Ljudi nisu čestice, kapitalizam nije gravitacija

Sa stranice Kontinuirana edukacija prenosimo tekst objavljen 21. kolovoza 2013., odgovor Ognjena Kojanića profesoru Raši Karapandži na prijedlog uvođenja seminara ne-ideološke ekonomije na istraživačkoj stanici Petnica. “Prikazivanjem ekonomije kao sfere odvojene od politike zapravo se krije očuvanje statusa quo koji počiva na nejednakoj raspodeli društvene i ekonomske moći.”


U poslednjem petničkom Almanahu (http://almanah.petnica.rs/27/pdf/B27-WEB.pdf, str. 28), profesor Raša Karapandža je izneo predlog da se u Petnici uvede program posvećen ekonomiji. Kako sam kaže, „(u) Srbiji, ekonomija je, više nego bilo koja druga naučna oblast, decenijama bila politizovana. I nije predstavljala nauku, već ideologiju. Samim tim situacija je mnogo lošija nego u drugim naukama gde se politika daleko manje mešala. Stoga bi uvođenje programa ne-ideološke ekonomije bio pravi korak. Na jednom takvom seminaru polaznici bi, koristeći slične metode koje koriste na seminarima fizike ili astronomije, mogli da izučavaju uzročnike ekonomskog rasta, optimalne ugovore i aukcije itd., i time pokušaju da pronalaze odgovore na neka od pitanja iz naše svakodnevnice.“ Iako bih pozdravio uvođenje programa posvećenog ekonomiji, imam nekoliko problema sa konceptom koji predlaže profesor Karapandža.

Ideja za koju se on zalaže podrazumeva da bi ekonomska nauka lišena upliva politike mogla da reši mnoge praktične probleme alokacije oskudnih resursa. To je viđenje ekonomije koje je karakteristično za kontekst kapitalizma u kome se neoklasična ekonomska nauka razvijala. Dakle, ono se odnosi na ekonomije u kojima je težnja ka maksimizaciji organizujući princip. Međutim, pojam ekonomije može imati šire značenje od efikasnosti odnosno „ekonomisanja“, ili savremene tržišne ekonomije. Tim pojmom mogu se označiti sve aktivnosti usmerene namirivanju materijalnih potreba ili želja, nevezano za političko-ekonomski sistem u kome se odvijaju.

Bilo je pokušaja unutar ekonomske antropologije da se i ekonomije nezapadnih društava proučavaju korišćenjem teorijsko-metodoloških alata nastalih u okviru neoklasične ekonomije. Na kritiku upućenu takvom, formalnom, pristupu da su ekonomske institucije u tim zajednicama različite od onih na Zapadu, gde je ekonomska nauka formulisana, formalisti su odgovorili humanističkim argumentom da je postuliranje razlike između ljudi na Zapadu i u primitivnim zajednicama apsurdno.

Teorija nije isključivo način na koji diskurzivno opisujemo svet koji nas okružuje, ona je aktivni činilac u izgradnji sveta. U tom smislu svi teorijski alati koje koristimo, koncepti koje usvajamo i opisi i objašnjenja koje nudimo, imaju političke posledice.
Formalisti su tako reprodukovali sliku o ekonomiji kao realnosti koja je odvojena od političkih, srodničkih i drugih društvenih odnosa. Ova zamišljena samodovoljnost ekonomske sfere je posledica toga što je diskurs o ekonomiji obeležen organicističkom koncepcijom društva, evolucionim viđenjem razvoja i herojskim narativom o istoriji, kao i esencijalističkim, falocentričnim i binarnim kognitivnim modelima. Drugim rečima, polazeći od hvale vredne ideje da nezapadne subjekte ne treba smatrati suštinski različitim od ljudi na zapadu (pod uslovom da ljudi imaju suštinu), formalisti su načinili grešku da su kategorije Zapadnog društva postulirali kao univerzalne.

