Pobuna protiv laži opasnih po život

Odnos vlasti u Srbiji prema epidemiji koronavirusa od samog je početka bio blago rečeno problematičan i kontroverzan. Svi ćemo pamtiti onu čuvenu „najsmešniju konferenciju u istoriji čovečanstva“ održanu krajem februara, kada je doktor Nestorović, član Kriznog štaba za suzbijanje zarazne bolesti Covid-19, između ostalog „u šali“ izjavio da žene mogu slobodno da idu u šoping u Milano u sred humanitarne katastrofe koja se u tom trenutku odvijala u Italiji i nazvao koronavirus „najsmešnijim virusom u istoriji čovečanstva koji na fejsbuku postoji“.

Dok je Nestorović davao ovu epohalnu izjavu, predsednik Vučić se zajedno sa još nekim članovima kriznog štaba kliberio u pozadini, a kasnije se i sam našalio da je „našao dodatan razlog da popije po još jednu čašicu dnevno“ jer „alkohol gde postavite, tu koronavirus ne raste“.

U danu u kome je zvanično registrovan prvi slučaj koronavirusa u Srbiji, Vučić je izjavio da na svetu od ujeda komaraca dnevno umre 25 puta više ljudi nego što je umrlo od koronavirusa u do tada najkobnijem danu po čovečanstvo i da nema potrebe za panikom.

Tačno deset dana kasnije proglašeno je vanredno stanje, a u narednim nedeljama Srbija će se uvođenjem drastičnih mera poput policijskog časa tj. zabrane kretanja u različitim periodima svrstati u grupu zemalja sa najrestriktivnijim epidemiološkim merama u Evropi.

Verovatno prva značajnija izjava nekog od članova kriznog štaba koja je bila pod lupom javnosti od uvođenja vanrednog stanja bila je izjava dr. Darije Kisić Tepavčević, zamenice direktora Instituta za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“, o prvom slučaju koronavirusa u zemlji. Gostujući na RTS-u ona je rekla da je prva infekcija koronavirusom u Srbiji izolovana 1. marta i da je dva dana kasnije, 3. marta, zabeležena prva lokalna transmisija koja je dovela i do drugog slučaja koronavirusa u zemlji.

Problem je u tome što je javnost u Srbiji o prvom slučaju koronavirusa zvanično bila obaveštena tek 6. marta na konferenciji za medije ministra zdravlja, Zlatibora Lončara, dva dana nakon što su raspisani izbori u Srbiji i dan nakon što je Srpska napredna stranka (SNS) skupila potrebne potpise za proglašenje izborne liste i predala ih Republičkoj izbornoj komisiji.

Tog istog 6. marta, Vučić se sam hvalio kako je SNS u rekordnom roku skupio 90 hiljada potpisa.

„Nisam ni sam mogao da verujem da onoliki broj ljudi po kiši u desetinama gradova, sela i mesta širom Srbije čeka da potpiše za listu Aleksandar Vučić – za našu decu“ rekao je tada Vučič.

U javnosti se tada sa razlogom spekulisalo o tome da li je moguće da je javna obznana registrovanja prvog slučaja virusa odložena da bi se proglasili izbori i kako bi se vladajućoj stranci ostavilo vremena da skupi potpise „na čist način“.

Dan nakon gostovanja na RTS-u, Dr. Kisić je demantovala samu sebe rekavši da je napravila lapsus – prvi slučaj nije se desio prvog marta, nego prve nedelje marta.

Iako je ovaj „lapsus“ bio itekako sumnjiv, javnost se tada privremeno delimično smirila, verovatno pod presumpcijom da čak ni ovakva vlast nije toliko luda da na takav način skriva istinu, svesno dovodeći narod pod veliki zdravstveni rizik samo da bi se održali nekakvi izbori. A tad smo i tek ušli u epidemiju, tako da nije bilo previše vremena da se razmišlja o tome. Iz današnje perspektive, ceo ovaj događaj poprima nove dimenzije.

Slučaj „Lapsus“ bio je samo jedna od prvih naznaka na koji će način Krizni štab u tandemu sa ostatkom vlasti upravljati zdravstvenom krizom u Srbiji. Prvog aprila Vlada je donela odluku da je za sve informacije u vezi sa koronavirusom zadužen isključivo Krizni štab, na čijem je čelu premijerka Ana Brnabić. Svi gradonačelnici, predsednici opština i ostali lokalni funkcioneri, kao i sve zdravstvene institucije i zdravstveni radnici bili su u obavezi da sve informacije o koronavirusu šalju isključivo Kriznom štabu. Na taj je način vlast u Srbiji efektivno monopolizovala istinu.

