Ljudi nisu čestice, kapitalizam nije gravitacija

Sa stranice Kontinuirana edukacija prenosimo tekst objavljen 21. kolovoza 2013., odgovor Ognjena Kojanića profesoru Raši Karapandži na prijedlog uvođenja seminara ne-ideološke ekonomije na istraživačkoj stanici Petnica. “Prikazivanjem ekonomije kao sfere odvojene od politike zapravo se krije očuvanje statusa quo koji počiva na nejednakoj raspodeli društvene i ekonomske moći.”


U poslednjem petničkom Almanahu (http://almanah.petnica.rs/27/pdf/B27-WEB.pdf, str. 28), profesor Raša Karapandža je izneo predlog da se u Petnici uvede program posvećen ekonomiji. Kako sam kaže, „(u) Srbiji, ekonomija je, više nego bilo koja druga naučna oblast, decenijama bila politizovana. I nije predstavljala nauku, već ideologiju. Samim tim situacija je mnogo lošija nego u drugim naukama gde se politika daleko manje mešala. Stoga bi uvođenje programa ne-ideološke ekonomije bio pravi korak. Na jednom takvom seminaru polaznici bi, koristeći slične metode koje koriste na seminarima fizike ili astronomije, mogli da izučavaju uzročnike ekonomskog rasta, optimalne ugovore i aukcije itd., i time pokušaju da pronalaze odgovore na neka od pitanja iz naše svakodnevnice.“ Iako bih pozdravio uvođenje programa posvećenog ekonomiji, imam nekoliko problema sa konceptom koji predlaže profesor Karapandža.

Ideja za koju se on zalaže podrazumeva da bi ekonomska nauka lišena upliva politike mogla da reši mnoge praktične probleme alokacije oskudnih resursa. To je viđenje ekonomije koje je karakteristično za kontekst kapitalizma u kome se neoklasična ekonomska nauka razvijala. Dakle, ono se odnosi na ekonomije u kojima je težnja ka maksimizaciji organizujući princip. Međutim, pojam ekonomije može imati šire značenje od efikasnosti odnosno „ekonomisanja“, ili savremene tržišne ekonomije. Tim pojmom mogu se označiti sve aktivnosti usmerene namirivanju materijalnih potreba ili želja, nevezano za političko-ekonomski sistem u kome se odvijaju.

Bilo je pokušaja unutar ekonomske antropologije da se i ekonomije nezapadnih društava proučavaju korišćenjem teorijsko-metodoloških alata nastalih u okviru neoklasične ekonomije. Na kritiku upućenu takvom, formalnom, pristupu da su ekonomske institucije u tim zajednicama različite od onih na Zapadu, gde je ekonomska nauka formulisana, formalisti su odgovorili humanističkim argumentom da je postuliranje razlike između ljudi na Zapadu i u primitivnim zajednicama apsurdno.

Teorija nije isključivo način na koji diskurzivno opisujemo svet koji nas okružuje, ona je aktivni činilac u izgradnji sveta. U tom smislu svi teorijski alati koje koristimo, koncepti koje usvajamo i opisi i objašnjenja koje nudimo, imaju političke posledice.
Formalisti su tako reprodukovali sliku o ekonomiji kao realnosti koja je odvojena od političkih, srodničkih i drugih društvenih odnosa. Ova zamišljena samodovoljnost ekonomske sfere je posledica toga što je diskurs o ekonomiji obeležen organicističkom koncepcijom društva, evolucionim viđenjem razvoja i herojskim narativom o istoriji, kao i esencijalističkim, falocentričnim i binarnim kognitivnim modelima. Drugim rečima, polazeći od hvale vredne ideje da nezapadne subjekte ne treba smatrati suštinski različitim od ljudi na zapadu (pod uslovom da ljudi imaju suštinu), formalisti su načinili grešku da su kategorije Zapadnog društva postulirali kao univerzalne.

