Granice emancipacije LGBTIQ+ pokreta

O LGBTIQ+ zajednici i organizacijama u Srbiji, homofobiji, queer teoriji, komodifikaciji LGBTIQ+ identiteta u kapitalizmu te socioekonomskom položaju LGBTIQ+ osoba i njihovom zajedničkom povezivanju s radničkim pokretom u kontekstu adresiranja klasnog pitanja šireg lijevog pokreta, razgovaramo s beogradskim novinarom, književnikom i aktivistom Dušanom Maljkovićem. Pročitajte proširenu i prilagođenu verziju intervjua nastalog za potrebe priloga o LGBTIQ+ pokretu treće epizode edukativno-mozaične emisije „Promjena okvira“.

Kultni berlinski gej bar Eldorado zatvoren je 5. ožujka 1933. i pretvoren u lokalni štab Sturmabteilunga (izvor: wikipedia.org).
Kultni berlinski gej bar Eldorado zatvoren je 5. ožujka 1933. i pretvoren u lokalni štab Sturmabteilunga (izvor: wikipedia.org).

Kada govorimo o marksističkom promišljanju historije i emancipatornoj borbi odozdo – je li klasno pitanje od presudne važnosti i za politički projekt LGBTIQ+ zajednice, i koja je u tom kontekstu funkcija partikularnih borbi? Koliko se LGBTIQ+ pokret danas odmaknuo od identitarnih politika?

Nisam siguran da bih rekao da je klasno pitanje presudno. Rekao bih da ono što je presudno zavisi pre svega od toga za koga je nešto presudno. Neka bi vam LGBTIQ+ osoba rekla da je za nju presudno da zbog toga ne bude ubijena, što jeste presudno u tom identitetskom smislu, ali klasno se pitanje pokazuje važnim u kontekstu seksualnog identiteta zato što i LGBTIQ+ osobe žive u klasnom društvu i njihov seksualni identitet također ima veze sa njihovim klasnim položajem.

Centar za kvir studije prošle je godine sproveo istraživanje koje se bavilo stavovima LGBTIQ+ osoba. Na postavljeni upit šta im je najbitnije i šta im je prioritet, prvo je mesto zauzelo pitanje bezbednosti, dok je drugo zauzelo pitanje socijalnog položaja. Meni se čini da to, pre svega, ima veze sa siromaštvom u Srbiji, a onda i sa osećajem da je ta bezbednost u direktnoj vezi sa klasnim položajem. Dakle, u socioekonomskoj situaciji gde se ljudi osećaju izrazito nezaštićenima i nemaju rešeno egzistencijalno pitanje zaista se postavlja problem kako oni uopšte mogu da reše bilo šta ako izostaje bazična potpora za njihovu egzistenciju.
U socioekonomskoj situaciji gde se ljudi osećaju izrazito nezaštićenima i nemaju rešeno egzistencijalno pitanje zaista se postavlja problem kako oni uopšte mogu da reše bilo šta ako izostaje bazična potpora za njihovu egzistenciju.
Zbog toga mislim da je povezivanje jednog i drugog od izrazitog značaja. Drugim rečima, bez rešenja materijalne baze ne možemo da govorimo o drugim stvarima koje se generalno klasifikuju kao nadgradnja – pa tako i kvir problematika.
 

Dat ću vam samo jedan banalan, ali čini mi se ilustrativan primer jer je to problem sa kojim se sreću mnoge LGBTIQ+ osobe koje poznajem i koji je povezan s njihovim emotivnim odnosima. Možda zvuči smešno, ali pitanje gde imati seksualni odnos ako nemate rešeno, recimo, stambeno pitanje, ne možete da iznajmite sobu, dakle, da na neki način materijalno obezbedite mesto gde biste upražnjavali seksualne odnose… To je iznimno važno pitanje i ja znam nekoliko veza koje su zbog toga, nažalost, propale. Tako da, počevši od tog nivoa svakodnevnog života i funkcionisanja u njemu te održavanja afektivnih, intimnih odnosa sve do šire političke borbe gde se prepoznaje da postoji i vrsta široke klasne dimenzije unutar koje LGBTIQ+ pokret sarađuje sa drugim pokretima čije je delovanje usmereno ka socijalnim pitanjima – mislim da takva koalicija može potencijalno da pruži dobar rezultat. U istoriji postoji nekoliko takvih primera.

