Bankrot Evropske unije

U Zarezu XIII/322 objavljenom 24. studenog 2011. u sklopu temata S onu stranu Schengena 2, Andreja Živković piše kratku povijest europskih integracija, povijest rastuće ekonomske ovisnosti i periferizacije.

“Evropa nema alternativu’” – to je la pensée unique koja dominira političkim životom Hrvaske pred referendum o ulasku u EU. Poput ideje o tranziciji u tržišni model, Evropa se smatra odredištem do kog tek treba stići, jednom zajednicom mira i prosperiteta. Zapravo, Hrvatska je već “u Evropi” preko četiri decenije i ostaje tamo odakle je i krenula – u zavisnosti od evropske imperije.

U ovom članku predstavićemo kratku istoriju evropskih integracija pre evropskih integracija. Istorija evropskih integracija je istorija rastuće ekonomske zavisnosti i periferalizacije, koja uzima oblik sukcesivne dužničke krize. Svaka dužnička kriza je bila izlika za novi talas privatizacije, otvaranje EU kapitalu da bi se otplatio dug, a sve je završavalo u sve većoj i većoj dužničkoj krizi i ekonomskoj destrukciji.

Prvi ciklus evropske integracije je stvorio uslove za nacionalistička previranja koja su uništila SFRJ. Drugi ciklus nakon 1991. je gurnuo hrvatsku ekonomiju u dužničko ropstvo u rukama EU banaka. Trenutna ekonomska kriza u Hrvatskoj je upravo kriza evropskih integracija pre evropskih integracija. Treći ciklus, ulazak u evrozonu, značiće samo integraciju u krizu evrozone. Brzi slovenački pad u dužničku krizu nakon njenog ulaska u evrozonu 2008. nudi užasavajuću lekciju o tom što će da se desi ako Hrvatska nastavi sa svojom postojećom monetarnom politikom konvergencije s evrom.

Ekonomska framentacija i politička destrukcija SFRJ

Prvi krug EU integracija počinje 1967. godine sa ugovorom o saradnji između SFRJ i Evropske zajednice (EZ, prethodnice EU), za kojim je usledio nepreferencijalni trgovinski ugovor 1970., a 1980. i preferencijalni.

Međutim, integracija je donela samo rastući trgovinski deficit sa EZ! Kako bi pokrila trgovinski deficit, SFRJ je morala da pozajmljuje velike sume novca od međunarodnih finansijskih tržišta. Ipak, posle svetske recesije 1974./75., EZ je podigla trgovinske barijere tačno u onim oblastima u kojima je SFRJ imala konkurentnu prednost (čelik, tekstilna roba, duvan i izvoz govedine i teletine). Do kraja 1970-ih SFRJ je stagnirala, gušeći se pod bregom dugova koje više nije mogla da otplati te se okrenula MMF-u i EZ za još pozajmica.

Uz kredit, MMF i EZ nametnule su strukturna prilagođavanja – liberalizaciju i privatizaciju. Brutalne mere štednje i šok terapije su usledile od 1982. do 1985. i od 1989. do 1990., ali nikako nisu uspele da reše problem duga. 1991. nivo zaduženosti bio je jednak onome iz 1978.

Međutim, uništavanjem života miliona običnih ljudi, MMF i EZ ne samo što su stvorile uslove za nacionalistička previranja koja su uništila SFRJ, već su obezbedile i okvir u kome su se republičke partijske elite borile za prevlast.

Tokom osamdesetih, MMF i EZ su tražili i recentralizaciju federacije kako bi nametnuli tržišnu disciplinu radi otplate duga. Otvaranje svetskom tržištu od 1950-ih rasparčalo je federaciju na nekoliko autarhičnih regionalnih jedinica koje su se takmičile u grabljenju ograničenih državnih sredstava – otud i rast republičkog nacionalizma u Jugoslaviji 1960-ih godina i ustav iz 1974. koji je SFRJ preobrazio u pravu konfederaciju država.

Osamdesetih su nastala dva oprečna programa – a nijedan nije dovodio u pitanje neoliberalni program MMF-a. Naprotiv, oba su tvrdila da predstavljaju “evropske vrednosti” kako bi opravdali svoje nacionalističke ambicije.

