutorstvo pravih protagonista „demokratskog preokreta“ i njihovu retroaktivnu desubjektivizaciju. Govorimo o odnosu za koji i dalje važe Adornove reči izgovorene na radiju na temu „Obrazovanje za zrelost i odgovornost“, pri čemu se „pozivanje na zrelost i odgovornost u današnjem svetu može ispostaviti kao kamuflaža za prisilno držanje ljudi u nezrelom stanju“.[12]

Ponovo pitam, u čijem se interesu to radi? Ko stavlja protagoniste istorijske promene pod tutorstvo, ko ih lišava statusa nosilaca tih promena? To pitanje je staro koliko i prosvetiteljski koncept zrelosti. Haman ga je direktno postavio Kantu: „Ko je… sporni čuvar [der leidige Vormund]?“[13] On je u toj ulozi video samog Kanta, ili tačnije, čuvara je video u prosvetitelju. Danas su to zapadni posmatrači koji nisu učestvovali u revolucijama 1989-1990. Budući da u tim događajima nisu „poletno želeli da sudeluju“[14], kako Kant opisuje stanje svoje publike u vreme Francuske revolucije, oni su na svrgavanje komunizma reagovali ciničnom željom za vlašću i dominacijom. Zapravo, prepoznali su u tom istorijskom događaju, kao i Kantovi posmatrači propasti feudalnog apsolutizma 1789, „napredak ka savršenstvu“ u okviru „težnje čitavog ljudskog roda“, ali su istovremeno smatrali da je ta težnja odavno ispunjena u njihovoj stvarnosti, i da je tako, hegelovski rečeno, već istorijski izlišna. „Želite bolji svet, ali bolji svet – to smo mi“ glasio je odgovor zapadnih posmatrača istočnoevropskih revolucija. U ovom smislu, oni se potpuno razlikuju od ljudi koji su 1789. sa toliko entuzijazma dočekali vesti iz Pariza. Dok su ovi drugi prepoznali svoje snove u revolucionarnoj realnosti drugih, prvi su u revolucionarnim snovima drugih videli samo svoju realnost.

Posledica ove razlike bila je ogromna. Oni koji su svoju borbu za slobodu krunisali pobedom u Istočnoj Evropi, preko noći postali su gubitnici. Za to nije kriva crna magija, nego hegemonija. Hegemonija je zapadne posmatrače pretvorila u pobednike, ne samo nad komunizmom, već i nad protagonistima revolucije koja je srušila komunizam. Ovako zvuči hegemonija koja proglašava svoju pobedu:

Istina, pobednička vojska nije okupirala teritoriju gubitnika. Međutim, imajući u vidu prirodu sukoba i njegov ishod, bilo je logično da će gubitnici prihvatiti institucije i uverenja pobednika. To je bilo logično naročito zato jer je ishod predstavljao pobedu zapadnih metoda političke i ekonomske organizacije, a ne pobedu zapadnjačkog oružja.[15]

Nije slučajno da Majkl Mandelbaum, autor ovih reči, i njegov kolega, politikolog Džon Miler, govore o oponašanju kao najboljem putu za dostizanje demokratije.[16]

Nije moglo biti gore: ne samo da je protagonistima demokratskih revolucija oteta njihova pobeda i da su prozvani gubitnicima, nego su istovremeno stavljeni pod tutorstvo i osuđeni da slepo imitiraju svoje staratelje, naivno se nadajući da će ih to pripremiti za samostalnost. U tome se ne otkriva samo arbitrarnost novih vladara, već i čudna logika njihove vladavine.

