Ljudi bez empatije su užasno problematičan društveni činilac

Što podrazumijevaš pod pojmom „politička ekologija“? Koji su za tvoje poimanje njezini teorijski i praktični prioriteti?

Političku ekologiju vidim kao jedno od čvorišta društvenih i prirodnih disciplina koje se bave pitanjima prirodnog okruženja, društvenih struktura, kulturnih praksi i reprodukcije društva te politike i političkog aktivizma koji pretenduju na promenu institucionalne konfiguracije i uopšte svakodnevnih praksi, bilo pojedinačnih zajednica, bilo društva u celini. U savremenom kontekstu, političku ekologiju vidim kao korektiv stare levice koja je verovala u rast – doduše u drugačiji model rasta, ali i dalje u rast. U suštini, marksizam i politička ekologija bi danas trebalo da budu komplementarni, dakle da daju celovitiju sliku sistemske problematike, ali i da se međusobno koriguju u smislu da se marksizam ne bi sveo na neki vulgarni ekonomizam, a politička ekologija da ne bi ostala fokusa fiksiranog na hijerarhije i autoritete koje često adresira bez da pritom ima u vidu klasne odnose koji stoje u temelju tih hijerarhijskih struktura.

Govoriti o prioritetima političke ekologije dosta je nezahvalno, u smislu da je čak i kontraproduktivno jer neretko dovodi do zanemarivanja određenih dimenzija, teorijskih pristupa, potencijalnih aktera, to jest bitno nam je da se sve to analizira sistemski, da se procesi razumeju kao sistemski procesi i da se na taj način misle alternative. U tom smislu, dakle, politička ekologija mora biti kockica u mozaiku teorijskih artikulacija problematičnosti aktuelnog sistema društveno-ekonomskih odnosa koji će ukazati na povezanost klasne, rodne, rasne i ekološke problematike, ali će ujedno adresirati i one segmente tih pitanja koja nisu isključivo nešto što proizlazi iz kapitalističkog načina proizvodnje, već je stvar istorijski nataloženih verovanja i praksi koje se moraju prevazići i smeniti humanijim, pravednijim i održivijim setom principa.

Na samom početku teksta koji si upravo objavila u zborniku Vratimo socijalizam u igru navela si da je za održivost sistema nužan raskid s kapitalocentričnošću i antropocentričnošću. Neki autori, primjerice Jason W. Moore, sadašnje doba nazivaju kapitalocenom, dočim drugi, primjerice brojni teoretičari degrowtha, to osporavaju i tvrde da je riječ o antropocenu. Što za tebe znače kapitalocentričnost i antropocentričnost? Koje su razlike između ovih koncepata?

Kapitalocentrična vizura, dakle, znači da se društvene prakse i procesi vrednuju u odnosu na značaj za kapital, pri čemu se poturaju mere u interesu krupnog kapitala kao da je zapravo reč o nekom opštem interesu. Tako društveni i ekonomski napredak svodimo na BDP umesto da se bavimo kvalitetom života, a obrazovanje, recimo, posmatramo kroz pitanje zapošljivosti, odnosno njegove isplativosti na tržištu rada. Dakle, kapitalocentričnost je zapravo odlika perverzne ekonomije kojoj smo mi podređeni, umesto da ekonomija bude instrument za zadovoljenje naših potreba, dakle potreba društva kao celine. Međutim, čak i da obrnemo red stvari, to ne znači da će se time automatski iskoreniti razne prakse štetne po prirodno okruženje. Dakle, u tom smislu mislim da je važno praviti razliku između kapitalocentrične i antropocentrične perspektive i insistirati na pozicioniranju društva u ekološki i etički prihvatljiv seting u odnosu na prirodno okruženje.

