Radikalnosti i tenzije prvog izdanja Frojdove „Tri rasprave o seksualnoj teoriji‟
Freudovo prvo izdanje „Tri rasprave o seksualnoj teoriji“ iz 1905. godine, koje ove godine navršava 120 godina, predstavlja ključni moment u razvoju teorija seksualnosti. Uvođenjem infantilne seksualnosti, destabilizacijom dihotomije normalno–patološko te odmakom od funkcionalističkih i darvinističkih objašnjenja, Freud otvara prostor za radikalno novo razumijevanje seksualnosti. Takvo čitanje otkriva drukčije lice Freuda – ono koje izmiče kasnijim redukcijama i kritikama iz poststrukturalnih, postkolonijalnih i feminističkih perspektiva. Kako autor teksta sugerira, povratak ranom Freudu omogućuje ne samo teorijski, nego i politički produktivne uvide: umjesto dogmatiziranih interpretacija, otvara se prostor za praćenje unutarnjih napetosti, proturječja i procesualnosti same teorije. Recentna istraživanja, usmjerena upravo na prvo izdanje „Tri rasprave“, ističu njegovu subverzivnost i sposobnost da dovede u pitanje viktorijanske predodžbe o seksualnosti koje u izmijenjenim oblicima i danas oblikuju naše razumijevanje seksualnog iskustva.
Ove godine jedna od ključnih knjiga Sigmunda Frojda [Freud] iz zrelog perioda, Tri rasprave o seksualnoj teoriji [nem. Drei Abhandlungen zur Sexualtheorie, 1905] navršava 120 godina od prvog izdanja. S obzirom da se radi o jednom od fundirajućih tekstova psihoanalize, posebno s obzirom na (novo) utemeljenje pojma seksualnosti u psihoanalizi, osvrnućemo se na neke značajne momente nove nauke, istoriju samog teksta, dugu i komplikovanu recepciju i prevođenje, te neke od ključnih implikacija koje je proizvela na brojnim poljima od nauke i promišljanja seksualnosti, do društvenih i političkih učinaka u pogledu na pristup seksualnim praksama, vaspitanje dece, tretiranje psihipatologije itd. Iako se ne radi o tako opširnom tekstu, ono što Frojd u njemu obrađuje veoma je značajno i dalekosežno, zahtevno i krajnje uzbudljivo. I otvara mnoštvo radikalnih putanja promišljanja, ali i političkih okvira seksualnosti.
Tri rasprave: jedan ili više različitih tekstova?
Na početku bi trebalo izneti jednu važnu ali najčešće prnebregnutu činjenicu: Frojd je tokom života kroz 20 godina izdao pet različitih izdanja Tri rasprave (od 1905. do 1925. godine). U tom dugogodišnjem rasponu tekst je od 83 narastao na preko 120 stranica. Najveći broj kasnijih izdanja na nemačkom, kao i prevoda, nastao je na osnovu posledjeg (šestog) izdanja iz 1924. godine1To izdanje je na kraju ušlo i u sabrana dela Frojda na nemačkom u petom tomu: G.W., bd 5 (Imago Publishing, London, 1940.), 29-145. Naš prevod iz 1969. u okviru Odabranih dela u izdanju Matice srpske takođe je izveden na osnovu ovog izdanja. Pre toga, verovatno prvi prevod ovog dela na naše jezike izdat je u Zagrebu 1934. godine pod naslovom Prilozi teoriji seksualnosti (tri rasprave), Universum – izdavačka knjižara, Zagreb, 1934. ili na osnovu pridruživanja različitih pasaža pojedinih izdanja, a sve zarad utiska zaokružene i konzistentne celine.2Tako je u okviru Standardnog izdanja sabranih dela Sigmunda Frojda (The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud) na engleskom jeziku, Džejms Srtejči (James Strachey) odlučio da Tri rasprave uredi na osnovu prvog izdanja kojem je pažljivo pridodao dodatke i fusnote svih kasnijih izdanja, što, iako daje izvesni utisak zaokruženosti, i dalje čini nemogućim da se vide svi prelazi i razvoj samog teksta u rasponu od dvadeset godina. V. SE, Volume 7 (1901-1905). A Case of Hysteria. Three Essays on Sexuality and Other Works, Hogarth Press and the Institute of Psychoanalysis, London, 1953, str. 130-243. Problem koji je ovde nastao tiče se toga da tokom godina Frojd nije samo dodavao određene pasaže i fusnote – nove rezultate svojih istraživanja i istraživanja koje su vodile njegove kolege_inice te odgovore na kritike koje su dolazile sa svih strana – već i u značajnoj meri menjao određene (teorijske) postavke koje je izneo u prvom izdanju iz 1905., te brisao određene pasaže izvornog teksta.
Pored toga što sakriva problemsku prirodu i karakterističnu otvorenost i nestabilnost Frojdovog teksta, pristup istraživanju koji se ograničava na dostupna izdanja izvedena na osnovu navedenog postupka, takođe zaprečuje neke važne teorijske prelomne tačke koje su se u dogodile u Frojdovim preradama i dopunama teksta. U slučaju Tri rasprave, kako to pokazuju recentnija istraživanja3Philippe Van Haute, Herman Westerink, Reading Freud’s Three Essays on the Theory of Sexuality. From Pleasure to Object, Routledge, London/New York, 2021. U daljem radu ću se najviše oslanjati na ovo, ne tako opširno, ali vrlo detaljno i bogato istraživanje koje posebnu pažnju posvećuje svakom pojedinačnom izdanju Tri rasprave. Navedeni autori učestvovali su u izdanju prvog prevoda originalnog teksta iz 1905. na engleski jezik u izvedbi Ulrike Kistner (vidi narednu fusnotu)., valja imati na umu da nemamo posla sa jednim zaokruženim tekstom, već da se radi o više verzija, u nekim slučajevima o potpuno drugačijim i prerađenim delovima teksta. Specifčnosti prvog izdanja nam u svemu tome, takođe, izmiču. Ilustrativno je u ovoj tački da se originalni (neizmenjeni) tekst iz 1905. godine u engleskom prevodu prvi put pojavio tek 2016. godine.4Freud, S., Three Essays on the Theory of Sexuality. The 1905 Edition, Verso, New York/London, 2016. Tako se ispostavlja da, paradoksalno, najveći broj referenci kao i najveći deo recepcije ove knjige iz 1905. ne referiše na izdanje iz te godine, već na kasnija prerađena izdanja. Poslednjih godina se u okvirima novih istraživanja ustalila oznaka nedostajućeg objekta kada je u pitanju upravo izdanje iz 1905.5Videti: „Foreword: The Missing Object by Philippe Van Haute, Herman Westerink, and Ulrike Kistner“ u: Freud, S., Three Essays on the Theory of Sexuality. The 1905 Edition, str. vii-xi. Naime, referenca na „Tri rasprave iz 1905.“ usled svega navedenog uvek poprima pomalo imaginarni karakter. Vratićemo se tome i zašto je to važno.
Jedan od razloga zašto se osvrćemo na ovu godišnjicu upravo je pojava prvog prevoda neizmenjenog teksta Tri rasprave iz 1905. na bilo koji drugi jezik, kao i vrlo važna istraživanja koja su objavljena nakon 2020. godine, a koja su uključila i komparativne analize svih izdanja i izmena koje smo pomenuli. Implikacije „ponovnog otkrića“ teksta iz 1905. mnogo su značajnije i dalekosežnije od puke akademske rasprave o jednom klasičnom tekstu iz istorije psihoanalize.
Istorijski kontekst nastanka teksta i mesto Tri rasprave unutar Frojdovog opusa
Treba imati na umu da se Frojdova razmišljanja o seksualnosti u periodu pisanja Tri rasprave nisu odvijala u vakuumu. Sam Frojd je na prvim stranicama teksta ostavio nekoliko referenci koje je smatrao važnim polazištem. Međutim, za razliku od Tumačenja snova (1899) koje obiluje referencama (veliki deo prvog toma posvećen je upravo ispitivanju bogatog materijala iz istorije promišljanja problematike fenomena sna, neka vrsta pozamašnog domaćeg zadatka), Tri rasprave, kao i još jednu važnu knjigu iz 1905. godine (Dosetka i njen odnos prema nesvesnom), ne odlikuje ovo bogatstvo referenci. Za to postoje vrlo važni razlozi kojima ćemo se uskoro vratiti.