I kada su analizirana društva u kojima su počeli da dominiraju kapitalistički odnosi, način na koji se na Zapadu mislilo o ekonomiji nije mogao da obuhvati svu kompleksnost tog fenomena. Na primer, Majkl Tausig u svojoj analizi folklornih priča o đavolu i rituala koji vrše radnici u Kolumbiji počinje od toga da smo toliko navikli na kapitalističku kulturu da se nalazimo u poziciji gde nas ova familijarnost ubeđuje da naša ekonomska forma nije ni istorijska, ni socijalna, ni ljudska, već prirodna. U svojoj analizi on posmatra kako se naša „društvena realnost“ nametnuta jednoj zemlji u „Trećem svetu“ prelama na drugačiji način kroz verovanja koja objašnjavaju tu realnost. Ova verovanja mogu biti iskorišćena kao alat za kritičko sagledavanje i razumevanje sakrosanktnih i nesvesnih pretpostavki koje su ugrađene u i izviru iz naših društvenih formi. Čak i posmatranje ekonomija zapadnih društava počinje da se oslobađa hegemonije perspektive koja privileguje tržišta i racionalni izbor. I tržišta mogu biti predmet analize društvenih nauka s obzirom da je većina ponašanja ugrađena u mreže interpersonalnih odnosa i da takav argument izbegava ekstreme premalo ili previše socijalizovane ljudske delatnosti.

Važnost izbegavanja zamke kapitalocentrizma sledi iz uvida Džudit Batler o performativnosti teorije. Naime, teorija nije isključivo način na koji diskurzivno opisujemo svet koji nas okružuje, ona je aktivni činilac u izgradnji sveta. U tom smislu svi teorijski alati koje koristimo, koncepti koje usvajamo i opisi i objašnjenja koje nudimo, imaju političke posledice. U slučaju ekonomije neophodna je razgradnja diskurzivne dominacije kapitalizma kroz proliferaciju diskursa ekonomskih razlika.

Ideologija nije samo sistem (pogrešnih) ideja, već celina materijalne prakse koja omogućava subjektivaciju i reprodukciju klasnih odnosa.
Ovde dolazimo do ključnog problema teksta profesora Karapandže. Naime, ono što on smatra neideološkom ekonomskom naukom zapravo je ideologija par excellence. Ideologija nije samo sistem (pogrešnih) ideja, već celina materijalne prakse koja omogućava subjektivaciju i reprodukciju klasnih odnosa. Luj Altiser podrazumeva da je reprodukcija materijalnih odnosa u društvu omogućena kroz interpeliranje u ideologiju delovanjem ideoloških aparata – školstva, religije, porodice, policije, itd. Ona se tiče odnosa subjekta i diskurzivnih formacija na koje se subjekt „prišiva“. Za Altisera se subjekt uspostavlja u trenutku odgovaranja na „poziv“ koji mu upućuje instanca ideološkog aparata. U njegovom klasičnom primeru, policajac uzvikuje slučajnom prolazniku: „Hej, ti!“.

Ono što bi ekonomija kakvu zamišlja profesor Karapandža mogla da proizvede jeste interpelacija u vladajući neoliberalni model ekonomije. I sa čim ostajemo kada zamislimo takvu ekonomiju? Uz pomoć modela maksimiziranja jedino što možemo da tvrdimo je da će ljudi uvek hteti da maksimiziraju nešto, kaže Dejvid Greber. Težnja da se društvene nauke koje se bave ekonomijom na taj način učine naučnijim propadaju jer se, zapravo, ništa ne može predvideti. Ali, što je važnije, ovime se tvrdi da niko ništa ne radi iz brige prema drugima jer je svaka aktivnost usmerena ka sopstvenoj dobiti. Tako svi treba da postanemo individue (pojam čijoj bi kritici valjalo posvetiti bar jedan ceo tekst), vlasnici, oni koji maksimiziraju svoju dobit (materijalnu ili kakvu god drugu) na racionalni način. Siromašni postaju lenji i sami krivi za svoj položaj, a bogati su, naravno, pametni i vredni.