Obrazovno zaglupljivanje

Izraz „deca komunizma“, stoga, nije metafora. On označava način podređivanja novom obliku „istorijske nužnosti“ koji pokreće i kontroliše proces postkomunističke tranzicije. Pod ovim pretpostavkama, prelazak u demokratiju otpočinje kao radikalna rekonstrukcija ni iz čega. Prema tome, Istočna Evropa je posle 1989. ličila na hrpu istorijskih ruševina, među kojima žive isključivo deca, nezreli ljudi koji ne mogu bez tuđe pomoći da demokratski organizuju svoj život. Sebe ne doživljavaju ni kao protagoniste ni kao tvorce demokratije za koju su se sami izborili i koju su sami stvorili. Ta dostignuća su im oduzeta kroz ideju i praksu postkomunističke tranzicije, da bi im sada bila vraćena kao strano telo koje moraju da ponovo usvoje kroz dug, težak i bolan proces. U čudnom svetu postkomunizma, demokratija se istovremeno javlja i kao cilj do kojeg valja stići i kao izgubljeni objekat. Tako je za „decu komunizma“ bolja budućnost dostižna samo iz melanholične perspektive. Nije ni čudo kada ih postkomunistička sadašnjost toliko podseća na komunističku prošlost. Ne pruža im slobodu izbora. „Deca komunizma“ ostaju ono što su nekad bila: marionete u istorijskom procesu koji se odvija nezavisno od njihove volje i vuče ih sa sobom u bolju budućnost. Ovaj neobični oblik društvenog života koji nazivamo „tranzicijom“ dobro im je poznat. Kao što svi oni znaju, takozvani realni socijalizam predstavljao je, u sopstvenom ideološkom tumačenju, neku vrstu prelazne faze između kapitalizma i komunizma. Tako je jedna vrsta tranzicije zamenjena drugom. Međutim, i apsolutna sigurnost i unapred data nužnost istorijskog razvoja ostaju tranzicione konstante.

Iz toga sledi da se pitanje budućnosti u postkomunizmu već smatra rešenim, a pitanje prošlosti besmislenim. Od dece komunizma se ne očekuje da se kritički sećaju komunističke prošlosti. Upravo iz tog razloga su i proglašeni decom, kako se ove prošlosti ne bi sećali. Kao deca, nemaju nikakvu prošlost. Paradoksalno je da se samo u postkomunizmu stiče utisak da komunizma nikad nije ni bilo. Još je 1991. Žan-Lik Nansi govorio o besu koji ga obuzima kad sluša te prazne priče o „kraju komunizma“[17] Tvrdio je da je apsurdno verovati da je istorija konačno raskrstila sa marksizmom i komunizmom:

Kao da istorija, naša istorija, može biti tako nekonzistentna, tako bajkovita, tako prozračna da nas je 150 godina nosila na oblacima koji se mogu raspršiti u sekundi. Kao da se jedna greška, čista, prosta i glupa greška može tako ispraviti, regulisati, ukloniti. Kao da su hiljade takozvanih intelektualaca bili obične budale, a posebno kao da su milioni drugih bili još gluplji i dozvolili da ih obuzme delirijum ovih prvih.[18]

Nansi nije toliko ozlojeđen i zabrinut zbog potiskivanja komunizma kao istorijske činjenice, ni zbog brisanja komunističke prošlosti uz svu njenu intelektualnu i političku kompleksnost. Njega više uznemiava ogromno neznanje zbog koga postkomunistički svet odbija da razmišlja o prošlosti i njenim tragovima, ili da se zapita zašto se sve to dešavalo? Nansi u tome vidi pravu, skoro epohalnu glupost postkomunističkog preokreta.

Naravno, deca nisu glupa. Međutim, ljudi iz mogu zaglupiti, ili, preciznije rečeno, mogu ih naučiti da budu glupi. Tako je pre sto godina Frojd pisao o intelektualnim inhibicijama koje kultura kroz obrazovanje nameće učenicima kako bi ih učinila što poslušnijim. Definisao je tri tipa takve blokade misli – autoritarnu, seksualnu i versku – koje proizvode tri odgovarajuća „produkta obrazovanja“: dobre podanike, seksualno inhibirane i religiozne ljude. On je tumačio ova tri oblika intelektualne atrofije (Verkümmerung), kako ih je takođe nazivao, kao efekte Denkverbota, zabrane koja se ljudima nameće u detinjstvu, zabrane da misle o onome što im je najzanimljivije. U Frojdovo vreme, to je pre svega bila seksualnost, i njeno potiskivanje bilo je očigledni cilj obrazovanja. Kada seDenkverbot uspešno sprovede na polju seksualnosti, seksualnost se preliva u druge sfere života, postajući tako najvažnija karakteristika cele ličnosti.

