Unija malih plaća

Aprila 2010. pregovaračka trojka sastavljena od predstavnika Evropske komisije, MMF-a i ECB-a, zahtevala je po prvi put od Grčke smanjenje plata u javnom sektoru za 25%. Nedugo zatim, Trojka je intervenisala na sličan način i u Rumuniji, sada i u privatnom sektoru: juna 2010. vladi u Bukureštu je naloženo da pokrene reformu radnog i prava kolektivnog pregovaranja, da bi se smanjili troškovi zapošljavanja i da bi zarade postale fleksibilnije.[1]

U decembru 2011, Trojka je prvi put zahtevala od Grčke smanjenje minimalne zarade u privatnom sektoru. Juna iste godine, Evropska komisija je upozorila Belgiju u vezi sa odredbama o indeksiranoj zaradi (automatsko prilagođavanje plata prema stopi inflacije), i da u Belgiji troškovi rada rastu brže nego u okolnim zemljama.[2]

Grčka, Rumunija, Belgija – očigledno je da EU u centar svoje strategije za borbu protiv krize sve više pomera stanje u sektoru zarada. Brisel upozorava države članice da moraju smanjiti visinu zarada, mada u Mastrihtskom ugovoru, koji je kao dodatni protokol priključen ugovoru o Evropskoj uniji i koji je 1. novembra 1993. stupio na snagu, u članu 2.6 stoji odredba da se podrška i dopuna nacionalnih socijalnih politika kroz EU ne odnose na zarade, pravo udruživanja, pravo na štrajk i na pravo poslodavca na lockout (sprečavanje radnika da dođu na posao). Ova ograničenja preuzeo je i Lisabonski ugovor.

Iako sama Unija nema nikakve nadležnosti nad politikom zarada, nove mere EU koje se donose na budžetsku i kontrolu zaduživanja imaju baš ovo u vidu, to jest cilj im je uvođenje “ograničenja i kontrolisanja zarada”. Ovaj uticaj ranije je bio prilično diskretan i odvijao se bez direktnog mešanja u unutrašnju politiku zemalja članica. Sada se to promenilo.

Novi briselski kurs, prema rečima Žozea Manuela Baroza[José Manuel Barroso], predsednika Evropske komisije, nije puka krizna epozoda: “Ono što se sada dešava jeste tiha, postepena revolucija ka čvršćem ekonomsko-političkom upravljanju. Države članice su prihvatile – i uvažile – da se na evropske institucije moraju preneti veće nadležnosti.”[3]

Vlade su odlučile da na evropskom nivou koordinišu međusobne politike i da sprovedu restriktivnu politiku u pogledu zarada. Već u martu 2011., dogovoreni Evro plus pakt postarao se za eroziju nadležnosti partnera u kolektivnom pregovaranju. Novim ograničenjima godišnjeg budžetskog deficita i visine državnog duga – koja bi prema nemačkom modelu trebalo da budu uneta u ustave pojedinih država članica – EU želi da se umeša i u kolektivne ugovore unutar država članica, ne bi li sprovela svoju ideju o disciplini zarada.

Zakonodavni paket za ekonomsko političko upravljanje (Sixpack), koji je krajem septembra 2011. donet u Evropskom parlamentu, snabdeva Euro plus pakt – koji je bio samo međudržavna deklaracija – mogućnošću izricanja pravnih sankcija.

Ovaj pravni okvir, koji se sastoji od šest evropskih zakonodavnih mera, instaliran je u velikoj žurbi i u potpunoj diskreciji. Pod nadzorom Generalne direkcije za ekonomiju i finansije (DG Ecfin), nacionalnih ministarstava za ekonomiju i Evropske centralne banke, trebalo bi da posebna tabla za bodovanje pozove na uzbunu čim makroekonomska neravnoteža ili gubitak konkurentnosti u nekoj od zemalja članica postanu ozbiljni. Ako se neka država ne drži preporuka, mogla bi da bude i finansijski kažnjena.

Indeks koji bi trebalo da prikazuje ovu ekonomsku ravnotežu nije neutralan u pogledu zarada. Kao odlučujuća veličina važe, naime, troškovi po jedinici rada – a ne kvote zarada. Prva vrednost odslikava razvoj u nivou zarada u jednoj zemlji u odnosu na visinu zarada u drugim zemljama, a druga meri raspodelu dohotka između rada (plate) i kapitala (dobitka).

U stvari radi se – što izraz “konkurentno sposobni” samo prikriva – o sve većoj konkurenciji između evropskih radnika unutar Unije, koja bi prema svojim javno proklamovanim ciljevima trebalo da podstakne kooperaciju između država članica.