Istog dana, pod optužbom širenja panike, uhapšena je novinarka Ana Lalić nakon objave teksta u kome je navela da „Klinički centar Vojvodine ima problem sa hroničnim nedostatkom osnovne opreme i potpuno haotičnim uslovima rada u vreme pandemije“.

Posle oštre reakcije domaće javnosti, ali i EU, OEBS-a i raznih međunarodnih organizacija, Ana Lalić puštena je na slobodu, a Vlada je povukla spornu odluku nakon „izričite, direktne molbe predsednika Vučića“, između ostalog kako se ne bi dao izgovor predstavnicima evropskih institucija „da pričaju kako u Srbiji ne postoji sloboda medija, u vreme kada je Srbija postavila domaći zadatak svim ostalim državama Evrope i širom sveta kako se informišu građani“, kako je tada izjavila premijerka Ana Brnabić.

Skandalozno hapšenje novinarke Ane Lalić zbog navodnog širenja panike postalo je još problematičnije nakon što je dr. Predrag Kon, jedan od članova Kriznog štaba, u jednoj televizijskoj emisiji priznao da Srbija na početku epidemije nije imala dovoljno testova i opreme.

U čitavom periodu vanrednog stanja vlast je maltene svakodnevno organizovala konferencije za štampu sa svrhom pružanja ključnih informacija vezanih za pandemiju koronavirusa, za šta su uglavnom bili zaduženi epidemiolozi i ostali medicinski stručnjaci sa do tada kakvim-takvim kredibilitetom u javnosti. Međutim, često je, ili kao deo istih konferencija ili kao deo posebnih, o novim epidemiološkim merama govorio predsednik Vučić, iako on nije bio deo kriznog štaba (makar ne onog KŠ koji se bavio epidemiološkim merama, bio je na čelu KŠ za ekonomiju). U svojim obraćanjima koja su neretko trajala i više od sat vremena, Vučić je na karakterističan način, uz obaveznu dozu samopohvale, patetike i demagogije govorio o epidemiološkoj situaciji, novim merama, političkoj situaciji i manje više svemu ostalom što mu je u tom trenutku palo na pamet. Uz neizbežno igranje svoje omiljene uloge „spasioca nacije“, Vučić je svakodnevno molio penzionere da ostanu kući jer „sve ovo radimo zbog njih“ i dan za danom saopštavao koliko respiratora je Srbija nabavila do tada, koliko je on respiratora nabavio „na polucrno“, kako su pojedine bolnice „naši spejs šatlovi“, koliko Srbija dobro stoji u odnosu na najrazvijenije zemlje i, naravno, u kojoj meri su neodgovorni njegovi politički neistomišljenici kada predlažu neke drugačije mere.

Odgovor građana na ovakav predsednikov način obraćanja, prekomerne mere zabrane kretanja i generalno haotično upravljanje krizom stigao je u vidu akcije „Bukom protiv diktature“, koju je prvobitno pokrenula Inicijativa „Ne davimo Beograd“, između ostalog poznata po organizaciji mnogobrojnih protesta u prošlosti. Nakon do tada tradicionalnog petominutnog aplauza za zdravstvene radnike u vremenu trajanja policijskog časa sa početkom od 20h, građani većih gradova širom zemlje izlazili su na svoje prozore i terase te lupanjem u šerpe i lonce pravili buku, izražavajući svoje nezadovoljstvo politikama aktuelnog režima.

Vremenom je sve veći broj građana uzimao učešće u ovoj akciji, a naprednjački režim postajao je sve nervozniji. Aleksandar Vučić navikao je da uživa maksimalnu kontrolu u političkom životu i kreiranju medijskih narativa u zemlji, a slika koja se na ovaj način slala u javnost nikako mu nije išla na ruku. Naprednjaci su odlučili da na ovaj spontani vid protesta građana odgovore organizovanom akcijom paljenja baklji sa krovova zgrada i puštanjem glasnog ozvučenja sa uvredljivim porukama na račun jednog od opozicionih lidera, Dragana Đilasa.