Kada pričamo o konkretnoj situaciji u Srbiji, jedno šire razumevanje javnosti koje se očekuje za gej i lezbejsku problematiku može doći ako ljudi koji se bave tom problematikom pokažu razumevanje za klasno, što do sada najčešće nije bio slučaj. Mislim da je to jedna tužna i iscepkana situacija sa fokusom na politiku identiteta od koje se ne odustaje. Na poslednjem Prajdu pročitan je govor Clare Zetkin. Jedna od aktivistinja Žena u crnom sugerisala je da kada već nije moguć levi obrat, neka makar bude moguće da se o tome javno progovori – zašto nema artikulacije klasnog pitanja? Međutim, plašim se da je to ostalo samo na jednom govoru, na jednom ekscesu te da to neće promeniti širu liberalnu platformu u kojoj se LGBTIQ+ pokret u Srbiji generalno kreće.

Zašto je važno da LGBTIQ+ pokret bude dio šire feminističke, antifašističke, radničke fronte?

Mislim da velikog dela rešenja može biti kroz partikularnu borbu i da je globalni LGBTIQ+ pokret to i pokazao. Dakle, postoje rezultati koji su nesumnjivi i koje treba priznati. No, ono što postoji danas kao problem jeste inkorporacija jednog revolucionarnog pokreta, koji je takav bio 1970-ih u periodu kada je uglavnom bio vezan za seksualnost – u globalni kapitalizam. On postaje prilično konzervativan, zahteva isključivo tradicionalističke stvari kao što su brak i porodica. U tom kontekstu, mislim da je jedna šira emancipacija upravo od ovih buržoaskih institucija koje sam naveo – sa takvim zahtevima praktično nemoguća. To predstavlja ozbiljan problem jer izboriti se za prava – vrlo određena i vrlo konkretna prava, recimo gej brak, gde ljudi u braku imaju više prava od onih koji su singl – zapravo pokazuje da ta politika, koja stremi ka jednakosti, također proizvodi razliku i diskriminaciju.

Zbog toga je povezivanje s drugim socijalnim pokretima iznimno važno. U feminističkom kontekstu to je svakako žensko pitanje. Dakle, iako žena ima preko pedeset odsto, one su u patrijarhalnom sistemu uglavnom i dalje u vrlo lošem položaju. A bez promene patrijarhalnog sistema znamo da nema potpunog ukidanja homofobije jer jedan bitan deo homofobije počiva na mizoginiji i odatle, čini mi se, iz ove kratke analize, može vrlo jasno da se vidi koje su granice emancipacije koje nam danas nudi takav mejnstrim LGBTIQ+ pokret. Dakle, radi se o granici do tačke klasne emancipacije – toga nema – i do tačke da neka vrsta mizoginije uvek opstaje, što znači da nema ni ukidanja homofobije.

U svjetlu jačanja nacionalističkih, radikalno desnih konzervativnih političkih opcija na Balkanu – kako vidite budućnost pokreta?

Ako mi se dozvoli da se okušam u proročkom zanatu koji potencijalno može doneti alternativni izvor prihoda, ali ne znam s kolikom preciznošću, rekao bih da su izgledi vrlo mali, iako mislim da se za njih ipak treba boriti. Poznajem situaciju u Srbiji i jako sam dugo radio na tome da se taj socijalni element unese te da se napravi jedna šira koalicija, pre svega, sa radničkim protestima, organizacijama i sindikatima, ali to ide vrlo teško i mnogo je nerazumevanja… Ljudi koji su aktivni u LGBTIQ+ pokretu često optužuju radnički pokret za homofobiju, što možda i nije neopravdana optužba, ali mislim da se tim obeležavanjem zapravo stavlja tačka na promišljanje stvari.
Preterano i brzo odbacivanje ljudi u radničkom pokretu kao homofobičnih jeste pogrešno. Potreban je ozbiljan rad na razumevanju položaja tih ljudi, te razumevanju ideologije homofobije, koja je izrazito jaka i komplikovana.
Dakle, zašto je netko homofobičan, do koje mere i da li se sa tom osobom ipak može razgovarati, da li se ta homofobija može menjati? Mislim da je preterano i brzo odbacivanje ljudi u radničkom pokretu kao homofobičnih pogrešno i da je potreban ozbiljan rad na razumevanju položaja tih ljudi i razumevanju ideologije homofobije, koja je izrazito jaka i komplikovana.
 