I kada su analizirana društva u kojima su počeli da dominiraju kapitalistički odnosi, način na koji se na Zapadu mislilo o ekonomiji nije mogao da obuhvati svu kompleksnost tog fenomena. Na primer, Majkl Tausig u svojoj analizi folklornih priča o đavolu i rituala koji vrše radnici u Kolumbiji počinje od toga da smo toliko navikli na kapitalističku kulturu da se nalazimo u poziciji gde nas ova familijarnost ubeđuje da naša ekonomska forma nije ni istorijska, ni socijalna, ni ljudska, već prirodna. U svojoj analizi on posmatra kako se naša „društvena realnost“ nametnuta jednoj zemlji u „Trećem svetu“ prelama na drugačiji način kroz verovanja koja objašnjavaju tu realnost. Ova verovanja mogu biti iskorišćena kao alat za kritičko sagledavanje i razumevanje sakrosanktnih i nesvesnih pretpostavki koje su ugrađene u i izviru iz naših društvenih formi. Čak i posmatranje ekonomija zapadnih društava počinje da se oslobađa hegemonije perspektive koja privileguje tržišta i racionalni izbor. I tržišta mogu biti predmet analize društvenih nauka s obzirom da je većina ponašanja ugrađena u mreže interpersonalnih odnosa i da takav argument izbegava ekstreme premalo ili previše socijalizovane ljudske delatnosti.

Važnost izbegavanja zamke kapitalocentrizma sledi iz uvida Džudit Batler o performativnosti teorije. Naime, teorija nije isključivo način na koji diskurzivno opisujemo svet koji nas okružuje, ona je aktivni činilac u izgradnji sveta. U tom smislu svi teorijski alati koje koristimo, koncepti koje usvajamo i opisi i objašnjenja koje nudimo, imaju političke posledice. U slučaju ekonomije neophodna je razgradnja diskurzivne dominacije kapitalizma kroz proliferaciju diskursa ekonomskih razlika.

Ideologija nije samo sistem (pogrešnih) ideja, već celina materijalne prakse koja omogućava subjektivaciju i reprodukciju klasnih odnosa.
Ovde dolazimo do ključnog problema teksta profesora Karapandže. Naime, ono što on smatra neideološkom ekonomskom naukom zapravo je ideologija par excellence. Ideologija nije samo sistem (pogrešnih) ideja, već celina materijalne prakse koja omogućava subjektivaciju i reprodukciju klasnih odnosa. Luj Altiser podrazumeva da je reprodukcija materijalnih odnosa u društvu omogućena kroz interpeliranje u ideologiju delovanjem ideoloških aparata – školstva, religije, porodice, policije, itd. Ona se tiče odnosa subjekta i diskurzivnih formacija na koje se subjekt „prišiva“. Za Altisera se subjekt uspostavlja u trenutku odgovaranja na „poziv“ koji mu upućuje instanca ideološkog aparata. U njegovom klasičnom primeru, policajac uzvikuje slučajnom prolazniku: „Hej, ti!“.

Ono što bi ekonomija kakvu zamišlja profesor Karapandža mogla da proizvede jeste interpelacija u vladajući neoliberalni model ekonomije. I sa čim ostajemo kada zamislimo takvu ekonomiju? Uz pomoć modela maksimiziranja jedino što možemo da tvrdimo je da će ljudi uvek hteti da maksimiziraju nešto, kaže Dejvid Greber. Težnja da se društvene nauke koje se bave ekonomijom na taj način učine naučnijim propadaju jer se, zapravo, ništa ne može predvideti. Ali, što je važnije, ovime se tvrdi da niko ništa ne radi iz brige prema drugima jer je svaka aktivnost usmerena ka sopstvenoj dobiti. Tako svi treba da postanemo individue (pojam čijoj bi kritici valjalo posvetiti bar jedan ceo tekst), vlasnici, oni koji maksimiziraju svoju dobit (materijalnu ili kakvu god drugu) na racionalni način. Siromašni postaju lenji i sami krivi za svoj položaj, a bogati su, naravno, pametni i vredni.

