Pluribus – (ne)mogućnost utopije u doba polikrize

TV serija Pluribus (2025-), postapokaliptični SF, koju piše i režira Vince Gilligan (poznatiji kao jedan od glavnih kreatora iznimno uspešnih serija kao što su Breaking Bad i Better Call Saul), predstavlja korisno polje za refleksiju o nekim ključnim problemima povodom budućnosnih projekcija u doba zaoštravanja krize i društvenih protivrečnosti na globalnom planu.

Radnja se odvija u nominalno sadašnjem vremenu i prati spisateljicu Carol [Rhea Seehorn], jednu od trinaest neintegrisanih likova prilikom ujedinjenja čovečanstva u jedinstveni entitet posredstvom vanzemaljskog virusa. Najveći deo radnje smešten je u grad Albuquerque (New Mexico, SAD) gde živi i Carol. 

Signal koji naučnici na Zemlji registruju iz svemira nosi informaciju koja omogućava sintezu RNK i deluje kao spoljašnja intervencija putem koje dolazi do zaraze  čovečanstva, posledično njegovog „ujedinjenja“ i potencijalnog razrešenja svih društvenih kontradikcija. Ova integracija čovečanstva u jedinstveni entitet ne proizlazi iz svesnog organizacionog motiva niti globalnog političkog napora koji bi bio usidren u neku društvenu praksu. Pokreće je pre svega znatiželja naučnika i naučnica da odgonetnu prirodu novootkrivene informacije, za koju se pretpostavlja da potiče od inteligentnog izvora. Taj impuls ostaje spekulativnog karaktera bez dublje artikulacije i predvidljivih posledica. On u nekom smislu koncentriše strahove vezane uz nauku i razvoj novih tehnologija, karakterističnih za poznokapitalističke režime u kojima je naučnost uglavnom odsečena od svake javne rasprave i demokratske kontrole. Šta ako nauka proizvede nešto do juče nezamislivo, nešto bi nas moglo „porobiti“, osporiti ili ograničiti naše slobode i dodatno produbiti društvene protivrečnosti? U toj bojazni delimično je reflektovan i strah od radikalne tendencije (naučne) spoznaje kojoj je Frojd davno pripisao nagon za saznanjem (Wissentrieb) – strastvene težnje koja u svom kretanju ne priznaje utilitarne granice i ne mari za posledice sopstvenih otkrića.

Potpuno spoljašnji karakter „informacije“ koja omogućava integraciju i prevladavanje kriznih tendencija savremenosti ukazuje da takav proces nije moguće misliti kao rezultat delovanja i napora samog čovečanstva. Naprotiv, on upućuje i na samo nepostojanje čovečanstva kao subjekta istorijskog procesa, odnosno izostanak bilo kakve pretpostavke „jedinstva“ na međunarodnom planu. Rekli bismo da nemogućnost projekcije bilo kakve globalne reartikulacije društvenih odnosa u bitnom smislu na osnovu međunarodnih organizacionih potencijala indeksira nepostojanje međunarodnog radničkog pokreta. U tom smislu, narativ serijala pribegava gotovo klasičnom postupku deus ex machina što upostavlja osnovni uslov radnje. Već se u uvodnom zapletu sugeriše, gotovo u banalnom tonu, da nas „samo vanzemaljci mogu spasiti“. Intervencija se događa na samom početku, a daljnji tok radnje odvija se unutar okvira njenih posledica. 

U tom smislu, serija se direktno ne bavi posledicama implementacije veštačke inteligencije ili nekog drugog instrumenta koji se razvija posredstvom ljudskog faktora i postojećeg društvenog režima. Međutim, među filmskim kritičarima i gledalačkom publikom postoji tendencija da se narativ tumači kao alegorija upravo ovih procesa od kojih se, manje ili više opravdano, sve više zazire. Ove interpretacije Pluribusa koje virus i integrisano čovečanstvo vide kao metaforu veštačke inteligencije, implementacije visokotehnoloških oblika nadzora, robotizacije i slično, svakako sadrže zrno istine: društveni procesi od kojih zaziremo se ne odvijaju u vidu suverenih odluka širokih slojeva stanovništva i istinski demokratskih procesa, već posredstvom centralizovane političke i ekonomske moći malog broja ljudi. 

