Kultura otkazivanja: kritika ili napad?

Ima li kultura otkazivanja (cancel culture, call-out culture) politički-analitički potentno mesto u arsenalu levih strategija ili se ni u čemu ne razlikuje od ličnog napada na određene osobe? Da li se u njoj mogu pronaći novi oblici borbe protiv rasizma, seksizma, transfobije i sličnih problema u javnom prostoru ili se u njoj ne nalazi ništa više od iracionalnih izliva besa i optužbi koje reprodukuju nepoverenje prema takvim stavovima i politikama? Da li se kulturi otkazivanja pripisuje kritički potencijal ili se radi o razračunavanju sa neistomišljenicima_cama? Da li je „povlačenje podrške“ izraz glasa naroda ili opresiranih skupina, ili otvara prostor za bujanje onlajn satanizovanja bez ozbiljnijeg propitivanja i dokazivanja?

Natalie Wynn, filozofkinja, politička analitičarka i YouTuberka poznatija kao ContraPoints, u svom video-eseju o kulturi otkazivanja Canceling nastoji osvetliti neke od odgovora na ova pitanja i analizira neke od kontradikcija te najčešćih tropa koji se vezuju uz ovaj fenomen.

Prvi trop koji Wynn locira, analizirajući nekoliko slučajeva kenselinga (uključujući i sopstveno otkazivanje koje je doživela nakon jedne saradnje), naziva pretpostavkom krivice, što otkazivanje delom smešta u diskurs prava, uračunljivosti i krivice. Međutim, dok se u uvreženom pravnom razumevanju postupka protiv osobe optužene za prekršaj ili zločin pretpostavlja nevinost, pre nego što se bilo šta dokaže, u kulturi otkazivanja se često radije insistira na krivici pre bilo kakvog dubljeg zalaženja u analizu gesta zbog kojeg se vrši otkazivanje. Kada se neki gest jednom označi kao problematičan, najčešće je nakon toga veoma teško pokazati ga u drugačijem svetlu, bez obzira da li za to ima opravdanih razloga. Na taj način, stvar je manje-više zapečaćena, osoba stigmatizovana i moraće da se suoči sa određenim posledicama, jer je u slučaju otkazivanja optužba već dokaz.

Drugi trop koji Wynn adresira u vezi sa otkazivanjem jeste apstrakcija. Ukoliko, primera radi, neko u javnosti iznese šalu na račun neke marginalizovane grupe, taj se gest, bez pažljivijeg sagledavanja konkretne šale ili izjave, apstrakcijom može prevesti u tvrdnju da je osoba iznela rasistički/seksistički/homofobni i tome sličan stav. Iako postoje slučajevi u kojima se može nesumnjivo i na prvi pogled utvrditi da se radi o problematičnom gestu, postoje i slučajevi u kojima nam to ne može biti jasno bez detaljnijeg ispitivanja, na primer kada se radi o greški u izražavanju, nerazumevanju određene situacije i slično. Nerazumevanje bi, takođe, valjalo razlučiti od govora mržnje, što je suptilniji postupak za koji u kulturi otkazivanja često nedostaje prostora.

Treći trop koji karakteriše fenomen otkazivanja se može nazvati esencijalizacijom. Kultura otkazivanja najčešće nema nameru da gestove koje označava kao problematične podvrgne ozbiljnoj kritici i(li) analizi, već pravi skok od gesta ka osobi. Ako je, na primer, neko izjavio nešto što može uputiti na rasistički intoniran govor, veoma brzo se dolazi do suda u kojem se osoba koja je to izjavila proziva rasistom. Dakle, od izjave se odmah esencijalistički zaključuje o trajnijim karakteristikama osobe.

Četvrti trop Wynn naziva pseudo-moralizam ili pseudo-intelektualizam. Na ovoj se tački pita u kojoj se meri namera onih koji sprovode otkazivanje može opisati u terminima pokušaja da se zaista nešto promeni ili neko suoči sa posledicama svojih političkih gledišta, te da ih u tom procesu istinski promeni, nakon čega zaključuje da se veoma često radi o nekim drugim motivima ili ličnim interesima, koji sa preobražajem stavova nemaju mnogo dodirnih tačaka, iako se kriju iza njih.

Peti trop: nema opraštanja. Ovde se Wynn pita da li je ispravljanje greške u okviru kulture otkazivanja uopšte moguće. Uprkos ponekim izvinjenjima i sličnim pokušajima, odgovor je najčešće – ne. Izvinjenje se vidi kao očajnički pokušaj da se (sebično) ublaže efekti otkazivanja ili se ono prosto odbacuje kao neiskreno, neautentično i slično. Ako je neko napisao nešto politički nekorektno na Twitteru, teško da će to otvoriti ozbiljan drugarski razgovor u kojem se toj osobi nastoji ukazati na implikacije njegove izjave, ona odmah zaslužuje onlajn ostrakizam i to se gotovo nikada ne oprašta.

Šesti trop se odnosi na tranzitivna svojstva otkazivanja. Ako se osoba ‒ sa kojom neko sarađuje ili se na bilo koji način može dovesti u vezu sa njom ‒ vidi kao problematična, samim tim se problematičnim čini i onaj ko sa tom osobom sarađuje. Ovo dovodi do stigmatizovanja i otkazivanja saradnika_ca i prijatelja_ica. Posledice otkazivanja, prema tome, mogu se preneti i na osobe bliske onoj koju se otkazuje. U slučaju Natalie Wynn posledice su trpele osobe koje sa njom sarađuju ili joj pružaju podršku, a potom, lančano, i osobe koje su tim osobama bliske itd. To znači da neko može biti izložen efektima otkazivanja bez realnog učestvovanja u gestu koji je označen problematičnim: otkazan_a je iako nema nikakve veze sa time, već samo lično poznaje osobu koja ga je učinila.

Sedmi po redu navedeni trop nije usko vezan uz kulturu otkazivanja, ali bi u njoj mogao doći do izražaja. Radi se o onome što Wynn naziva dualizmom. Otkazivanje dovodi do veoma grube binarne podele na dobre i loše osobe, na one koji su na strani problema i onih koji se istom protive. Pritom se dobija utisak i da su svi koji su prepoznati na strani onih „loših“ u podjednakoj meri „loši“.

Pored navedenih tropa, ovde su se dotakla još neka bitna pitanja u okviru kulture otkazivanja, kao što su ona o tome da li otkazivanje podjednako pogađa one koji pripadaju višoj klasi u odnosu na kreatore_ke sadržaja na internetu koji joj ne pripadaju te da li u ovim strategijama možemo detektovati odraze klasnog antagonizma. Čini se da bi kultura otkazivanja u slučajevima sukoba onih koji putem ovih strategija pokušavaju „odozdo“ da uzdrmaju one koji zaposedaju neke privilegovane pozicije, poput bogatih javnih ličnosti ili akademske elite, mogla biti demokratična alatka. Međutim, pokazalo se da se za osobe iz više klase posledice otkazivanja najčešće svode na umanjivanje popularnosti, ali uglavnom im ne mogu naneti veću štetu. To ipak nije slučaj ukoliko se otkazuju osobe iz niže klase i marginalizovanih grupa.

Da bi transformativni potencijali ukazivanja na nekorektne diskurse u borbama protiv rasizma, seksizma, homofobije, transfobije itd. u javnom i onlajn prostoru došli do izražaja, čini se da je potrebno nešto više od emotivno nabijenog kritizerstva: kritika.

[LP, MS]