Da pogledamo i šta su preporuke koje u okviru svoje vizije neideološke ekonomije nudi profesor u svom tekstu. On se bavi mogućnošću da ekonomska nauka reši problem siromaštva navodeći, uz ograde, da su ekonomisti uspeli da razumeju deo faktora koji doprinose razvoju rangirajući ih po značaju:

10. Procenat stanovništva koji govori strani jezik – što više stanovnika govori barem jedan strani jezik, to je brži ekonomski rast zemlje.
9. Distorzije u kursu – zemlje čije valute više osciluju oko svoje dugoročne ravnotežne vrednosti rastu sporije.
8. Geografska i vertikalna pokretljivost stanovništva – društva sa većom geografskom i vertikalnom pokretljivošću se brže razvijaju.
7. Javna potrošnja – što manje državni aparat troši, država brže raste.
6. Biračka prava – u zemljama u kojima birači imaju veća prava, ekonomija brže raste.
5. Vladavina prava – bolja vladavina prava stvara brži ekonomski rast.
4. Etnička, jezička, polna i verska podeljenost zemlje – države u kojima postoji manja etnička, verska i jezička podeljenost razvijaju se brže.
3. Otvorenost ekonomije – otvorenije države brže se razvijaju.
2. Cena investiranja – zemlje u kojima je jeftinije investirati razvijaju se brže.
1. Obrazovanje – države čije je stanovništvo bolje i više obrazovano razvijaju se brže.

Uz dužno poštovanje, ja bih rekao da su malo šta ovde ekonomisti uspeli da shvate. Kauzacija se pretpostavlja tamo gde se uočava korelacija, a uzrok i posledica se blatantno mešaju. Nije li logičnije pretpostaviti da stanovništvo govori strani jezik, ima veću geografsku i vertikalnu pokretljivost i viši stepen obrazovanja ako je zemlja ekonomski razvijenija, a ne obrnuto? A kada govorimo o ostalim stavkama na listi koje predstavljaju prednosti, da li treba da im težimo bez preispitivanja? Da li treba težiti umanjivanju etničke, verske i jezičke podeljenosti zemlje i kojim sredstvima? Možda bi neki rat i proterivanje manjina bili u redu? Ili neko blaže rešenje, na primer asimilacija?

Za neoliberalnu logiku u kojoj je smanjivanje države zamišljeno kao cilj po sebi, ukidanje ili umanjivanje poreza (što bi doprinelo smanjivanju cene investiranja) i smanjenje javnih troškova idu ruku pod ruku. Ali šta to donosi? Šta prvo treba da se umanji od javnih troškova – penzije, izdaci za obrazovanje ili izdaci za zdravstvo? Ili najbolje da ukinemo sve odjednom? I kako onda bez zdrave, a naročito obrazovane populacije računati na rast?

Rast siromašnih zemalja u najvećem broju slučajeva počiva na brutalnoj konverziji nemonetarnog u monetarni kapital (npr. ekstrakciju prirodnih resursa koja vodi devastiranju privrede), a njegove posledice ne trpe ravnopravno svi učesnici već ih najčešće trpe najsiromašniji
I najzad, šta je uopšte rast? Rast je mera promene bruto društvenog proizvoda (BDP) jedne zemlje, dok BDP predstavlja ukupnu vrednost svih roba i usluga razmenjenih u jednoj ekonomiji u toku određenog perioda. Tako jednim brojem uspevamo da obuhvatimo svu raznovrsnost društvenih odnosa koji postoje unutar nacionalne ekonomije. Preciznije rečeno, sakrivamo sve razlike koje unutar ekonomije postoje i načine na koje se generiše rast. Rast siromašnih zemalja u najvećem broju slučajeva počiva na brutalnoj konverziji nemonetarnog u monetarni kapital (npr. ekstrakciju prirodnih resursa koja vodi devastiranju privrede), a njegove posledice ne trpe ravnopravno svi učesnici već ih najčešće trpe najsiromašniji. I tu dolazimo do glavnog problema sa „neideološkom“ ekonomskom naukom za koju se zalaže profesor Karapandža. Prikazivanjem ekonomije kao sfere odvojene od politike zapravo se krije očuvanje statusa quo koji počiva na nejednakoj raspodeli društvene i ekonomske moći. To je fundamentalno važan uvid – ekonomija je uvek već politika. Ono što je pitanje je šta treba da radimo kako ne bismo svojim naučnim radom činili da pristup ekonomskom odlučivanju ostane ograničen na manjinu koja sada raspolaže bogatstvom. Između ostalog i zbog toga što kao društveni naučnici imamo etičku odgovornost prema ljudima o kojima pišemo. Koristeći isključivo metode slične onima u fizici i astronomiji tu etičku odgovornost samo možemo da stavimo pod tepih.