Činjenica da su mladići sumnjivog izgleda povezani sa vladajućom strankom mogli neometano da se kreću i penju na tuđe krovove u sred policijskog časa bez ikakve reakcije policije dodatno je razbesnela građane.

„Situacija je dramatična. Približavamo se scenariju iz Italije i Španije. Molimo Vas da ostanete kod kuće. Krizni štab za suzbijanje zarazne bolesti COVID-19.“

Ovako je glasila uznemirujuća poruka koja je stigla korisnicima MTS mreže u kasnim večernjim satima 31. marta. Tog dana, u Srbiji je bilo 115 novih slučaja zaraze i 7 smrtnih slučajeva.

No, samo mesec dana kasnije, 6 maja, Vlada ukida vanredno stanje i donosi niz relaksirajućih epidemioloških mera. U narednim danima i nedeljama otvarani su kafići, tržni centri, teretane, noćni klubovi, a dozvoljeni broj ljudi koji se mogu okupiti na otvorenom i zatvorenom prostoru se iz nedelje u nedelju povećavao, sve do 5. juna kada se u potpunosti ukinulo ograničenje za okupljanja na otvorenom.

U javnosti su se sve češće mogle čuti izjave članova Kriznog štaba o slabljenju virusa.

Dr. Kon je krajem aprila izjavio kako „svi parametri pokazuju da virus nije opasan kao pre pet nedelja“, a njegovo mišljenje delila je i dr. Kisić, koja je rekla da „indirektni pokazatelji apsolutno pokazuju da slabi sposobnost ovog virusa da izazove najteže forme bolesti.“

Član Kriznog štaba, dr. Nestorović, na zaprepašćenje dela javnosti i dalje je bio redovan gost na televizijama sa nacionalnom frekvencijom i u provladinim tabloidima, na kojima je nastavio da daje skandalozne izjave kao što su „sada je vreme da svi izađemo napolje i inficiramo se. Ne svi, ne oni stariji od 65 godina“ ili one u kojoj je kraj epidemije najavio za 15. jun.

Pored članova kriznog štaba, i političari iz vladajuće stranke pokušavali su da ubede narod da je koronavirus u Srbiji prošlost. U aprilskom broju informatora SNS-a objavljeno je da je „Srbija pobedila u borbi protiv opasnog virusa“, a u jednom od mnogobrojnih predizbornih spotova SNS-a, predsednik Vučić rekao je da „pobeđujemo koronu“.

Čak su i svakodnevne konferencije za medije Kriznog štaba početkom maja otkazane zbog „malog interesovanja medija“.

Mnoge predizborne aktivnosti koje izlažu građane zdravstvenom riziku, poput agitovanja i deljenja propagandnog materijala, normalno su nastavljane na velikom broju stranačkih štandova.

SPS je čak održao i veliki predizborni miting na Tašmajdanu pred nekoliko hiljada ljudi.

Kako bi se građani navikli na „novu predizbornu normalnost“, organizovane su i sportske manifestacije pred velikim brojem ljudi. Pored čuvenog Adria toura i večitog derbija koji je odigran pred oko 20 hiljada ljudi, Crvena Zvezda odigrala je dve utakmice u Beogradu pred oko 15 hiljada gledalaca (uključujući i onu protiv Proletera na kome je sa navijačima proslavljala osvajanje titule), a Partizan i Vojvodina finale kupa u Nišu na kome je prisustvovalo više od 5 hiljada ljudi.

Tog 21. juna građani Srbije u direktnom su prenosu imali prilike videti kako cela politička vrhuška vladajućeg SNS-a slavi ubedljivu pobedu na izborima na kojima su trčali trku sami sa sobom. U prostorijama SNS-a bilo je mesta za trubače i igranje kola, ali zato nije bilo „prostora“ za mere socijalnog distanciranja.

Već sledećeg jutra, jedan od vodećih članova Kriznog štaba, dr. Kon, oglasio se na svojoj fejsbuk stranici, rekavši da je „situacija u Beogradu ponovo preteća“ dodavši kako je još uvek na godišnjem odmoru.