Tu je pre svega reč o Kraft-Ebingovim [Richard von Krafft-Ebing] istraživanjima seksualnih patologija. U svojoj knjizi Psychopathia Sexualis6Krafft-Ebing, R. von, Psychopathia Sexualis, with Especial Reference to the Antipathic Sexual Instinct: A Medico-Forensic Study, Arcade Publishing, New York, 1965. iz 1886. on je ponudio neke klasifikacije seksualnih perverzija koje će velikim delom preuzeti i sam Frojd. Pored toga što je među prvima govorio o perverzijama i o seksualnim patologijama uopšte, formulisao je i termine poput mazohizma i sadizma. Albert Mol [Albert Moll], još jedan nemački doktor i jedan od pionira seksologije situiran u Berlinu, razmatrao je infantilnu seksualnost i inverziju7Inverzija je bio tadašnji uvreženi naziv za ono što će kasnije, upravo posredstvom Kraft-Ebingovih knjiga, postati poznatije pod terminom homoseksualnost. Kod Frojda sve ove termine (inverzija, perverzija, skretanje itd.) treba razumeti isključivo u smislu terminološkog fiksiranja sudbine objekta u određenoj seksualnoj organizaciji. Ovi termini nemaju nikakvo moralno značenje, a ne odnose se na subjekte, već na načine artikulacije objekta i cilja seksualnog nagona. pre Frojda, ali i nakon izdanja Frojdove Tri rasprave.8Mol, nešto mlađi od Frojda, postao je jedan od oštrih kritičara Frojdovih teorija seksualnosti nakon 1905.
Polazište najvećeg broja psihologa, seksologa i neurologa XIX veka je uverenje da se seksualnost pojavljuje tek u pubertetu, te im je fenomen infantilne seksualnosti u potpunosti promakao.9Makari, G., Revolution in Mind. The Creation of Psychoanalysis, HarperCollins, New York, 2008, str. 114. Frojd u prvoj fusnoti navodi još svega šest imena, među kojima su i seksolog Havelok Elis [Havelock Ellis], Ivan Bloh [Iwan Bloch], Hiršfeld [Magnus Hirschfeld], Mebijus, fon Šrenk Nocing [Albert von Schrenck-Notzing] i drugi.10Još jedna ključna referenca je i naučni časopis Godišnjak za seksualne međustupnje [Jahrbuch für sexuelle Zwischenstufen] koji je uređivao Hiršfeld i koji je, između ostalog, jedan od prvih naučnih projekata koji je zagovarao prava i priznanje seksualnih manjina. Izlazio je od 1899. do 1923. godine i imao je međunarodni uticaj. Ovom spisku valja pridodati uticaj čuvenog fancuskog psihopatologa Šarkoa [Jean-Martin Charcot] sa kim je Frojd radio kao mladi istraživač u Parizu, u periodu od 1885. do 1886. godine. Šarko je među prvima u svojoj bolnici tretirao histeriju, a jednom prilikom je Frojdu jasno ukazao da histerija skoro uvek upućuje na problematiku seksualnosti (uvid koji je Frojd primio sa oduševljenjem i kojem je ostao veran u čitavom daljem radu).11O tome videti: Filips, A., Kako je Frojd postao Frojd, Clio, Beograd, 2022, str. 103-125. Šarkoova bolnica u Parizu tada je važila za pomalo ozloglašeno mesto u kojem se umni bolesnici prikazuju kao u cirkusu, a Šarkoa su mnogi nazivali „Napoleonom u oblasti neuroza“. Čudan „spoj genija i šarlatana“, kako će ga i sam Frojd doživljavati, ostavio je na mladog doktora, budućeg osnivača nove nauke, dubok utisak.12Isto, str. 113.
Pre sopstvenih uvida i istraživanja koje će dovesti do pisanja Tri rasprave, Frojd je tokom ranog perioda bio izrazito inspirisan naučnim istraživanjima iz oblasti neurologije u kojima je i sam učestvovao kao jedan od pionira novih naučnih poduhvata. Kao doktor, angažovan u lečenju neuroloških poremećaja, i sam je sprovodio razna istraživanja. Kao student medicine, neurolog i istraživač bio je veoma blizak onome što se pre njega ustalilo pod nazivom berlinske škole medicine. Njihov moto, nešto što će i sam Frojd usvojiti u ranim radovima glasio je: „U organizmu ne deluju nikakve sile do hemijskih i fizičkih sila.“13Džons, E., Život i delo Sigmunda Frojda I, Matica srpska, Novi Sad, 1985, str. 45; Dolar, M., Oficiri, služavke i dimničari, Akademska knjiga, Novi Sad, 2017, str. 248 i dalje. Dakle, radilo se o materijalizmu, pozitivistički inspirisanom naučnom duhu prosvetiteljskog karaktera sa namerom da ljudsku dušu opiše i razume u strogim terminima nove naučnosti.14U suprotnosti sa čestim prikazima Frojdovog rada nakon uspostavljanja psihoanalize, gde se ističe „nenaučni“ i „spekulativni“ karakter njegovih osnovnih postavki, trebalo bi ovde naglasiti da se Frojd krajem XIX veka nalazio na ključnim frontovima neuroloških istraživanja, učestvujući u najsavremnijim eksperimentima i diskusijama sa pionirima na polju neurofiziologije. Tako je moguće potkrepiti da su Frojdova istraživanja nervnih ćelija koja je sporvodio u Berlinu pod vođstvom Ernsta Brikea [Ernst Wilhelm von Brücke] doprinela otkriću neurona. V. Džons, E., Život i delo Sigmunda Frojda I, str. 51-53.
Frojd će se, ipak, u nameri da objasni genezu i strukturu psihoneuroza, sve više udaljavati od ovih pozicija, prekoračujući epistemološka ograničenja neurofiziologije i konstitucionalizma koji je vladao u objašnjenjima psihopatologije njegovog doba. Radeći sa Brojerom u lečenju histerije, najpre hipnozom, te razvijajući analitičke tehnike pažljivim slušanjem onoga što su izgovarale njihove pacijentkinje i pacijenti, otvoriće mu se čitavo polje problematike jezika i simboličke konstitucije pshihopatologije. U opseg fenomena koje je bilo potrebno uvesti zarad razumevanja simptoma ući će, između ostalog, upravo seksualnost i sve što ona povlači za sobom – telesnost, uživanje, orgazam, seksualni objekti, genitalije, erogene zore, te brojne druge varijacije na temu seksualnosti.
Upravo u ovoj tački leži jedna zanimljivost vezana uz način na koji je Frojd razvijao svoje tekstove. Naime, u ključnim delima poput Tumačenja snova (1900), Psihopatologije svakodnevnog života (1901, 1904), kao i u knjizi Dosetka i njen odnos prema nesvesnom (1905), možemo primetiti dominaciju jezičke problematike – problemi sna, želje, dosetke, omaške i sličnih (prethodno zapostavljenih) fenomena kojima se Frojd bavi i koje uvodi u polje nove nauke, neodvojivi su od problema jezika i načina na koje se jezik „zapliće“ proizvodeći neočekivane učinke. Reč je o uvođenju pojma nesvesnog koje za Frojda uvek povlači problem jezika. Kada pogledamo Tri rasprave, tekst u kojem seksualnost dolazi u prvi plan, primećujemo jednu začudnu razliku:
Ta dvojnost nesvesnog i seksualnosti, ukoliko je zaista reč o dvojnosti, jeste nešto što predstavlja određenu enigmu Frojdovog otkrića psihoanalize i njegovog kasnog razvoja. Videli smo kako je Frojd počeo sa tri velike knjige o snovima, omaškama i dosetkama, u kojima je uspostavio nesvesno kao novi objekat nove nauke, i u sve tri smo mogli da pratimo niti koje spaja Lakanov slogan „nesvesno je strukturisano kao jezik“. Sve tvorbe nesvesnog u te tri knjige nastupaju kao jezičke tvorbe, kao neobična izraslina jezika. Zatim je Frojd 1905. godine napisao knjigu sa naslovom Tri rasprave o seksualnoj teoriji; ta knjiga je u poređenju sa prve tri svakako iznenađenje, jer kao da odstupa od zacrtanog puta i postavlja drugačiju problematiku. Odjednom više nije reč o želji, već o libidu, o nagonima i njihovim objektima, njihovim ciljevima, o dečjoj seksualnosti i njenoj polimorfnoj perverznosti, o seksualnom odstupanju, o fazama razvoja libida, o načinima kako se libido strukturiše upravo oko telesnih otvora, dakle oko privilegovanih prelaza između spolja i unutra[…]15Dolar, M., Oficiri, služavke i dimničari, str. 207.