Ognjen Kojanić
Tekst je objavljen na sajtu Kontinuirana edukacija 21. kolovoza 2013.


Preporuke za čitanje:


Luj Altiser. Ideologija i ideološki državni aparati.
William Connolly. Neuropolitics: Thinking, Culture, Speed.
Simon Critchley. Infinitely Demanding: Ethics of commitment, politics of resistance.
Arturo Escobar. Encountering Development.
J.K. Gibson-Graham. A Postcapitalist Politics.
J.K. Gibson-Graham. The End of Capitalism (As We Knew It): A Feminist Critique of Political Economy.
David Graeber. Toward an Anthropological Theory of Value: The False Coin of Our Dreams.
Doreen Massey. For Space.
Karl Polanji. Velika transformacija.
Marshall Sahlins. Stone Age Economics.
Maršal Salins. Prvobitno društvo blagostanja.
Michael Taussig. The Devil and the Commodity Fetishism.
Eric Wolf. Europe and the People Without History.


Foto: kadar iz filma Beasts of the Southern Wild (r. Benh Zeitlin)

Vezani članci

  • 31. prosinca 2019. Jugoslavija nije Galsko selo U javnim istupima kojima je cilj afirmacija antifašističkih vrijednosti i Narodnooslobodilačke borbe nerijetko imamo prilike čuti floskule koje prenaglašavaju posebnosti jugoslavenskog partizanskog pokreta. „Partizani su se oslobodili sami“ ili „Jugoslavija je bila jedina oslobođena država u okupiranoj Europi“ najčešće su formulacije ovakvih dezinformacija, a društvenim mrežama kruži i netočna karta koja ih potkrepljuje. Nasuprot takvim tvrdnjama, povijesna je činjenica da su domaći partizani mogli računati na solidarnost i konkretnu pomoć iz drugih zemalja i nikada nisu djelovali posve sami. Negacijom emancipatornih borbi širom svijeta ne činimo uslugu antirevizionističkim naporima u vlastitom dvorištu.
  • 31. prosinca 2019. O diferenciranom jedinstvu prirode i društva "Prije svega, nužno je da razumijemo na koji se način akumulacija kapitala historijski odvija kroz mrežu života, a ne na mreži života, kako se to uglavnom tumači. Priroda nije samo stvar, odnosno resurs ili, u slučaju ljudske prirode, izvor neplaćenog ili najamnog rada. Na djelu je puno aktivniji i dinamičniji proces. Kapitalizam prolazi kroz mrežu života i sudjeluje u stvaranju prirode, dok istovremeno mreža života prolazi kroz kapitalizam i oblikuje ga. Radi se o koprodukciji."
  • 31. prosinca 2019. Spašavanje klase od kulturnog zaokreta "Ako se cjelokupno društveno djelovanje fokusira na značenje, prijeti li materijalističkom razmatranju klase propast? Čini se da veliki broj, ako ne i većina društvenih teoretičarki i teoretičara smatra da je tome tako, te da su napustili strukturnu teoriju klase u prilog teoriji koja klasu predstavlja kao kulturni konstrukt. Ovaj rad pokazuje da je moguće prihvatiti temeljne uvide kulturnog zaokreta, istovremeno uvažavajući materijalističku teoriju klasne strukture i klasne formacije."
  • 31. prosinca 2019. Socijalni transferi na udaru fiskalnog konzervativizma U kontekstu jačanja privatizacijskih tendencija u sustavu primarne zdravstvene zaštite u Hrvatskoj i zemljama regije, donosimo intervju iz studenog 2017. godine s filozofom, aktivistom i članom kolektiva Gerusija, drugom i suborcem Ivanom Radenkovićem. Razgovarali smo o posljedicama komercijalizacije državnog apotekarskog sektora u Srbiji na dostupnost lijekova i farmaceutskih usluga te načinima na koje se restriktivna fiskalna politika srpskih vlada odrazila na sustav javnog zdravstva i ostalih socijalnih usluga.