Istog dana, istraživački novinari iz BIRN-a objavljuju izveštaj u kome su uvidom u zvaničnu bazu podataka državnog informacionog sistema Covid19 došli do saznanja da je u Srbiji u proteklom periodu višestruko veći broj zaraženih i preminulih od koronavirusa u odnosu na zvanično saopštavane cifre. Prema saznanjima BIRN-a, broj zaraženih poslednjih dana u nedelji izbora kretao se između 300 i 340 dnevno, što daleko nadmašuje zvanične podatke od 97 novoobolelih, dok su u periodu od 19. marta do 1. juna od koronavirusa umrla 632 pacijenta, što je za 388 više od zvanično saopštenog broja za taj period, koji iznosi 244.

Prva reakcija Kriznog štaba na ovo istraživanje BIRN-a bila je izjava dr. Srđe Jankovića da „nije svaka preminula osoba s pozitivnim nalazom na Covid-19 samim tim i preminula usled Covida-19“. Međutim, sam predsednik Vučič izjavom sa jedne od konferencija na početku epidemije unapred demantuje ovakvu tvrdnju: „Mi prijavljujemo svaku smrt gde je neko bio zaražen koronom da je umro od korone“.

Dr. Kon je nekoliko dana kasnije izjavio kako mu pisanje BIRN-a liči na teoriju zavere, a drugi član Kriznog štaba, dr. Tiodorović rekao je da je njegova uloga kao člana Kriznog štaba savetodavna, a ne izvršna, te da nema mogućnost uvida u državnu bazu Covid19.

Nekoliko dana kasnije, u gostovanju u Utisku nedelje, Tiodorovićev argument koristili su i dr. Kon i dr. Janković. No, čak je i takav scenario (pod uslovom da je tačan) skandalozan, jer se iz toga može zaključiti da glavni epidemiolozi ne donose epidemiološke mere na osnovu stvarnih statističkih podataka, čime njihova uloga u upravljanju epidemijom gubi svaki smisao.

Uostalom, čak i letimičnim pogledom na statistiku broja umrlih u predizbornom periodu može se videti da nešto tu ne štima. Naime, od 22. maja do 21. juna podaci o broju umrlih ličili su na neki binarni kod. Svaki dan u tih skoro mesec dana broj umrlih je bio ili 0 ili 1. Ugledni srpski fizičar, Milovan Šuvakov, izračunao je da je verovatnoća da su ti podaci tačni 1:4 miliona.

Da vlast prikriva stvarne podatke o epidemiji posebno je indikativno na osnovu činjenice da se broj registrovanih novoobolelih po gradovima i opštinama, kao i njihova polna i starosna struktura zvanično ne objavljuje još od 10 juna.

Nakon svega ovoga, a ponajviše izveštaja BIRN-a, bilo je jasno da je i tzv. stručni deo Kriznog štaba u potpunosti izgubio poverenje naroda.

Koliko je epidemiološka situacija haotična i kakvo je pravo stanje na terenu, domaća javnost mogla je saznati tek posle razbuktavanja epidemije u Novom Pazaru. Iz dana u dan stizale su vesti da su bolnice prepune, da se pacijenti leče na hodnicima, da lekarima fali osnovna zaštitna oprema (ukazivalo se na nedostatak svega – od ampula vitamina pa sve do respiratora). Dok nas je vlast uveravala da je sve pod kontrolom, grad Novi Pazar je po hitnom postupku nabavljao 20 limenih sanduka i 200 džakova za posmrtne ostatke.

Krizni štab je očigledno saopštavao brojke koje nisu odgovorale stvarnoj situaciji, pa smo imali slučajeve poput onoga da se zvanično kaže da je broj umrlih na nivou cele Srbije u jednom danu troje, dok preko lekara iz Novog Pazara saznajemo da je taj broj samo za taj grad u tom danu bio 11.

Građani i građanke Novog Pazara su do broja umrlih od virusa dolazili brojenjem sahrana na dnevnom nivou, umesto što su verovali zvaničnim informacijama.