Ono što je tada bila seksualnost, u postkomunističkom svetu je politika. Iako decu komunizma njihovi učiteli podstiču da se seksualno oslobode, da što je glasnije moguće izraze svoj do tada potisnuti seksualni identitet, da bezrezervno usvoje sve sekularne vrednosti i da postanu (od dobrih podanika totalitarne države) samosvesni, slobodni pripadnici demokratskog građanskog društva, njihovi oslobođeni umovi nemaju šta da traže u političkom domenu. Kao da tu nema ničega za razmišljanje. Kao da su na sva politička pitanja još davno dati tačni odgovori; kao da jedino preostaje da smislimo kako da te odgovore valjano sprovedemo, kako da oponašamo, što je vernije moguće, zadate uzore i kako da poslušno sledimo mudre savete svojih staratelja. Kao da je dobro poznata dijalektika prosvetiteljstva sada dospela u postkomunistički svet. Od obrazovanja za zrelost i odgovornost, uvedenog da bi se bolje služilo novim vlastima, došlo se do obrazovanja za političku glupost. Kantov ideal je izvrnut naglavačke, i nade se polažu upravo u one ljude koji nisu sposobni da misle bez tuđe pomoći. Tako je glupost koju Nansi pripisuje postkomunističkom preokretu zapravo rezultat ovog Denkverbota, nametnutog političkom razumu postkomunizma. U političkom smislu, ljudi su u postkomunizmu stavljeni pod tutorstvo, proglašeni decom, a na kraju pretvoreni u političke budale.

Zbog ovoga ne treba biti ozlojeđen, već bi to trebalo uzeti kao motivaciju za sazrevanje. Dete, kao najvažniji politički činilac u postkomunizmu, predstavlja mnogo više od prostog oruđa nove hegemonije. Ono je od velike važnosti za zamisao novog društvenog početka koji tako odlučno oblikuje svet postkomunizma. Kao svojevrsni biopolitički koncept tranzicionog društva, ono preuzima ulogu subjekta oslobođenog svih zločina komunističke prošlosti, koji, kao moralno čist, može da stupi u bilo kakve nove društvene odnose (uključujući i odnos dominacije). Štaviše, kao „dete“ on ne mora da preuzme odgovornost za zločine samog postkomunizma: za zločinačku privatizaciju u kojoj je bogatstvo čitavih naroda preko noći prešlo u vlasništvo nekolicine ljudi; za novu, postkomunističku pauperizaciju masa, uz sve društvene i individualne posledice koje to za sobom povlači; za istorijsku regresiju koja je u pojedinim slučajevima srozala postkomunistička društva – ekonomski, kulturno i moralno – daleko ispod nivoa koji su ta društva dostigla pod komunizmom; i na kraju, za sve nacionalizme, rasizme, fašizme, krvave građanske ratove, pa čak i genocide. Sve se te stvari danas javljaju kao neizbežne dečje bolesti, ili jednostavnije rečeno, kao neprijatna ali bezopasna prljavština na pelenama novorođenih liberalno-demokratskih društava.

Ne zaboravite: suprotstavljanje i otpor

„Dete“ je u postkomunizmu svojevrsna društvena nulta tačka, na kojoj se svaka katastrofa, bila ona nasleđena iz prošlosti ili nova, tek stvorena, može ispraviti. Ono je primer društvene nevinosti koja omogućava da se sve što se desi, uključujući i „ono nedopustivo i ono što se ne može tolerisati“, integriše u novu herojsku robinzonijadu, koja se prepričava kao univerzalno prepoznatljiva priča o novom nevinom početku. Kroz ideološki lik nevinog deteta, liberalno-demokratsko kapitalističko društvo ulazi u doba bezuslovne ideološke reproduktivnosti. Kolevka tom detetu može biti i najzabačenije ostrvo, bez obzira na cenu. Na kraju, infantilna nevinost ima konstruktivan efekat na čitavu individualističku buržoasku ideologiju u doba globalizacije. Pomoću nje se antagonistička, politička istina o istoriji čovečanstva može svesti na jedan pravni odnos, na odnos između počinilaca i nevinih žrtava. Na istoriju se gleda samo sa forenzičkog aspekta, kao na leš koji može pružiti korisne podatke za sudski proces.