Evropa dobija novi model, nemački, koji je tokom prvih pet godina 21. veka, za vreme vlade Gerharda Šredera [Gerharda Schrödera], restrukturiran u tom smeru. “Nemačka je u poslednjih 10 godina uradila izvanredan posao”, divila se u martu 2010. bivša ministarka finansija Francuske, Kristin Lagard [Christine Lagarde]. “Nemačka je unapredila svoju konkurentnost i značajno smanjila troškove rada.”[4]

Septembra 2010. Nemačku je pohvalio i tadašnji predsednik Evropske centralne banke, Žan Klod Triše [Jean-Claude Trichet], naglasivši da su se nemački preduzetnici brzo prilagodili globalizaciji: “Posebno obraćanje pažnje na troškove proizvodnje i uvođenje reformi koje su ekonomiju učinile fleksibilnijom, moglo bi da posluži kao primer njenim susedima.”[5]

Gerhard Šreder je ubrzo dobio nadimak “Drugar šefova” (Genosse der Bosse), jer se njegova borba za veću konkurentnost završila socijalnom katastrofom. Ovde treba napomenuti da je nemačka deflatorna politika konkurentnosti – čitaj podsticanje izvoza smanjivanjem zarada – upravo pravi primer toga kakva ne treba da bude evropska saradnja.

Nemačka je otpočela sa ovakvom politikom krajem devedesetih objašnjavajući njeno uvođenje padom produktivnosti i pogoršanim trgovinskim bilansom uzrokovanim ponovnim ujedinjenjem. U međuvremenu su se svi ti brojevi ponovo vratili u zeleno – ali po koju cenu? “Izgradili smo najveći sektor niskih plata koji postoji u Evropi”, rekao je Šreder u januaru 2005. na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu.

Upravo je fleksibilizacija tržišta rada (“Hartz-IV” zakoni) doprinela povećanju siromaštva u Nemačkoj. Rad na određeno vreme razvio se u potpuno samostalan sektor; pomoć za nezaposlene je smanjena; umesto toga ima sve više tzv. “mini poslova”. Danas se 40% zaposlenih nalazi u “netipičnim”, a otprilike jedna trećina u “nesigurnim” radnim odnosima. Istovremeno, 6.5 miliona Nemaca radi za takozvane male plate, koje iznose manje od 10 evra na sat.

Odnosi između dohodaka regularno zaposlenih nisu više tako stabilni kao ranije. Među svim OECD zemljama, između 2000. i 2009. u Nemačkoj je zabeležen najsporiji rast neto zarada. Realne zarade (ako se oduzme inflacija) su čak pale za 4,5 posto, dok su u istom tom periodu u Francuskoj plate porasle za 8,6 posto, a u Finskoj za 22 posto.

Nemačka bi mogla da se proglasi za uzoran model, kada bi se ignorisala činjenica da Nemci mogu da prodaju samo ono što njihovi partneri mogu da kupe.[6] Nemački izvoz zavisi od potrošnje u okolnim zemljama, a ona zavisi od kupovne moći stanovništva ovih zemalja. Viškovi u trgovinskom bilansu uslovljeni su trgovinskim deficitima drugih. U uvodniku Fajnenšal tajmsa[Financial Timesa], Martin Volf [Martin Wolf] izvodi zaključak da “Nemačka mora postati manje nemačka”, da bi prebrodila krizu.[7]

Gurue iz Brisela to uopšte ne zanima: oni zahtevaju da se drugi ugledaju na Berlin. Ali time se oni služe jednom odavno prevaziđenom logikom. Osamdesetih je evropski monetarni sistem (EWS) praktično vezao nacionalne valute za nemačku marku. Time su druge države postale podređene novčanoj i budžetskoj ortodoksiji nemačkih čuvara valute.

Tada su države članice imale dve strategije kako bi smanjile troškove proizvodnje: devalvaciju valute ili politiku stabilizacije (putem plata i poreza). Tome je došao kraj kada su 1992. Mastrihtskim ugovorom uvedeni određeni konvergencijski kriterijumi, neoliberalno obojena koordinacija pojedinih ekonomskih politika, koja je odražavala odnos moći među velikim zemljama EU.

Godine 2002. došao je evro. Francuska je želela jedinstvenu valutu kao garanciju za uključenje ponovo ujedinjene Nemačke. S druge strane, Helmut Kol [Helmut Kohl] je uspeo da se izbori za Evropsku centralnu banku po nemačkom modelu, sa naglaskom na stabilnosti.

