Klasni karakter protesta protiv režima: o upadljivom odsustvu radničke klase
I u petom valu prosvjeda protiv Vučićevog režima, nezadovoljstvo se prelijeva na ulice, ali ono što upadljivo izostaje jeste šira podrška radničke klase i siromašnih. Parlamentarna opozicija zapravo nije ta koja dominira aktivnostima, ali jest srednja klasa, čija mjesta popunjavaju i studenti_ce. I dok liberalna inteligencija potencijalna savezništva ili rascjepe između srednje i radničke klase tumači vrijednosno, prije svega kroz elitističke pretpostavke o nedostatnoj političkoj kulturi, autor teksta ovo analizira kroz društveno-ekonomske procese restauracije kapitalizma u Srbiji.
Dobar pedigre ne laže
Pjer Paolo Pazolini, Pismo studentima1Dostupno na: https://primolevicenter.org/printed-matter/march-1968-pierpaolo-pasolini-to-the-students-at-valle-giulia/
Decembar 2024. godine ostaće obeležen studentskim blokadama koje su zahvatile maltene sve fakultete u Srbiji. Ovako široka protestna mobilizacija studenata, neviđena još od studentskih protesta 90-ih godina, nesumnjivo predstavlja najveću krizu legitimiteta režima Aleksandra Vučića i postavlja najveći unutrašnje politički izazov sa kojima se suočava naprednjačka vladajuća klasa. Zahtevi koje su studenti postavili pred vlast, kreću se u legalističkim okvirima i tiču se prvenstveno objavljivanja kompletne dokumentacije o rekonstrukciji železnice, kao i procesuiranja odgovornih za napade na protestante iz redova SNS-a.2Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1.11.2024. usmrtio je 15 ljudi i teško povredio još dvoje. Uzrok pada bile su neregularnosti na rekonstrukciji stanice u periodu od 2021 do sredine 2024. Nepodredno nakon pada vlast je odbijala da preuzme bilo kakvu odgovornost, što je izazvalo talas protesta građana, prvo u Novom Sadu, zatim i u ostalim gradovima Srbije. Najsnažniji izraz protesti su dobili u vidu blokada fakulteta koje su zahvatile sve univerzitete u zemlji. U momentu pisanja ovog teksta, blokade i dalje traju, dok se na liniji režimskih i opozicionih medija vodi polemika o tome da li su zahtevi ispunjeni ili ne. Ipak, namera ovog teksta nije da se polemiše o njihovom ispunjenju ili neispunjenju, budući da niz analiza u liberalnim medijima već ukazuje na „manjkavosti“ reakcije vlasti.3 Dostupno na: https://www.istinomer.rs/analize/zasto-zahtevi-studenata-nisu-ispunjeni/ Umesto toga, tekst nastoji da na istorijsko-materijalistički način postavi pitanje o klasnoj strukturi mobilizacija protiv naprednjačke vlasti, te umesto pitanja o (ne)legitimnosti zahteva, postavljamo pitanje o opštem ideološkom okviru u kojem fungiraju ti zahtevi.
Dobro početno mesto za to bi mogla biti izjava Snježane Milivojević, profesorke sa Fakulteta političkih nauka, koju prenosi Glas Amerike:
Mi smo svedoci dugogodišnjeg urušavanja demokratije i sada se više kriza zgusnulo u jednu opštu društvenu krizu i na svim tačkama preti da sistem zaista ne funkcioniše. Izgleda da su građanke i građani odlučni da se ovoga puta svi izbore za to da se stvari nekako koriguju i da ne dođe samo do političkih smena, nego da se kroz višestruke sisteme kažnjavanja odgovornih u stvari ojačaju institucije i da u budućnosti sistem nekako funkcioniše.4Dostupno na: https://www.glasamerike.net/a/akcija-zastani-srbijo-petnaest-minuta-tisine-pad-nadstresnice-novi-sad-snjezana-milivojevic-vesna-vojvodic/7908527.html
Naime, ova izjava deluje „zdravorazumski“, odnosno, čini se kao da tu ničeg nema spornog, niti ičega što protivreči iskustvu. Država treba da ima svoje institucije, institucije treba da obavljaju svoj posao u svojim nadležnostima, a vrhovna institucija predstavničke demokratije kroz koju se manifestuje narodna volja, treba da obezbedi smenjivost vlasti koja se o ta ograničenja ogreši. Ono što je podrazumevano u izjavi je da je temelj za demokratiju postavljen, da se gradio, međutim da je od 2012. godine sve veća koncentracija vlasti u rukama jednog čoveka krenula da urušava taj sistem, rađajući plodno tle za korupciju i opštedruštvenu krizu.
U temelju ove izjave stoji predstava o idealnom neutralnom karakteru društva, u kom treba da se posreduju različiti interesi društvenih aktera. Upravo „nezavisne institucije“, odnosno „pravna država“, sile su neutralnosti koje treba da obezbede ovu ravnotežu koja je narušena u toku Vučićeve vlasti. Ukoliko je pravna država, odnosno njeno odsustvo, briga svih nas, nameće se pitanje zašto protesti protiv uzurpiranja države, korupcije i koncentracije vlasti ne dovode do šire mobilizacije svih društvenih slojeva. Pogledamo li istorijat protesta protiv Vučićevog režima, počevši od protesta „protiv sistema“ 2017, zatim opozicionih protesta „1 od 5 miliona“ iz 2019, preko protesta protiv neodgovornog upravljanja kovid merama 2020, te protesta „protiv nasilja“ iz 2023. nakon zločina u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar i selu Duboni, uz određene varijacije, oni su u centru imali koruptivni karakter vlasti, urušavanje „institucija i pravne države“. Frustrirani impotentnošću opozicije, koja ne uspeva da ostvari idejno i akciono jedinstvo, nezadovoljstvo se preliva na ulice, gde mase atomiziranih individua ipak ne uspevaju da stvore neki vid trajnijeg organizovanja koji bi ugrozio pozicije vlasti.