Od početka, rukovodioci bogatijih republika i pokrajina – Slovenije, Hrvatske i AP Vojvodine – u potpunosti su se protivili recentralizaciji. Njihove vođe su želele da kastriraju saveznu vladu kako ona više nikad ne bi mogla da se umeša u njihove poslove. Ovo je nazvano “konfederalizmom”.

Političari iz Srbije su takođe bili ekonomski liberali, ali su težili da ostvare svoje interese kroz recentralizaciju. Administrativna centralizacija bi slabijoj srpskoj privredi otvorila domaće tržište, dok bi joj jačanje savezne ekonomske vlasti po savetima MMF-a omogućilo da implementira program investicija da bi se mogla nadmetati na evropskom tržištu.

Kada je Milošević od Kosova, Vojvodine i Crne Gore napravio protektorate Beograda i kada je projekat recentralizacije poistovećen sa velikosrpskim nacionalizmom, slovenačka i hrvatska vođstva su počela da traže još labaviju konfederaciju, čiji bi jedini raison d’être bio da sprovede eventualno uključivanje republika u EZ.

Na taj način, Evropska Zajednica nije bila samo agens ekonomskog raspada SFRJ, već je, obećanjima o budućoj političkoj integraciji, ubrzala i njen politički raspad.

Menjanje geopolitičke mape Evrope padom Berlinskog zida ojačalo je poziciju separatista u Jugoslaviji.

Međutim, kontinuirana podrška teritorijalnom integritetu Jugoslavije – tj. integritetu otplate duga – navela je Miloševića da poveruje da Evropa neće prihvatiti secesiju. Sve strane su imale dobre razloge da se pozivaju na Evropu u trci do cilja, a rezultat su bili katastrofalni bratoubilački ratovi tokom devedesetih.

Evrokonvergencija i dužničko ropstvo

Posle ratova, drugi ciklus EU-integracija u Hrvatskoj je tokom 2000-ih podrazumevao sve veće otvaranje stranom kapitalu i kreditima kako bi se finansiralo otplaćivanje bivšeg jugoslovenskog duga. Visoke kamatne stope, koje je EU kapital zahtevao, pothranjivale su rast zasnovan na uvozu i potrošačkom zaduživanju, ali su istovremeno uništavale industriju i zemlju gurnule u dužničku klopku opasniju nego ikad do sad.

Tako su u 2011. dugovi prema EU predstavljali 31% BDP-a, dok se celokupni spoljni dug upetorostručio sa 21% na 101% BDP-a u periodu od 1995. do 2011. Na kraju 2010. spoljni dug dostigao je cifru od 59.7 milijardi dolara, daleko više od sabranih stranih direktnih investicija koje su iznosile 34.63 milijardi dolara.

Drugim rečima, strane investicije i pozajmice podrazumevale su i prebacivanje vrednosti EU kapitalu, što je znak zavisnog razvoja, dok je konkretan oblik koji su uzimale bila kombinacija dužničke klopke i spoljne recesije.

U 2000-ima EU kapital je u Hrvatskoj – kao i u Bugarskoj, Rumuniji, Srbiji, Mađarskoj i u baltičkim zemljama – izrodio izrazito nestabilnu formu rasta, koji u ogromnoj meri zavisi od stalnih dotoka jeftinih kredita. EU finansijski sektor, koji kontrolira 90% hrvatskog bankovnog sektora, pothranio je spekulativni bum, baziran na sektoru dobara i usluga koje konzumira domaće tržište i koja nemaju bliske supstitute u uvoznim ili izvoznim dobrima te ove investicije nisu povećale izvoz (finansijsko posredništvo, maloprodaja i velikoprodaja, nekretnine). Rezultat je bio rastući deficit trgovinskog bilansa (22.6% BDP-a u 2008.), koji je mogao biti pokriven jedino novim spekulacijama, pozajmicama, stranim kreditima i SDI. U nekom trenutku balon je morao da pukne.

Logika hrvatske dužničke krize je ista kao u “perifernoj Evropi” i intenzifikuje se kroz krizu evrozone u celini.