No, povezivanje lokalnih, balkanskih inicijativa u širu inicijativu, pokušavano je više puta i mislim da, barem za sada, nije dalo dobar rezultat. Možda bi ti narastajući levi pokreti na Balkanu mogli da se povežu, a u okviru njih da se artikuliše LGBTIQ+ pitanje. Čini mi se da je to konstruktivniji put. No, to otvara jedno drugo pitanje, a to je homofobija na levici jer mi se čini da ignorisanje LGBTIQ+ pitanja i gledanje na njega kao drugorazrednog pitanja ima utemeljenje u jednoj neekspliciranoj homofobiji koju levica još uvek treba da dekonstruiše.

Kada govorimo o NGO-izaciji LGBTIQ+ organizacija na Balkanu – govorimo li o reakcionarnom održavanju statusa quo ili o infrastrukturnoj neminovnosti?

Čini mi se da je NGO-izacija na neki način nametnuta jer postoje zapravo dve opcije. Dakle, ili raditi u nekakvom državnom, institucionalnom kontekstu i unutar njega se baviti LGBT problematikom ili pak raditi izvan tog okvira u NGO-u. Čini mi se da je to i jedino moguće. Budući da ih vlade finansiraju, problem je u tome da nevladine organizacije zapravo više nisu nevladine, one se tako samo formalno zovu. Drugi je problem što su one zapravo male firme i ne razlikuju se puno od nekog privatnog preduzeća koje mora da se prilagođava zahtevima donatorâ, da osluškuje šta je tu aktuelno, a šta nije. Dakle, da biva konkurentno na samom NGO tržištu, što njihovu autonomiju vrlo ozbiljno ugrožava i postavlja se problem koja uopšte pitanja mogu da se postave i na čemu može da se radi, a na čemu ne može.

Mislim da je tu leva agenda jako slabo podržana od donatorâ i da se već iz donatorskih zahteva, iz njihovih konkursa, onoga što stoji na sajtovima i nekakvih opštih smernica, izgrađuje jedan liberalni okvir u koji teško neka vrsta leve priče može da se uključi. Ona može da se uključi kroz, primjerice, problematiku izbeglica kojima treba pružiti socijalnu pomoć. No, to je ad hoc, privremeno rešenje, naprosto da se ti ljudi zbrinu, što na nivou njihove situacije itekako ima smisla, ali u kontekstu šire klasne borbe – radi se o amortizaciji i pacifikaciji. Čini mi se da, nažalost, kada se NGO-ovi bave socijalnim pitanjem, uglavnom rade u tom kontekstu.

Panel o povezivanju LGBTIQ+ inicijativa na Balkanu, održan u sklopu Balkan foruma 6. Subversive festivala 12. svibnja 2013. godine u Zagrebu.

 

Nerazriješenu debatu o vezi patrijarhata i kapitalizma sredinom 1980-ih prekinuo je period dehistorizacije roda i liberalnih tendencija u kojem se zanemarilo pitanje kapitalizma i klase, iako su dijelom doprinijele stvaranju korisnih koncepata za dekonstrukciju roda (poput Queer teorije 1990-ih). Zašto je Queer teorija, ali i promišljanje veze kapitalizma i patrijarhata važno za LGBTIQ+ politike?

Svakako bih rekao da je patrijarhat, u istorijskom smislu, stariji od kapitalizma i da se patrijarhalni sistem menja u skladu sa promenama koje postoje u ekonomskom kontekstu te da među njima postoji veza koju tek treba proučiti. S jedne strane, čini mi se da zanemarivanje samog patrijarhata i rodnog pitanja nije dobro, kao što ni, s druge strane, nije dobro zanemariti način na koji kapitalizam danas utječe na rod i njegovu konstrukciju. Dakle, šta znači biti muškarac i šta znači biti žena, recimo, vrlo zavisi i od pojedinih modno-zdravstvenih trendova kojima svedoče današnji časopisi u kojima se objašnjava kako muškarac ili žena treba da izgleda, kako da se ponaša, šta treba da jede, kako treba da vežba i tako dalje. Na tim se primerima jako dobro vidi veza između ekonomskog sistema i rodne konstrukcije.