Ono što je upadljivo izostajalo jeste podrška drugih društvenih grupa, pre svega radnika, ovakvim vidovima protesta. Povučemo li paralelu sa građanskim protestima protiv Miloševićevog režima, podsetićemo se da je nakon neuspelih uličnih protesta 1991. te 1996-97. upravo štrajk rudara iz rudnika Kolubara, pokrenut 29. septembra 2000. godine, bio prekretnica ka događajima koji su usledili 5. oktobra. Naime, nakon razotkrivanja izborne krađe u prvom krugu predsedničkih izbora, opozicija je pozvala građane na generalni štrajk. Odziv 7.000 rudara iz rudnika Kolubara koji su činili stub energetskog sistema zemlje, došao je kao iznenađenje i za samu opoziciju, a perspektiva restrikcija struje usled štrajka rezoružao je Miloševićev režim.5Goran Musić, Radnička klasa u tranziciji 1988-2013, str 25, dostupno na: http://stage.rosalux.rs/sites/default/files/publications/Goran_Music_Radnicka_klasa_Srbije.pdf Četvrtog oktobra, građani obližnjeg Lazarevca i opozicioni aktivisti probijaju policijsku blokadu i pridružuju se radnicima, što je predstavljao uvod u masovne demonstracije u Beogradu 5. oktobra na kojima je konačno srušen Miloševićev režim.
„Kulturalni savez“ radnika sa Vučićem
Ako upitamo liberalnu inteligenciju za odgovor zašto sličan vid kooperacije srednje i radničke klase protiv vladajućeg režima danas izostaje, nailazimo na odgovore koji se koncentrišu oko vrednosnih pitanja. U istraživanjima vezanim za političke orijentacije i klasne samoidentifikacije, rezultati se često oblikuju tako da pokazuju vrednosni rascep između srednje i radničke klase na osi autoritarnog-demokratskog, koji implicira poteškoće u njihovom političkom objedinjavanju. Tako, empirijsko israživanje klasne identifikacije Mladena Lazića i Jelene Pešić, iz 2018, pokazuje da: „preovlađujuća autoritarna (nedemokratska) orijentacija zabeležena je samo kod NKV (nekvalifikovanih, prim aut V.M.) radnika i poljoprivrednika… dok pripadnici ostalih grupa jasno podržavaju politički pluralizam. Ipak, treba reći da najveći otklon od autoritarne orijentacije ne pokazuje vladajuća grupacija (predstavnici političke i ekonomske elite) već grupacija stručnjaka, najbrojniji sloj unutar srednje klase.“6Milan Lazić i Jelena Pešić, “Stabilizacija kapitalističkog poretka u Srbiji i prihvatanje liberalnih vrednosnih orijentacija”, u: Stratifikacijske promene u periodu konsolidacije kapitalizma u Srbiji, str 205, dostupno na: https://isi.f.bg.ac.rs/wp-content/uploads/2020/01/Mladen-Lazi%C4%87-Slobodan-Cveji%C4%87-prir-Stratifikacijske-promene-u-periodu-konsolidacije-kapitalizma-u-Srbiji.pdf
Prateći logiku ovih analiza, mogli bismo zaključiti da je režim Vučića koji, prema liberalnim analitičarima, zadobija autoritativne elemente, biva prijemčiviji „nižim“ slojevima stanovništa, odnosno da korespondira sa njihovim „inherentnim“ autoritativnim tendencijama. Analizirajući slične nalaze Lazićevih istraživanja iz 2013. godine, u kontekstu izostanka socijaldemokratske alternative Radivoje Jovović, docent na Fakultetu Lazar Vrkatić i pokrajinski poslanik Partije slobodnih građana, navodi da:
(…) država nije uložila suštinski napor da izmeni autoritarnu političku kulturu nasleđenu iz perioda pre 2000. godine – niti medijskim niti obrazovnim ni drugim politikama… Nikada se nije desio bazični društveni konsenzus, temeljni dogovor o osnovnim vrednostima nastajućeg demokratskog društva, kao što nikada nije definisan jasan raskid sa negativnim iskustvima prošlosti. Rečju, ne može se očekivati da radnik ima kristalisane stavove kada političke elite, čime i celokupna javna stvarnost, nisu rešile prethodna civilizacijska pitanja.7Radivoje Jovovic, Radnička klasa i mogućnosti socijaldemokratije: slučaj Srbije, u: Socijalna demokratija u Evropi i koncept dobrog društva dostupno na: https://library.fes.de/pdf-files/bueros/belgrad/12951.pdf
Dakle, izostanak političke kulture, koja se po elitističkim pretpostavkama treba emanirati odozgo prema dole, ostavila je radničku klasu u pred-petooktobarskom stanju, spremnu da prigrli autoritativnu vlast Aleksandra Vučića. Daleko eksplicitnija je Vesna Pešić koja bez ustezanja kaže ono što drugi liberalni intelektualci_ke najčešće stavljaju u oblande kada govore o radničkoj klasi:
Režim je na socijalnom terenu ostao sam i uspešno stavio pod kontrolu pre svega radničku klasu, ali i sve građane koji pate od nesigurnosti, nemaštine, trpe samovolju i ne mogu da reše osnovne potrebe, a oni čine društvenu većinu. Ja bih dodala da je Vučićev režim i u kulturalnom savezu sa ovim slojevima: oni se vezuju za moć i autoritarno su orijentisani.8https://pescanik.net/otvaranje-debate/
Dakle, ako je u pitanju „kulturalni savez“ kako navodi Pešić, ostaje neizvesno kako je moguć proboj srednje klase iz izolovanosti u svojim demokratskim vrednostima. Kako bi došli do odgovora, pokušaćemo da odbacimo ovu vrednosnu perspektivu i stvari stavimo u optiku društveno-ekonomskih procesa u poslednih dvadeset godina restauracije kapitalizma u Srbiji.