  • 31. prosinca 2019. Seksualni rad nasuprot rada "Prepoznati seksualni rad kao rad za neke je liberalni čin koji se izjednačava s trgovanjem tijelima. Protivno takvoj, pogrešnoj ideji, Morgane Merteuil predlaže razmatranje seksualnog rada kao jednog aspekta reproduktivnog rada radne snage i uspostavlja poveznice koje ujedinjuju kapitalističku proizvodnju, eksploataciju najamnog rada i opresiju nad ženama. Ona zorno prikazuje kako je borba seksualnih radnica moćna poluga koja dovodi u pitanje rad u njegovoj cjelini, te kako represija putem seksualnog rada nije ništa drugo doli oruđe klasne dominacije u internacionalnoj (rasističkoj) podjeli rada i stigmatizaciji prostitutke, koje hrani patrijarhat." Prijevod ovoga teksta nastao je kao završni rad Ane Mrnarević u okviru ženskostudijskog obrazovnog programa Centra za ženske studije, studijske grupe 2019, uz mentorstvo dr. sc. Maje Solar.
  • 31. prosinca 2019. Foucault i revizija liberalizma "Foucaultova predavanja o liberalizmu i neoliberalizmu nisu teorijska slijepa ulica (poput njegovih ranijih eksperimentiranja s arheologijom znanja), dok nam produbljena historijska obrada, proizašla iz drugog vala recepcije, omogućuje da idemo onkraj samog Foucaulta, do ključnih pitanja za suvremenu ljevicu."
  • 31. prosinca 2019. Protiv recikliranja "Individualno recikliranje samo po sebi jednostavno nije dovoljno za spas planeta. Čak i najrevnosniji i najodgovorniji reciklatori, moderne Susan Spotlesses, suočavaju se sa strukturnim preprekama pri smanjivanju svojeg otpadnog otiska. Čak i ako smo svi Susan Spotlesses i sustavi za recikliranje rade besprijekorno, sredstva za proizvodnju američkog industrijskog kapitalizma i dalje će beskonačno generirati otpad koji će sudjelovati u procesu proizvodnje."
  • 31. prosinca 2019. Kurdsko pitanje nekada i danas "Politički kaos koji u posljednje vrijeme dominira Bliskim Istokom izražava se, između ostalog, i nasilnom reaktualizacijom kurdskog pitanja. Kako analizirati opseg kurdskih težnji za autonomijom, neovisnošću i jedinstvom u ovim novim uvjetima? Možemo li analizom zaključiti da ove težnje moraju podržati sve demokratske i progresivne snage u regiji i svijetu?"
  • 31. prosinca 2019. Ekosocijalizam ili klimatski barbarizam U vrijeme degradiranja osnovnih materijalnih uvjeta za uspostavu održivog i pravednog društva, socijalistička ljevica mora redefinirati svoj odnos prema prirodi i neljudskim životinjama, imajući istovremeno u vidu da je zahtjev za univerzalnošću različitih borbi otvorio politički prostor revolucionarnijem djelovanju, koje će moći ponuditi odgovore na trenutnu klimatsku krizu. Donosimo osvrt na 16. konferenciju Historical Materialism “Claps of Thunder: Disaster Communism, Extinction Capitalism and How to Survive Tomorrow”, održanu u studenom u Londonu, s programskim naglascima na promišljanju socijalističke budućnosti u kontekstu globalne ekološke krize.

Događanja

pogledaj sve

Bookmarks

pogledaj sve

Natječaji i prijave

pogledaj sve

Plenum FFZG-a

pogledaj sve