U evrozoni spasavanje banaka nakon septembra 2008. nije rešilo dužničku krizu, nego ju je samo premestilo na leđa država evrozone, postajući tako kriza javnog duga. Mere štednje, nametnute da bi se otplatili dugovi država

Trenutna ekonomska kriza u hrvatskoj je upravo kriza evropskih integracija pre evropskih integracija. Treći ciklus, ulazak u evrozonu, značiće samo integraciju u krizu evrozone

i banaka, su kroz snižavanje potražnje smanjile načine za vraćanje duga i tako intenzifikovale krizu. Iz tog razloga fiskalni stimulusi iz 2009. i 2011., koji su upumpali novac u bankovni sistem, nisu bili investirani u ekonomiju nego u državni dug sa visokim kamatama. Rezultat je bio stapanje bankovne i državne dužničke krize u jedinstvenu dužničku krizu iz koje niko ne može da pobegne, pri čemu je Grčka samo najslabija karika u evropskom lancu. Kako je trošak državnog zaduživanja rastao, vrednost državnih obveznica je pala, što je dovelo do velikog pada vrednosti aktive banaka, a tako i do pada vrednosti dionica banaka koje su vlade dobile nakon spasavanja. To je dovelo do intenzifikacije krize državnog duga, a to je vrzino kolo bacilo evrozonu na kolena.

Vezivanje kune uz euro

S obzirom na kolaps stranih kredita, hrvatska vlada, kao i vlade Grčke, Španije, Portugalije i Irske, morala je da uvede mere štednje (povećanjem poreza na dohodak (krizni porez) i PDV-a)kako bi mogla da servisira dug prema EU bankama. Ipak, još jednom su, kao i na “periferiji Evrope”, pritisci na potrošnju radnica i radnika, kako bi se pokrio budžetski deficit i otplatio dug, samo produbili recesiju, koja je zauzvrat oborila poreske prihode i povećala potrošnju na socijalne programe, dovevši do spiralnog uzleta nivoa zaduženja i budžetskog deficita.

Narodni bankrot i otkazivanje svih dugovanja, nakon koje sledi nacionalizacija evropskih banaka, ne samo da je prvi korak u rešavanju dužničke krize, nego i prvi korak u borbi protiv političke diktature evropskog krupnog kapitala

Budući da se dug sada pretumbava i da se u narednih pet godina predviđa njegovo smanjenje za samo 10%, ne čudi ni to što je Standard&Poor, u skladu sa drugim glavnim rejting agencijama, krajem 2010. umanjio vrednost hrvatskih dugoročnih državnih kredita na najnižu investicionu ocenu. Kao i na “evropskoj periferiji”, to znači da krediti postaju skuplji, što otežava refinansiranje duga. Spredovi na obveznice u Hrvatskoj su reagovali na naglo povećanje spredova u eurozoni te je spred u julu i augustu povećan na nivo onog u Italiji i Španiji. Udeo kratkoročnog (visokokamatnog) javnog duga je relativno visoko na 10%, što odražava rastuću fiskalnu krizu države. Tako je hrvatska dužnička kriza sada povezana sa dužničkom i bankovnom krizom evrozone i njen budući tok će da bude određen dinamikom potonje, tj. novim talasom finasijske krize.

Stoga, kao u tehnokratskim vladama Grčke i Italije, funkcija hrvatske vlade je samo da spase evropske banke. Da bi se tok EU kredita, nužan za vraćanje dugova EU bankama, održao, prioritet Hrvatske narodne banke (HNB) je i dalje stabilnost kune. Indeksacija kune na evro funkcioniše kao garancija da dug neće da se istrgne kontroli ili da mu se redukuje vrednost zbog inflatornih pritisaka. Takođe, HNB je redukovala minimum potrebnih deviznih rezervi sa 20 na 17 procenata da bi olakšala nestašicu kredita i potakla likvidnost bankovnog sektora.

Takođe je smanjila kamatne stope komercijalnih banaka na prekonoćne depozite sa 0,5 na 0,25 procenata u martu 2011. da bi se stimulisalo pozajmljivanje.