Nastanak i nestanak radničkog otpora u „tranzicionom čistilištu“
Ako postavimo pitanje zašto izostaju oblici šireg radničkog otpora vlasti, možda je najbolje da se vratimo u vreme kada je tih otpora zaista i bilo, a koji su potisnuti u sećanjima liberalnih intelektualaca. Studija Gorana Musića o radničkoj klasi u tranziciji iznosi da je:
Samo u leto 2009. zabeleženo je pedeset radničkih štrajkova u kojima je učestvovalo oko 32.000 štrajkača. Bilo je dana tokom te krizne godine kada se paralelno odigravalo i po 30 štrajkova u različitim delovima zemlje. Većina njih bili su štrajkovi dugog trajanja, čiji se kraj nije nazirao mesecima, ako ne i godinama. Ukupno više od stotinu firmi je prošlo kroz štrajk tokom 2009. godine.9Goran Musić, Radnička klasa u tranziciji 1988-2013, str 43, dostupno na: http://stage.rosalux.rs/sites/default/files/publications/Goran_Music_Radnicka_klasa_Srbije.pdf
Ovaj štrajkački talas koji je preplavio Srbiju u godini u kojoj je trpela posledice svetske ekonomske krize, neretko se prelivao sa fabričkih pogona na ulice i u institucije države. Radikalnost ovih štrajkova najbolje ilustruje primer radnika fabrike „Zastava Elektro“ iz Kragujevca, koji su zauzeli lokalnu gradsku skupštinu, policijsku stanicu, kao i Agenciju za privatizaciju u Beogradu, te u periodu od juna do decembra 2009. deset puta uzastopno blokirali železničku prugu ka Skoplju.
Na prvi pogled, deluje kao ofanzivni izraz radničkog herojstva u odbrani svojih prava, međutim, realnost nam govori da je pre u pitanju očajnički trzaj radničke klase koja u procesu deindustrijalizacije tokom prve decenije 21. veka gubi uslove svoje materijalne reprodukcije. Odlučnost koju su radnici i radnice imali_e u ovoj turbuletnoj godini, pre svega je izraz krajnjeg očaja. Kako dalje navodi Musić, „indikativno je da su mnogi štrajkači blokirali železničku prugu tako što su svoja tela položili preko šina kao simbol kolektivnog radničkog samoubistva“. Pre toga, april iste godine donosi potresne scene kada predstavnik 1.500 radnika tekstilne industrije „Raška“, Zoran Bulatović, zabarikadiravši se u prostorijama društva tekstilnih radnika_ca odseca prst sa sopstvene leve ruke. Bulatovićeva izjava „Odsekao sam sebi prst zato što smo gladni”10 https://www.danas.rs/vesti/drustvo/predsednik-sebi-odsekao-prst/, kao i fotografije njegove osakaćene ruke, daće pečat stanju u koju je radničku klasu dovela deindustrijalizacija izazvana ubrzanom privatizacijom u prvoj deceniji nakon petooktobarskih promena.