Hegel je znao da je samo kamen, kao metafora „nečinjenja“, nevin.[19] U ovom smislu, fantazija postkomunističkog društva o nevinom početku moguća je samo iz perspektive zaustavljenog istorijskog razvoja. Sada, u trenutku istorijske tranzicije, nesloboda se zamenjuje slobodom kojoj su potrebna deca, ali toj deci će sloboda biti uskraćena.

Stoga nije ni čudo što, kako tvrdi Nansi, čovek besno reaguje na cinizam ovog vremena. U besu izazvanom postkomunističkim trijumfalizmom, on prepoznaje politički sentiment par excellence. Konkretno, reakciju na „ono nedopustivo i ono što se ne može tolerisati“[20] To je izraz odbijanja, otpora koji nadilazi granice razuma. Bes o kojem Nansi govori je politički i rezultat je svođenja politike na „trgovinu uticajem i postavljenjima“, koja u postkomunizmu određuje okvir onoga što je istorijski moguće. Taj bes otvara dimenziju politike koja se ukazuje samo izlaskom iz tog okvira. Bes je, dakle, pravi glasnik nastupajuće zrelosti koja jedino može stati na kraj postkomunističkom tutorstvu.

Prema Adornu, „jedina prava konkretizacija zrelosti leži u obrazovanju za protest i pobunu“.[21] Svoj govor o obrazovanju završio je upozorenjem – i to su bile njegove poslednje javno izgovorene reči, jer je umro nekoliko nedelja kasnije – upozorenjem koje bi moglo da posluži kao postskriptum ideologiji i praksi postkomunističke tranzicije. Upravo se u želji za promenom, koju toliko potiskujemo, naši pokušaji da promenimo svet susreću sa razornom silom postojećeg i bivaju osuđeni na propast. Tako „svako ko želi da nešto menja, to verovatno može učiniti samo ako sopstvenu nemoć pretvori u aktivni deo svog mišljenja, a možda i svog delovanja“.[22]

Represivno infantilizovano dete u nama je čisto otelotvorenje naše političke i istorijske nemoći u idealnom svetu postkomunizma, koji u napadu epohalne megalomanije sebe pogrešno doživljava kao ostvarenje svih snova o slobodi. Jedini mogući izlaz iz ove samonametnute nezrelosti jeste bunt i otpor.


Preveo Ivica Pavlović
preuzeto s Peščanika


_______________________________________________________________

[1] Ove dečje metafore dugujem Dejanu Joviću, i njegovom predavanju pod nazivom ‘Problemi anticipativne transicione teorije: Od tranzicije do tranzicije ka…, održanom na skupu Koncept tranzicije, Zagreb, 22–23 april 2000.

[2] Ovde se opet pozivam na predavanje Dejana Jovića. Zahvaljujem autoru što mi je dostavio ceo tekst.

[3] Guillermo O’Donnell, Laurence Whitehead and Philippe Schmitter, eds, Transitions from Authoritarian Rule: Tentative Conclusions about Uncertain Democracies, Johns Hopkins University Press, Baltimore MD, 1986,.

[4] Adam Przeworski, Democracy and the Market: Political and Economic Reforms in Eastern Europe and Latin America, Cambridge University Press, Cambridge, 1991.

[5] John Mueller, ‘Democracy, Capitalism, and the End of Transition’, u Michael Mandelbaum, ed., Postcommunism: Four Perspectives, Council on Foreign Relations, New York, 1996.

[6] Tutu Vanhanen, The Process of Democratization: A Comparative Study of 147 States, 1980–88, Crane Russak, New York, 1990.

[7] Immanuel Kant, ‘An Answer to the Question: What is Enlightenment?, u Practical Philosophy, Cambridge University Press, Cambridge, 1996.

