Može li se klimatska kriza misliti?

Strah deluje pozitivno samo ako ga čovek uzme u svoje ruke, ako čovek ne dopusti da ga neko zastrašuje, ako ne dozvoli da strah njime upravlja i možda da ga onesposobi; ako se dakle u povezanosti s hrabrošću u njega unese logika.¹

Ernst Bloch

Na prvi pogled, pitanje ima očigledan odgovor: naravno da može. O skorašnjim klimatskim krizama napisane su stotine članaka i knjiga; njima se bave brojni kolektivi i pokreti; u medijskom se polju, doduše još uvek stidljivo, već neko vreme nagoveštavaju obisi njihovih pojedinih aspekata; na društvenim mrežama sve češće izranjaju navodi i rasprave koje im direktno i/li indirektno svedoče. Čak i u polju parlametnarne politike liberalne partije već decenijama, uključujući i u svojim nazivima, prizivaju dinamiku ove krize, najčešće pod predznakom „zeleno“.

Da li je stoga pitanje izlišno? Da li zaista uspevamo da dosledno promišljamo ono što već dugi niz godina poprima sve jasnije obrise sveobuhvatne krize, koja se danas očituje i u svojim neposrednim, pojavnim oblicima? Od sve učestalijih toplotnih talasa i požara do oluja i nepogoda koja nas sve češće pogađaju, ti se oblici krize više ne mogu ignorisati. Ali kada bi stvar bila tako jednostavna, kada bi se od njenih neposrednih manifestacija tako lako moglo dospeti do sveobuhvatnog promišljanja temeljnih uzroka i procesa koji oblikuju našu egzistenciju, ne bi nam bile potrebne ni nauka ni analitička konceptualna oruđa koja omogućavaju saznajne prodore u horizont savremene krizne situacije.

Stvar je još zamršenija kada uvedemo i momente mistifikacije koji operišu kako na ravni individualnih nazora tako i na ravni kolektivnog okvira, od javnosti do političkih procedura. Ako uprostimo stvar, možemo reći da se ljudsko saznanje sa jedne strane odlikuje potrebom za proširenjem horizonta onoga što je poznato (poslovičnom težnjom za saznanjem), ali isto tako i potrebom da neke stvari sakrije od sebe (tendencijama da se nešto što je izrazito neprijatno potisne i da se tome svim silama usprotivi, da se po svaku cenu, koliko god je to moguće distancira od toga). Na tragu tog uvida u kompleksnost spoznajne dinamike nikle su brojne tradicije promišljanja otpora prema saznanju − od psihoanalize do savremenih teorija poricanja (klimatske krize), kao i neke filozofske poddiscipline poput agnotologije i slično.²

Mogućnost promišljanja klimatske krize odlikuje se upravo ovom dinamikom posebno na individualnom planu. Pored stare Aristotelove teze da „svi ljudi po prirodi teže saznanju“³, operativno je i suprotno načelo – ljudi u situacijama opterećenja teže da od sebe sakriju one uvide koji prete da egzistenciju dodatno opterete još jednim slojem nemoći, bespomoćnosti i obesmišljenja. U društveno-teorijskoj literaturi koja promišlja krize (posebno klimatsku) već se dugo govori o denijalizmu (eng. denialism), negiranju koje se javlja u različitim oblicima i operiše na različitim razinama.⁴

Dosledno i temeljno promišljanje klimatske krize, stoga, zahteva sve momente, određene artikulacije na svim nivoima od individualnog i lokalnog do kolektivnog i globalnog, kao i integraciju mnogostrukih polja znanja (od društvene nauke do klimatologije) u jedinstveni okvir. Globalni karakter krize svakako zahteva globalni pristup; sveobuhvatni okvir stoga predstavlja nužan uslov njenog doslednog i temeljnog promišljanja.

Mi se, međutim, nalazimo u situaciji u kojoj takvi spoznajni okviri izostaju, a naučnim poljem vlada parcijalizacija znanja, dok se znanje o društvu neretko profiliše kao odvojeno od širih slojeva stanovništva, zatvoreno u akademske okvire i nedovoljno artikulisano kao pitanje od šireg društvenog značaja. Ideološki mehanizmi u situaciji krize predstavljaju još jedan aspekt generisanja denijalističkih tendencija i u naučnom polju, poput iluzije da se kriza može tretirati kao čisto tehničko, a ne i političko i klasno pitanje.