Šta je dovelo radničku klasu Srbije u takvu poziciju? Korupcija i nemar državnih insitucija svakako su bili na meti radničkih protesta, međutim oni predstavljaju tek posledicu šireg procesa ubrzane obnove kapitalizma na našim prostorima, odnosno integracije tržišta u svetske tokove kapitala i pozicioniranja na (polu)periferiji svetskog sistema. U svojoj studiji o Direktnim stranim investicijama, Radenković navodi najopštiju formulu ovog globalnog procesa:
Internacionalizacija kapitala sve više zavisi od eksploatacije slabo plaćenog rada, jer su profiti veći kada se maksimalno izvlači višak vrednosti uz minimalne troškove rada. Ova logika ide u korist razvijenih zemalja. Kako zemlje u razvoju i nerazvijene zemlje nemaju dovoljno sredstava za industrijalizaciju, prisiljene su da uvoze kapital.11Ivan Radenkovic, Strane direktne investicije u Srbiji, str 6, dostupno na: https://rosalux.rs/wp-content/uploads/2022/04/118_strane_direktne_investicije_u_srbiji_ivan_radenkovic_rls_2016.pdf
Dakle, kako bi se Srbija integrisala u sistem internacionalizovanog kapitala, bilo je neophodno da se razmontira industrijski sistem koji se planski gradio na bazi relativno nezavisnog razvoja u procesu socijalističke modernizacije, kako bi se mesto ustupilo restrukturiranju ekonomije na osnovama zavisnosti od potreba kapitala iz razvijenih zemalja. Srpska ekonomija prolazi kroz tzv. „šok terapiju“, kada se među prvim potezima DOS-ove vlasti sklapa „Aranžman o produženom finansiranju“ sa MMF-om. U skladu sa ovim sporazumom, Đinđićeva vlada uvodi niz strukturnih reformi i monetarnih politika usmerenih na stabilizaciju valutnog kursa, liberalizaciju carinskih ograničenja (spoljne trgovine), liberalizaciju režima stranih investicija, te ubrzanu i potpunu privatizaciju. I dok su neoliberalni ideolozi nove vlasti ubeđivali građane kako će priliv stranih direktnih investicija (SDI u nastavku) doneti modernizaciju te povećati konkurentnost privrede, a liberalizacija uvoza povećati potrošačku moć stanovništva, srpska industrija je tonula u ambis. Suočeni sa konkurencijom uvoznih dobara mala i srednja domaća preduzeća su gubila tržišnu bitku, time terana u stečaj i likvidaciju, čime se pravdala njihova potcenjenost u ubrzanoj privatizaciji. Ova preduzeća skoro po pravilu nisu mogla da prežive privatizaciju koja se dešavala u spletu interesa vlasti i domaćeg kapitala. Domaći kapitalisti, čiji je kapital neretko poreklom iz švercersko-ratnoprofiterskog miljea devedesetih, skoro po pravilu nisu bili zainteresovani za obnovu proizvodnje, već demontažu i rasprodaju postojećih zaliha, mašina, te objekata i zemljišta fabrika. U ovim likvidacijama preduzeća, radnici bi se našli, kako to Musić formuliše, na „tranzicionom čistilištu“. I dalje bi bili formalno zaposleni, ali im se ne bi isplaćivali plate i doprinosi. Razmere zloupotreba su bile tolike, da je pravni sistem morao da reaguje. Prema podacima Agencije za privatizaciju, u periodu od 2001. do 2014. poništena je svaka četvrta privatizacija.12Nada Novaković, Radnički štrajkovi u Srbiji od 1990. do 2015., str 117, dostupno na: https://rosalux.rs/wp-content/uploads/2022/04/142_radnicki_strajkovi_u_srbiji_od_1990_do_2015_nada_novakovic_rls_i_ifdt_2017.pdf
Nadalje, inostrani kapital koji je ulazio u zemlju u vidu SDI bio je zainteresovan samo za privatizaciju već postojećih profitabilnih preduzeća – cemenatara, pivara, industrija duvana, naftne industrije, telekomunikacija, kao i akviziciju bankarskog sektora. Privatizacije od strane stranih kompanija praćene su masovnim otpuštanjima, međutim, radnici i radnice u ovim preduzećima su barem mogli očekivati održavanje proizvodnje uprkos otežanim radnim uslovima. Budući da se strani kapital ne vodi motivom dugoročnog razvoja, već motivom maksimalne ekstrakcije profita u kratkom i srednjem roku, logičan izbor je bio preuzimanje već profitabilnih sektora privrede sa gotovom infrastrukturom, gde nije bilo potrebno mnogo dodatnog ulaganja. Neoliberalni ideolozi su ubeđivali građane da će greenfield SDI, odnosno investicije u projekte bez prethodne infrastrukture iliti „nove fabrike“, biti rešenje za nezaposlenost. Međutim, ukupna vrednost ovih investicija od 2001. do 2011. godine iznosila je nešto manje od 4 milijarde evra, pri čemu je manje od trećine (1,09 milijardi) bilo usmereno u proizvodni sektor. Većina tih sredstava otišla je u sektore nerazmenjivih dobara, kao što su bankarstvo, osiguranje, telekomunikacije, nekretnine, maloprodaja i drugi.13Ivan Radenković, Strane direktne investicije u Srbiji, str 67.
Bilans prodora kapitala u vidu SDI u kontekstu ubrzane privatizacije prve decenije 2000-ih godina je bio takav da se broj zaposlenih smanjio za 450.000 u periodu od 2000-2015, dok je industrijska proizvodnja 2012. bila na nivou svega 38,4 % od one iz 1989.14https://vreme.com/projekat/kada-i-kako-je-propala-industrija-u-srbiji/ Slika postaje još dramatičnija ukoliko se pogleda učešće industrije u ukupnom bruto društvenom proizvodu: u 2010. godini, ono je iznosilo 21.4%, u 2001. učešće je bilo 30%, a u 1991. oko 44%.15https://www.horizonti.ekfak.kg.ac.rs/sites/default/files/Casopis/2015_1/SR/Vladimir_Micic.pdf
Paralelno sa gubljenem materijalne baze radništva, polje političke reprezentacije se sužavalo. Sa jedne strane, tzv. nezavisni sindikati, odnosno antimiloševićevski sindikati iz ‘90ih, poput sindikata Nezavisnost, i sami su potpali pod neoliberalnu ideologiju, očekivajući dugoročni boljitak od reformi. Sa druge strane, državni sindikati, poput Saveza samostalnih sindikata Srbije stavili su se u funkciju novih vlasti. Kako navodi Musić:
…umesto da se okrene svojem članstvu za podršku, SSSS (Savez samostalnih sindikata Srbija, prim. aut) je nastavio da traži sponzorstvo vladajućih stranaka. Problem je bio u tome što su glavni postmiloševićevski politički igrači bili relativno nezainteresovani za njegove usluge. Za razliku od stare SPS, najveće političke partije iz bivše opozicije nisu imale ideološku vezu sa radničkom politikom i nisu računale sa industrijskim proleterijatom kao značajnim delom svog biračkog tela.16Goran Musić, Radnička klasa u tranziciji 1988-2013, str 25.