Taj, uslovno rečeno, mali postotak ljudi koji posjeduje najveću političku i ekonomsku moć i sam je strukturno podređen procesima kapitalističkog globalnog režima: konkurenciji, kriznim tendencijama samog sistema i prinudama koje proizvode strukture. U tom smislu su sagledavanja krize i zastrašujućih tendecija kao potpuno autonomnih i spoljašnjih događaja sasvim adekvatna. Poreklo proliferacije teorija zavere i sličnih tendencija, koje upućuju na potrebu za kognitivnim mapiranjem okvira, koji bi društvene procese napokon učinio transparentnijim, svakako treba tražiti i u fetišizmu shvaćenom u marksističkom smislu. Ljudi su forimirali određene strukture i odnose koji se u svom razvijanju samim ljudima pokazuju kao potpuno spoljašnji i automatizovani procesi. Kako  se sve više toga odvija „iza naših leđa“ postuliranje zavere, vanzemaljske intervencije ili okupacije, čini se kao prividno adekvatnim razrešenjem dezorijentacije koju proizvode same društvene strukture.

To se odnosi i na projekciju mogućnosti razrešenja protivrečnosti i višestrukih kriznih tendencija savremenog globalnog kapitalističkog sistema: ako se sve desilo „izvan“ našeg dosega, onda je logično da se i „rešenje“ pronalazi s onu stranu, podjednako izvan dosega ljudske intervencije i organizacije. To je jedna od prvih (implicitnih) političkih pretpostavki serije Pluribus.

Druge pretpostavke odnose se na sam način artikulacije jedinstva čovečanstva posredstvom vanzemaljske intervencije. „Ujedinjenje“ pritom prati tipične trope nestanaka individualnosti, karakteristične za predstave „masovnog društva“ ili „kolektivističkih ideologija“. Ujedinjenje čovečanstva podrazumeva brisanje čitavog niza individualnih odlika i praksi, od obrazaca konzumacije do oblikovanja privatnog prostora, ličnih preferencija itd. Sve je podređeno optimizaciji, harmonizaciji i naizgled racionalnoj kontroli. U jednom potezu išezava privatno vlasništvo i svi konflikti zasnovani na društvenim podelama. Punktualni karakter intervencije, činjenica da se sve razrešava u jednom potezu i unutar kratkog vremenskog toka, upućuje i na gubitak mogućnosti sagledavanja i imaginiranja društvenih promena kao procesa dugog trajanja. Glavna radnja serije nas ipak upućuje na procesualnost i posredovanje intervencije ujedinjenja: u jednoj sceni, kada Zosia [Karolina Wydra] pokušava da Carol objasni daljnje globalne poduhvate novoformiranog kolektiva, ona joj saopštava: „Imamo mnogo toga da počistimo“. Ovde čujemo odjek polikrize, poodmaklih procesa razaranja i degradacije društva i prirodnog okruženja.

 

Figura kolektiviteta

Treba istaći da se ovde radi o izvesnoj karikaturi kolektiviteta. Ta karikatura, međutim, otkriva određene tendencije kada je u pitanju predstava i promišljanje kolektivnosti u okvirima kapitalističke društvenosti. Kolektivnost, u ovakvim artikulacijama, automatski negira individualno bogatstvo ličnosti, ukida sve ono što nam se kontinuirano prezentuje kao poželjno u njenim okvirima: razvijanje ličnih preferencija, autonomije, slobodnog izražavanja itd. Ipak, entitet, prilikom komunikacije sa onima koji su ostali izvan režima, o sebi govori u pluralu: Mi. Ne radi se o jedinstvenoj svesti koja može sebe izraziti u prvom licu jednine (Ja). Ovde, za razliku od nekih banalnijih filmskih prikaza kolektiviteta, ipak pronalazimo neku dozu diferencijacije. Može se izolovati i izraziti poneko pojedinačno iskustvo, artikulisano barem pre integracije. Pojedine lične preferencije, ukus ili neko jedinstveno iskustvo dolazi do izražaja. Uprkos tome, reprezentacija kolektiva ostaje zaključana unutar okvira klasičnih elitističkih tropa o zatiranju različitosti. Masa negira slobodu i nezavisnost, lično i individualno gubi na značaju.