E sad, ovde bih htela da napravim osvrt na pojam antropocena koji naglasak stavlja na „Čoveka sa velikim Č“, kao uzročnika katastrofalnih poremećaja u ekosistemu. Iako je ovo tačno na nivou razmatranja uticaja vrsta na prirodno okruženje, nije ni blizu zadovoljavajuća analiza stanja,

u smislu da se odgovor mora tražiti kroz analizu društvenih odnosa uspostavljenih unutar ljudskog društva. Hoću reći da se ne može uzeti čovek kao neka homogena skupina, nego je potrebno adresirati pitanje šta se dešava unutar tog ljudskog društva, kakvi su odnosi unutar njega.

Stoga marksisti opravdano kritikuju površnost narativa o antropocenu jer fokusiranošću na ljudsku vrstu kao takvu gube se iz vida ekonomski činioci koji su doveli do ovakvog stanja u prirodnom okruženju, to jest, na taj način se oni koji upravljaju kapitalom i političkim procesima oslobađaju odgovornosti i stvara se lažna slika da svi podjednako doprinosimo eko-katastrofi. Dakle, narativ o antropocenu ne uzima u obzir odnose moći te mogućnost ili nemogućnost donošenja odluka i upravljanja resursima bez čijeg razumevanja ne možemo adekvatno targetirati uzroke problema i zaista konstruktivno misliti alternative.

Da ne bude zabune, nisam sklona pristupu da sve zavisi od „velikih igrača“, jer time prosto oduzimamo delatni potencijal običnih ljudi koji su zapravo pokretačka snaga promena odozdo. Meni je zanimljivo kako se ponekad, u nekim segmentima, odnosno nekim levičarskim krugovima postavlja prema nekim zelenim pitanjima – to se kreće u rasponu od toga da je zeleno pitanje često nešto što se percipira da će se „spontano“ rešiti ako se prvo obračunamo sa aktuelnim ekonomskim strukturama, što ide dalje do neke potpune nezainteresovanosti za ovu problematiku ili uopšte odbijanja da se promišljaju alternativne zelene prakse pod prečesto navođenim izgovorom da je reč o pukom moralisanju i „agresivnom“ nametanju drugačijeg „životnog stila“.

Jedna je od tema kojima si se bavila i tema socijalne isključenosti. Kako povezati društvenu inkluziju i crveno-zelenu politiku, odnosno političku ekologiju koja bi imala emancipatorni, a ne samo transformativni potencijal?

Ako proces transformacije sistema simplifikovano posmatramo kroz tri etape, kako sam to postavila u pomenutom tekstu, gde je prva etapa mobilisanje, odnosno formiranje i kontinuirano delovanje kolektivnih aktera koji se razvijaju odozdo, zatim gde je druga etapa razvijanje i učvršćivanje demokratskih mehanizama i struktura za delovanje, a treća faza ukorenjivanje elemenata novog sistema, odnosno uspostavljanje novih podsistema – u takvom nekom okviru o inkluziji možemo govoriti između prve i druge etape. Zašto? Inkluzija znači da neko ko ima određenu moć i resurse daje određeni prostor onima koji su marginalizovani, tj. da oni sa više moći uključuju u postojeće strukture one sa manje moći.

U sadašnjem sistemu, inkluzija je poduhvat koji za cilj, u principu, ima smanjenje negativnih efekata ekonomskih i političkih odnosa. Neke „inkluzivne“ mere su zapravo nastavak, vrlo često, urušavanja socijalne države u smislu da pokušavaju, kroz neke inkluzivne strategije i politike da se ranjive društvene grupe uguraju bukvalno u ekonomske tokove, bez da se zaista osnaže, čime se ujedno oni „skidaju sa grbače države“. Nasuprot tome, država bi trebala da netržišnim putem zadovolji njihove potrebe, a ne da na njih prebaci odgovornost za zadovoljenje tih potreba. Umesto takvih sadašnjih politika, crveno-zelena politika ne treba da nameće odozgo neka „gotova rešenja“, što je zapravo i nemoguće u sadašnjem kontekstu, jer je reč o nerešivim problemima koji su proizašli iz kapitalističkog sistema, odnosno kapitalističkog načina proizvodnje. Dakle, crveno-zelena politika mora da omogući onima koji su sada marginalizovani da artikulišu svoje potrebe i težnje i da ravnopravno sa drugim društvenim skupinama rade na izgradnji solidarnog održivog društva.