Ovde me interesuju upravo procedure nemišljenja i zaprečenja promišljanja krize, nešto što bih označio kao aspekte nemislivosti povodom sveobuhvatnog karaktera klimatske krize.

1.

Prvi aspekt nemislivosti tiče se onoga što bi se na tragu psihoanalitičke tradicije moglo označiti pojmovima potiskivanja i mehanizma odbrane. Negiranje krize, nekih njenih aspekata ili momenata vezanih uz njenu uzročnost, pre svega nam se nameće kao mehanizam odbrane od katastrofalnih učinaka koje takvi saznajni prodori mogu da proizvedu na planu svakodnevne egzistencijalne dinamike. Sve naše individualne aktivnosti odvijaju se pod pretpostavkom barem nekakve stabilnosti sveta kao podloge. Podrhtavanje vere u podlogu, pozadinsku stabilnost društva i okoline, otvara mogućnost gubljenja temeljnih motiva svakog zamislivog individualnog poduhvata. To je mogućnost obesmišljenja bilo kakve životne aktivnosti. Stoga negiranje sveobuhvatne krize ne treba da začuđuje niti da pruža povod za moralizatorske i elitističke trope o „neobrazovanosti“ ili „neinformisanosti“ širokih slojeva stanovništva. Nemišljenje se ovde nameće kao procedura odbrane od dodatnog obesmišljenja već opterećenih životnih prilika u okvirima kapitalističkog režima rada i društvene reprodukcije.

Međutim, tamo gde izostaju mišljenje, kognitivni okvir i stabilna orijentacija, pojavljuje se strepnja. Pojam klimatske anksioznosti koji se pojavio u okvirima psiho-diskursa ukazuje na ovu dinamiku: strepnja je indeks nemišljenja, pokazatelj da se nešto opire promišljanju. Iako, karakteristično za najveći broj pojmova koji nam dolaze iz okvira psihoterapijskih procedura, ovaj pojam može da navede na potrebu za treriranjem kriznih tendencija isključivo na planu individualne psihičke dinamike, on je barem u ovom smislu koristan kao signal jednog od aspekata nemišljenja. Strepnja na koju ovaj pojam ukazuje vezana je uz širu problematiku društvene neizvesnosti, bespomoćnosti i izostajanja institucionalnih okvira za tretiranje kriznih tendencija.

Naravno, treba dodati, dalek je put od pritajenog denijalizma nekog radnika koji jedva spaja kraj s krajem, gde se negiranje sprovodi kao mehanizam odbrane, do otvorenog negiranja ili agresivnog odbijanja (kako to naziva Kara Nju Daget [Cara New Daggett]) nekoga poput Trampa ili čelnika neke kompanije koja se bavi ekstrakcijom i distribucijom fosilnih goriva.⁵ To ne znači da se ovo odbijanje ne može pojaviti, na primer, u bazi Trampovih birača ili unutar nekih društvenih grupa kao odbrambena ideologija, agresivni odgovor na ono što se vidi kao pretnja načinu života koji je duboko prožet potrošnjom fosilnih goriva. Ovo napominjem kako bih naglasio složenost fenomena denijalizma, nemogućnost da se on usko veže za određenu klasnu perspektivu ili društvenu dinamiku. Radi se o veoma rastegljivom (ideološkom) mehanizmu.

2.