U sred humanitarne katastrofe koja je zadesila Novi Pazar, Vučić odlučuje da pošalje premijerku Anu Brnabić i ministra zdravlja Zlatibora Lončara da za svrhe sopstvene propagandne mašinerije ubede očajne građane ovog grada (ali još bitnije, svoje biračko telo putem sredstava javnog informisanja) da ne veruju sopstvenim očima, već očima vlasti. Taj isti Aleksandar Vučić je u okviru svoje „turneje respirator 2020“ na početku epidemije posetio i Novi Pazar i lično im dostavio trinaest respiratora. Prema rečima lekara, ali i dr. Radeta Panića, predsednika Sindikata lekara i farmaceuta Srbije (koji je inače postao jedan od heroja u javnosti nakon što je prvi progovorio o katastrofalnim uslovima u kome se nalazi zdravstvo u Srbiji) krajem juna u Novom Pazaru su radila samo tri respiratora, a ostali nisu bili upotrebljivi jer nije opremljena respiratorna ambulanta i nije nabavljena neophodna oprema da bi se oni koristili.

Deo medicinskog osoblja u Novom Pazaru je u znak protesta okrenulo leđa premijerki i ministru prilikom njihove posete, dok su okupljeni građani zvižducima reagovali na njihovo obraćanje. Da se ne biraju sredstva u ostvarivanju političkih ciljeva još jednom je dokazala premijerka Ana Brnabić, skandaloznim obraćanjem u kome je govorila kako je Novi Pazar pogodno tlo za plasiranje lažnih vesti i optužila sve okupljene da su „politički aktivisti“.

Nakon što se par dana nije pojavljivao u javnosti (što za njega veoma netipično), Vučić se konačno pojavio pred građanima, gostujući u udarnom terminu na RTS-u.

Gostovanje od 2. jula ostaće zapamćeno po tome što je Vučić uspeo da svojom agresivnošću, osionošću, bahatošću i manipulacijima prevaziđe samog sebe. Akcenat njegovog govora bio je na prodavanju priče o tome kako je on najviše uložio u Novi Pazar za koga ga sada svi napadaju te izgradio najmoderniju bolnicu koju „ni u Nemačkoj ne možete da vidite da ovako izgleda“ (kasnije se ispostavilo da su slike bolnice koje je pokazivao u studiju zapravo slike dijagnostičkog centra koji je bio donacija Ujedinjenih Arapskih Emirata). Izjavio je da „od Tita niko nije toliko novca uložio u Novi Pazar“, pritom vređajući doktora Panića rečima da je „to čovek koji je najstrašnije gadosti o svojoj zemlji izgovorio“. Takođe je vređao inteligenciju građana, iznošenjem tvrdnji poput one da se fudbaleri Crvene zvezde nisu zarazili na derbiju jer su „izgubili utakmicu, te ničemu nisu mogli da se raduju“, te da se niko nije zarazio na izborima zato što voditeljka ne poznaje nikog lično ko se zarazio na izborima (iako se veliki broj funkcionera SNS testirao pozitivno nakon istih, a čak se i određeni broj članova Republičke izborne komisije zarazio, što ih je primoralo da održavaju svoje konferencije elektronski).

Intervju se maltene nije ni završio, a već je došlo do reakcije građana. Doduše, ne zbog nekog od gore pomenutih razloga, već zbog Vučićeve najave novih restriktivnih mera, tj. konkretno rečeno, mere zatvaranja studentskih domova u Beogradu, zbog čega su studenti masovno izašli na beogradske ulice zahtevajući poništavanje te odluke.

Nije prošlo ni sat vremena, a Vučić je već popustio i promenio odluku nakon „razgovora sa studentima“. Uprkos tome, studenti su ostali da protestuju do duboko u noć, ne zadovoljavavši se nezvaničnom odlukom. Sutradan je ministar prosvete rekao da studenti ostaju u domovima, nakon čega je pokušao da ubedi javnost da je razlog prvobitne odluke bio u tome što su do predsednika stigle pogrešne informacije.

Od kako je u Srbiji proglašen ne drugi talas, već tzv. drugi peak prvog talasa epidemije koronavirusa, naprednjački režim nastavio je da radi ono u čemu je najbolji – prebacuje odgovornost na druge. Ovoga puta su umesto čuvene bivše vlasti, na red došli sami građani.

Svakodnevno su se mogle čuti poruke kako građani „nisu bili dovoljno odgovorni“, kako „smo se previše opustili sa krajem vanrednog stanja“ i slično.

O prebrzim i sveobuhvatnim restriktivnim merama vlasti, koje je jedan nemački medij okarakterisao kao „orgiju otvaranja“, nije bilo priče. Za derbi i ostale sportske događaje krivi su „organizatori“, a izbori nisu krivi za porast broja obolelih i „nisu predstavljali veći rizik od odlaska u prodavnicu“.