Ovakva promena paradigmi i transformacija društvenih struktura i sistema znači zajedničko učenje, preispitivanje i promišljanje participativnih i solidarnih struktura, a upravo prolazak kroz te procese znači stvaranje nekih novih struktura koje bi trebalo da budu emancipatorne, zajedno sa samim tim procesom. Ukoliko, pak, dođe do okoštavanja pojedinih struktura usled monopolisanja određenih pozicija i resursa, što se već desilo pri prošlom pokušaju izgradnje socijalizma, emancipatorni potencijal nestaje. Dakle, da bi se predupredio takav scenario, u prvoj i drugoj fazi je neophodna konstantna samorefleksija unutar pokreta i tu politička ekologija može dati ključan doprinos kroz analize postojećih praksi te njihovih dometa i izazova.

U posljednje vrijeme na marginama zelenih seminara mogu se čuti kritike, zasada još nedovoljno artikulirane i glasne, da zelena agenda ne uključuje dovoljno feminističku agendu, ali ni feminističku epistemologiju. Što bi ti rekla o odnosu feminizma i političke ekologije, odnosno što bi – vizavi ženskog pitanja – političkoj ekologiji bilo nužno uzeti u obzir?

Zavisi na koju zelenu agendu misliš. Dakle, od ekofeminizma 1980-ih do savremenih, u najširem smislu levih, zelenih kolektiva, žensko pitanje jeste jedno od ključnih i feminizam je jedan od principa i vrednosti zelenog pokreta. To, doduše, u različitim političkim kontekstima i na različitim tačkama ideološke skale levih pozicija znači i različite pristupe ovoj problematici: od zahtevanih kvota, odnosno mesta u strukturama rezervisanih za žene, do adresiranja ekonomskih, ekoloških i socijalnih problema kroz feminističku prizmu.  Doduše, nije ni da je feministička scena nešto homogeno i potpuno neproblematično. Dakle, i tu ima dosta prostora za „zalevljivanje“ i „ozelenjavanje“.

Dakle, u hegemonom diskursu nema informacija o tome šta je zapravo radničko, žensko i zeleno pitanje i iz tog razloga zeleni, feministkinje i levičari generalno moraju da se izbore da teorijski nivo političke ekologije, feminizma i marksizma prevedu na nivo svakodnevne komunikacije, to jest da uspostave diskurs koji apostrofira raskid sa praksama eksploatacije ljudi, posebno žena i devastiranja prirodnog okruženja i to tako što adresira međuzavisnost svih ovih aspekata. To zahteva dalje povezivanje i dalji zajednički rad, pod čime podrazumevam učenje iz dosadašnjih iskustava ovih pokreta, potpuno raskidanje sa praksom da se događaji koje pominjem segmentišu na leve, feminističke, zelene ili LGBT+ delove. To znači da, kojim god pitanjem da se bavimo, razmatramo šta to znači za različite grupacije, kako ga adresirati iz feminističke, leve i zelene perspektive istovremeno i kako obezbediti uključenost svih zainteresovanih aktera. Da se razumemo, čak i na levici to može da bude bolan proces u smislu razmontiravanja hijerarhijskih mikrostruktura unutar pokreta, ali definitivno su vidljivi pozitivni pomaci u tom smeru u proteklih par godina.

Zašto je iz zelene perspektive politički važno vegetarijanstvo?