Kvir teorija ne bi trebala da zanemaruje socijalni aspekt, ona bi trebala da bude interdisciplinarna – trebala bi da misli obe strane. Dakle, i socijalnu i rodnu, ukoliko zaista želi da se zove kvir teorija, a da ne bude samo gej i lezbejske studije ili ženske studije, odnosno studije roda. Mislim da u tom kontekstu Judith Butler, verovatno najveće zaštitno ime kvir teorije, neoliberalizam pominje usputno. Bio sam na njenom predavanju u Beogradu i to mi se pitanje prosto čini samo usput spomenuto. Međutim, definitivno postoji promišljanje o onome o čemu sam već govorio, a to su egzistencijalni temelji, odnosno kako preživeti u klasnom sistemu. Tako da ono što se meni dopada u kvir teoriji itekako tematizuje klasno pitanje. Međutim, kvir teoriju doživljava se uglavnom postmodernistički, kao da ona prosto sklanja svu materijalnost, materijalnost tela, materijalnost klasnih odnosa i tako dalje – naravno da postoji taj trend, ali njega treba izbjegavati.

Američki povjesničar John D’Emilio ukazuje na zablude što ih nosi razvoj i svojevrsna komodifikacija LGBTIQ+ identiteta u kapitalizmu – obiteljski nukleus od ekonomskog ugovora postaje „ideologizirano mjesto apstraktnog emocionalnog ispunjenja i sreće, ali i svojevrsni medij simboličke realizacije privatnog interesa“. Jesu li seksualne slobode uopće moguće u kapitalizmu?

Mislim da John D’Emilio takođe govori o emancipatornoj ulozi kapitalizma. Dakle, ona je do određene tačke emancipatorna, znamo da je globalni gej pokret zapravo krenuo iz Amerike 1970-ih sa razvojem velikih gradova – zapravo seljenjem LGBTIQ+ populacije u njih, ostvarivanjem ekonomske nezavisnosti, formiranjem te takozvane scene koja se jeste desila u okvirima razvijenog kapitalizma. Međutim, tu onda postoji, naravno, i ovo klasno ograničenje, odnosno nemogućnost da se dalje deluje u tom smeru, ako se u kontekstu gej emancipacije računa da je njen bekgraund sam kapitalistički sistem. Dolazi do pomeranja pokreta ka liberalnoj politici, konkretno prema pitanju sreće, ličnog ispunjenja i tako dalje, to je taj čuveni pursuit of happines, dakle, postavljanje toga kao cilja skreće nas sa problema političke zajednice ka individui.
Dolazi do pomeranja pokreta ka liberalnoj politici, konkretno prema pitanju sreće, ličnog ispunjenja i tako dalje, dakle, postavljanje toga kao cilja skreće nas sa problema političke zajednice ka individui.
To je lično pitanje i čini mi se da u tom smislu reprezentuje jednu vrstu egoističnog pomeranja. Zainteresovani smo da sada i ovde individualno budemo srećni i zadovoljni, da okviri za to nekako postoje, poput gej klubova, časopisa i čitave te scenske infrastrukture te da nas na koncu puno ne interesuje šta se dešava van tog geta. Dakle, dok god su ovi elementarni uslovi za nas, LGBTIQ+, ispunjeni.
 

Naime, to je ono što je glavni problem, radi se o jednom novom potrošačkom hedonizmu u LGBTIQ+ kontekstu. Postoje čitave kampanje u turizmu koje su orijentisane prema gej parovima, gde postoje vrlo specifični komercijalizovani aranžmani koji se na neki način, pre svega marketinški, nameću samoj LGBTIQ+ populaciji – ako želite da letujete, idete na Mykonos i tako dalje. To je nažalost trend integracije o kojoj sam već govorio i čini mi se da je vrlo teško udaljiti se od toga ili to izbeći jer smo svi obuhvaćeni širim ekonomskim sistemom i moramo da u njemu na neki način preživimo.