Naravno, vladajućem režimu pomogla je i tzv. struka. Primjerice, dr. Kon je 26. juna izjavio kako je „narod prihvatio priču da je virus oslabio, a nije“. Narod je verovatno slušao istog tog dr. Kona koji 25. maja izjavljuje „da je virus oslabio i da se epidemija gasi“.

A onda je došlo i to čuveno Vučićevo obraćanje 7. jula. U biti, ta konferencija nije se previše razlikovala od uobičajenih Vučićevih obraćanja. Bilo je tu doze samopohvale, osionosti, patetike, satanizacije neistomišljenika, ali i prebacivanja odgovornosti na građane.

Za epidemiološku katastrofu u Novom Pazaru okrivio je bajramska okupljanja, ali i samog sebe jer je „bio na putu“. No, kada je tog 7. jula najavio ponovno uvođenje restriktivne mere – policijskog časa na teritoriji Beograda počevši od petka do ponedeljka – za građane je to bila kap koja je prelila čašu.

Ono što sledi neodoljivo podseća na kultnu scenu iz filma Network u kome televizijski voditelj Howard Beale, iznerviran stanjem u društvu u živom uključenju gledaocima izgovara sledeće: „Sve što znam je da prvo morate da pobesnite! Morate reći: Ja sam ljudsko biće, dođavola! Moj život ima vrednost!“ nakon čega govori gledaocima i gledateljkama da izađu na prozore i iskažu svoje nezadovoljstvo vikanjem „Besan sam kao ris i neću više ovo trpeti!“, što oni i učine.

Doduše, sa jednom razlikom – građani i građanke Srbije već su probali da iskažu svoje nezadovoljstvo pravljenjem buke sa svojih prozora i nisu bili zadovoljni rezultatom. Ulica je bila jedino preostalo oružje gnevnog i ogorčenog naroda, kome je u tom trenutku bilo dosta da ih neko drugi pravi budalama. Najava policijskog časa bila je samo okidač.

Na centralnim ulicama Beograda te večeri bilo je ljudi svakojakih ideoloških uverenja i svih starosnih dobi. Jedino je spontani izraz revoltiranosti mogao istovremeno izvesti toliko heterogenu masu ljudi na ulice. Deo građana ubrzo je, maltene bez ikakvog otpora tada malobrojne policije, uspeo da se probije i uđe u Narodnu skupštinu. Policija je relativno brzo uspela da nekako istera demonstrante iz objekta, posle čega je obračun policije i demonstranata nastavljen ispred skupštine. Nedugo zatim, pristiže veliki broj policijskih jedinica koje kreću u ofanzivu i u otvoreni napad na sve demonstrante koji su se našli u blizini. U centru grada nastaje potpuni haos. Te večeri policija je u pravcu demonstranata ispalila nezapamćene količine suzavca, čak i za standarde grada koji je u poslednjih nekoliko decenija bio svedok daleko većih i masovnijih protesta. Na ulicama Beograda tada su se našla oklopna vozila SAJ (Specijalne antiterorističke jedinice), policijski psi, pa čak i konjica. U tim trenucima, činilo se da režim samo što nije i tenkove izveo na demonstrante. Ulicama grada tog 7. jula širio se neprijatni miris devedesetih. Kako je vreme prolazilo, napadi i nasilje policije postajali su sve žešći, što je naravno dodatno razbesnelo i demonstrante koji su pokušali da na neki način uzvrate.

Kamere televizije N1 zabeležile su i prisustvo velikog broja policajaca i agenata u civilu. Najbolji opis medijskih sloboda u Srbiji upravo se mogao videti te večeri kada je prestonica gorela. Ostaće zabeleženo da je Radio televizija Srbije u tim trenucima emitovala akcioni film Džekija Čena čime je još jednom „opravdala“ svoj slogan – „Vaše pravo da znate sve“.

Da nije bilo hrabrih reporterki i reportera televizije N1, većina građana Srbije, ali i svetska javnost nikada ne bi videli scene brutalnog nasilja i represije policijskih službenika nad građanima.

Režim Aleksandra Vučića koji upravlja svim polugama vlasti skoro već punu deceniju uspeo je da devastira maltene sve kanale institucionalnog iskazivanja kritičke misli u javnom životu.