Kako Dolar dalje primećuje:
Fokus ove knjige nije na jeziku, već na telu i njegovoj topologiji, ne na želji, već na uživanju. Ukoliko sadrži nešto zaista zapanjujuće, onda je to potpuna odsutnost problematike jezika. Više nije reč o nesvesnom, koje bi bilo strukturisano kao jezik, seksualnost kao da proizlazi iz potpuno drugačijih parametara. Stoga imamo na jednoj strani jezik i njegovu patologiju, njegove devijacije u nesvesnom (kako jezik skrene s normalnog puta), a na drugoj telo i njegove devijacije (kako njegove prirodne potrebe skrenu s prirodnih puteva i denaturalizuju se, zapletu u mrežu sporednih, dodatnih užitaka, van svoje prirodne namene – upravo iz takve materije je ljudska seksualnost). […] Kod Frojda imamo na jednoj strani kompleks jezik – označitelj – želja – nesvesno – subjekat nesvesnog/želje, a na drugoj kompleks telo – nagon – seksualnost – užitak – objekat. Obe sfere kod njega se isprva krajnje neobično pojavljuju u odvojenim knjigama.16 Isto, str 207-208 (kurziv – L. P.).
Tri rasprave, stoga, predstavljaju jedan vektor Frojdovog opusa koji već na ravni samog pojmovnog aparata i načina obrade fenomena vezanih uz seksualnost ukazuje na određeno odstupanje. U daljem radu kod Frojda će se problemi odnosa nagona i želje ili, u širem zahvatu, jezika i tela, stalno pojavljivati na različitim razinama, te do kraja ostati jedno od mesta sporenja u interpretacijama.17Kako Dolar napominje, Lakanovo uvođenje razlike između imaginarnog, simboličkog i realnog delimično je određeno i motivisano upravo potrebom za jasnim razrešenjem ove problematike. Tako se, na primer, pojmovi nagona i užitka artikulišu u domenu realnog. Problematika želje i objekta vezuje se uz registar simboličog. Lakanova intervencija unosi novu preglednost, ali otvara nove probleme u artikulaciji ovih kompleksnih odnosa.
Struktura dela: zašto se počinje od „patologije“?
Knjiga se sastoji od tri celine, ali ono što isprva privlači pažnju je njihov raspored. Frojd se najpre bavi perverzijama i skretanjima [Abirrungen] ili aberacijama, zatim infantilnom seksualnošću, te na kraju onime što naziva transformacijama puberteta. Ali zašto polazi od perverzija i seksualne „patologije“? Da nije možda bilo logičnije započeti infantilnom seksualnošću, ako pratimo neki vremenski sled odrastanja i formiranja seksualnosti paralelno sa ontogenetskim razvojem (kako možda sugeriše raspored drugog i trećeg dela)?
Jedan od razloga može ležati u istorijskom kontekstu unutar kojeg raspravlja o seksualnosti: zato što je to prvo vidljivo i zato što se o tome najviše raspravljalo u dotadašnjim prikazima – istraživali su se psihopatološki seksualni fenomeni. Drugi, daleko važniji razlog leži u samom Frojdovom pristupu: zato što želi da počne raspravu o seksualnosti sa onime što pokazuje njenju suštinu. Frojdova namera je da se u koncipiranju seksualnosti polazi od „skretanja“, „patologije“, jer ono patološko razumeva kao „uvećanje“ onoga što ljudska seksualnost zaista jeste. Van Haute i Vesterink posebno ističu ovaj aspekt: „Psihopatologija nam na (pre)uveličan način ukazuje na tendencije i probleme sa kojima svi moramo da se suočimo. Na ovaj način, psihijatrija i psihopatologija zadobijaju antropološko značenje.“18 V. „Foreword: The Missing Object by Philippe Van Haute, Herman Westerink, and Ulrike Kistner“ u: Freud, S., Three Essays on the Theory of Sexuality. The 1905 Edition, str. ix-x. Zato povodom Frojdovog pristupa seksualnosti oni uvode pojam patoanalize. Umesto da pretpostavi određenu normativnu perspektivu i raspravlja o patologijama u odnosu na norme, Frojd izokreće ovu logiku i istražuje ljudsku seksualnost iz perspektive određene grupe psihopatologija – psihoneuroza. Takav pristup je izveo destabilizaciju ustaljenih matrica patološko-normalno, pa se u izvesnom smislu kod Frojda može govoriti i o dekonstrukciji normativiteta.
Ovome u prilog govore i brojna druga mesta koja pokazuju ovu jedinstvenu Frojdovu tendenciju. Tako u Novim predavanjima za uvođenje u psihoanalizu čitamo:
[…] patologija, svojim uvećanjima i ogrubljivanjima, može da nam skrene pažnju na normalna stanja koja bi nam inače promakla. Tamo gde nam ona pokazuje neku naprslinu ili prelom, u normalnim prilikama može da postoji neki zglob. Ako bacimo na zemlju kristal, on se razbija, ali ne proizvoljno. On se tom prilikom razbija prema određenim linijama cepanja, na delove čije su granice, iako nevidljive, unapred određene strukturom kristala. Takve napukle i naprsle strukture su i duševni bolesnici.19Frojd, S., Autobiografija. Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu, Matica srpska, Novi Sad, 1973, str. 147. U Predgovoru trećem izdanju Tri rasprave iz 1915. tako nailazimo na tvrdnju: „[S]lučajno igra glavnu ulogu u analizi i njime se skoro potpuno tumači; dispoziciono se pomalja tek iza slučajnog kao nešto probuđeno doživljavanjem, ali čija procena daleko prevazilazi polje rada psihoanalize.“ Frojd, S., O seksualnoj teoriji. Totem i tabu, Matica srpska, Novi Sad, 1981, str. 7.
Tako se u širim okvirima može govoriti i o poimanju subjektivnosti iz perspektive onoga što se ukazuje kao zakazivanje strukture subjekta ili čak njegov slom. Od omaške, naizgled slučajnog preskoka ili zastoja u (svakodnevnom) funkcionisanju, pa sve do psihotičnog ili melanholičnog destabilizovanja psihičkog života, ne radi se prosto o nasumičnim „greškama“ ili bolestima, već o nečemu što nam ukazuje na samu strukturu subjektivnosti kao takve. Drugim rečima, „psihopatologija“ u Frojdovoj vizuri u izvesnom smislu zadobija univerzalni karakter.20Tako je za Frojda postalo moguće napisati jednu Psihopatologiju svakodnevnog života, a tumačenje sna kao univerzalne pojave moglo je da pokaže iste one mehanizme koje je Frojd pronalazio kod neurotičnih analizanata. Frojd će čak tvrditi da je isključivo istraživanjem snova „normalnih ljudi“ moguće utemeljiti učenje o neurozama zadobijeno istraživanjem neurotičara. V. Frojd, S., Kompletan uvod u psihoanalizu, Nova knjiga, Podgorica, 2006, str. 81.
Frojd, dakle, polazi od „seksualnih nastranosti“, perverzija i drugih varijacija u seksualnom polju. Na početku, raspravljajući o inverziji, uvodi bitnu distinkciju između objekta i cilja nagona. Objekt je „lice od koga polazi polna privlačnost“, ono putem koga ili čega nagon ostvaruje svoje zadovoljenje, a cilj je „radnja na koju je nagon tera“.21Frojd, S., O seksualnoj teoriji. Totem i tabu, str. 12 Tako je moguće razlučiti i dve vrste skretanja ili varijacija: u odnosu na objekt i u odnosu na cilj. Već pri ovoj distinkciji se stvari komplikuju: Frojd tvrdi da se u slučaju homoseksualnosti radi o odstupanju u odnosu na društvenu normu samo u slučaju objekta (objekt je u inverziji), ali ne i u slučaju cilja. Kod fetišizma se radi o odstupanju koje se odnosi i na cilj, a kod voajerizma ili egzibicionizma može biti reči o udaljavanju ili odstupanju samo kada je u pitanju cilj (nema polnog akta, već se seksualni nagon ograničava na aktivnosti poput gledanja itd.). Ukratko, seksualne perverzije svedoče o širokom polju varijacija i mnogobrojnim složenim odnosima na osi nagon-objekat-cilj.