Drugi aspekt nemislivosti klimatske krize tiče se onih neizvesnosti i nepredvidljivosti koje se ne mogu razrešiti čak ni na planu naučnosti: sveobuhvatna klimatska kriza otvara neka pitanja na koja možda ne možemo dati nikakav odgovor. Ovaj aspekt je, dakle, vezan uz (ne)mogućnost predikcija razvoja kriznih tendencija na globalnom planu. Naučnici već uveliko tvrde da se povodom klimatske krize krećemo neistraženim teritorijama [uncharted territories], putevima koji su suštinski nepredvidljivi i nepoznati. Razvoj krize je nešto što se ne može u potpunosti sagledavati s obzirom na prethodno istorijsko iskustvo, nešto što se opire utemeljenju u onome već poznatom. To je u najvećoj meri rezultat kompleksnosti sistema zahvaćenog krizom: globalni klimatski sistem sa svim svojim podsistemima i sveobuhvatnim uticajem na gotovo sve aspekte organizovanog društva, od energetske infrastrukture do prehrambene industrije, nije nešto što se može suvereno obrađivati ni u okvirima najnaprednijih naučnih metodologija i modela. Zapanjujuće veliki broj varijabli i potencijalnih scenarija, združen sa do sada neistraženim učincima, predstavlja izvanredan izazov za naučnu obradu i otvara problem granica naučne spoznaje koji, za razliku od prethodno obrađenog aspekta, ne mora da ima nikakve veze sa individualnim nahođenjima odbijanja ili prihvatanja određenih spoznajnih momenata.

Destabilizacija globalnog klimatskog sistema tako otvara prostor sasvim novim nivoima neizvesnosti. Neki primeri su ovde korisni u dočaravanju ovih neizvesnosti. Povećanje koncentracija ugljen-dioksida u okeanima usled antropogenih emisija dovodi do štetnih posledica na ekosistem morskog života, ali se tu stvari nikako ne zaustavljaju. Okeani su čvrsto uvezani sa globalnim meteorološkim sistemom, pa to proizvodi disrupcije u postojećim ciklusima padavina i monsuna. Sve to dalje preti da destabilizuje proizvodnju hrane koja zavisi od ovih ciklusa. Ova gruba ilustracija je samo jedan mali deo slagalice. Ako u obzir uzmemo i logiku prelomnih tačaka (činjenicu da se posle određenog momenta neki sistem može bespovratno kvalitativno izmeniti) suočavamo se sa još većim stepenom neizvesnosti: kao što se voda prilikom postepenog zagrevanja održava u relativno stabilnom stanju, a tek na određenoj tački naglo počinje da ključa, tako i brojni procesi u prirodi mogu do određenog nivoa održavati neki stepen stabilnosti, dok se ne dostigne tačka preloma koja bespovratno vodi u potpuno nepredvidljive situacije. Drugim rečima, nemamo samo posla sa kvantitativnim promenama (poput postepenog zagrevanja) koje se mogu zaustaviti na određenom nivou na kojem će se održati postojeća organizacija, već i sa potencijalno naglim skokovima koji mogu potpuno izmeniti postojeće stanje do neprepoznatljivosti.

Ako se vratimo našem ne baš adekvatnom primeru zbog njegove jednostavnosti: ringla na kojoj se nalazi džezva u kojoj ključa voda se može isključiti, ali se, primera radi, mikroorganizmi u toj vodi koji su izumrli od posledica zagrevanja ne mogu povratiti. Ovaj primer mi je važan upravo zbog momenta ireverzibilnosti i vrlo verovatne nagle eskalacije na određenoj tački, ali i zbog toga što voda ne prestaje da ključa istog trenutka kada se ringla isključi. To je još jedna važna analogija sa emisijama CO₂: potrebna je otprilike jedna puna decenija da bi se emisije ugljen-dioksida do kraja ispoljile u svojim efektima kao što je zagrevanje. U tom smislu sve vreme živimo u nekoj vrsti prošlosti dokle god nastavljamo da emitujemo CO₂.