Prema Mastrihtskim kriterijumima, budžetski deficit nije smeo biti viši od 3 posto, a državno zaduženje nije smelo preći 60 posto BDP-a. Uz to, države je trebalo da teže visokom nivou stabilnosti cena (godišnja inflacija nije smela biti veća od 1,5 posto iznad prosečne stope inflacije u tri zemlje sa najnižom inflacijom). Tada za plate još uvek nisu bile predviđene nikakve smernice.

Uvođenje još uvek virtuelnog evra početkom 1999. označilo je zaokret.[8] Zajednička valuta oduzela je državama mogućnost da svoju konkurentnost podižu devalviranjem svoje valute, oduzevši im istovremeno i mogućnost da utiču na svoju konkurentnost drugim mehanizmima vezanim za kurs. Time su zarade postale jedina varijabla kojom su se mogli smanjiti troškovi proizvodnje. To je značilo konstantan pritisak na kupovnu moć evropskih radnika.

Politika kolektivnog pregovaranja je time u osnovi izmenjena. Ona je postala pretežno defanzivna. Pod pritiskom mera restrukturiranja i rastuće masovne nezaposlenosti, mnogi evropski sindikati (pre svega nemački) korigovali su svoje zahteve na dole.

Pošto su pregovarali pod pretnjom opadajuće nacionalne konkurentosti, više se nisu bavili povećanjem plata, već očuvanjem radnih mesta. S time je išlo smanjenje broja kolektivnih ugovora u određenim industrijskim granama, što se može videti na ogromnom broju kolektivnih ugovora donetih od strane poslodavaca, koji su prihvaćeni radi očuvanja radnih mesta, uz ustupke vezane za duže radno vreme.

Duže radno vreme znači niže troškove zarada. To zna i Žan Lapaje [Jean Lapeyre], tadašnji generalni sekretar evropskog saveza sindikata (EGB). On je objasnio uzdržavanje sindikata od zahteva za povećanje plata u ovoj fazi visoke nezaposlenosti širom EU, koja se kretala između 12 i 13 odsto, rečima: “Mislili smo da to činimo u interesu zaposlenih. Istovremeno smo osećali da su nas poslodavci izdali i prodali zato što je nivo zarada i dalje padao, bez istovremenog poboljšanja stanja na tržištu rada.”

Pod ovim novim uslovima plate su obesmišljene. Dok su ranije bile u najboljem smislu reči objekat političkog pregovaranja, danas su se pretvorile u samo jednu od varijabli za zaustavljanje inflacije i povećanje konkurentnosti. Odlučujuće pitanje o preraspodeli dohotka izgubilo je na značaju.

Na nivou EU, ekonomsko-politički akteri rado pomeraju diskusiju o ekonomskim alternativama u političku sferu. Oni apeluju na “odgovornost” socijalnih partnera, čiji prioritetni interes mora biti smanjivanje troškova rada. “Socijalni partneri u državama članicama bi trebalo da budu odgovorni”, kaže se u preporuci Evropskog saveta iz 2001., “i da zaključuju kolektivne ugovore u skladu sa opštim principima koji su određeni dugoročnim ekonomsko-političkim perspektivama.”[9]

Od kada je tema zarada u Briselu skinuta sa socijalno-političke agende, prešla je u oblast zajedničke ekonomske politike. Na ovom nivou međutim, makroekonomska ograničenja dopuštaju samo organizovani damping zarada. Pošto su u ovom trenutku u okviru prava EU ne naziru kolektivni pregovori na nivou cele EU, niti harmonizovanje zarada na gore, ostaje samo jedna tema za diskusiju: prilagođavanje na dole.



Bilješke

(1) Pismo namjere rumunjske vlade MMF-u, 16. lipnja 2010.
(2) European Commission, “Assessment of the 2011 National Reform Programme and Stability Programme for Belgium”, EC staff working paper, Brussels, 7. lipnja 2011.
(3) Odgovor na pitanje postavljeno nakon govora naslovljenog “The European Union and multilateral global governance” na European University Institute, Firenza, 18. lipnja 2010.
(4) “Lagarde au Conseil des ministres allemands”, Le Figaro, Paris, 30. ožujka 2010.
(5) “‘Les pays de la zone euro doivent faire des efforts’”, Le Figaro, 3. rujna 2010.
(6) Oko 40% izvoza Njemačke odlazi u zemlje Eurozone.
(7) Vidi Martin Wolf, “We can’t all be Germany” and “A disastrous failure at the summit”, Financial Times, London, 10. ožujka 2010. i 14. prosinca 2011.
(8) Vidi Antoine Schwartz, “The single currency that was no such thing”, Le Monde diplomatique, englesko izdanje, siječanj 2012.
(9) Council of the European Union, “Council Recommendation of 15 June 2001 on the broad guidelines of the Economic Policies of the Member States and the Community”, Official Journal L 179/1, 2. srpnja 2001.