Upravo su ove varijacije i njihova brojnost i mnogostrukost ono što je Frojdu bilo važno prilikom utemeljenja pojma seksualnosti u psihoanalizi. Uvođenje seksualnog nagona i libida kao seksualne nagonske sile u Tri rasprave nosi sa sobom predstavu varijeteta i (potencijalne) konfliktnosti. Frojd će čak govoriti o izvesnoj „potrebi za varijacijom“22Freud, S., Three Essays on the Theory of Sexuality. The 1905 Edition, str. 14. koja bi se mogla razumeti kao svojstvena ljudskoj seksualnosti u univerzalnom smislu. Zanimljivo je da je upravo ovaj pasaž obrisan u izdanju Tri rasprave iz 1920. godine.23Ne nalazimo ga stoga ni u našem prevodu iz 1969.
Vesterink i Van Haute tvrde da se „potreba za varijacijom“, nemogućnost da se seksualnost svede na određeni jasno zaokruženi set praksi i ponašanja, može smatrati jednim od uzroka zašto seksualnost uvek postaje predmetom društvene regulacije, zašto se „neizbežno podređuje (istorijskom i kontingentnom) zakonu“.24Van Haute, P., Westerink, H., „Introduction: Hysteria, Sexuality, and the Deconstruction of Normativity – Rereading Freud’s 1905 edition of Three Essays on the Theory of Sexuality“ u: Freud S., Three Essays on the Theory of Sexuality. The 1905 Edition, str. lxix.
Ekskurs o inverziji u Tri rasprave
Frojd dosta prostora posvećuje onome što naziva inverzijom (tadašnjim uvreženim nazivom za ono što će vrlo brzo postati poznatije pod nazivom homoseksualnost). Već smo istakli da se kod Frojda termini poput inverzije, perverzije i sličnih ne odnose na subjekte već na terminološko pozicioniranje objekta unutar određene seksualne organizacije. Dakle, uloga termina ne povlači za sobom nikakve moralne odrednice, već svedoči o načinima artikulacije ciljeva i objekata nagona. U tom smislu se povodom frojdovskog diskursa može reći da u njemu operiše izvesna doza prigušenja moralne refleksije. Zato će on radije govoriti o inverziji seksualnog objekta.
Frojdova razmatranja o homoseksualnosti mnogo su nijansiranija nego što se to uvreženo prikazuje u popularnim prikazima, a neretko i stručnim radovima. Ovde ćemo izdvojiti samo nekoliko momenata. Pre svega, Frojd u Tri rasprave ne daje zaokruženu teoriju inverzije seksualnog objekta, iako je bitno doprineo detabuizaciji homoseksualnosti, na tragu seksologa poput Hiršfelda i drugih, koji su već postigli određene rezultate na polju dekriminalizacije homoseksualnosti, time što je isticao da nema osnova za govor o bilo kakvoj degenerativnoj ili urođenoj osnovi homoseksualnosti. Takođe je kontinuirano ukazivao na prisustvo raznih oblika homoseksualnosti u svim kulturama i istorijskim periodima. Takođe, podcrtavao je da homoseksualnost nije homogeni entitet, te da i sama homoseksualnost poznaje različite varijetete. Naposletku, homoseksualnost kao i sve druge varijacije u odnosu na objekt i cilj nije ni na koji način pojmovno odvajao od seksualnosti kao takve, pa ni od heteroseksualne seksualnosti koja je usaglašena sa društvenim normama. Svoju raspravu o tome je u Tri rasprave završio izjavom:
U smislu psihoanalize […] i isključivo interesovanje muškarca za ženu [predstavlja] problem kome je potrebno objašnjenje, a ne kao nešto što se samo po sebi razume, čemu treba u osnovi podmetnuti hemijsku privlačnost.25Frojd, S., O seksualnoj teoriji. Totem i tabu, str. 22 (f).
Dakle, umesto naturalizacije homoseksualnosti (česte strategije odbrane seksualnih manjina) Frojd odbacuje čak i naturalizovanu predstavu heteroseksualne seksualnosti, tvrdeći da su i jedna i druga u podjednakoj meri upitne i potrebuju objašnjenje. Frojdova spremnost da svoja istraživanja seksualnosti sprovodi u „namerno[j] nezavisno[sti] od bioloških istraživanja“26Isto, str. 7 (iz Predgovora trećem izdanju). u ovoj se tački ispoljila na radikalan način. Neke lekcije na tom tragu i danas bi nam mogle dobro doći.
Još jedan važan aspek koji se kod Frojda ispoljio baš povodom homoseksualnosti i naglašavanja varijeteta njenog ispoljavanja u različitim istorijskim periodima jeste upravo raspoloženost za istorizaciju seksualnih praksi. Tako, raspravljajući o inverziji, u pomalo nonšalantnom i uopštavajućem tonu, diferencira konstituciju homoseksualnosti kod Starih Grka i nas („modernih“) podvlačeći da je „antika stavljala akcenat na sam nagon“, dok se u modernosti akcenat stavlja na objekt (seksualne želje). „[M]i omalovažavamo delovanje samog nagona i opravdavamo ga samo prednostima objekta.“27 Isto, str. 26 (f). Frojd je u ovoj tački na neki način anticipirao važnost ovih momenata – danas dakako predominantno akcentujemo objekt u određenju nečijeg „seksualnog opredeljenja“. Taj postupak je do te mere naturalizovan da nam Frojdova opaska o akcentu na nagonu u antici deluje čak zagonetno.
Za Frojda je seksualnost, stoga, i istorijska kategorija. U daljem tekstu bio je spreman da, na primer, uzme u obzir moderne oblike transporta i svojevrsne vibracije koje su, primera radi, proizvodili tadašnji vozovi na parni pogon i njihov potencijalni uticaj na buđenje sesksualnog nagona dece prilikom vožnje.28Isto, str. 78.
Glavne teze i proboji: revolucija na polju epistemologije seksualnosti?
Ono što je bilo karakteristično za skoro sve Frojdove prethodnike (kako one koje je naveo u prvoj fusnoti na početku svog teksta, tako i francusku psihopatologiju na čelu sa Šarkoom [Jean-Martin Charcot]) od kojih je učio, bilo je funkcionalističko posmatranje ljudske seksualnosti u okvirima darvinističke paradigme. Naime, oni su svoja istraživanja seksualnih patologija, pa i seksualnosti kao takve, započinjali sa pretpostavkom primarne i nužne veze između seksualnosti i (nagonom) reprodukcije. Posledično, patologiju su definisali na osnovu ove pretpostavke: sve što je u sukobu ili stoji na velikoj udaljenosti od reprodukcije na ovaj ili onaj način moramo videti kao oblik psihopatologije na polju seksualnosti. Dakle, (objektivni) cilj seksualnosti je u skoro svim pretfrojdovskim teorijama trebalo pronaći u reprodukciji, što bi ujedno predstavljalo i normu u objektivnom i prirodnom smislu (bez obzira na subjektivne doživljaje zadovoljstva koje možemo pronaći u seksualnim praksama).29Iako su Frojdovi prethodnici, poput Kraft-Ebinga i Ivana Bloha, koje navodi u prvoj fusnoti i dalje često bili zaokupljeni moralnom problematikom kada je u pitanju seksualna patologija, ipak su u izvesnom smislu u okvirima medicine i psihijatrije doprineli otvaranju prostora za dekriminalizaciju određenih seksualnih praksi, naročito homoseksualnosti. Frojd se snažno oslonio na ove momente i prepoznao njihov transformativni potencijal, posebno kada je u pitanju isticanje prisustva „abnormalnih“ seksualnih praksi u svim civilizacijama i istorijskim kontekstima (na primer kod Kraft-Ebinga) i insistiranje da su seksualne patologije na neki način saobrazne sa opštim karakteristikama seksualnog nagona (kod I. Bloha). Više o tome: Davidson, A., The Emergence of Sexuality. Historical Epistemology and the Formation of Concepts, Harvard University Press, Cambridge/London, 2001, str. 80 i dalje, kao i: Oosterhuis, H., „The pre-Freudian modernization of sexuality: Richard von Krafft-Ebing and Albert Moll“ u: Deconstructing Normativity? Re-reading Freud’s 1905 Three Essays (ur. Van Haute, P., Westerink, H.), Routledge, London/New York, 2017, str. 44-53.