Da bi se razumela složenost situacije sa eskaliranjem klimatske krize navešću još jedan aspekt njene logike: takozvane petlje ili krugove povratne sprege [feedback loops]. Intuitivan primer iz svakodnevnog života je mikrofonija (output iz zvučnika postaje novi input koji mikrofon zahvata, što se ponavlja u kratkom nizu, i strahovito brzo nastaje poznati netrpeljivi zvuk skičanja).⁶ U kontekstu klimatske krize to izgleda otprilike ovako: povećanje emisija gasova dovodi do zagrevanja koje isušuje velike prašume (poput najveće svetske prašume Amazonije) i izlaže ih (učestalijim i intenzivnijim) požarima. Te prašume imaju bitnu funkciju u apsorpciji ogromnih količina ugljen-dioksida na globalnom planu. Drugim rečima, bez tih područja situacija bi odavno bila mnogo gora. Sada, kada su ti veliki ekosistemi ugroženi emisijama (i deforestacijom drugih industrija), otvara se mogućnost gubljenja upravo tih funkcija apsorpcije, što onda može da dovede do drastičnog i naglog pogoršanja, jer usled emisija nestaje nešto što je do sada apsorbovalo deo tih emisija (što u situaciji raspada i odumiranja zapravo doprinosi emisijama, jer tada i sama prašuma počinje da emituje apsorbovani ugljen-dioksid), te time podupire sam taj proces dalje degradacije i nestajanja drugih sličnih sistema i tako u krug ili bolje reći spiralu koja se širi i zahvata sve više.

Ove sićušne naznake o specifičnoj logici krize samo su bleda i gruba skica procesa koji je oblikuju. Prelomnih tačaka ima puno, a prekoračenje jedne može usloviti i prekoračenje nekih drugih. Povratne sprege su, takođe, brojne, moguće je da postoje i neke o kojima ćemo nešto značajno moći da zaključimo tek u budućnosti.⁷

3.

Odsustvo promišljanja, planiranja i organizovanog odgovora na klimatsku krizu očevidno je u zastrašujućem smislu na primeru evropskih država prilikom toplotnih talasa tokom leta 2026. godine. Od kraja maja do vremena pisanja ovog teksta u državama poput Francuske, Španije, Italije, Velike Britanije zabeleženo je više toplotnih talasa koji su podrazumevali veoma visoke dnevne temperature (u nekim područjima preko 42 stepena Celzijusa), kao i tropske noći tokom kojih temperature ostaju iznad 20 stepeni Celzijusa, a negde se čak nisu spuštale ispod 30. Ono što se desilo deluje neverovatno: ljudi su umirali od zagrevanja, davljenja u rekama u potrazi za rashlađenjem i slično. Procenjuje se da su talasi odneli desetine hiljada života.⁸ Takozvane razvijene zemlje, sa „zelenim“ partijama u parlamentima, pokazale su izuzetnu nespremnost, čak i neku vrstu nezainteresovanosti, da odgovore na prve ozbiljnije nagoveštaje zaoštravanja klimatske krize. Jedini odgovor koji je stanovništvu preostao je individualna inicijativa na planu klimatizacije prostora za život i trka u kupovini klima uređaja za one koji mogu da priušte takav izdatak. Odsustvo klimatizacije javnih institucija poput bolnica širom Evrope tematizovano je u brojnim medijskim izveštajima. Vladajuće klase evropskih država, zaslepljene prospektima rata protiv Rusije, pokazuju potpunu nezainteresovanost za bilo kakav odgovor na zaoštravanje krize temeljnih životnih uslova.

U knjizi Overshoot: How the World Surrendered to Climate Breakdown (2024) Andreas Malm i Vim Karton [Wim Carton] pristupaju savremenom odnosu prema klimatskoj krizi kroz pojam hipoteze o prekoračenju [eng. overshoot conjecture].⁹ Oni to opisuju kao situaciju u kojoj su vladajuće klase naprosto odustale od prethodno međunarodno zacrtanih okvira zadržavanja u granicama povećanja globalne prosečne temperature od 1,5 stepeni Celzijusa u odnosu na predindustrijsko doba, pod pretpostavkom da je ipak moguće bezbedno prekoračenje uz oslonac na buduće tehnologije i globalne manevre koji će situaciju donekle vratiti na pređašnje stanje. Rezon ide otprilike ovako: i ako prekoračimo one tačke koje smo ranije sebi postavili kao granice (Pariski sporazum iz 2015. godine), jer smo došli do nekih naznaka da bi to moglo opasno da ugrozi naš opstanak, sve će ipak nekako već biti u redu, jer dolaze nove tehnologije, a budući upravljači i ingeniozni preduzetnici će to nekako razrešiti. Zato ne treba sada brinuti i ulagati napore u smanjenje emisija CO₂ – narušavati profite ili egzistencijalno ugroziti fosilni kapital, a samim tim i sve što on sukonstituiše – već se opustiti i odustati od promišljanja, prepustiti se ekonomskim strukturnim imperativima akumulacije (fosilnog) kapitala. Let it be!