Kako u okviru svega navedenoga praviti neku novu vrstu politike – to je pravo pitanje. Ponovio bih da bi trebalo da se širi levi pokret obnovi, i da u svojim okvirima tematizuje probleme roda i seksualnosti. Mislim da je levica u odnosu na neku stariju levicu, takozvana nova levica, po tom pitanju mnogo senzitivnija, da je to ono što je zapravo ostalo od seksualne revolucije – odnosno da je sama levica u tom smislu postala daleko prijemčivija te manje homofobična i mizogina, što mislim da je vrlo važna stvar. Stoga mi se čini da u društvu u kojem je LGBTIQ+ pokret odigrao revolucionarnu ulogu i koji je neće ponoviti – da sa njim treba na neki način završiti. Dakle, tu treba da se ustanovi kraj, a pretpostavljam da će se to dogoditi u trenutku kada se poslednji zahtevi ispune – kada zaživi brak i usvajanje dece. I tu će ostati jedan prazan prostor za ono što je iz leve perspektive „pitanje svih pitanja“ – klasa. Mislim da bi i LGBTIQ+ aktivisti koje to zanima prosto mogli u tom smislu da se uključe i nastave svoju borbu, ali sada u klasnim organizacijama.

 

Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2016. godinu.

Dijelovi intervjua prikazani su u prilogu o LGBTIQ+ pokretu treće epizode edukativno-mozaične emisije „Promjena okvira“, emitirane 24.6.2016. na TV Istra te uskoro dostupne na SkriptaTV-u.

Vezani članci

  • 30. lipnja 2012. John D’Emilio: Kapitalizam i gej identitet

    Početkom mjeseca lipnja održane su dvije povorke ponosa – splitska i zagrebačka što je ponovno aktualiziralo rasprave o zakonskim i svakodnevnim životnim problemima na koje LGBT populacija nailazi. Ulice i javni prostor općenito – još jednom su pokazali da zločin i govor (iz) mržnje jest naša realnost koja nije dobila konkretan odgovor institucija vlasti. John […]

  • 19. travnja 2016. "Bacimo seksizam, rasizam i homofobiju u smeće" (izvor: commons.wikimedia.org). Dom je negdje drugdje Izostanak adekvatne socijalne potpore za ranjive skupine u društvu rezultat je oslanjanja socijalnih politika na održivost i pouzdanost struktura nuklearne obitelji koja je dominantno izgrađena prema heteronormativnom modelu. Ekonomsko nasilje koje trpe LGBTIQ+ osobe nije sustavno mišljeno u klasnim odrednicama, što samo naglašava potrebu za povezivanjem klasne i LGBTIQ+ borbe te ukazuje na važnost daljnjeg promišljanja posljedica koje iz toga proizlaze, poput nezaposlenosti i beskućništva LGBTIQ+ osoba, naročito mladih.
  • 31. siječnja 2016. Fotografija Bijele kuće obasjane reflektorima u duginim bojama u svrhu proslave legalizacije gej brakova 26. lipnja 2015. godine iz uvoda u post preuzeta je s Flickr računa Teda Eytana po Attribution-ShareAlike 2.0 Generic licenci. U obranu gej brakova Kritike s radikalne ljevice kojima se negira važnost progresivnih unutarsistemskih pomaka, poput nedavno izborene legalizacije gej brakova u SAD-u, poticaj su autoru da naglasi realne materijalne prednosti koje takve promjene donose diskriminiranim skupinama, kao i otvaranje prostora za daljnju politizaciju unutar pratećih društvenih pokreta.
  • 18. veljače 2016. Fotografija iz uvoda u post preuzeta je s Facebook stranice Kazališta potlačenih. Kuje i drolje. Diskurs o ženama i seksualnosti u izvedbama scena Forum kazališta Analizirajući diskurs publike kroz više izvedbi četiriju scena kazališta potlačenih Forum grupe Luka Ritz fokusiranih na odnos prema ženskom tijelu i seksualnosti, autorica problematizira slojevite mehanizme funkcioniranja patrijarhalnih formacija i praksi "koje se rječnikom feminističke kritike društva nazivaju i kulturom silovanja. Diskurs o ženskoj seksualnosti, općeprihvaćeni koncept 'drolje', te korištenje impersonalnog oblika u govoru o nasilju, koji pretpostavlja da ono proizlazi iz ponašanja žrtve, direktno proizvode društvo u kojem se aktivno onemogućuje rješavanje problema rodno uvjetovanog nasilja. Ono se čak može i prepoznati, ali jedini se način reagiranja vidi u modifikaciji žrtvina ponašanja."
  • 31. siječnja 2016. Kulturni materijalizam i politike identiteta "Činjenica je da 'identiteti' imaju materijalnu osnovu u kapitalističkim procesima. A samo zato što su konstruirani (iz te materijalne osnove) ne znači da se naprosto radi o spontanim odgovorima na životnu situaciju iz koje izrastaju, koja se može modificirati ili odbaciti po volji. Dakle nije realistično reći nekome 'imaš pogrešan identitet; trebaš zapravo misliti o sebi kao o radniku'. Govoriti o kapitalizmu znači govoriti o sustavu jedinstva u različitosti, kompleksnog jedinstva strukturiranog antagonizmima. U bilo kojoj konkretnoj kapitalističkoj formaciji, snage koje se pojavljuju kao podrška opozicijskim i ljevičarskim borbama obično dolaze iz neke identitetske pozicije; a obično iz više od jedne identitetske pozicije, jer se linije antagonizma križaju, a polja politizacije preklapaju."
  • 7. svibnja 2015. Kate Redburn: Ujedinite se i borite!