Ovakva situacija prouzrokovala je pad radništva u članstvu sindikata, a njegova uloga se polako marginalizovala gde se pretvarala u birokratizovanu strukturu čiji su interesi drugačiji od radničkih. Radenković suštinu transformacije sindikata u periodu restauracije kapitalizma sumira u sledećem:
Sindikati su gurnuti u ulogu posrednika i predstavnika u „socijalnom dijalogu” i upravo zbog toga – zbog posredovanja između poslodavaca i države – udaljavaju se od uloge nosioca klasne borbe i pretvaraju u organizacije za disciplinovanje radničke klase.
Politički uspon i pad srednje klase
Uprkos katastrofi deindustrijalizacije kroz koju je radnička klasa potpuno devastirana i ostavljena na vetrometini liberalizovanog tržišta rada, između socijalnih programa prekvalifikacije i sive ekonomije, opšti životni standard ipak beleži blagi rast. Naime, beleži se značajan rast u uslužnom sektoru, u koji se ulilo oko 60% SDI u tom periodu, a posebno dolazi do buma u visokoprofitabilnim sektorima usluga telekomunikacija i bankarstva. U podružnicama inostranih kompanija otvaraju se prilike za visokokvalifikovane stručnjake, među kojima izdvaja tanak sloj više srednje klase. Konsolidacija srednje klase se dešava i u javnom sektoru, gde se stabilizuje isplaćivanje plata u zdravstvu, školstvu i administraciji, i čak nekoliko godina raste brže od inflacije. Visoki prilivi kapitala od privatizacija omogućili su širenje budžetskih rashoda u pravcu finansiranja javnog sektora, tako i opštem poboljšanju javne infrastrukture, koja je srednjoj klasi ulivala viziju progresa. Takođe, uvozno orijentisana politika, dovela je do širenja sektora trgovine, gde su rafovi u novim lancima supermarketa bili napunjeni uvoznim proizvodima. Dostupnost kreditiranja su podsticale širenje potrošnje, a visoke kamatne stope su garantovale bankama visoku profitabilnost.
Ovakva situacija se reflektuje na političku scenu Srbije, čineći delikatnu ravnotežu u koja je omogućila reprodukciju sistema i nove vladajuće klase. Međutim, tenzije usled društvenog raslojavanja, iz godine u godinu, sve više su pretile da tu ravnotežu naruše. Dok je zapadni kapital davao podršku svakoj opciji koja je spremna da nastavi kurs ubrzane privatizacije i aranžmana sa MMF-om, frakcije domaćeg kapitala i političke klase nalazili su se u kompeticiji za podelu ostatka „tranzicionog kolača“. Ove dve frakcije okupile su se u bloku stranaka oko Demokratske stranke (u nastavku DS), odnosno bloku stranaka oko Demokratske stranke Srbije (u nastavku DSS). Stranka G17, kao udarna pesnica stranog kapitala u vidu samozvanih „eksperata“, oportunistički se priklanjala jednom ili drugom bloku, i služila kao korektiv u doslednom sprovođenju neoliberalnih politika. Dok se blok oko DS-a oslanjao na podršku liberalnih delova srednje klase, a blok oko DSS-a oslanjao na podršku njenih konzervativnijih delova, rasla je podrška Srpskoj radikalnoj stranci (u nastavku SRS) od strane osiromašenih delova društva, koji su u medijima cinično prozvani „gubitnici tranzicije“. U podeli post-miloševićevskog političkog spektra, SRS je iskoristio priliku da sa nacionalističke demagogije devedesetih premesti akcenat na socijalnu demagogiju, te se nametne kao politički „amortizer“ socijalnog nezadovoljstva, koji će privući široke osiromašene slojeve usled razbijanja bilo kakve adekvatne forme artikulacije radničkih interesa.17Širu raspravu o ovom procesu pomeranja radničke klase u desno može se naći ovde: https://slobodnifilozofski.com/2021/12/srbija-na-desnici-antimoderni-gen-ili-kapitalisticka-transformacija-drustva.html
Ova krhka ekonomska i politička ravnoteža koja je bila uspostavljena u prvoj deceniji nakon petooktobarskih promena, bila je razrušena posledicama svetske ekonomske krize iz 2008. Naime, sama ekonomija je bila postavljena tako da je suštinski zavisila od kontinuiranog priliva stranog kapitala kroz privatizacije i inostranog kreditiranja države. Ovaj priliv kapitala je obezbeđivao državi da kroz devizne rezerve štiti kurs domaće valute, time održava kupovnu moć, stimulišući trgovinsku ekspanziju koja je počivala na uvozu. Rastući spoljnotrgovinski deficit, koji nije mogao da se nadomesti domaćom akumulacijom, jasno je ukazivao da je u pitanju špekulativni mehur koji je neodrživ na duže staze. Pucanje ovog mehura ubrzao je samo dolazak svetske ekonomske krize, kada se usporava priliv stranog kapitala i strane banke kreću da povlače sredstva u svoje matične zemlje.