[8] Manfred Sommer, Identität im Übergang: Kant, Suhrkamp, Frankfurt am Main, 1988.

[9] Ibid.

[10] Oni demokratski aktivisti u Istočnoj Evropi koji su devedesetih pokušavali da dobiju finansijsku podršku Zapada za svoje projekte, jednostavno nisu mogli da u svojim aplikacijama izbegnu frazu “razvoj civilnog društva”. Kao da je ova fraza bila neki univerzalni ključ koji je otvarao sefove “slobodnog i demokratskog sveta”.

[11] Robert Spaemann, ‘Autonomie, Mündigkeit, Emanzipation. Zur Ideologisierung von Rechtsbegriffen’, Kontexte 7, 1971 citirano u Sommer, Identität im Übergang

[12] T.W. Adorno, Erziehung zur Mündigkeit, Suhrkamp, Frankfurt am Main, 1970; T.W. Adorno, Hellmut Becker, ‘Education for Maturity and Responsibility’, History of the Human Sciences, vol. 12, no. 3, 1999.

[13] Johan Georg Hamann, Briefwechsel, vol. V, ed. V.W. Ziesemer and A. Henkel, Wiesbaden, 1955. Vidi Sommer, Identität im Übergang.

[14] Immanuel Kant, The Conflict of the Faculties [1798], trans. Mary G. Gregor, Abaris, New York, 1979.

[15] Michel Mandelbaum, ‘Introduction’, in Mandelbaum, ed, Postcommunism.

[16] Mandelbaum: ‘Tamo gde vlada oštra konkurencija, [imitacija] je najbolja taktika za opstanak’; ibid. Komentarišući proces istočnoevropske tranzicije, Miler piše: ‘Imitacija i konkurencija nam u tome mogu pomoći.’ Mueller, ‘Democracy, Capitalism, and the End of Transition’.

[17] Jean-Luc Nancy, ‘La Comparution/The Compearance: From the Existence of “Communism” to the Community of “Existence”’, trans. Tracy B. Strong, Political Theory, vol. 20, no. 3, avgust 1992.

[18] Ibid.

[19] “Nevinost je, stoga, prosto nečinjenje, sama egzistencija kamena, ali ne čak ni deteta” , G.W.F. Hegel, Phenomenology of Spirit, trans. A.V. Miller, Oxford University Press, Oxford, 1977. Ako ovo upozorenje nije dovoljno, treba se prisetiti Roselinijevog filma iz 1948. Nemačka, godine nulte.

[20] Jean-Luc Nancy, ‘La Comparution’.

[21] Adorno and Becker, ‘Education for Maturity and Responsibility’.

[22] Ibid.