Struktura kolektiva koju Pluribus prikazuje izrazito je fragilna. Dovoljno je samo kratko negativno emotivno uzbuđenje i čitav režim se privremeno dezintegriše uz neverovatno široke negativne posledice (smrti miliona integrisanih jedinki). Ovako fragilna vizija kolektivnosti ne čudi s obzirom na tendencije fragmentiranja zajednice u okvirima poznokapitalističkih društava. Ona svedoči upravo o procesima dezintegracije solidarnosti i zajedničkosti kojima svedočimo u savremenim društvenim kretanjima. Mogli bismo reći da se ovde kolektivnost zapravo artikuliše na tragu destablizovanog individuuma koji podleže svakom mogućem uznemirenju, trigeru… Uprkos projekcije moći ujedinjenja, razvijanja snage u okviru kolektivnosti i organizacionog potencijala, koji se tokom prve sezone serije često prikazuje u obliku iznenađujuće efikasnosti, imamo prikaz nečega što se raspada u svakoj iole uznemirujućoj situaciji. Prilikom prve svađe između Carol i Zosije (koja predstavlja kolektivnu svest) verbalni sukob je dovoljan da svi integrisani na planeti nakratko zapadnu u stanje šoka i disfunkcionalnosti. Carol kasnije saznaje da je to dovelo do smrti 11 miliona integrisanih pojedinaca, kao i do lakših povreda nekih neintegrisanih likova koji su u tom trenutku bili u vozilu kojim upravlja kolektiv.  

Ideja virusa koji od spolja preuzima kotrolu vrlo je rasprostranjena u žanrovima naučne fantastike. No, ovde bismo skrenuli pažnju na jednu manje zastupljenu interpretaciju: metafora virusa ili nekakve biološke pretnje koja se širi kontaktnim putem, ima svoju istoriju unutar propagandnog polja još od hladnoratovske antikomunističke politike zapadnog bloka. Komunizam se u pamfletima i na posterima neretko  predstavljao upravo kao virus koji preti da zarazi ljude i prodre duboko preko granica „slobodnog sveta“. Ova metafora u navedenoj artikulaciji je nakratko oživela tokom pandemije koronavirusa u glavama konzervativaca i libertarijanaca u zemljama kapitalističkog centra. „Komunizam“, razumljen kao bilo kakva intervencija države u tržišne odnose, širio se planetom ovoga puta posredstvom realnog virusa.

Još jedna važna tačka na koju bi trebalo obratiti pažnju jeste to da se integracija događa uz neverovatno veliki broj smrtnih slučajeva. Prilikom integracije, mnogi ljudi, uključujući i partnerku i menadžerku glavne protagonistkinje, naprosto umiru. Implikacija koja se ovde može čitati tiče se još jedne ustaljene matrice razumevanja mogućnosti artikulacije kolektivnog i razrešenja temeljnih protivrečnosti kapitalističkih društava – na tom je planu navodno nemoguće postići išta bez masovnog stradavanja nedužnih ljudi, koji naprosto ne mogu da prežive „integraciju“. Takva žilava pretpostavka služi kao još jedna ideološka brana utopijskim projekcijama koje nastoje da prekorače granice postojećeg. Opomena je stalno prisutna – svaka radikalna promena nužno nosi sa sobom ogromnu štetu i žrtve – pa se implicira da je bolje ne dirati postojeće stanje. U krajnjoj liniji, sugeriše se čak i preventivno obuzdavanje same imaginacije koja bi mogla krenuti drugačijim putevima.

 

Neintegrisani pojedinci: figure reakcije 

Istaknuo bih nekoliko odlika koje se provlače kroz karakterizaciju preostalih likova koji se nalaze „izvan sistema“. Carol Sturka [Rhea Seehorn] predstavlja najrazvijeniji lik reakcije na uspostavljanje novog režima. U njenoj aktivnosti prepoznajemo neke karakteristike robinzonade – postupka i figure koji projektuju ljudsku prirodu u okvirima kapitalističke antropologije. Ono što je u seriji Pluribus vredno pažnje iz kritičke perspektive je pak materijalistički prikaz sloma tog postupka: istog trenutka kada ostane sama, izvan novog društvenog modela, njena insistiranja na autonomiji i samosnalaženju postaju besmislene projekcije. U nameri da samostalno opstane u svom domu, već u prvih nekoliko dana suočava se sa problemom odlaganja otpada – s obzirom da niko ne dolazi da pokupi smeće, ona je primorana da taj, kako će ubrzo shvatiti, nimalo jednostavan problem pokuša da reši sama. Kada ode u ispražnjeni supermarket zahteva da se isti ispuni robom koju može nabaviti na način koji joj je do tada bio samorazumljiv. 