Recesija je nagrizla kvalitet aktive EU banaka, ukupni odnos nefunkcionalnih kredita (NPL) dostigao je 11%, dok je odnos NPL u korporativnom sektoru u decembru 2010. iznosio 18%. Pritom, vlada je već morala da rekapitalizuje jednu banku u državnom vlasništvu do iznosa od okvirno 450 miliona evra. EBRD je nedavno izvestio da bankovni sektor i dalje ostaje prilično zavisan o spoljašnjem finansiranju i da je stoga podložan sve većem riziku zaraze i bekstva kapitala. Kao i u evrozoni, dužnička kriza banaka preti da intenzivira dužničku krizu države. Jer, dok su mere koje je preduzela hrvatska vlada zacelo potakle profite banaka, jaka kuna je zaprečila rast kroz izvoz koji bi bio potreban za smanjivanje duga, dok su mere štednje smanjile unutrašnju potražnju.

Ključ za razumevanje krize je uloga snažne kune, koja je indeksirana prema vrednosti evra. Strani krediti privukli su visoke kamatne stope. Ovi krediti mogli su biti otplaćeni jer je kuna apresirala sa visokim kamatnim stopama, držeći korak u odnosu na evro. Na taj način strani krediti su subvencionisali uvozni bum koji je tokom 2000-ih gurao ekonomiju unapred. Međutim, kako je kuna apresirala ugušila je prekogranična izvozna tržišta. Tako je sam mehanizam rasta istovremeno izmicao tle ispod hrvatske industrije i otvorio rastući trgovinski jaz.

Potreba za održanjem pariteta kune prema evru kako bi se predupredilo nekontrolisano razmotavanje dužničke spirale samo produbljuje dužničku krizu. Jaka valuta nameće ono što se naziva “internom devalvacijom”, odnosno štednju kao jedini način otplate duga. Privreda se nalazi na sečivu noža, između slampa i kraha.

Stoga je neizbežan zaključak da drugi ciklus evropskih integracija pre evropskih integracija predstavlja integraciju u evropsku dužničku ekonomiju. Jedini rezultat monetarne konvergencije sa evrom je bio gubitak kompetitivnosti u odnosu na evropski kapital i transfer vrednosti evropskim bankama, tj. strukturalno neodrživa trgovina i dužnička kriza. Dalja integracija će samo da intenzifikuje takve trendove, kao što može da se vidi iz slovenačkog iskustva.

Slovenija, žrtva EU

Ovde ćemo tvrditi da je sadašnja dužnička kriza Slovenije odraz krize integrisanja u EU.

Monetarna unija naterala je slabije ekonomije sa slabijim valutama, poput Grčke ili Slovenije, da fiksiraju svoje valute na višim nivoima, nivoima jačih ekonomija sa jačim valutama, poput Nemačke, učinivši tako svoj izvoz manje konkurentnim. Ovo je dovelo do porasta disbalansa širom evrozone, jer je nemački izvoz, basiran na intenzivnijoj eksploataciji radne snage i višem nivou tehnoloških inovacija i sastava kapitala, otvorio ogromne trgovinske deficite
nazadnijim zemljama na svojoj periferiji.

Slovenački izvoz, koji opskrbljuje proizvodne industrije Nemačke, Italije i Austrije, imao je koristi od buma iz 2000- ih. Ipak, Slovenija nije bila u stanju da cenu radne snage drži na toliko niskom nivou kao njeni nemački, austrijski i francuski takmaci, što je dovelo do pada relativne produktivnosti, izraženog u rastućem trgovinskom deficitu. Činjenica da je deficit porastao sa -3.7% u 2006. na -7.1% u 2008. tačno u onom trenutku u kom je Slovenija ušla u evrozonu (2007.) govori dosta. Valutna konverzija izvršila je negativni uticaj na konkurentnost njenih izvoznih proizvoda, otkrivši relativni pad produktivnosti rada. Kao radno-intenzivni proizvođač, Slovenija je sve više gubila bitku sa tehnološki naprednijim i kapital-intenzivnijim proizvođačima, poput Nemačke. Tako je počela da pada u isti obrazac finansiranja svog trgovinskog deficita potrošačkim zaduživanjem, kao i periferne uvozne privrede evrozone.