To pogotovo važi u slučaju političkog neslaganja sa zvaničnim režimom. Na poslednjim izborima, opozicija je i formalno isterana iz parlamenta, ali je i pre tih izbora svoje političko delovanje svela na ulicu. Setimo se samo protesta „1 od 5 miliona“, koji se konzistentno i u dužem vremenskom periodu odvijao na ulicama gradova širom Srbije.

Dobar indikator o mogućnosti političkog dijaloga u Srbiji je činjenica da se Aleksandar Vučić poslednji put pojavio na televizijskom duelu sa nekim političkim neistomišljenikom davne 2012. godine, kada je još bio u opoziciji.

Stoga ne treba da čudi što su se bes, gnev i nezadovoljstvo građana prelili na ulice – to je poslednje mesto gde se građani u Srbiji mogu „čuti“.

Nakon protestâ, u javnosti su kružile razne teorije o tome kako je do istih došlo. Iako nema sumnje u to da je među demonstrantima bilo i tzv. ubačenih elemenata u civilu koji bi dodatno podstakli nasilje u momentima kada je to policiji odgovaralo, daleko od toga da ovaj protest nije bio autentični i spontani bunt naroda. Nije slučajnost da je Aleksandar Vučić u prošlosti vešto izbegavao i prisustvo policije, a kamoli upotrebu policijske sile na protestima protiv njega, kojih je svih ovih godina bilo dosta. Kao prekaljeni političar, Vučić zna da je upravo upotreba policijske sile na demonstracijama naposletku koštala vlasti jednog od njegovih političkih idola – Slobodana Miloševića. Vučić je bio svestan da ga pendrečenje naroda na kraju može koštati vlasti, ali za vlastodršca sa njegovim crtama ličnosti postoji nešto još opasnije od toga – upravljanje krizom koju nije sam stvorio. Upravo se time može objasniti Vučićev potez upotrebe sile u noći protesta.

Tek kada se uverio da ne može kontrolisati šta će se desiti na protestima, odlučio je da upotrebom sile preuzme stvar u svoje ruke, jer koliko god da je to loše po njega, ipak će povratiti kontrolu nad novonastalom političkom krizom.

Nasiljem protiv demonstranata i demonstrantkinja na protestima prve dve noći, Vučič je poslao dve ključne poruke. Prvu, da ceo državni aparat (policija i sudstvo pre svega) bez pogovora staje u odbranu njegovog režima protiv onoga ko mu se suprotstavlja, bez obzira zbog čega, i drugu, da ako se nađete na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, bilo da protestujete na miran ili neki drugi način, bićete uhapšeni i osuđeni (a možda i pretučeni). Taktika zastrašivanja privremeno je uspela i protesti su za sada stali. Ali Vučića plaši nešto drugo – slika prebijanja nedužnog naroda na ulicama poslata je u svet, a građanima se zauvek urezala u svest, a to znači da nije više pitanje da li će se neki budući protesti desiti, pitanje je samo vremena kada će se oni desiti. S tim što će ovoga puta neke buduće kolektivne izlive besa biti još teže „iskontrolisati“. Crvena linija je pređena.

Osim što smo na protestima u Beogradu, ali i drugim gradovima, pre svega Novom Sadu i Nišu, mogli videti brutalno policijsko nasilje, u danima protesta svedočili smo i brutalnom pravnom nasilju nad građanima. Najveću pažnju javnosti izazvali su slučajevi dr. Vladimira Mentusa, mladog naučnika Instituta društvenih nauka i Igora Šljapića, aktiviste Združene akcije „Krov nad glavom“. Obojica su po hitnom postupku bili osuđeni na 30 dana zatvora zbog toga što su navodno vređali policajce. U oba slučaja, policajci su bili jedini svedoci. Student Mario Marković dobio je 30 dana zatvora braneći se ćutanjem, što nije smetalo sudiji da u sudskom rešenju navede da je priznao krivicu.

Sudija Đuro Pavlica (svaka sličnost sa izmišljenim likom Đurom Palicom je slučajna) osudio je 18-godišnjaka na 60 dana zatvora jer je opsovao policajce i rekao im „da idu na Kosovo“.

Zanimljivo je da je isti sudija dopustio da sudski predmet koji se bavio neprijavljenom imovinom ministra finansija, Siniše Malog, zastari.