Upravo u ovoj tački Frojd je napravio radikalni prekid. Raskinuo je sa navedenom paradigmom razmatranja seksualnosti prisutnom kod skoro svih svojih prethodnika. Tu leži razlog zašto je literaturu u prvoj fusnoti sveo na tako mali broj figura i zašto se u Tri rasprave iz 1905. prema tradiciji poneo poprilično nonšalantno, ponekad čak i u šaljivom tonu.
Slika seksualnosti koju nam donosi u drugoj raspravi (o infantilnoj seksualnosti) u velikoj je napetosti, čak kontradikciji, spram funkcionalizma i darvinističkih razmatranja toga doba. Pored toga što na velika vrata uvodi fenomene seksualnosti dece koji su se pre toga retko uzimali u obzir, vrlo je važno kakvu strukturu infantilne seksualnosti Frojd pokušava da utemelji. Radi se, pre svega, o bezobjektnoj, polimorfno-perverznoj seksualnosti koju odlikuje izvestan stepen neuređenosti ili anarhičnosti i decentralizacije. S obzirom da nema mogućnosti reprodukcije, niti do kraja razvijenih genitalija i drugih organa, ovu seksualnost, logično, ne određuje funkcija reprodukcije, niti je ona njoj „podređena“. Takođe, ne može biti reči ni o primatu genitalija nad ostalim delovima tela. Poznato je da je Frojd govorio o erogenim zonama i njihovoj važnosti u strukturi seksualnosti i u drugim prilikama. U Tri rasprave infantilnu seksualnost određuje mnoštvo erogenih zona, otvora i sluzokoža na telu deteta, koje Frojd određuje kao generatore užitka, seksualnog užitka. Ono što je zanimljivo je da ove zone i njihova zadovoljstva sežu i u seksualnost odraslih (posebno kod neurotičara), pa tako nalazimo, primera radi, na poljubac, jednu od univerzalnih komponenti seksualnog odnosa koja iz perspektive funkcionalizma i reprodukcije nema gotovo nikakvog smisla, a svoje izvore ima u oralnom zadovoljstvu iz režima infantilne seksualnosti.
Upravo je primerom poljupca Frojd ismevao funkcionalističke teorijske modele svojih prethodnika, seksologa i psihijatara onoga vremena. Tako na početku prve rasprave nailazimo na ocenu „popularne teorije o nagonima“ kao da je reč o „pesničkoj bajci“.30 Frojd, S., O seksualnoj teoriji. Totem i tabu, str. 12. Naime, Frojd savremene teorije o seksualnosti i psihijatrisjki stil rezonovanja smešta u isti koš sa laičkim predstavama o seksualnom nagonu, a sve te predstave skupa poredi sa bajkovitim prikazima seksualnosti karakterističnim za prednaučni rezon.
Raskid sa kontitucionalizmom, idejom da se izvor psihopatologija mora tražiti u urođenim neurofiziološkim konstitucijama određenih pojedinaca koji ispoljavaju tendencije ka perverzijama i sličnim fenomenima, Frojd izvodi na vrlo dramatičan način: naime, on tvrdi da postoji „nešto urođeno, ali nešto što je svima ljudima urođeno – kao sklonost se možda koleba u svom intenzitetu i čeka da ga životni uticaji istaknu“.31Isto, str. 48. Navodimo ovde pasus u celini: „Reč je o urođenim korenima seksualnog nagona, koji su dati u konstituciji, koji se razvijaju u jednom nizu slučajeva u stvarne nosioce seksualne aktivnosti (perverzni), a u drugom slučaju doživljavaju nedovoljno prigušivanje (potiskivanje), tako da zaobilaznim putem, kao simptomi bolesti, mogu da privuku sebi znatan deo seksualne energije, dok u najpovoljnijim slučajevima između oba ekstrema, efikasnim ograničenjem i drugim preradama, dovode do tzv. normalnog seksualnog života.“ Dakle, ne negira se urođenost i faktor konstitucije, ali se mogućnost skretanja pripisuje seksualnosti kao takvoj: u pitanju je nešto što univerzalno važi za sve seksualne subjekte. U tom smislu se na opštoj razini raspravljanja o seksualnosti perverzna artikulacija seksualnog nagona u kvalitativnom smislu ne razlikuje od bilo kojeg drugog oblika, pa ni od „normalne“ heteroseksualne organizacije. Frojd ovde pravi još jedan pomak od psihopatologije i neurologije ka univerzalnoj teoriji ljudske seksualnosti ili antropologiji seksualnosti.
Jedna važna konsekvenca ovog Frojdovog postupka u Tri rasprave biće i pomak od kvalitativnog razlikovanja ka kvantitativnoj perspektivi: kada se pitamo o patologijama, korisnije je gledati u kojoj se meri određena organizacija udaljava od norme. Drugim rečima, uzimajući u obzir varijabilnost i univerzalne urođene potencijale seksualnog nagona da se preliva izvan određenih granica i normiranja, oštra kvalitativna razgraničenja karakteristična za pretfrojdovsku psihopatologiju gube na značaju, a smislenije je razmatrati kvantitativne odnose i gradaciju, „razlika između normalne i abnormalne seksualnosti je čisto kvantitativna“.32Van Haute, P., Westerink, H., Reading Freud’s Three Essays on the Theory of Sexuality. From Pleasure to Object, str. 12. Ili, Frojdovim rečima: „Razlike koje dele normalnog od nenormalnog [u području seksualnosti – L.P.] mogu se nalaziti samo u relativnoj jačini pojedinih komponenti seksualnog nagona i primeni koja se doživaljava tokom razvitka.“33 Frojd, S., O seksualnoj teoriji. Totem i tabu, str. 82 (f).
Frojdovska vizura tako podrazumeva i određeni dinamizam kategorija koje određuju polje psihopatologije. Nije, naime, moguće u striktnom smislu fiksirati određenu kategoriju poput neuroze, bez ikakve reference na polje koje određuje psihoseksualnu dinamiku. Frojdova ideja da je „neuroza negativ perverzije“ već upućuje na odnos između tih kategorija. Sadizam i mazohizam, takođe, podrazumevaju nekakav odnos i potencijalne oscilacije. Takve momente nalazimo u mnogim Frojdovim tekstovima. Sve se to u znatnoj meri razlikuje od psihijatriskih kataloga psihopatologija Frojdovog vremena, ali i savremenih priručnika poput DSM-a34Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders koji izdaje Američko psihijatrijsko udruženje [American Psychiatric Association], a koji se koristi širom sveta, te u većini država Evrope. i sličnih, gde se čini da kategorije striktno razdvojene miruju jedna pored druge, noseći određene dijagnostičke šifre kojima se dodatno jasno razlučuju.35Van Haute, P., Westerink, H., Reading Freud’s Three Essays on the Theory of Sexuality. From Pleasure to Object, str. 18-19.
Ako sažmemo Frojdove napore u Tri rasprave možemo reći da je u njima on izveo „proširenj[e] pojma seksualnosti“, priključujući mu infantilnu seksualnost i perverzije, što je u Predgovoru iz 1920. označio jednim od najjačih motiva otpora prema psihoanalizi.36Frojd, S., O seksualnoj teoriji. Totem i tabu, str. 9. To se može velikim delom objasniti i time što se prilikom takvog „proširenja“ ono što smo do tada poznavali kao „normalnu“ genitalnu seksualnost pokazalo kao nešto izvedeno ili čak sekundarno – genitalna seksualnost, nakon Frojda, više nije nešto što možemo pretpostaviti na početku kao neupitnu (biološku) činjenicu.
