Kako se jedan boemski kraj Rima bori da očuva svoju dušu

Studenti, aktivisti, članovi pokreta za okupaciju, potpomognuti lokalnim stanovništvom i filmadžijama, ostvaruju novi plan za simbolički bioskop u Trastevere kraju.

Po prvi put nakon nekoliko godina, podignute su roletne na pekari iz devetnaestog veka, koja se nalazi na adresi Natale del Grande 7, i stara kasa je postavljena nakrivo u sredini sobe. Miris hleba i kolačića je, može biti, još uvek daleko: električne instalacije koje vise s plafona predstavljaju opasnost i tinejdžeri što čiste imaju štošta na rukama. Ipak, oseća se nešto u vazduhu: nada, svakako, a možda i trunčica prkosa.

„Ovo mesto zvaćemo Mali Bioskop Amerika“, kaže Valerio Curcio, dvadesetdvogodišnji student književnosti. „Odlučili smo da nastavimo bitku.“

U poslednje dve godine, otkad je grupa školaraca i studenata započela okupaciju sa ciljem da se povrate napuštene zgrade u centru grada, i da se bori protiv spekulacija na tržištu nekretnina, ta borba se odvijala u zgradi pored ove: u Bioskopu Amerika, dragulju italijanske arhitekture iz pedesetih godina, koji je tokom svog vrhunca bio otvoren za reku filmskih poklonika, oduševljavajući ih i pokretnim krovom čijim bi se pomeranjem omogućio pogled na nebo tokom pauza između projekcija.

Međutim, ranije tokom ovog meseca, policija je zaustavila okupaciju, očistivši bioskop. „Okupatori“ i veoma poznate ličnosti savremenog italijanskog filma, posebno Paolo Sorrentino, čiji je film Velika Lepota (La Grande Bellezza, 2013) osvojio nagradu „Oskar“ i proslavio lepotu Rima, ali i njegovu dekadenciju i postepeno propadanje, razbesneli su se zbog prekida okupacije.

Ipak, možda je najznačajnija protestna podrška pružena iz sopstvenog dvorišta: dugogodišnji stanovnici naglo džentrifikovanog komšiluka, nekada boemske četvrti Trastevere, počeli su ceniti ragazzi (decu) iz Bioskopa Amerika – ne samo zbog toga što se znaju lepo ponašati, razlikujući se od party manijaka koji se kreću u gomili kaldrmisanim ulicama, nego zato što su vratili nešto duha u ovaj kraj.

Piero Iacozzilli, mesar koji radi u porodičnoj radnji Iacozzili koja se nalazi malo dalje niz ulicu, kaže da su „osvežili malčice“ ovaj nekada radnički komšiluk, lociran na zapadnoj strani reke Tiber. „Takođe, vratili su određene vrednosti Trastevere kraja koje su nestale… U principu, protiv sam ideje okupacije kao koncepta“, zaključuje, „ali ova deca su stvarno sjajna i nadam se da će naći rešenje.“

Kada je okupacija započeta u novembru 2012. godine, Bioskop Amerika, koji je otvoren 1956. godine, bio je zatvoren više od deceniju, i od 2004. godine bio je predmet spora između novog, privatnog vlasnika i onih koji su želeli da zgrada zadrži kulturnu funkciju.

Organizovanjem otpora prema nameri vlasnika da pretvori Bioskop Amerika u nove apartmane i podzemna mesta za parkiranje, došlo se do pat pozicije koja je trajala godinama. Onda, odjedanput, otpočelo se sa okupacijom i sa nečim sasvim drugačijim: zajedničkim mestom za sastajanje, gde su prikazivani na velikom ekranu mečevi fudbalskog kluba Roma, mestom gde su studenti dolazili da uče, lokalci mogli da debatuju, majke da doje svoje bebe (na snazi je bila zabrana pušenja) i gde su se prikazivali neki filmovi. Dobro, ne baš neki filmovi.

Sorrentino je došao da predstavi Felinijev Sladak život (La Dolce Vita, 1960). Nanni Moretti, reditelj filma Imamo papu (Habemus Papam, 2011), prezentovao je svoj Dragi dnevniče (Caro Diario, 1993). Velika imena iz sveta italijanske umetnosti bila su impresionirana ponovnim uspostavljanjem bioskopa, ozbiljnošću ekipe koja ga je vodila, i njenim energičnim idealizmom.