Od 2007., kada je Slovenija pristupila evru i jeftinim kreditima evrozone, otpočele su orgije pozajmljivanja usmerenog mahom na građevinarstvo, hipoteke i maloprodajne industrije. Dug privatnog sektora odskočio je sa 50.8% BDP-a u 2006. na 82.7% u 2008. Rekordni nivo pozajmljivanja finansirao je talas visoko leveridžovanih otkupa pre- duzeća od strane menadžmenta – tj. ugovoreni dug kojim je isplaćena privatizacija prebačen je na preduzeće – što je propalo onog trenutka kada su berze popadale tokom krize i kada je balon nekretnina pukao. Najveće slovenačko građevinsko preduzeće, Slovenija ceste tehnika, i maloprodajni lanac bele i sive tehnike Merkur, propali su. Problemi su se dodatno uvećali zbog sistema kros-akcionarstva, koji je izvršio posredni uticaj na druga preduzeća i koji su banke morale da otpišu kao kolateralnu štetu, povećavajući teret lošeg duga u svojim knjigama, time izazivajući bankarsku krizu, a sa spasavanjem banaka i krizu državnog duga.

Tako su evropske integracije postavile bombu ispod slovenačkog modela rasta zasnovanog na izvozu. Budući da joj rast zavisi od spoljnih tržišta, Slovenija je sve nesposobnija da se takmiči sa tehnološki sofisticiranijim pro- izvođačima. Rastući životni standard finansiran nekadašnjim rastom stoji kao prepreka daljoj akumulaciji. Ipak, nije očito da bi smanjenje plata moglo da razreši problem konkurentnosti. U uslovima intenzivnog međunarodnog takmičenja, opadajućih profitnih stopa i zasićenih tržišta, radno-intenzivna proizvodnja teži izmeštanju u privrede s jeftinom radnom snagom.

Lekcije koje mogu da se izvuku iz slovenačkog iskustva su jasne. Dalja konvergencija će dalje da smanjuje kompetitivnost hrvatskog izvoznog sektora. Puna konvergencija sa evrom će da rezultira sa nastavljajućim transferom vrednosti evropskim bankama, preko strukturalnog trgovinskog deficita i spoljnog duga. Hrvatska će, kao i Slovenija, da bi mogla da se takmiči na evropskom tržištu, morati da odustane od luksuza socijalne države. Integracija sada znači integraciju u krizu evrozone. A, kao i sa Grčkom, hrvatska dužnička kriza će da bude poluga preko koje će krupni evropski kapital da dođe u posed infrastrukture, obrazovnog, zdravstvenog i penzionog sistema kao kolaterale u otplaćivanju duga.

Zašto je glas protiv EU glas za demokratiju

EU je trenutno uzdrmana do svojih temelja dužničkom krizom evrozone. Nije verovatno da će izbeći novi talas dužničkih kriza i neuspehe banaka, ali ono što je sigurno jeste da će vladajuće klase Evropske unije odgovoriti stežući kaiš dužničkog ropstva i razdvajajući radnike i narode Evrope kako bi ih naterali da plate za krizu.

Pod pritiskom evropskih banaka, hrvatska vlada je lani usvojila detaljan program ekonomskog oporavka da bi mogla da nastavi vraćati dugove i da bi kroz privatizaciju omogućila nove izvore prihoda za evropske banke. Zakon o fiskalnoj odgovornosti iz novembra 2010. u suštini nije nimalo različit od državnog udara koji je ECB, zajedno sa Berlinom i Parizom, izvršio na vlade Papandreua i Berluskonija.

Trenutna faza krize evrozone se tako spaja sa krizom duga države i sa političkom krizom demokratije. Borba protiv dužničkog ropstva tako postaje borba za demokratiju. Narodni bankrot i otkazivanje svih dugovanja, nakon koje sledi nacionalizacija evropskih banaka, ne samo da je prvi korak u rešavanju duhttp://www.blogger.com/img/blank.gifžničke krize, nego i prvi korak u borbi protiv političke diktature evropskog krupnog kapitala, koja se iskazuje kroz mehanizam evra u njegovoj suradnji sa lokalnim elitama. Kako bi se oslobodili, narodi bivše Jugoslavije ne smeju ‘’ući’’ u Evropu, već istupiti iz imperije evropskog kapitala. Ako ćemo se odupreti sopstvenom dužničkom ropstvu, moramo početi da se ujedinjujemo širom našeg regiona, u kome grčki revolt pokazuje da postoji alternativa tiraniji EU.

Andreja Živković član je uredništva mesečnog lista Solidarnost u Beogradu i autor studije evrokrize Nova faza globalne finansijske i ekonomske krize, u Marks21 (ur.), Ustajte Narodi Evrope!, Beograd.