Džordž Makari [George Makari] tako tvrdi da se Frojdova konceptualizacija seksualnosti odvija kao svojevrsna sinteza i simplifikacija tri glavne tendencije koje su bile prisutne u naučnim pristupima seksualnosti tokom druge polovine XIX veka: seksologije (oličene u figurama poput Mola, Elisa i drugih), psihofizike ili biofizike (njutnovski orijentisane neurofiziologije) i francuske psihopatologije (najpre u liku Šarkoa).
Naime, 1911. godine tokom jednog sastanka Psihoanalitičkog društva sredom, Sabina Špilrajn [Spielrein] je seksualni nagon definisala kao nagon za reprodukcijom (pozicija koju će i Jung u malo drugačijoj varijanti godinu dana kasnije podržati i ozvaničiti). Frojd je na to odgovorio zabrinutim tonom: „Ono što me najviše muči je činjenica da gđa. Špilrajn želi da podredi psihološki materijal biološkim kriterijumima.“37Citirano prema: Van Haute, P., Westerink, H., Reading Freud’s Three Essays on the Theory of Sexuality. From Pleasure to Object, str. 13, Po svemu sudeći, Frojd je prepoznao opasnost obnove psihijatriskih modela koje je već 1905. napustio, te se time mogu objasniti neki od značajnih sukoba između njega i Junga, Adlera i drugih psihoanalitičara koji su ga do tada sledili. Ovi sukobi su, sa druge strane, zaslužni i za prerade, dodatke i brisanja delova teksta Tri rasprave u kasnijim izdanjima, gde je neretko i sam Frojd popuštao pred naletima napada i kritika.
Specifičnosti prvog izdanja iz 1905. godine
„Ponovno otkriće“ originalnog i neizmenjenog teksta Tri rasprave iz 1905. dalo je neke veoma zanimljive rezultate. Pre svega, utvrđeno je da je Frojdov model seksualnosti kao takve u prvom izdanju bila histerija. Naime, namera je bila pokazati da histerično ustrojstvo sa svojim idiosinkrazijama zapravo (na način uvećanja, kako je već objašnjeno) svedoči o strukturi same seksualnosti. Ovo je u skladu i sa dotadašnjim Frojdovim preokupacijama. Sredinom 1905. godine Frojd je napokon objavio čuvenu studiju slučaja histerije, pacijentkinje koja je poznata kao Dora. Istraživanja histerije sežu do samih začetaka psihoanalize iz perioda rada sa Brojerom i Studija o histeriji (1895) koje predstavljaju rezultate ovih preokupacija.
Ukratko, Frojdovo pitanje u prvom izdanju se može sažeti na sledeći način: kako izgleda ljudska seksualnost s obzirom na histeriju kao polaznu tačku ili šta nam histerija govori o seksualnosti ako je uzmemo kao model? U histeriji su prisutne karakteristike koje čine okosnicu konceptualizacije seksualnosti iz prvog izdanja: biseksualna komponenta i svojevrsno kretanje ili osciliranje između muških i ženskih uloga i objekata; tendencija organizacije užitka prema erogenim zonama, najpre oralnoj i analnoj, pa se tako mogla podvući jaka paralela između infantilne seksualnosti i histeričnih simptoma − u njima parcijalni nagoni i erogene zone uvek igraju određenu ulogu; na trećem mestu, Frojd je isticao problematiku diferencijacije ekskrementalnog i seksualnog u simptomima histerije, gde sram i gađenje igraju važnu ulogu u artikulaciji straha od kontaminacije seksualnih funkcija i tendencije da se seksualnost u okvirima histerije stalno pojavljuje kao nešto „prljavo“. Svi ovi aspekti svedočili su o seksualnosti koja bitno odstupa od uvreženih predsava: ona je premrežena mnoštvom procedura parcijalizacije, decentralizacije, potrebama za razgraničenjem telesnih reproduktuvnih i seksualnih funkcija itd.
U histeriji je Frojd pronašao nešto što u dubokom smislu odlikuje strukturu infantilne seksualnosti, a to je već pomenuti autoerotizam (pojam koji je Frojd preuzeo od H. Elisa). Seksualno uživanje generisano u odsustvu spoljašnjeg stimulusa (objekta), kako je to još Elis definisao povodom fenomena koje je pronalazio kod starije dece i odraslih, po njemu je skoro uvek podrazumevalo fantazmatske momente. Čak i ako nema objekta, on je prisutan na nivou fantazma. Frojd je, međutim, autoerotizam u prvom izdanju definisao daleko radikalnije kada je u pitanju infantilna seksualnost. Autoerotsko uživanje moguće je u potpunom odsustvu objekta, čak i bez fantazma. Na jednom mestu je predložio da paradigmu infantilnog užitka treba predstaviti kao „usne koje ljube same sebe“.38Freud, S., Three Essays on the Theory of Sexuality. The 1905 Edition, str. 43. U našem prevodu, u izmenjenom obliku: Frojd, S., O seksualnoj teoriji. Totem i tabu, str. 59. Nagon, najverovatnije izvorno, u prvim izdancima, generiše užitke u postupcima sisanja, golicanja i sličnim radnjama, u odsustvu bilo kakvog objekta. Mogućnost ovakvog bezobjektnog užitka, koji je po Frojdu bio u nekom smislu prisutan i u histeričnom ustrojstvu, bila je još jedna radikalna novina s obzirom na prethodnike.
Prvo izdanje Tri rasprave iz 1905. je tako ocrtalo dva režima seksualnosti: jedan se ticao infantilnog autoerotičkog uživanja (koje je Frojd pokušavao da locira i kod nekih odraslih histeričnih subjekata) i objektom posredovano uživanje koje vezujemo uz tranformacije puberteta, te odraslu seksualnost gde se gotovo uvek radi o relativno jasnim vezama između nagona i objekata u raznim varijacijama. Radikalna posledica takve postavke bilo je razbijanje predstave o nužnosti veze između objekta i seksualnog nagona: ne možemo pretpostaviti neku prirodnu vezu sa objektom, s obzirom na to da nam nagoni i anarhičnost erogenih zona u infantilnim periodima, izgleda izvorno, dolaze bez ovih jasno uspostavljenih odnosa. Tako Frojd sugeriše da „u mislima olabavimo vezu između nagona i objekta“, a u nastavku tvrdi: „Polni nagon je verovatno najpre nezavistan od svog objekta i svakako nema da zahvali njegovim dražima za njegov nastanak.“39 Frojd, S., Isto, str. 25 (kurziv – L.P.). Ovo su poprilično radikalne tvrdnje u kontekstu tadašnje nauke o seksualnosti, a izvesnu provokativnost zadržavaju do današnjih dana.
Još jedan zapanjujući rezultat istraživanja prvog izdanja koji ide u prilog govoru o bezobjektnoj seksualnosti jeste potpuno odsustvo Edipovog kompleksa u ovom tekstu. Dakle, jedna od ključnih teorija, ono po čemu se psihoanalitičar najpre prepoznaje, ključni kompleks koji − Frojd će kasnije tvrditi − leži u osnovi gotovo svih psihopatologija, potpuno izostaje u utemeljujućem tekstu psihoanalitičke teorije seksualnosti iz 1905. godine. Ovo ni ne čudi s obzirom da je Edipov kompleks svoju kanonsku artikulaciju dobio tek kasnije, nakon 1910. godine, posebno u četvrtom delu spisa Totem i tabu, te najzad 1923. u spisu Ego i id.40Iako Frojdovo pominjanje priče o Edipu seže sve do kasnih 1890-ih, te zadobija obrise u Tumačenju snova i drugim spisima tog perioda, preko formulacije tzv. kompleksa oca u slučaju studije Čoveka-pacova, konačna sistematizacija Edipovog kompleksa dešava se tek nakon 1920. godine. O tome videti posebno treće poglavlje studije: Van Haute, P., Westerink, H., Reading Freud’s Three Essays on the Theory of Sexuality. From Pleasure to Object, str. 84-103. Šta ovo odsustvo implicira?