Preformulisala bih tvoje pitanje u „zašto je iz leve zelene perspektive važno veganstvo“. Iz moje perspektive, misliti vegetarijanstvo kao neku ultraprogresivnu politiku je kao zalaganje za socijaldemokratiju i neki kapitalizam sa „ljudskijim likom“, odnosno pristajanje na određeni nivo nasilja koji se smatra neophodnim iz nekog razloga. Dakle, ako hoćemo održiv proizvodni sistem sa najmanjim mogućim ekološkim otiskom i najhumanijim mogućim praksama, onda je veganstvo ono što nam treba. Tu je negde zanimljivo da je čak i UN izdao izveštaj u kome se preporučuje preorijentacija na ne-mesnu i ne-mlečno zasnovanu ishranu u cilju zaustavljanja devastirajućih efekata na planetu, koji proizlaze iz proizvodno-distributivno-konzumerističkih praksi mesnih i mlečnih industrija i njihovih konzumenata. Hoću reći, ako strukture poput UN-a furaju vegetarijansku priču, mi svakako moramo ići dalje od toga. Dakle, pitanje ishrane i upravljanja prirodnim resursima samo je jedna od dimenzija veganskog pristupa proizvodnji, raspodeli i potrošnji. No treba naglasiti da tu nije reč samo o načinu ishrane, već o generalnom odnosu prema stvarima koje konzumiramo i prema praksama u kojima učestvujemo.

Obzirom da se kulturno oblikovane percepcije i prakse ne mogu ekspresno zameniti novim, vegetarijanstvo može biti početni stepenik ka drugačijim navikama i praksama, ali nikako nije ultimativni cilj. Vegetarijanstvo ne znači da samim tim što ne konzumirate proizvode od mesa ne učestvujete u lancu nasilja koje se vrši nad životinjama, na primer, u mlečnoj industriji koja je jedna od najkrvavijih jer podrazumeva nasilnu oplodnju ženki, stresno odvajanje od mladunaca koji ili završe u mesnoj industriji ili postaju deo mlečne industrije i onda su dalje osuđeni na život u lošim uslovima, bolne muže,

izloženost varvarskim medicinskim intervencijama i nasilnoj smrti na kraju. Dakle, konzumiranje bilo čega životinjskog porekla znači uključenost u lanac zlostavljanja svesnog bića i ujedno doprinosi enormnom ekološkom otisku koje ove industrije stvaraju tokom proizvodnje hrane za te životinje, tokom izgradnje i održavanja kapaciteta za njihov uzgoj i upotrebu te dalje kroz distribuciju i prodaju proizvoda krajnjim korisnicima.

Dodatno je važno to da na scenu stupa i pitanje razvoja i upotrebe novih tehnologija koje bi trebalo da omoguće zadovoljenje ljudskih potreba bez zlostavljanja i korišćenja životinja. Naravno, upotreba novih tehnologija je u tesnoj vezi sa distribucijom resursa i dobara u društvu, tako da, kada zagovaramo promenu sistema društvenih odnosa, treba da promišljamo i kakvu tehnologiju razvijamo i kako da je koristimo za zadovoljenje potreba ljudi bez da zlostavljamo druga svesna bića.

Dakle, pitanje veganstva je i etičko i ekološko i tehnološko i ekonomsko i socijalno pitanje, a time i političko pitanje. Nažalost, insistiranje na veganskim praksama se neretko percipira kao razmaženost te se etiketira kao neki buržujski životni stil i slično, a to je zapravo negde dobar lakmus emancipatornih dometa određenih politika i postojanja, odnosno nepostojanja, samorefleksije u levim i zelenim krugovima. Dakle, sve ovo može sad nekako da deluje i šizofreno i na sve strane, ali ako zaista želimo sistemsku promenu i pravedno održivo društvo, onda se promena mora misliti holistički, a ne ekonomistički. Konačno, kada govorimo o novom društvu, nisu važni samo ekonomski odnosi, koji su svakako jedna od ključnih determinanti svih drugih praksi – važni su nam i ljudi kao takvi. Kada je o tome reč, onda ne smijemo smetnuti s uma da su ljudi bez empatije užasno problematičan društveni činilac.

Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2016. godinu.

Dijelovi intervjua prikazani su u prilogu o političkoj ekologiji osme epizode edukativno-mozaične emisije „Promjena okvira“, emitirane 25.11.2016. na TV Istra te uskoro dostupne na SkriptaTV-u.