Ideologija prekoračenja [overshoot ideology], još jedan pojam iz bogatog istraživanja navedenih autora, tako određuje još jedan aspekt nemišljenja krize. Ona je neka vrsta poziva na prepuštanje, jedno lažno, često krajnje cinično, „biće sve u redu“ koje u najvećoj meri dolazi od vladajućih klasnih struktura, ali prevazilazi klasne barijere usled drugih (pomenutih) aspekata.

4.

Posebno je ilustrativan još jedan aspekt temeljne zaslepljenosti koja je karakteristična za kapitalistički rezon koji se isključivo uzda u tehnološka rešenja kao odgovor na svaku zamislivu društvenu kriznu situaciju. Radi se o takozvanom geoinženjeringu kao tehnološkom predlogu za smanjenje emisija gasova staklene bašte, prvenstveno ugljen-dioksida, i manipulacijama sunčevim zračenjem kao strategijom ublažavanja zagrevanja. Geoinženjering je u proteklim godinama poprimio uglavnom dva lica: jedno se tiče implementacije i predloga za razvoj tehnologija koje bi ove gasove prikupljale pre nego što se iz najrazličitijih izvora emituju, a možda i izvlačile postojeći ugljen-dioksid iz atmosfere (carbon capture and storage technologies). U prvom slučaju, ova praksa je već prisutna u nekim zemljama. Radi se o tome da se, na primer, emisije iz dimnjaka proizvodnih pogona filtriraju i skladište u dubokim zemljanim slojevima gde bi trebalo trajno da ostanu. Drugi predlog je implementacija tehnologije koja bi izvlačila postojeći ugljen-dioksid direktno iz vazduha (tzv. legacy CO₂, gas koji već cirkuliše). Iako principijelno nema šta da se zameri, dosezi ovih tehnoloških rešenja su veoma upitni, posebno kada se radi o drugom slučaju.

Drugo, potencijalno mnogo opasnije, lice geoinženjeringa, tiče se tehnoloških predloga pod nazivom Solar Radiation Modification (SRM). Umesto smanjenja ili eliminacije ugljen-dioksida i drugih štetnih gasova staklene bašte, ovde se radi o pokušaju smanjenja zagrevanja planete time što će se sprečiti ili modifikovati učinci sunčevog zračenja, najčešće nekakvim procedurama njihovog blokiranja. Jedan od glavnih postupaka koji se ovde predlaže jeste ubrizgavanje aerosola u atmosferu (Stratospheric Aerosol Injection ili skraćeno SAI) na globalnoj skali. Nepredvidljive opasne posledice ovakvih predloga nešto su što takođe možemo uvrstiti u aspekte nemislivosti na strani „rešenja problema“.¹⁰

Iako ne postoje nikakve indikacije o širokoj implementaciji pomenute „tehnologije u razvoju“, važno je primetiti da neke privatne kompanije već uveliko investiraju u istraživanja vezana uz ove predloge. Među tim kompanijama uveliko prednjači američko-izraelska Stardust Solutions, osnovana u Izraelu 2023. godine, koja je od svog nastanka pribavila 75 miliona dolara za istraživanja na planu solarnog geoinženjeringa.

Malm i Karton u knjizi The Long Heat: Climate Politics When It’s Too Late (2025) navode:

Četrnaestog februara 2024. godine genocid u Gazi bio je u punom zamahu. Toga dana je Wall Street Journal, list koji se dugo ponosi svojim pristupom tajnama politike na Bliskom istoku, objavio reportažu o trećem po redu eksperimentu [u oblasti solarnog geoinženjeringa – L.P.]. „U Izraelu je novonastala firma pod nazivom Stardust Solutions započela testove sistema za disperziju oblaka sitnih reflektivnih čestica na visini od oko 60 hiljada stopa [18 kilometara]“, još uvek u nižim slojevima stratosfere. […] Prema rečima reportera, „oni obavljaju vazdušno testiranje ideje pod nazivom upravljanje solarnim zračenjem [solar radiation management], što je takođe poznato i kao ubrizgavanje aerosola u stratosferu [stratospheric aerosol injection], time što, naprosto, leteći avionima veoma visoko, ispuštaju reflektivne čestice“ – prvi put pod kapom nebeskom. Ako je Wall Street Journal na dobrom tragu, negde na nebu iznad teritorije istorijske Palestine, tokom pokolja hiljada dece, žena i muškaraca na zemlji, dok spavaju u šatorima, stoje u redovima za brašno ili se probijaju kroz prašnjave prolaze kampova, poleće letelica koja u eksperimentu geoinženjeringa ispušta čestice. Kakvo bi to krštenje bilo.¹¹