Ukoliko se o seksualnosti govori mimo edipalne situacije, a to znači bez roditelja/staratelja kao objekata ranog seksualnog života (bez bitne reference na nuklearnu porodicu i porodične odnose uopšte), možemo govoriti o needipalnom prikazu seksualnosti, barem u prva dva od triju eseja iz 1905. godine. Infantilna seksualnost je potpuno oslobođena edipalnih investicija u prvom izdanju, okrenuta je samoj sebi i uživanju mimo objekata, bez jasnih razgraničenja između erogenih zona i bez dominacije genitalnog momenta. Frojd se ovde već nalazio na terenu koji su mu kasnije kritike u potpunosti odricale: Edipov kompleks kao ključ za odgonetanje svih patologija i kao centralni kompleks viđen je od strane mnogih kao ključno ograničenje frojdovskog polja i povod za propitivanje i dovođenje u pitanje univerzalnog karaktera frojdovskih otkrića i teorijskih intervencija. Te kritike, poput onih koje su došle od Fukoa [Michel Foucault], Deleza i Gatarija [Gilles Deleuze i Félix Guattari], feminističkih pristupa i postkolonijalnih teorija sve do danas su, po svemu sudeći, potpuno zaobišle prvo izdanje Tri rasprave iz 1905. Najverovatnije su pred sobom imale kasnija izdanja.
Frojd je, naravno, uveo Edipov kompleks u izdanje iz 1920. godine. Ali ni to uvođenje nije išlo tako glatko. U konačnom izdanju reference na čuveni kompleks ograničene su na dva mesta i to isključivo u fusnotama.41Vidi Frojd, S., O seksualnoj teoriji. Totem i tabu, str. 101-102 (f). Ovaj kompleks bio je u očiglednoj kontradikciji sa prikazom bezobjektne (infantilne) seksualnosti i histerijom kao modelom iz 1905. godine. Frojd je izveo kompromisno rešenje. Kako bi izmirio kasnije uvide sa razmatranjima koja je načinio u prvom izdanju delimično je destabilizovao prethodni model dodavajući i brišući određene pasaže. Kako je problematika konstitucije i izbora (seksualnog) objekta u prvom izdanju ostala nerešena, bez jasnih odgovora, to se odrazilo na kasnije prerade i delimični povratak na funkcionalistička objašnjenja, kao i na ponovnu revitalizaciju i akcentovanje norme. Ako je u prvom izdanju bilo reči o dva režima seksualnosti – infantilne bezobjektne i pubertetske/odrasle koja uvek uključuje neke objekte – problem prelaska iz jednog u drugi režim ostao je nerazrešen. To na koji način se konstituiše objekt tokom puberteta, kako dolazi do „izbora objekta“ Frojdu je u prvom izdanju ostalo relativno nejasno. Tako je u potonjim izdanjima postepeno učitavao problematiku objekta i u polje infantilne seksualnosti.
Važno je u ovoj tački izneti još jedan zanimljiv rezultat istraživanja prvog izdanja. U njemu gotovo u potpunosti izostaje govor o fazama razvoja seksualne funkcije. Ono što danas prepoznajemo kao jedno od ključnih obeležja teorije seksualnosti iz Tri rasprave − ideja o sukcesivnom smenjivanju oralne, analne, falusne, te genitalne faze − poptuno je odsutno u originalnom tekstu. Ključni dodaci u tom pravcu desili su se u izdanju iz 1915. i na dalje. Kako bi objasnio konstituciju odrasle seksualnosti i ponudio smisleni prelaz iz jednog režima u drugi, Frojd prethodno utvrđenu sliku anarhičnih erogenih zona organizuje tako da predstavljaju razvojni put. Time je u tekst uneo izvesnu dozu teleološkog gledišta: razvoj u fazama ipak naglašava određeni smer i „poželjnu putanju“ koja na kraju rezultira određenom organizacijom. Sukcesivna organizacija faza razvoja libida tako, tvrde Van Haute i Vesterink, predstavlja još jedan momenat „edipalizacije“ Frojdove misli o seksualnosti. Na taj način Frojd se delimično približava (razvojnim, teleološkim) modelima razmišljanja koje je ranije napustio.
Prvo izdanje tako naglašenije svedoči o raskidima sa tradicionalnim nazorima, „popularnim razmišljanjima“ i naučnim teorijama o seksualnosti. Ton teksta je odlučniji, raskidi su naglašeniji, a zahvat radikalniji. Drugim rečima, prvo izdanje Tri rasprave jedan je od onih tekstova koji ističu revolucionarniju stranu Frojda, onog Frojda koji odlučnije razara postojeće paradigme da bi otvorio prostor za nešto novo.
Radikalnija čitanja Frojdovog koncepta seksualnosti koja se fokusiraju na prva dva poglavlja Tri rasprave naglašavaju upravo navedene momente. Alenka Zupančič tako piše da je Frojd u Tri rasprave „stvarno otkrio (ljudsku) seksualnost, a ne da ju je samo istakao ili pokušao sve svesti na nju“.42Zupančič, A., „ABC freudovske revolucije“ u: Stvar. Časopis za teorijske prakse, Klub studenata filozofije Gerusija, Novi Sad, Br. 2/2011, str. 142. Ovde se upravo misli na izvornu nestabilnost, bezobjektnost i neutemeljivost infantilne seksualnosti u „prirodnim“ funkcijama: „Sa rečju ’libido’ Frojd označava izvornu i ireducibilnu neravnotežu ljudske prirode. Svako zadovoljenje potrebe [poput sisanja mleka ili defekacije novorođenčeta – L.P.] donosi sa sobom mogućnost dodatnog zadovoljstva, koje se udaljuje od objekta i svrhe datih zahteva, te sledi svoj vlastiti cilj i na taj način tvori naizgled disfunkcionalnu krivinu/skretanje.“43 Zupančič, A., Isto, str. 142. Pomislimo na varijacije unutar perverzija, poput fetišizma, egzibicionizma ili, u nekim retkim slučajevima, seksualnih sklonosti prema neživim objektima, koje idu tako daleko u svom „osamostaljenju“ da ih ne možemo tako lako ni uvrstiti u pojam seksualnosti.
Ali upravo to svedoči o tome da seksualnost „nije supstanca koju možemo primereno opisati, razgraničiti i postaviti, već je sâma nemogućnost svog vlastitog razgraničenja i postavke“.44Isto U Frojdovoj vizuri iz Tri rasprave, nemoguće ju je razlučiti od bioloških funkcija i telesnosti, ali je nikako ne možemo ni u potpunosti svesti na njih. „Seksualno nije poseban domen ljudske stvarnosti ili života, upravo zato i može nastanjivati sve domene ljdskog života“45 Isto (kurziv – L.P.)., može se „preliti“ na gotovo svaku aktivnost ili objekat. (Uputna je ovde metafora reke koju Frojd na jednom mestu u Tri rasprave koristi kada govori o libidu.46Kada govori o nemogućnosti zadovoljenja libida neurotičara „normalnim putem“ usled društvenih pritiska i potiskivanja Frojd tvrdi da se „libido ponaša kao reka čije se glavno korito premešta; on ispunjava kolateralne puteve koji su dosad možda ostali prazni“. Frojd, S., O seksualnoj teoriji. Totem i tabu, str. 46.) Ovo poimanje je, kako Zupančič tvrdi, postalo moguće tek zahvaljujući Frojdovoj desupstancijalizaciji seksualnosti.
Frojd i seksualnost u XXI veku: za nedogmatsko čitanje Tri rasprave i frojdovskih teorija seksualnosti
Problem koji se u frojdovskom polju otvorio je i onaj koji se tiče društvene represije seksualnosti. I on je kod Frojda mnogo složeniji nego što se na prvi pogled može učiniti. U Tri rasprave Frojd uzima u obzir svoja prethodna razmatranja o tome da kultura i „savremeni moral“ usmeravaju i čak zaprečuju određene seksualne impulse. Međutim, kako tačno do toga dolazi, te na koji način je moguće da se seksualnost podvrgne određenoj proceduri normiranja ostaje za Frojda kompleksno pitanje. On će, ukratko, pored društvene represije govoriti i o organskoj represiji, koja svedoči o dinamici potiskivanja na nivou same organske strukture nagona kao takvog. Pojednostavljeno, mora postojati nešto u samom nagonu što otvara mogućnost (samo)zaprečenje i konfliktnosti. Nagon nije nešto po sebi „slobodno“ ili neopterećeno protivrečnostima. Kultura, za Frojda, neretko prati upravo puteve ovih unapred zacrtanih brana i zapreka ili ćorsokaka samih nagona i organske konstitucije ljudskog organizma. To, naprotiv, ne znači da valja odustati od društvenog oslobođenja kada su u pitanju seksualnost i seksualne prakse. Frojd nikako nije potcenjivao razarajuće učinke koje društveni odnosi mogu imati na telesnost i psihičko ustrojstvo. Ono od čega je potrebno odustati, barem ako imamo na umu frojdovsvke analitičke okvire − svakako je neopterećena i lakomislena optika seksualnosti koju koči društvena represija i koja samo čeka da se oslobodi spoljašnjih okova kako bi se artikulisala u svojoj lagodnoj oslobođenosti.