Tokom 2009, dok je upliv stranog kapitala počinjao da presušuje, od kompanija i građana se istovremeno očekivalo da vrate oko četiri milijarde evra kamata na prethodno uzete kredite. Zemlja se našla na ivici bankrota kada su strane banke, koje kontrolišu preko 80 odsto finansijskog sektora, iz predostrožnosti počele da sele kapital u svoje matične banke i usporavaju sa odobravajem novih kreditnih tranši.18Goran Musić, Radnička klasa u tranziciji 1988-2013, str 35, dostupno na: http://stage.rosalux.rs/sites/default/files/publications/Goran_Music_Radnicka_klasa_Srbije.pdf
Posledica svega ovoga je bila paraliza srpske privrede, talas štrajkova koji po obimu nije viđen od ‘80ih do danas, na čiji smo očajnički karakter skrenuli pažnju ranije u tekstu. O katatrofalnom stanju srpske ekonomije najbolje svedoče podaci prema kojima je samo od 2008. do aprila 2010. broj zaposlenih zvanično opao za 380.000.19Isto. Lonac socijalnog nezadovoljstva u Srbiji je ključao, a politička klasa koja je trebala da „primiri vatru“ je bila u rasulu. Usled proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. dolazi do produbiljvanja jaza između dve frakcije vladajuće klase, DS-a i DSS-a, do mere da je njihova kooperacija postaje nemoguća, a SRS prerasta svoje kapacitete „amortizera nezadovoljstva“ u toj meri da je delovalao da eventualnom izbornom pobedom može promeniti kurs obnove kapitalizma u nepredvidivom smeru. Povoljan rezultat na izborima iz 2008. Tadićeva DS uspeva da izbori upinjanjem političkih kapaciteta do krajnjeg maksimuma, kao i preobraćanjem bivše Miloševićeve Socijalističke partije Srbije na “svoju stranu”. MMF je zatvorio jedno oko na dva vanredna povećanja penzija tokom 2008, kako bi vladajuća klasa mogla da pokupi socijalne poene, a uz najavu ogromnih investicija Fiata u kragujevačku Zastavu koja je trebala da oživi srpsku automobilsku industriju, došlo je i čuveno obećanje tadašnjeg ministra ekonomije, Mlađana Dinkića, o akcijama od 1000 evra za svakog građanina Srbije. Sve je ovo držalo postmiloševićevsku političku klasu „iznad vode“. Međutim, postaje jasno, kako domaćim političkim elitama, tako i inostranom kapitalu, da se u uslovima pucanja srpske ekonomije pod pritiskom unutrašnjim protivrečnosti i posledica svetske krize morao pošto-poto kupovati socijalni mir. Umesto tradicionalnog oslonca na liberalnije delove srednje klase, DS pod Tadićem nastoji da se transformiše u „catch-all“ partiju koja će uspeti da pacifikuje elemente radničke klase. Na ideološkom planu dolazi do rebrendiranja DS-a kao partije „levog centra“, o čemu svedoči i njen ulazak u Socijalističku internacionalu 2008., a na organizacionom nivou DS u doba Tadićeve vlasti se reorganizuje u veliku birokratizovanu partiju, koja će šireći infrastrukturu dopreti neposredno do svoje baze. Zajedno sa birokratizacijom, dolazi i centralizacija, te se politička moć izmešta sa izvršnih organa vlade, na samu poziciju predsednika. Paralelno sa tim, dogodio se svojevrstan „politički inžinjering“ na desnici koji je razbijanjem Srpske Radikalne Stranke napravio novu, „pro-evropsku i modernu“ stranku desnog centra, Srpsku naprednu stranku. Ova reorganizacija političke klase u kriznim godinama od 2008-2011. na suštinski način određuju klasno-ideološku konfiguraciju do danas. Kako bi se izbegle političke krize i nastavio nesmetan put prodiranja kapitala u vidu SDI, politička klasa je morala da se stabilizuje oko jedne centralizovane partije.
Reformisani radikali kao novi miljenici stranog kapitala
Ovakva reorganizacija političke sfere od strane Tadićeve Demokratske stranke popločala je put Vučićevevom preuzimanju vlasti. Uspevši da preuzme bazu od SRS-a koju su mahom činili ljudi nezadovoljni procesom privatizacije, SNS se nametnuo kao pouzdaniji partner inostranom kapitalu. Oslobođena balasta neposredne odgovornosti za proces privatizacije koji je devastirao srpsku radničku klasu, poverenje kod osiromašenih delova stanovništa SNS je pokušavao da stekne upravo napadom na one koji su percipirani kao njegovi neposredni klasni neprijatelji. Naime, SNS je brendirao sebe kao odlučnog borca protiv sprege „tajkuna i političara“, interpelirajući radničku klasu upravo pozivajući se na traumatično iskustvo kroz koja su prošla mala i srednja preduzeća privatizovana od strane domaćeg kapitala.
U ideološkoj percepciji atomizirane radničke klase, upravo nova klasa tranzicionih bogataša predstavljala je najljuće zlo, jer je njihovo preuzimanje fabrika uglavnom značilo i likvidaciju istih, za razliku od inostranih investicija kroz koje su se privatizovale profitabilnija preduzeća i gde je proizvodnja nastavljana, iako po nepovoljnijim uslovima za radništvo. Ovo ideološko razlikovanje „loših tajkuna“ i „dobrih stranih investitora“, omogućilo je SNS-u da garantuje lojalnije sprovođenje neoliberalnog programa kroz snažan „reformski kurs“ koji su obećavali naprednjaci u nastajanju. Sa stabilizacijom tokova kapitala na svetskom nivou, Srbija je bila spremna da konačno preuzme taj reformski kurs pod vođstvom Srpske napredne stranke. Na predsedničkim izborima 2012, Tomislav Nikolić pobeđuje Borisa Tadića, a podršku Nikoliću dolazi čak i od Vesne Pešić, iako se ne nalaze u „kulturnom savezu“. Pobeda naprednjaka se potvrđuje i na parlamentarnim izborima iste godine, kada postaju stožer koalicije koja sačinjava novu vladu.