Takođe, ovi autori razmatraju veze između navedene kompanije i bezbednosnih struktura izraelske države, poput izraelske vojske, policije i obaveštajne službe, ali i vezama Stardust Solutions sa strukturama kao što su CIA, MI5, FBI, kao i vladajućim strukturama Kanade. Ovo su i prve naznake da se radi o jednoj potencijalno veoma militarizovanoj tehnologiji.¹² Iako su zvaničnici kompanije veoma oprezni prilikom javnih najava svojih aktivnosti, insistirajući da se nikakve aktivnosti ne odvijaju na značajnijim razinama izvan laboratorija i da se ništa neće dogoditi bez transparentnog dogovora sa vladama zemalja u kojima se možda planira neki eksperiment, postoje naznake, bojazni i pozivi na istrage¹³ o tome da li se tako nešto već dogodilo u relativnoj tajnosti, posebno kada je u pitanju Palestina – upravo područje koje u savremenoj situaciji koncentriše neverovatne količine najrazličitijih oblika nasilja i nemislivosti, mesto koje se danas najžilavije opire mišljenju i uvreženim kategorijama. U tom smislu je priča o kompaniji Stardust Solutions samo još jedan sloj na platnu već zasićenom nijansama bezumlja. I to jedna je od onih nijansi sa potencijalno globalnim konsekvencama.

***

Sve to znači da početno pitanje nije nimalo izlišno ili besmisleno. Postoje brojne prepreke promišljanju na raznim nivoima artikulacije problema klimatske krize i njenog odmotavanja. Neke od tih prepreka su egzistencijalnog ili psihičkog, neke političkog, ideološkog i ekonomskog porekla, a neke se tiču samih ograničenja naučnog i teorijskog saznanja. Ono što ostaje nesumnjivo jeste to da će dalji razvoj krize uveliko zavisiti od društvenog organizovanja usmerenog na prekid emisija, pre svega ugljen-dioksida, što u suštini znači na prevladavanju kapitalističkog načina proizvodnje kao globalno dominantnog sistema i građenje alternative koja će morati da u obzir uzme ograničenja prirodnih uslova opstanka čovečanstva nauštrb profitne logike kapitala i beskonačne akumulacije vrednosti, te da uloži enormne napore u promišljanje, planiranje i restauraciju onoga što se još uvek može spasiti. Kako god nazvali taj sistem, u njemu se stvari moraju postaviti radikalno drugačije u odnosu na postojeće stanje.

Literatura:

Aristotel, Metafizika, Paideia, Beograd, 2007.

Bloch, E., Politička mjerenja, Svjetlost, Sarajevo, 1979.

Brand, U., Wissen, M., The Imperial Mode of Living: Everyday Life and the Ecological Crisis of Capitalism, Verso, London/New York, 2021.

Daggett, C. N., Pertomaskulinitet: fosilna goriva i autoritarna želja, Udruga Bijeli val, Zagreb, 2024.

Henley, J., At least 35,000 excess deaths recorded in Europe’s back-to-back heatwaves, The Guardian, 25 Aug 2026.

Malm, A., Carton, W., Overshoot: How the World Surrendered to Climate Breakdown, Verso, London/New York, 2024.

Malm, A., Carton, W., The Long Heat: Climate Politics When It’s Too Late, Verso, London/New York, 2025.

Niiler, E., Scientists Resort to Once-Unthinkable Solutions to Cool the Planet, Wall Street Journal, 14 February 2024.