Da pogledamo i šta su preporuke koje u okviru svoje vizije neideološke ekonomije nudi profesor u svom tekstu. On se bavi mogućnošću da ekonomska nauka reši problem siromaštva navodeći, uz ograde, da su ekonomisti uspeli da razumeju deo faktora koji doprinose razvoju rangirajući ih po značaju:

10. Procenat stanovništva koji govori strani jezik – što više stanovnika govori barem jedan strani jezik, to je brži ekonomski rast zemlje.
9. Distorzije u kursu – zemlje čije valute više osciluju oko svoje dugoročne ravnotežne vrednosti rastu sporije.
8. Geografska i vertikalna pokretljivost stanovništva – društva sa većom geografskom i vertikalnom pokretljivošću se brže razvijaju.
7. Javna potrošnja – što manje državni aparat troši, država brže raste.
6. Biračka prava – u zemljama u kojima birači imaju veća prava, ekonomija brže raste.
5. Vladavina prava – bolja vladavina prava stvara brži ekonomski rast.
4. Etnička, jezička, polna i verska podeljenost zemlje – države u kojima postoji manja etnička, verska i jezička podeljenost razvijaju se brže.
3. Otvorenost ekonomije – otvorenije države brže se razvijaju.
2. Cena investiranja – zemlje u kojima je jeftinije investirati razvijaju se brže.
1. Obrazovanje – države čije je stanovništvo bolje i više obrazovano razvijaju se brže.

Uz dužno poštovanje, ja bih rekao da su malo šta ovde ekonomisti uspeli da shvate. Kauzacija se pretpostavlja tamo gde se uočava korelacija, a uzrok i posledica se blatantno mešaju. Nije li logičnije pretpostaviti da stanovništvo govori strani jezik, ima veću geografsku i vertikalnu pokretljivost i viši stepen obrazovanja ako je zemlja ekonomski razvijenija, a ne obrnuto? A kada govorimo o ostalim stavkama na listi koje predstavljaju prednosti, da li treba da im težimo bez preispitivanja? Da li treba težiti umanjivanju etničke, verske i jezičke podeljenosti zemlje i kojim sredstvima? Možda bi neki rat i proterivanje manjina bili u redu? Ili neko blaže rešenje, na primer asimilacija?

Za neoliberalnu logiku u kojoj je smanjivanje države zamišljeno kao cilj po sebi, ukidanje ili umanjivanje poreza (što bi doprinelo smanjivanju cene investiranja) i smanjenje javnih troškova idu ruku pod ruku. Ali šta to donosi? Šta prvo treba da se umanji od javnih troškova – penzije, izdaci za obrazovanje ili izdaci za zdravstvo? Ili najbolje da ukinemo sve odjednom? I kako onda bez zdrave, a naročito obrazovane populacije računati na rast?

Rast siromašnih zemalja u najvećem broju slučajeva počiva na brutalnoj konverziji nemonetarnog u monetarni kapital (npr. ekstrakciju prirodnih resursa koja vodi devastiranju privrede), a njegove posledice ne trpe ravnopravno svi učesnici već ih najčešće trpe najsiromašniji
I najzad, šta je uopšte rast? Rast je mera promene bruto društvenog proizvoda (BDP) jedne zemlje, dok BDP predstavlja ukupnu vrednost svih roba i usluga razmenjenih u jednoj ekonomiji u toku određenog perioda. Tako jednim brojem uspevamo da obuhvatimo svu raznovrsnost društvenih odnosa koji postoje unutar nacionalne ekonomije. Preciznije rečeno, sakrivamo sve razlike koje unutar ekonomije postoje i načine na koje se generiše rast. Rast siromašnih zemalja u najvećem broju slučajeva počiva na brutalnoj konverziji nemonetarnog u monetarni kapital (npr. ekstrakciju prirodnih resursa koja vodi devastiranju privrede), a njegove posledice ne trpe ravnopravno svi učesnici već ih najčešće trpe najsiromašniji. I tu dolazimo do glavnog problema sa „neideološkom“ ekonomskom naukom za koju se zalaže profesor Karapandža. Prikazivanjem ekonomije kao sfere odvojene od politike zapravo se krije očuvanje statusa quo koji počiva na nejednakoj raspodeli društvene i ekonomske moći. To je fundamentalno važan uvid – ekonomija je uvek već politika. Ono što je pitanje je šta treba da radimo kako ne bismo svojim naučnim radom činili da pristup ekonomskom odlučivanju ostane ograničen na manjinu koja sada raspolaže bogatstvom. Između ostalog i zbog toga što kao društveni naučnici imamo etičku odgovornost prema ljudima o kojima pišemo. Koristeći isključivo metode slične onima u fizici i astronomiji tu etičku odgovornost samo možemo da stavimo pod tepih.


Ognjen Kojanić
Tekst je objavljen na sajtu Kontinuirana edukacija 21. kolovoza 2013.