Vezani članci

  • 20. lipnja 2017. Ana Brnabić na sastanku Nacionalne Alijanse za Lokalni Ekonomski Razvoj, 28. srpnja 2016. (izvor: commons.wikimedia.org, preuzeto i prilagođeno prema Creative Commons licenci). Jedna boja Ane Brnabić: od pink washinga do ružičaste revolucije Činjenica da bi autana lezbijka Ana Brnabić mogla postati buduća premijerka Srbije uzburkala je duhove na regionalnoj političkoj i društvenoj sceni prvenstveno iz razloga javnog iznošenja vlastite seksualne orijentacije, dok je analiza njenog ekonomskog programa u kojem zagovara daljnje derogiranje radničkih i socijalnih prava, uključujući i prava klasno deprivilegiranih LGBTIQ+ osoba, dobila puno manje prostora. O ambivalentnosti aktivističke strategije koja pozicioniranje nekog člana/ice identitetski marginalizirane skupine na društveno i politički istaknutu funkciju interpretira kao egalitarizirajuću praksu za većinu/sve pripadnike/ice te društvene zajednice, gubeći često iz vida kontekst neoliberalnog kapitalizma, kritički piše Dušan Maljković.
  • 14. lipnja 2017. Potonula crkva, Rosa Luxemburg Platz, Berlin, 2017., autori: NOVOFLOT (foto: AG) Feministička teologija kao borbena politička praksa Danas, u vrijeme snažnog kontrarevolucionarnog zamaha klerikalnih struktura i njima bliskih subpolitičkih pokreta, mapiranje emancipatornih potencijala različitih religioznih teorija i praksi od strateške je važnosti za promišljanje ekonomski i socijalno pravednijeg društva. Donosimo vam pregled razvoja feminističke teologije, jedne od teorija oslobođenja koja iz rodne perspektive kritizira religijske tekstove i historiju kršćanstva, a materijalističku analizu koristi kao alat za prokazivanje sprege crkvenih institucija i vladajućih struktura, pozivajući rodno, klasno i rasno deprivilegirane grupe na solidarnost u otporu sistemskom nasilju i u crkvi i u društvu. Rad Roberte Nikšić o feminističkoj teologiji nastao je u okviru ženskostudijskog obrazovnog programa Centra za ženske studije, studijske grupe 15/16, uz mentorstvo Ankice Čakardić.
  • 8. lipnja 2017. „European Union, Brand New Headquarters“ (izvor: Peter Kurdulija @ Flickr prema Creative Commons licenci). Zašto sam potpisao „10 prijedloga“ Deset prijedloga za borbu protiv Europske unije“ nije potpisala niti jedna politička stranka, organizacija civilnog društva ili bilo koje drugo tijelo s prostora bivše Jugoslavije. U osobno ime potpisali su ga filozofkinja Tijana Okić iz BiH, Maja Breznik, istraživačica iz Slovenije, Rastko Močnik, sociolog i sveučilišni profesor iz Slovenije i Andreja Živković, istraživač iz Srbije koji nam je u kratkom tekstu ocrtao svoje viđenje političkih dimenzija trenutnih previranja u Europi i razloge za potpisivanje manifesta s kojim se ne slaže u potpunosti, ali koji razumije kao „tranzicijski program ujedinjenog fronta“, čija je svrha da razotkrije „političke kontradikcije između stvarnih potreba radnih ljudi i zahtjeva progresivnih snaga te nesposobnosti sistema Europske unije da u obliku kako je trenutno konstituiran ispuni takve potrebe i zahtjeve“.
  • 1. lipnja 2017. Osijek - Essegg 1905., naklada R. Bačić. Gornjegradsko šetalište - Oberstädter Park. (izvor: Vladimir Tkalčić @ Flickr prema Creative Commons licenci). Diskretni šarm revizije Povodom osječkog predstavljanja makedonskog prijevoda romana Unterstadt i drugog kruga lokalnih izbora u kojima sudjeluje i njegova autorica Ivana Šojat kao kandidatkinja Hrvatske demokratske zajednice za gradonačelnicu Osijeka, donosimo analizu političke dimenzije Šojatina književnog teksta koji se skladno uklopio u postsocijalističke prozne trendove na ovim prostorima, barem na dva načina: kriminaliziranjem Narodnooslobodilačke borbe u skladu s teorijom o dvama totalitarizmima te viktimizacijom kapitalista izvlaštenih nakon pobjede socijalističke revolucije u Jugoslaviji.