Nivo sprege sudske vlasti sa vladajućom partijom najbolje oslikava izjava narodne poslanice SNS-a, Aleksandre Tomić, koja je nezadovoljna time što neke sudije puštaju pojedine prethodno uhapšene demonstrante na slobodu rekla „Ako ste časni i pošteni i ako se ne slažete sa ovim režimom, dajte ostavku na mesto sudije, nemojte da primate sudske plate i nemojte da radite taj posao”.

Na konferenciji u danu nakon prvog protesta, Vučić je najavio da će odluka o uvođenju policijskog časa u Beogradu biti ukinuta jer eto, tako žele njegovi saradnici koji su na čelu Kriznog štaba, premijerka Ana Brnabić i ministar zdravlja Lončar. Da se on pita, on bi uveo policijski čas, ali eto, njegovi saradnici misle da se mogu postići rezultati i bez zabrane kretanja.

Ista ona političarka, koju Vučić oslovljava sa „Ana“, a ona njega neretko sa „šefe“ ovoga je puta navodno nadglasala Vučića. Kao što je poturio leđa premijerke kada je doneta ona suluda odluka o centralizaciji informacija i kao što ju je poslao da vadi kestenje iz vatre u Novom Pazaru dok se on krio od javnosti, tako je i sada „Ana“ preuzela krivicu.

Protesti su naterali Vučića da u svega nekoliko dana dva puta povuče svoju odluku, što možda ne zvuči toliko bitno, ali je itekako značajno.

Na istoj konferenciji, po standardnoj recepturi iz svog kabineta, Vučić je u javnost pustio bezbroj probnih balona namenjenih različitim ciljnim grupama, koji predstavljaju različite teorije o tome ko je odgovoran za proteste. Jedna teorija za sopstveno biračko telo, druga za disciplinovanje koalicionih partnera, treća za opozicionu javnost, četvrta za EU i zapadne partnere, peta za Ruse i tako u nedogled.

Ipak, glavna mu je bila ona o „ekstremnim desničarima“ koji hoće da ga sruše, a koji su inače protiv naseljavanja migranata, 5G mreže i koji veruju da je „zemlja ravna ploča“.

Vučičeva satanizacija neistomišljenika ide do te mere da je morao da iskoristi priliku da o demonstrantu koji je izgubio oca od korone, i koji je u toku protesta uživo za N1 izgovorio čuvenu „Ćale, ovo je za tebe“ kaže da je „notoran lažov“, a da drugog demonstranta, koji je iste večeri rekao nešto protiv vlasti prozove da je reč o čoveku sa nadimkom „Sloba robija“, ne dajući nikakve dokaze za izrečene tvrdnje. Demonstrant čiji je otac izgubio bitku sa koronavirusom, Petar Đurić, odmah ga je demantovao, objavivši zvanične papire iz Zemunske bolnice koji potvđuju njegovu priču, o čemu je pisao i ugledni AFP. Ali to za Vučića nije više bilo bitno, spin se već zavrteo u delu javnosti koji mu slepo veruje.

Jedna od posledica protesta koja se već može primetiti jeste manji strah koji građani imaju od kritike aktuelnog režima, a tako nešto je od suštinskog značaja u slabljenju jednog autokratskog sistema sa elementima diktature. Najbolji primer toga je proglas neformalne grupe medicinskih radnika „Ujedinjeni protiv kovida“ u kojem od Vlade traže smenu aktuelnog Kriznog štaba i formiranje novog, nezavisnu istragu protiv namernog zataškavanja podataka, kao i da se stane na put zastrašivanju i politizaciji lekara. Ovo otvoreno pismo Vladi prvobitno je potpisalo 350 lekara, a samo četiri dana kasnije taj broj se povećao na skoro 2 500 medicinskih radnika i radnica.

Uostalom, sam Vučić je na pitanje novinarke N1 o policijskom času na konferenciji uoči prvog dana protesta rekao „čudo bi trebalo da se dogodi da toga ne bude“. I bio je u pravu, dogodilo se čudo. Kao što je vlast građanima u aprilu poslala poruku o tome da se „približavamo italijanskom i španskom scenariju“ u epidemiološkom kontekstu, građani su protestima poslali poruku da se ako ovako nastavi, režim u političkom smislu opasno približava „rumunskom scenariju“.