Usamljenost je još jedan problem koji joj se vrlo brzo nameće kao posledica „osamostaljenja“. Budući da se radi o poznatoj spisateljici, razvoj priče i karakterizacije lika nam nedvosmisleno prikazuje kako je njeno klasno uslovljeno slepilo za čitavu mrežu društvenog rada, neophodnog i za nesmetanu reprodukciju nje same, podvrgnuto rastakanju.

Ostale individualne artikulacije neintegrisanih likova takođe su vrlo zanimljive. Koumba Diabaté [Samba Schutte], još jedan lik koji je ostao izvan sistema, postavlja se prema ovoj situaciji na poprilično drugačiji način. On koristi sve pogodnosti koje mu situacija pruža za maksimizaciju ličnih zadovoljstava: putuje avionima širom sveta, ima seksualne odnose sa brojnim ženama iz kolektiva, igra uloge likova iz omiljenih filmova u insceniranim aktivnostima posredstvom kolektiva, hedonistički uživa u hrani i piću itd. Pored toga on uspostavlja vrlo razvijenu komunikaciju sa kolektivnim entitetom, koju neretko odlikuje istinska zainteresovanost i briga. U liku Koumbe ima nečeg predmodernog, mogli bismo reći, pretkapitalističkog. 

Budući da uviđa prednosti koje mu novonastala situacija nudi, njegovo ponašanje na momente više evocira figure aristokratije i njihovo neumereno uživanje u bogatstvu, a sve to je moguće zahvaljujući naravi kolektiva, voljnog da i u odsustvu bilo kakve prisile udovolji svakom ličnom hiru i svakom zahtevu neintegrisanih pojedinaca, bez obzira na racionalnu (ne)opravdanost takvih postupaka. Tako Diabaté, umesto tendencije da se stvari vrate na staro − koja je prisutna kod drugih pojedinaca, u okviru novog režima dobija priliku da ostvari svoje fantazije o ličnom carstvu boraveći u luksuznim hotelima Las Vegasa, gde na velikim gradskim panelima ističe svoje ime i slično. U svojim efektima njegovo je delovanje naizgled posve bezopasno po novonastali režim, verovatno upravo zato što njegov referentni okvir supstancijalno ne upućuje na prethodni režim kapitalističkih odnosa, već na oblike društvenosti koji su u nekom smislu anahroni.

Najzanimljiviji primer je svakako Manousos Oviedo [Carlos Manues Vesga], paragvajski upravnik magacina za odlaganje stvari, koji isprva odbija svaki mogući kontakt sa kolektivnim entitetom. Postupci Ovieda pokazuju nešto veoma zanimljivo povodom reakcije: on dela upravo u skladu sa prethodnom društvenom strukturom i pod pretpostavkom da se ona može i treba restaurisati. Održavajući pravila prethodnog sistema on pokazuje žilavu prepreku novom na planu individualnog otpora. Iako je sve što mu je do tada bilo poznato ukinuto, on i dalje ostavlja novac (plaća) za svaku uslugu koju koristi, bez obzira na to što nema više kome da plati i što je taj postupak u potpunosti obesmišljen. U njemu se kondenzuje projekcija poštenja i zahtev za čistim računom koji je karakterističan za mnoge radnike i radnice: ako se sve uredno naplati, isplati, reguliše na način koji propisuju zakoni i pravila, onda će sve biti u redu. To je neka vrsta refleksa radničke klase u vidu samozaštite. 

Takođe je i opšte mesto liberalne ideologije po kojem, ako se na individualnom planu sve uradi „kako treba“, nema potrebe za strahom od struktura i instanci ekonomske i političke moći − kapitalista, gazdi, države i policije. Kada Oviedo biva primoran da otvori tuđe magacine u potrazi za hranom (jer odbija da uzme hranu od kolektiva) on pismeno objavljuje da će za tu „štetu“ vlasnici biti uredno kompenzovani. Kada mu kolektiv nudi pomoć u vidu transporta da pronađe Carol, on saopštava kolektivu da njima „ništa ne pripada“ i da je sve što poseduju „ukradeno“. U nekim osvrtima kritičari su dobro primetili da su integrisani pojedinci kojima to saopštava prikazani u tipičnom formatu starosedelaca, što odaje izvesnu dozu ironije s obzirom na asocijacije na naseljenički kolonijalizam, eksproprijaciju zemlje i „krađu zemlje“ koja se u modernoj istoriji odvija od uspostavljanja kapitalizma sve do danas. Iako je Oviedo mnogo snalažljiviji, sposobniji za samosnalaženje i preživljavanje na svoju ruku od Carol, i njegova robinzonada se na kraju raspada, i kolektiv ga na kraju spašava. Njegovo putovanje može se upravo čitati kao neka vrsta postavke pojedinca u „prirodno stanje“ – prašumu – kako bi se dekonstruisala i pretpostavka mogućnosti života izvan društva, u prirodi.