The Palestinian Initiative for Climate Strategy, Geoengineering Press Release, February 25, 2025.

Petković, L., O društvenom i klimatskom denijalizmu, Slobodni Filozofski, Jul 2025.

Salecl, R., Strast za neznanjem, FMK, Beograd, 2023.

Tech News Briefing, Could Geoengineering Cool the Planet?, Wall Street Journal, 15 February 2024.

Bilješke:

1
Bloch, E., „Strah i nada u našem vremenu“ u: Politička mjerenja, Svjetlost, Sarajevo, 1979, str. 245. ↩︎
2
Samo jedna skorija referenca: Salecl, R., Strast za neznanjem, FMK, Beograd, 2023. ↩︎
3
Radi se o prvoj rečenici Metafizike (Met. 980a21): Aristotel, Metafizika, Paideia, Beograd, 2007, str. 3. ↩︎
4
O raznim oblicima klimatskog denijalizma videti: Petković, L., O društvenom i klimatskom denijalizmu, Slobodni Filozofski, Jul 2025. ↩︎
5
Vidi: Daggett, C. N., Pertomaskulinitet: fosilna goriva i autoritarna želja, Udruga Bijeli val, Zagreb, 2024. Kada je u pitanju agresivni klimatski denijalizam viših klasa zemalja centra videti: Brand, U., Wissen, M., The Imperial Mode of Living: Everyday Life and the Ecological Crisis of Capitalism, Verso, London/New York, 2021, posebno šesto i sedmo poglavlje ↩︎
6
Ovde se radi o primerima pozitivnih petlji povratne sprege. ↩︎
7
Pored devet planetarnih prelomnih tačaka, u širim zahvatima je do sada prepoznato preko 25 prelomnih tačaka ili bar izuzetno ranjivih sistema, te više desetina krugova povratne sprege, od kojih neki nose naznaku nesigurnih povratnih sprega [uncertain feedback loops] za koje još uvek nije sigurno da li će ublažiti ili ubrzati ekološku krizu, tj. da li će to biti pozitivni ili negativni krugovi povratne sprege. ↩︎
8
Henley, J., At least 35,000 excess deaths recorded in Europe’s back-to-back heatwaves, The Guardian, 25 Aug 2026. ↩︎
9
Malm, A., Carton, W., Overshoot: How the World Surrendered to Climate Breakdown, Verso, London/New York, 2024. ↩︎
10
Zagovarači ove tehnologije često je upoređuju sa simuliranjem vulkanske aktivnosti. Naime, vulkan emituje čestice koje blokiranjem sunčevih zraka postižu određen efekat hlađenja. To hlađenje je, međutim, privremenog karaktera, a blokirana toplota se nakon toga uvek ispolji i to brže nego što bi to inače išlo bez ikakvih intervencija. U tom smislu, prekid ubrizgavanja čestica predstavlja stalnu opasnost sa potencijalno katastrofalnim posledicama, čak i ako bi sama tehnologija bila implementirana bez drugih problema. ↩︎
11
Malm, A., Carton, W., The Long Heat: Climate Politics When It’s Too Late, Verso, London/New York, 2025, str. 285 i dalje. Navedeni čanci iz Wall Street Journal: Niiler, E., Scientists Resort to Once-Unthinkable Solutions to Cool the Planet, Wall Street Journal, 14 February 2024; Tech News Briefing, Could Geoengineering Cool the Planet?, Wall Street Journal, 15 February 2024. ↩︎
12
Solarni geoinženjering će se po svemu sudeći razvijati na osnovama postojeće vojne infrastrukture imperijalističkih sila. Od aviona koje bi ta tehnologija koristila u svrhe raspršivanja reflektivnih čestica u nižim slojevima stratosfere do globalnog dosega, odnosno, mogućnosti da se tehnologija implementira na globalnoj razini, sve upućuje da je za sada jedini kandidat za ozbiljno razmatranje zapravo američka vojska. ↩︎
13
Na primer: The Palestinian Initiative for Climate Strategy, Geoengineering Press Release, February 25, 2025. ↩︎

Može li se klimatska kriza misliti?

Bilješke:

Vezani članci

Fusnote

Posljednje objave

Bookmarks