Preporuke za čitanje:


Luj Altiser. Ideologija i ideološki državni aparati.
William Connolly. Neuropolitics: Thinking, Culture, Speed.
Simon Critchley. Infinitely Demanding: Ethics of commitment, politics of resistance.
Arturo Escobar. Encountering Development.
J.K. Gibson-Graham. A Postcapitalist Politics.
J.K. Gibson-Graham. The End of Capitalism (As We Knew It): A Feminist Critique of Political Economy.
David Graeber. Toward an Anthropological Theory of Value: The False Coin of Our Dreams.
Doreen Massey. For Space.
Karl Polanji. Velika transformacija.
Marshall Sahlins. Stone Age Economics.
Maršal Salins. Prvobitno društvo blagostanja.
Michael Taussig. The Devil and the Commodity Fetishism.
Eric Wolf. Europe and the People Without History.


Foto: kadar iz filma Beasts of the Southern Wild (r. Benh Zeitlin)

Vezani članci

  • 13. studenoga 2018. „Građanski antifašizam” na braniku Tuđmanove Hrvatske U trenutku dok desnica, s najekstremnijom agendom u zadnjih trideset godina, polako osvaja političke institucije i javne prostore, na ljevici je da koncipira progresivne i emancipatorne odgovore. Da taj proces ne ide baš glatko, pokazuje obrazovni program Centra za studij demokracije i ljudskih prava koji nudi samo još jedno pražnjenje pojma antifašizma od socijalističkog političkog sadržaja i njegovo reapropriranje u duhu građanskih vrijednosti. No ovaj program odlazi i korak dalje, pa antifašizmom pravda i tuđmanistički projekt samostalne i nezavisne Hrvatske. Problematični aspekti ovakvog edukacijskog okvira u tekstu su analizirani s obzirom na njihove historijske, teorijske i političke implikacije.
  • 13. studenoga 2018. Podrška plenuma FFZG-a radnicima Uljanika i 3. maja Pristajući na diktat međunarodnih institucija, Hrvatska je zapostavila ulaganja u vlastitu industriju, prepuštajući istu privatnim investitorima. Situacija u kojoj se trenutno nalazi hrvatska brodogradnja tragičan je primjer izostanka gospodarske vizije, s obzirom na to da se radi o industrijskoj grani koja može biti profitabilna. Opetovano se pokazuje da kratkoročni interesi privatnog sektora nadjačavaju nužnost provođenja politika koje bi osigurale dugoročnu održivost domaće industrije i javnog sustava kojeg ista podržava. U nastavku možete pročitati studentsku podršku radnicima brodogradilišta.
  • 12. studenoga 2018. Imperijalna bilanca: Neispričana priča o britanskom gulagu u Keniji Prema uvriježenom narativu o totalitarizmima, ovi su nedemokratski i autoritarni režimi, sa svojim kršenjima ljudskih prava, presudno obilježili prošlo stoljeće. Unatoč dijametralno suprotnim politikama, desni i lijevi totalitarizam navodno su slični po represivnosti, čija je kruna bila uspostava sustava logora: s jedne strane Auschwitz, s druge Gulag. Ovaj narativ implicira da je pored totalitarnih režima postojao i slobodni svijet, u kojem bi takvi zločini bili nezamislivi. No taj su mit o sebi u najvećoj mjeri izmislili sami pobjednici Hladnog rata, zamećući tragove svojih zločina, poput gigantskog sustava logora kojeg je u Keniji uspostavila britanska kolonijalna vlast u pokušaju da tu zemlju sačuva za bijele koloniste. Razmjeri ovog zločina bili su gotovo nepoznati zapadnoj javnosti do 2005. godine, kada je američka historičarka Caroline Elkins objavila detaljnu studiju o britanskom sustavu logora u Keniji. Donosimo prijevod predgovora njezine knjige.
