Studentski otpor razaranju uma
Prof. dr. Todor Kuljić među prvima je podržao studentsku borbu u Srbiji, tekstom Studentski otpor razaranju uma u kojem vidi studente kao jedine koji se opiru tobožnjoj bezalternativnosti neoliberalizma i kapitalizma. Na predavanju u sklopu alternativne nastave na Filozofskom fakultetu u Beogradu naglasio je važnost razmišljanja van nacionalnog šablona, u kategorijama klase i o potlačenosti ljudi u društveno-ekonomskom procesu. Tekst prenosimo s bloga Studentske borbe, a snimku predavanja s youtube kanala ffplenumff na kojem možete naći snimke drugih predavanja i događanja na oslobođenom FFBG.
[09:15] Pozivam vas da ustrajete upravo na tome da pokažete ovome društvu da se nešto može misliti i razmišljati van nacionalnog šablona, da postoje neke druge kategorije. Da postoji ona kategorija koja je odavno na ovim prostorima zaboravljena, da je to klasa. Da je to klasna izrabljenost, koja polazi od premise o jednakosti svega onoga što nosi ljudski lik. Koja ne broji krvna zrnca, nego govori o potlačenosti ljudi u jednom društveno-ekonomskom procesu.
„Znanje nije roba“ – jeste mantra koja zadnjih dana kruži. Svi se s njom u načelu slažu, ali studije treba plaćati. Isto tako svi jesu verbalno za ublažavanje nejednakosti i za pluralizam. Ali čim studenti krenu u akciju, saglasnost opada. Demokrate smo samo dok ne počne frka. A onda studente koji blokiraju nastavu nazivaju ekstremistima. Viču im: „Nema više večitih studenata, sve se plaća“. Rektor BU je čak rekao da je to što se ovih dana zbiva cirkus. Komunistički, kaže. Neće biti. Samo se probudila građanska neposlušnost. Šta je razbilo san uspavanog srpskog društva?
Aktuelna gibanja na univerzitetu jesu sigurno odjek masovnog svetskog pokreta „Okupirajmo Volstrit“ protiv finansijskog kapitala. Deo su i opšteg evropskog antibolonjskog studentskog pokreta utemeljenog na studentskom samoorganizovanju i neposlušnosti. Neka su. Beograd je i juna 1968. bio otvoren prema svetu. Bukurešt nije. Danas se studenti bune protiv načina finansiranja visokog obrazovanja i protiv uslova upisa naredne godine. To jeste povod, ali šta je uzrok bunta?
Pre svega studenti nemaju poverenja u forumsku demokratiju. Ne bez razloga. Bune se protiv Bolonjske deklaracije o reformi visokoškolskog obrazovanja koja je potpisana 1999. Tada je uvedeno tržište na nivou Evrope u obrazovanje. Besplatno obrazovanje nije više svima dostupno, univerzitet je podređen tržištu kapitala. Pa ko ima novca, osniva univerzitet i štancuje diplome. Reč je o tržišnom razaranju uma: smanjeno je gradivo, daje se manje znanja, opada nivo opšteg obrazovanja i kulture studenata. Bolonjizirani univerzitet sve manje stvara intelektualce, a sve više pi-ar menadžere. Japijevce. Tranzicijska šok terapija zahvatila je univerzitet. Sve je manje zagarantovanih budžetskih mesta. Elite su zadovoljne, studenti nisu.
Uzalud sociolozi ponavljaju da su kanali pokretljivosti danas zatvoreni za niže slojeve. Neoliberalizam uporno sugerira bezalternativnost: sveopštu privatizaciju, od zdravstva do obrazovanja. Mnoštvo je debata oko nacionalnih prava i oko pravne države, ali nema debate oko postulata (kapitalizma). Može se raspravljati do mile volje samo oko procedure, pa je zato na delu demokratija bez naroda i bez alternative. Kapitalizam je aksiom. Kao da ga samo studenti dovode u pitanje. Zašto su usamljeni? Zato što nema levice koja dovodi u pitanje kapitalizam. Zato i višestranački izbori jesu u osnovi trka sa jednim konjem. A pluralna neoliberalna javnost nije filter uma, nego filter moći.
Iako je sve očevidnija kumulacija rizika, nema kumulacije socijalnog bunta. Raspršena je iluzija o nesmetanom funkcionisanju ekonomije neoliberalizma. Postupno se probija strah od rizika u rizičnom društvu, nad EU se nadvija bauk državnih bankrota i sloma evra. Ima mišljenja da predstoji ekonomski cunami. To što je u neoliberalizmu prisutno široko nezadovoljstvo, gnev, bes i ozlojeđenost globalizacijom i kapitalizmom ne znači da su ovi režimi nestabilni. Rasuti otpori ne stvaraju alternativu kapitalizmu. Nema kritične akumulacije besa jer nezadovoljstvo nije kanalisano, nego se razliva. Udar nezadovoljstva po sistemu je decentriran, pa ga kapitalizam lakše podnosi. Atraktivni su partijski, a marginalizovani su klasni sukobi. Nezadovoljstvo nije zgusnuto u bunt niti je sistematski organizovano u otpor protiv vladajućih, već je difuzno razliveno u mnoštvo koflikata koji ne pogađaju jezgro sistema.
Nestabilnost je neprogresivna zato što se sve debate završavaju u bezalternativnosti (kapitalizma i EU) i zato je od demokratije preostala procedura. Ali bez alternative nema demokratije. Demokratiji su potrebni elementi konfrontativne politike, a ne politikantske napetosti kakve su npr. one između DS i SNS: sporovi se vode oko patriotizma, izdaje Kosova, korupcije, a za obe stranke je kapitalizam kanon. To je parališuća politička bezalternativnost koju cementiraju privatizacija i profitabilnost (svaka partija ima svog kapitalistu – donora). Na delu je TINA princip: there is no alternative. To znači, nema povratka socijalne države. Citoyen napušta javni prostor i ustupa ga posedniku, bourgeois-u. Ustupa mu i monopol na pamet. Svedoci smo nove faze razaranje uma kojoj se samo studenti protive.