Ova smena vlasti koincidira sa promenjenom dinamikom priliva inostranog kapitala. Sa privođenjem kraju procesa privatizacije, u kom su najuspešnija preduzeća rasprodata još u prethodnoj deceniji, nova naprednjačka vlast morala je da agresivnije promeni fokus na „stvaranje pogodne poslovne klime“ za greenfield investicije. Već u prvim godinama vlast agresivno sprovodi mere štednje u javnom sektoru, kako bi regulisala budžetski deficit u skladu sa željama inostranih kreditora. Kompeticija na polju privlačenja direktnih stranih investicija na globalnom tržištu, uvodi Srbiju u, kako to Radenković opisuje, „trku do dna“:
U vazduhu se uvek oseća „zlokobna” i sveprisutna pretnja stranih investitora da će proizvodnja biti preseljena. Ta pretnja je stalna. Zbog toga država pronalazi nove i dodatne ustupke investitorima. Srbija nastavlja začarani krug pokušavajući da održi ekstremno niske poreze na profit, omogućujući poresko oslobođenje u periodu od 10 godina, tolerišući utaje poreza, uzdržavajući se od kontrole transfernih cena, obezbeđujući izdašne subvencije itd. Istovremeno, strani investitori manipulišu poreskim bilansima i napuštaju Srbiju s neoporezovanim profitima.
Kako bi se održao nizak nivo nadnica koje predstavljaju suštinski motiv globalnog kapitala za držanje proizvodnje na periferiji, tržište radne snage nastoji da se dalje liberalizuje, te se 2014. godine donose novi Zakon o radu i Zakon o štrajku, koji snižavaju nivo pravne zaštite radnika. Pravna neregulisanost subvencija stranom kapitalu otvara ogromno polje za korupciju koje je zasnovano na zajedničkom interesu stranog kapitala i vladajuće klase.
Ova rekonfiguracija odnosa zavisnosti domaće političke klase od inostranog kapitala uspeva da podstakne rast greenfield investicija, generišući rast prerađivačke industrije. Analizirajući efekte subvencionisanih stranih investicija na lokalnom nivou Uroš Delević dokazuje da nije došlo do sveobuhvatnog rasta zaposlenosti.20Uroš Delević, Employment and state incentives in transition economies: are subsidies for FDI ineffective? The case of Serbia, dostupno na: https://unctad.org/system/files/official-document/diaeia2020d2a2_en.pdf Takođe, disertacija Stevana Repajića koja se tiče uticaja SDI na razvoj lokalne privrede, pokazuje da u 16 od 17 analiziranih opština sa natprosečnim prilivom SDI nije zabeležen značajan ekonomski rast. Kao indikator ekonomskog rasta korišćeni su demografski podaci, podaci o zaposlenosti i zaradama, kao i podaci koji se odnose na prihode budžeta lokalne samouprave.21 Stevan I. Rapaić, Uloga stranih direktnih investicija u lokalnom razvoju u Republici Srbiji (2001-2013), dostupno na: http://repozitorijum.diplomacy.bg.ac.rs/330/1/Stevan_Rapaic_Disertacija_FPN.pdf Međutim, ovo nije izraz samo nekompetencije ili korumpiranosti domaće političke klase. Novica Supić u svojoj studiji o efektima SDI navodi da se u postojećoj strategiji razvoja zanemaruje činjenica da se nije zabeležilo da se ijedna zemlja uspešno razvila oslanjajući se isključivo na stranu akumulaciju.22Novica Supic, Strane direktne investicije i tržište rada u Republici Srbiji: postkejnzijanski pristup, u Kritika, str 151, dostupno na: https://kritika.ifdt.bg.ac.rs/index.php/kc/article/view/172/255 Fenomen u kom statistički podaci beleže kontinuirani rast BDP-a, dok ostali indikatori beleže stagnaciju naziva se i „klopka srednje razvijenosti“. Naime, razvoj koji se zasniva na privlačenju stranih investicija počiva na održavanju niskih nadnica, nižih u odnosu na konkurentske zemlje u koju se proizvodnja može preseliti. Zato se nezaposlenost nužno održava na određenom nivou, kako bi pritisak „rezervne armije rada“, odnosno nezaposlenih spuštao cenu nadnica. Stagniranje plata podrazumeva i stagniranje doprinosa koji bi punili državni budžet. Sa druge strane, porezi na profit, koji bi punili budžet od dela profita koji otvaruje strani kapital, održavaju se na što nižem nivou, kako bi privukli što više investitora. Uz to, država obezbeđuje niz drugih povlastica stranim investitorima, koje bi smanjile troškove poslovanja: direktna novčana davanja, besplatno zemljište, povlašćene cene energenata, slabija ekološka zaštita, itd. Dakle, benefiti koji bi dolazili od ostvarivanja profita stranih investicija se ni na koji način ne prelivaju na društvo.