  • 1. studenoga 2018. Izvještaj s 217. plenuma FFZG-a Prema odluci 203. plenuma iz 2016. godine, na 217. plenumu primarno se raspravljalo se o autorizaciji dokumentarnog filma vezanog uz borbu studenata protiv klerikalizacije obrazovanja. Nakon odgledanog dokumentarca, plenum je autorizirao film i dao svoje sugestije autoru. Prilikom rasprave o davanju podrške radnicima 3. maja, otvorilo se pitanje funkcioniranja plenuma u narednom periodu, odnosno potrebi da se sastaje češće te počne djelovati kao aktivističko tijelo koje će ažurnije reagirati na društvena zbivanja. Uz to, naznačeno je da bi naredna obljetnička godina trebala biti obilježena događanjima vezanima uz borbu za besplatno obrazovanje. Na kraju plenuma iznesen je izvještaj o aktivnostima plenumskih radnih grupa i tekućim akademskim projektima koji su od interesa za plenum.
  • 18. listopada 2018. Zdravstvo kao potrošno dobro Jačanje tržišne usmjerenosti javnozdravstvenog sustava, vidljivo iz Prijedloga Zakona o zdravstvenoj zaštiti o kojem se trenutno vodi rasprava u Saboru, sastavni je dio zdravstvenih politika međunarodnih trgovinskih ugovora te politika Europske unije. O degradaciji štamparovskog socijalnog modela javnozdravstvenog sustava i sve većoj nedostupnosti temeljne zdravstvene skrbi velikom dijelu stanovništva, ulozi privatnog sektora u sistemskom onemogućivanju ulaganja u opremljenost javnih bolnica, opasnostima koje nam donose CETA i GATS, te suodnosu zdravstvenih politika i radnog zakonodavstva razgovarale smo sa Snježanom Ivčić, članicom BRID-ove istraživačke grupe za zdravstvo.
  • 15. rujna 2018. Klasna borba, a ne klasna suradnja O važnosti teorijskog i pedagoškog rada za revolucionarnu praksu čitajte u tekstu o životu i djelovanju istarske revolucionarke Giuseppine Martinuzzi, članice Komunističke partije Italije i političke sekretarke Ženske komunističke grupe u Trstu u razdoblju jačanja fašizma i revolucionarnog radničkog pokreta u Istri i Italiji. Tekst Andreje Gregorine nadovezuje se na nedavno objavljeni članak o borbi njemačke marksistkinje Clare Zetkin protiv fašizma, imperijalizma i kapitalizma nakon Prvog svjetskog rata.
  • 24. kolovoza 2018. Kratke noge laži (odgovor Borisu Budenu) Donosimo novi prilog raspravi o jeziku, potaknutoj Deklaracijom o zajedničkom jeziku. Lingvistkinja Snježana Kordić odgovara filozofu i publicistu Borisu Budenu na njegov posljednji tekst „Šamar, letva, kamen, znanost, jezik / Odgovor Snježani Kordić“. Odgovor prenosimo u cijelosti, bez korekcija i intervencija.
  • 24. kolovoza 2018. Dok je kapitalizma, bit će i fašizma Historijska povezanost fašizama i krize kapitalističkog načina proizvodnje, te antifašističkog pokreta i međunarodne borbe radništva, rijetko se spominje u raspravama o jačanju suvremenih ekstremno desnih političkih opcija. Donosimo tekst Andreje Gregorine o komunističkom nasljeđu antifašističke borbe kroz teorijski i praktični rad revolucionarke i marksističke feministkinje Clare Zetkin, autorice prve plauzibilne analize o borbi protiv fašizma koju je Kominterna u formi rezolucije usvojila 1923. godine. U narednom tekstu, autorica će se osvrnuti na političko djelovanje Giuseppine Martinuzzi, istarske revolucionarke i članice talijanske socijalističke i komunističke partije, s naglaskom na razdoblje jačanja talijanskog fašističkog pokreta.
  • 8. kolovoza 2018. Šamar, letva, kamen, znanost, jezik
    Odgovor Snježani Kordić
    Donosimo nastavak polemike o Deklaraciji o zajedničkom jeziku [*]. O „znanstvenosti“ polazišta Deklaracije i (ne)političnosti njezine temeljne pozicije, pročitajte u odgovoru Borisa Budena na reagiranje Snježane Kordić na tekst u kojem autor spor oko jezika pozicionira unutar konkretnih političkih, historijskih i ideoloških procesa, a izvan konteksta tzv. znanstvenog polja.

Događanja

pogledaj sve

Bookmarks

pogledaj sve

Natječaji i prijave

pogledaj sve

Plenum FFZG-a

pogledaj sve