„Oni su veoma dobra ekipa“, kaže Marco Delogu, proslavljeni fotograf, gegajući se ka forno na broju 7. „Oni donose slobodu i osećanje kulture u (post-Berluskonijevom) vremenu, kada ljudi misle samo o novcu, novcu, novcu.“ Dodaje da ih voli čak i više jer su uspeli bez ijednog „shabby chic“, retro-dizajna enterijera, i bez hipsterskih pretenzija. I činjenica je: obična crna majica kratkih rukava na kojoj je logo bioskopa Amerike je uniforma „okupatora“. Nema šminkerskih frizura na vidiku. Možda je upravo ovo odsustvo pretencioznog stava pomoglo mladim ljudima da ostvare, kako Curcio naziva, „novi model okupacije za sve“. Njihov bioskop novog izgleda se pokazao inkluzivnim i osvojio je one čija podrška nije bila garantovana na početku. „Na početku sam bio pomalo skeptičan… ali odradili su dobro“, kaže Guido Hermanin de Reichenfeld, arhitekta i predsednik stanara kraja Trastevere. „Uspeli su da uključe mnogo ljudi: porodice, studente, srednjoškolce.“ Jedino što nije voleo kod njih jesu javna gledanja utakmica FK „Roma“: navijač je njihovog arhi-neprijatelja FK „Lacio“.

Ranije tokom ove godine je izgledalo da se stvari odvijaju dobro po Bioskop Amerika. U julu je Ministar kulture, Dario Franceschini, obznanio da će biti prepoznato umetničko i istorijsko nasleđe zgrade jer je utvrđena autentičnost vrednih mozaika iz pedesetih godina. Na filmskom festivalu u Veneciji, navodeći Bioskop Amerika, obznanio je nameru za prepoznavanjem i spasavanjem italijanskih istorijskih bioskopa – od kojih su mnogi zatvoreni i pretvoreni u prodavnice, dvorane za tombole, i u apartmane, tokom proteklih godina.

I onda, ujutro 3. septembra, „okupator“ Carocci koji je jedini spavao te noći u Bioskopu Amerika, probuđen je: „ogromnom bukom: bum, bum, bum.“ Bila je to policija. Brzinski je napisao na Facebook profilu pokreta za okupaciju: „Upomoć, izbacivanje! (sic!) Svi ‘vamo!“ Raniji učesnici okupacije i besni meštani okupili su se da protestuju. „Uzvikivali su: Ostavite decu, neka ostanu!“, priseća se dvadesetdvogodišnji Carocci. Ali sve je bilo uzaludno. Usledilo je prekidanje okupacije na osnovu zahteva vlasnika prostora.

Međutim, „okupatori“ nisu klonuli duhom, nego su pronašli novu bazu, preselivši se u pekaru, odmah pored. Vlasnik im je dozvolio da koriste besplatno prostorije. U kraju u blizini Natale del Grande, koji se proteže od tržnice San Cosimato, teško je pronaći nekoga ko može reći nešto loše o tridesetak tinejdžera i studenata okupljenim u grupi za okupaciju.

„Većina lokalaca je na njihovoj strani“, kaže osoba u dvadesetim godinama, trgovac nekretninama koji je želeo da ostane anoniman, verovatno jer, kako sam priznaje, podržava ilegalnu okupaciju. „Znate li ko je ne podržava? Novopridošli: političari, novinari, tobože radikalni šminkeri“, kaže on, i dodaje da je to što oni donose „destrukcija“. Brzinski izgovara probleme: haotični noćni život, mnoštvo turista, prevarantski restorani, cene nekretnina „koje su odlepile“ – jednosobni stanovi koji se iznajmljuju mesečno za 700 eura američkim studentima na studijskoj razmeni, na primer, ili ukoliko se žele kupiti, onda stanovi koštaju između četiri stotine i pet stotina hiljada eura. On je rođen u kraju, ali sada živi u Monteverde, kraju koji se nalazi dalje na zapadu grada i dalje od ludačke gomile. „Volim Trasteverde“, dodaje beznadežno, „ali sada je gotovo.“ Za Curcio i Carocci, međutim, daleko je od završetka. Oni su tek počeli da manevrišu. Žele da kupe Bioskop Amerika, uz pomoć lokalaca, filmadžija, i čak uz pomoć gradskog veća Grada Rima.

„U Engleskoj je popularna jedna stvar: fudbalski klub u vlasništvu navijača“, kaže Curcio. „Želimo da osnujemo bioskop koji će posedovati fanovi… Želimo da lokalci kupe makar jedan deo bioskopa, da imaju svoj udeo. S pravom glasa bez obzira da li si dao deset hiljada eura ili dvadeset eura… Na taj način komšiluk može uzeti nazad bioskop.“

On želi da se promeni dominantan stav prema urbanističkim politikama, kaže, od pasivnog stava ka efektivnim kolektivnim akcijama. “Sasvim je druga stvar objasniti ljudima da se kolektivnom akcijom, svakodnevnom borbom i organizacijom može promeniti na bolje sopstveni komšilukom – i njime upravljati.”

Izvor: The Observer

Prevod: Prevodilačko odeljenje Ministarstva prostora

13. septembar, 2014.

Tekst je dio temata “Od okupacije prostora do zajedničkog dobra”, kojega je uredio Ivan Velisavljević.