Klasni odnosi u „zamci srednje razvijenosti“
Na posletku, dolazimo do pitanja kako to da se takvo društvo uopšte reprodukuje, ukoliko se benefiti profita ne prelivaju na društvo.23Primetićemo da je pitanje po formi slično onom koje smo postavili na početku, tj. zašto se sve društvene klase ne angažuju protiv korupcije institucija, ukoliko je to interes svih nas. Urušavanje sindikalne infrastrukture dovelo je do toga da se klasini interesi radnika nisu mogli artikulisati na jedinstven način, te je atomizovana radnička klasa interese percipirala u okvirima nametnutim od strane vladajuće neoliberalne ideologije. Ideološki horizont jeste upravo ekonomija u zavisnom položaju, koja se nalazi u kompeticiji sa drugim zavisnim ekonomijama za privlačenjem stranih investicija. Perspektive održavanja postojećeg stanja zaposlenosti, uz obećanja daljeg ekonomskog razvoja, u datim okvirima zaista zavisi od političke snage koja će moći da privuče date investicije.
Upravo je Vučićev autoritativan nastup, sa jedne strane, garantovao političku stabilnost radi nesmetanog daljeg priliva investicija koja bi održavala i uvećavala radna mesta. Sa druge pak strane, naprednjačka propaganda je eksploatisala trope o „žutim lopovima“, evocirajući traume radničke klase na masovna otpuštanja tokom perioda ubrzane privatizacije pod DOS-om. Gledajući kroz optiku pojedinačnog radnika, koji je sprečen da se organizuje iznad kruga, ali i u krugu preduzeća, ovaj „fatalizam stabilokratije“ koji je Vučićev režim imao da ponudi, predstavlja daleko bolju alternativu od iskustva DOS-ovske političke i ekonomske nestabilnosti.
Međutim, srednja klase koja se konsolidovala tokom prve decenije nakon petooktobarskih promena, i koja je bila stožer podrške tadašnjih frakcija političke klase, DS-a, odnosno DSS-a, sada gubi na političkom značaju. Već sa Tadićevim okretanjem prema „catch-all“ partiji nakon početka svetske ekonomske krize, srednja klasa od prvorazrednog predmeta političke kompeticije post-DOS partija, gubi na političkom značaju za reprodukciju kapitalističkog sistema. Razorni efekti svetske ekonomske krize, naveli su političku klasu da hitno stabilizuje društvenu situaciju, i to različitim politikama kojima bi se obezbedio socijalni mir. Rebrendirani Tadićev DS, stupa u nadmetanje sa “modernizovanim radikalima” iz SNS-a za osvajanje glasova tzv. “tranzicionih gubitnika”, odnosno osiromašene radničke klase, dok iz političkog fokusa ispada srednja klasa. Ovaj “prodor ka masama” naveo je, prvo DS, zatim i još većoj meri SNS, da se organizuju kao velika birokratizovana partija, koja će imati svoje pozicije u svim društvenim institucijama. Sa druge strane, politika privlačenja stranih investicija diktirala je niz deregulacija, netransparentno upravljanje subvencijama, koja su otvorila široka vrata korupciji. Centralno mesto u ideološkoj reprodukciji tog sistema prestaje da zauzima srednja klasa kao “motor razvoja”, već se široki društveni slojevi interpeliraju kroz etiku “rada i odgovornosti” zarad obezbeđivanja mira i stabilnosti na krilima stranih investicija.
U drugom krugu izbora 2012. deo liberala čak odlučuje da kazni Tadića, time što će mu otkazati podršku kroz pokret „beli listići“, a Vesna Pešić pruža čak otvorenu podršku protiv-kandidatu Nikoliću. Svežim naprednjacima u prvim godinama vlasti, na reformskom kursu, svesrdnu podršku pružaju drugosrbijanski korifeji poput Petra Lukovića, Biljane Srbljanović, Sonje Liht, etc. Međutim, iako je postojao određeni period „medenog meseca“ između liberalnih „nevladinih“ elita i modernizovanih naprednjaka, Vučićev režim nikad nije imao širu podršku srednjih slojeva, nije je na nju računao. Prema radu Đurđice Stanković „Strani kapital u Republici Srbiji: iskustva i očekivanja građana“, koje sprovodi ispitivanje povezanosti između sociodemografskih varijabli i mišljenja ispitanika o poslovanju stranih kompanija u Republici Srbiji, ljudi visokog obrazovanja imaju najviše benefita od stranih investicija.24Đurđica Stanković, Strani kapital u Srbiji: iskustva i očekivanja građana, u Demokratske promene u Srbiji: stavovi građana I građanki o demokratskoj transformaciji u poslednje tri decenije, dostupno na: https://idn.org.rs/wp-content/uploads/2023/10/ZBORNICI-istrazivanja-Demokratske-promene-u-Srbiji-e.-i.pdf Ova razlika u percepciji između materijalnih efekata stranih investicija i političkih efektata “urušavanja institucija”, predstavlja bolnu tačku u građanskoj ideološkoj imaginaciji. Uspešna kompeticija države za priliv novih investicija upravo zahteva niz deregulacija, gde se otvara prostor sve većoj korpciji. Na tome počiva zavisni odnos političke elite od inostranog kapitala. Upravo nemogućnost da se prekorači ideološka predstava „pravne države“ kao horizont političkih očekivanja, izoluje proteste srednje klase protiv korupcije kao jedinog protivnika Vučićeva režima.
Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2024. godinu.