Ovde dolazimo do još jedne zanimljive tačke: tropi o kolektivitetu kao hive mind režimu nam o savremenoj situaciji više sakrivaju nego što otkrivaju. Pretpostavka je da taj prikaz pokazuje slom individualnih projekcija koje su navodno operativne u našim društvima. Drugim rečima, ako se tako nešto dogodi, izgubićemo ono što navodno posedujemo – slobodu, individualnost, mogućnost samostalnog donošenja odluka i suverenu artikulaciju ličnih preferencija. Kritika ideologije i kritika političke ekonomije upravo nam otkrivaju neodrživost ove pretpostavke za najveći broj ljudi u kapitalističkom svetskom sistemu. Potrebe su u okvirima robnog društva oblikovane i posredovane robnonovčanim odnosima, preferencije su generisane posredstvom robne estetike (reklame, afektacije i uslovljavanje čulnosti), individualnost i „autentičnost“ su nerazvezivi od komodifikovanih kodova njihove realizacije, a najveći broj radnika i radnica nemaju mogućnost da u ključnim sferama od rada do konzumacije realizuju ni delić onoga što je donedavno bilo svojstveno srednjeklasnim projekcijama individualne slobode (poput onih koje ispoljava Carol). 

Nezavisnost kao fetišizovani oblik života se i sama raspada u uslovima zaoštravanja kriznih tendencija, a taj raspad proizvodi nelagodnosti i tamo gde se ranije nisu u velikoj meri koncentrisale – kod srednjih klasa, sitnih preduzetnika, „slobodnih profesija“ itd. Reaktivnost protagonistkinje Carol je tako podstaknuta i tim razotkrivanjem „zavisnosti“ od nevidljivog i prikrivenog rada čitavog niza radnih ljudi – od komunalne službe do rada koji omogućava održavanje, popravke i sanacije, omogućavanje i održavanje čitave mreže odnosa, od električne energije do proizvodnje i transporta hrane… Njen izbor policijskog vozila za lični trasport još jedno je lice ove reakcije koja smera na održavanje i zaštitu prethodnog društvenog režima.

Individuum koji je  projektovani predmet očuvanja i borbe neintegrisanih nije nešto ostvarivo u okvirima prethodnog režima čiju restauraciju oni zahtevaju već je predmet budućeg stremljenja koji se može zadobiti samo u „zajednici slobodnih ljudi“ (Marx). Njegovo stvarno mesto ne leži u postojećem ni u hive mind režimu, već u budućnosti koja je sve manje dostupna, nikad manje dostupna čak i budućnosnim projekcijama popularne kulture. Polikriza podrazumeva i krizu utopije. Zanimljivo je da je slika tog individuuma, na izokrenut i perverzan način ipak prisutna u radnji Pluribusa. Ona odzvanja u liku Diabatéa. U svojoj pomalo anahronoj težnji za zadovoljstvom, u svojim individualnim idiosinkrazijama, koje najzad ostvaruje ispunjen srećom u svakom novom trenutku, naboj potencijala pojedinca koji se razvija u uslovima obilja se ipak probija, iako na jedan krajnje problematičan način, vidljivo posredovan matricama kapitalističke društvenosti i kulture.

Iako serijal ponavlja mnoge ustaljene trope o kolektivitetu i individualizmu, u načinu izlaganja teme pronalazimo i korisne indikacije o statusu imaginacije prevladavanja višestrukih kriznih tendencija. Ne radi se o tome da nema alternative, već da ona prečesto poprima monstruozni karakter (hive mind režim), kao i onostrani karakter vanzemaljske intervencije. Možemo, primera radi, da zamislimo i prikažemo kraj nečega tako temeljnog za postojeći sistem kao što je institucija privatnog vlasništva, ali će se to desiti pre na način nekakvog „spasenja“ ili signala koji dolazi iz svemira, nego kao kolektivni napor samog društva.

 

Tekst je nastao u okviru projekta „Slijepe pjege“ financiranog sredstvima Hrvatskog audiovizualnog centra (HAVC) za poticanje Komplementarnih djelatnosti u 2025. godini.