    Film Pride (“Ponos”, 2014.) prikazuje solidarno organiziranje londonske gay zajednice s ciljem podrške štrajku rudara u gradu Onllwyn na jugu Walesa 1984. godine. Ta zajednica prikuplja novčana sredstva, organizira dobrotvorne koncerte i daje pomoć rudarima na terenu. Film Pride šalje jasnu poruku o važnosti zajedničke, ujedinjene borbe. Kako je izjavio Mark Ashton, pokretač tog pokreta […]

  • 18. srpnja 2016. Izvor: Maciej Lewandowski @ Flickr Privatizacija društva: proizvodnja ljudskog viška Na pozadini demontaže socijalnih država i resemantizacije „društva“ kao „zone nesputane trgovinske razmjene“, neujednačena tržišna utakmica tretira mase ljudi u najboljem slučaju kao jeftinu radnu snagu, a ni srednja klasa više ne uživa nekadašnju razinu sigurnosti i materijalnih privilegija – zbog čega postaje potencijalno prijemčiva za fašizirajuće trendove obračunavanja s percipiranom „nelojalnom konkurencijom“. Pročitajte proširenu, prilagođenu verziju intervjua s voditeljicom programa „Motor mijene“.
  • 22. srpnja 2014. Wendy Brown: Neoliberalizam i kraj liberalne demokracije

    Iz časopisa Up&Underground iz 2012. godine prenosimo prijevod eseja Wendy Brown, objavljenog u Theory and Event VII/1 iz 2003. godine: “Jednostavno rečeno, posljednja dva stoljeća liberalna demokracija otvara skroman etički procjep između ekonomije i države. Čak i kada liberalna demokracija konvergira s kapitalističkim vrijednostima (vlasnička prava, individualizam, hobbesovske pretpostavke u podtekstu svih ugovora itd.), formalna […]

  • 27. lipnja 2016.
    Featured Video Play Icon
    Promjena okvira #1
    O fašizmu

    Mozaik: [00:00:57] Danijela Dolenec / Uvodna riječ zimskog seminara Zelene akademije | integralna snimka [00:03:35] Andreas Novy / Avenues of Alternative Economic Thought/Policy in Europe | integralna snimka [00:03:59] Marko Kostanić / Bilans stanja: doprinos analizi restauracije kapitalizma u Srbiji | integralna snimka [00:04:32] Vladimir Simović / Bilans stanja [00:05:09] Jelena Veljić / Bilans stanja […]

Događanja

pogledaj sve

Bookmarks

pogledaj sve

Natječaji i prijave

pogledaj sve

Plenum FFZG-a

pogledaj sve