  • 13. svibnja 2017. „LEBANON HANOVER III“ (izvor: Rowena Waack @ Flickr, preuzeto prema Creative Commons licenci.) Zajedno protiv kapitalizma i patrijarhata Repozicioniranje feminističke borbe iz dominantno reformističkog polja (neo)liberalnog feminizma u revolucionarno polje lijevog feminizma od velike je važnosti za konsolidaciju ženskog pokreta, ali i promišljanje progresivnih strategija svih budućih antikapitalističkih platformi. S Petrom Odakom razgovarale smo o retradicionalizaciji rodnih odnosa, heteropatrijarhalnosti kapitalističkog sustava, zaboravu materijalističkog historijata crvenog feminizma te posljedicama marginalizacije njegova zahtjeva za klasnom solidarnošću, odnosno eksplanatornoj važnosti ovakvog pristupa za izgradnju širih savezništava u neoliberalnom društveno-ekonomskom kontekstu.
  • 13. svibnja 2017. "Narodni junak", grafit o Jeremyju Corbynu u Camdenu u Londonu (izvor: duncan c prema Creative Commons licenci). Budućnost ljevice u Europi Autor predviđa da će pozicije lijevog centra sve više slabjeti, odnosno da već sada nemaju budućnost, čime se otvara prostor za radikalne proeuropske lijeve opcije. No s obzirom na njihove unutarnje razjedinjenosti i antagonizme, istovremeno postavlja pitanje hoće li takva ljevica imati kapaciteta natjecati se s emotivnom snagom nacionalističke desnice. James K. Galbraith, postkejnzijanski je ekonomist koji će u Zagrebu održati nekoliko predavanja od kojih je prvo 14. svibnja 2017. na otvorenju Konferencije 10. Subversive Festivala s Costasom Lapavitsasom, na temu društveno-ekonomske krize Grčke. U narednim će danima na Festivalu i na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu otvoriti i teme političke ekonomije globalizacije te razvoja nejednakosti.
  • 9. svibnja 2017. Žute gumene rukavice (izvor: russellstreet @ Flickr, preuzeto i podrezano prema Creative Commons licenci.) Diktat norme u agencijskom čišćenju U rastućem broju prekarnog, outsourcanog radništva među koje značajan dio otpada na iznimno potplaćene i fizički zahtjevne, često feminizirane poslove čišćenja i održavanja (gdje se u više od 90 % slučajeva zapošljavaju žene), podjednako u javnom kao i u privatnom sektoru, još se uvijek nije pronašao adekvatni model za sindikalni otpor i organiziranje. Autorica je u ovoj autoetnografskoj crtici zabilježila iskustvo prekarno zaposlene medijske radnice, ukazujući na neravnopravnost i nezaštićenost radnog odnosa kojega posreduju agencije za zapošljavanje te u kojemu radnik/ca još jednom izvlači deblji kraj.
  • 7. svibnja 2017. „Hugo Boss kolekcija 1934“, autor: Cengizhankilicoglu (izvor: commons.wikimedia.org, preuzeto i prilagođeno prema Creative Commons licenci). Nemoguće je funkcionirati samo na parlamentarnoj razini S Tariqom Alijem, piscem, redateljem i urednikom New Left Reviewa razgovarali smo o kapitalističkoj rekonstrukciji političkog sustava i historijskom revizionizmu, opadanju moći sindikata, parlamentarnoj borbi i nužnosti izvanparlamentarnog djelovanja, feminizmu, LGBTIQ+ pravima te ekološkoj krizi. „Unutar civilnog društva, na razini gradova, regija i na nacionalnom nivou treba uspostaviti niz predstavničkih skupština u koje će se ljudi birati izvan postojećeg kapitalističkog sustava, i unutar kojih će moći raspravljati. Neće imati preveliku moć, ali će barem predstavljati uporište za radikale koji su uspjeli ući u parlament.“
  • 24. travnja 2017. Europski parlament, Strasbourg, zima 2015. (foto: Pietro Naj-Oleari, izvor: European Parliament @ Flickr prema Creative Commons licenci. | © European Union 2014 - European Parliament. (Attribution-NonCommercial-NoDerivs Creative Commons license)) Deset prijedloga za borbu protiv Europske unije Perry Anderson u nedavnom je tekstu ustvrdio da ekstremna desnica uspijeva mobilizirati puno veću biračku bazu, igrajući na kartu rasističkih sentimenata i ksenofobnih rješenja te pojednostavljenih političko-ekonomskih manevara, dok se ljevica, uz iznimke, libi postaviti odveć nedvosmislene i izravne zahtjeve. Kako bi doskočili tom problemu, a zadržavajući se u duhu humanog internacionalizma, donosimo vam prijevod teksta skupine aktera/ki s europske ljevice koji na raspravu stavlja deset prijedloga kao pokušaj razračunavanja s izostankom jasne mobilizacijske podloge za izlazak iz europske krize.

Događanja

pogledaj sve

Bookmarks

pogledaj sve

Natječaji i prijave

pogledaj sve

Plenum FFZG-a

pogledaj sve