Frojd je i u tim pitanjima oscilirao. Ponekad je zagovarao oslobođenje i progresivno se zalagao za labavljenje matrica vaspitanja i moralnog obrazovanja, a ponekad je u konzervativnom maniru pribegavao i diskursu normalizacije. Te oscilacije određuju i istoriju samog teksta Tri rasprave. Frojd je u preradama teksta često pribegavao određenoj samocenzuri prvog izdanja i otkrića koja je tada izložio. Usled kritika i napada koji su dolazili od njegovih sledbenika_ica, ali i usled suočavanja sa granicama modela iz 1905. i nemogućnostima da njime objasni fenomene poput psihoze, agresije, melanholije itd., sve je više pribegavao objašnjenjima sa kojima je u prvom izdanju skoro potpuno raskinuo. Ova radikalnost prvog izdanja ostala je delimično zaklonjena i otupljena kasnijim preradama.
Štaviše, Van Haute i Vesterink smatraju da je navedena oscilacija, pored drugih protivrečnosti, prisutna i u samom tekstu iz 1905. Prvi i drugi esej predstavljaju radikalniju vizuru seksualnosti, dok treća rasprava već uvodi kompromise, a moguće je čak govoriti o tenzijama između prva dva eseja:
Već u prvom uzdanju Tri rasprave Fojd istovremeno brani različite pozicije koje je teško izmiriti. Prva dva dela obrazuju gledište da se povodom seksualnosti isključivo radi o potrazi za autoerotskim zadovoljstvom, za koje objekat ima čisto instrumentalnu ulogu. Međutim, na početku treće rasprave Frojd određuje seksualnost u terminima reproduktivne funkcije, baš kao i većina njegovih savremenika. […] Čak i u prva dva eseja pronalazimo tenzije i nejasnoće koje je teško razrešiti. Kako bismo, na primer, mogli da prihvatimo da je voajeristički nagon u okvirima infantilne seksualnosti po prirodi autoerotskog karaktera? I kako bi se ideja da staratelj tretira dete kao „punopravni seksualni objekt“ mogla izmiriti sa čisto fiziološkim pristupom seksualnosti? Pored toga, prvo izdanje ne govori gotovo ništa o statusu agresivnosti u ljudskoj seksualnosti.47Van Haute, P., Westerink, H., Reading Freud’s Three Essays on the Theory of Sexuality. From Pleasure to Object, str. 105.
***
Izbor koji imamo pred Frojdovim radovima može se predstaviti na sledeći način: čitanje koje pretpostavlja homogenog Frojda i narativ o progresu (novije i kasnije ima uvek primat nad ranijim i tobože se uvek radi o nečemu boljem – klasična figura napretka kojoj je i Frojd pridavao značaj) ili čitanje „Frojda protiv Frojda“, bez pretpostavke koherencije i „poslednje reči“. Može li, na kraju povodom seksualnosti uopšte biti „poslednje reči“ koja će staviti tačku na sve nevolje i probleme? Ima li ishodišta ili se na horizontu ljudskog seksualnog iskustva naziru samo problemi, „varijacije“ na temu, skretanja bez jasnog utemeljenja koja generišu najrazličitije oblike zadovoljstva, istorija i njeni hirovi, potiskivanje i društvena represija, dijalektika oslobođenja i zarobljavanja… Frojdov tekst u svojoj nestabilnosti, nestalnosti, čak i u svom formalnom (ne)ustrojstvu ili opiranju ustrojavanju to pokazuje svakom čitanju koje je spremno da mu pristupi nedogmatski, s one strane Frojdovih projekcija autoriteta i homogenosti (nečega što je i sam često dovodio u pitanje).
Ako se Frojd ne čita kao normativna figura čije bi teze trebalo dosledno slediti po svaku cenu i u pogledu na svaki tekst (ili verziju teksta), već kao mislilac čiji rad otkriva unutrašnje napetosti i teorijske lomove, njegov opus – prema autorima studije o prvom izdanju Tri rasprave – postaje otvoreno polje za refleksiju unutar kojega se mogu promišljati i savremeni društveni problemi. Frojdovsko polje u tom se smislu uspostavlja kao teorijski prostor unutar kojega je moguće kritički preispitivati savremene probleme seksualnosti, ne kao dovršene ili stabilne kategorije, već kao povesno i društveno uslovljene procese.
LITERATURA:
Davidson, A., The Emergence of Sexuality. Historical Epistemology and the Formation of Concepts, Harvard University Press, Cambridge/London, 2001.
Dolar, M., Oficiri, služavke i dimničari, Akademska knjiga, Novi Sad, 2017.
Džons, E., Život i delo Sigmunda Frojda I, Matica srpska, Novi Sad, 1985.
Filips, A., Kako je Frojd postao Frojd, Clio, Beograd, 2022.
Freud, S., Gesammelte Werke, Bd V, Imago Publishing, London, 1940.
Freud, S., SE, Volume 7. (1901-1905). A Case of Hysteria. Three Essays on Sexuality and Other Works, Hogarth Press and the Institute of Psychoanalysis, London, 1953.
Freud, S., Three Essays on the Theory of Sexuality. The 1905 Edition, New York/London, Verso, 2016.
Freud, S., Prilozi teoriji seksualnosti (tri rasprave), Universum – izdavačka knjižara, Zagreb, 1934.
Frojd, S., Autobiografija. Nova predavanja za uvođenje u psihoanalizu, Matica srpska, Novi Sad, 1973.
Frojd, S., O seksualnoj teoriji. Totem i tabu, Matica srpska, Novi Sad, 1981.
Frojd, S., Kompletan uvod u psihoanalizu, Nova knjiga, Podgorica, 2006.
Krafft-Ebing, R. von, Psychopathia Sexualis, with Especial Reference to the Antipathic Sexual Instinct: A Medico-Forensic Study, Arcade Publishing, New York, 1965.
Makari, G., Revolution in Mind. The Creation of Psychoanalysis, HarperCollins, New York, 2008.
Oosterhuis, H., „The pre-Freudian modernization of sexuality: Richard von Krafft-Ebing and Albert Moll“ u: Deconstructing Normativity? Re-reading Freud’s 1905 Three Essays (ur. Van Haute, P., Westerink, H.), Routledge, London/New York, 2017, str. 44-53.
Van Haute, P., Westerink, H., Reading Freud’s Three Essays on the Theory of Sexuality. From Pleasure to Object, Routledge, London/New York, 2021.
Zupančič, A., „ABC freudovske revolucije“ u: Stvar. Časopis za teorijske prakse, Klub studenata filozofije Gerusija, Novi Sad, Br. 2/2011, str. 131-143.
DODATNA LITERATURA:
Dean, T., i Lane C. (ur.), Homosexuality & Psychoanalysis, Chicago University Press, Chicago, 2001.
Dolar, M., „Of Drives and Cultures“ u: Problemi International, Vol. 1 (1), 2017, str. 55-79.
Ejndžel, K., Sutra će seks opet biti dobar. Žene i želja u doba pristanka, Arete Beograd, 2022.
Finzi, D. i Westerink., H. (ur.), Dora – Hysteria – Gender. Reconsidering Freud’s Case Study, Leuven University Press, Leuven, 2018.
Gherovici, P., Steinkoler, M. (ur.), Psychoanalysis, Gender, and Sexualities. From Feminism to Trans*, Routledge, London/New York, 2023.
Gherovici, P., Transgender Psychoanalysis. A Lacanian Perspective on Sexual Difference, Routledge, London/New York, 2017.
Laplanche, J., Essays On Otherness, Routledge, London, 1999.
Laplanche, J., Pontalis, J.-B., The language of psycho-analysis, Karnac books, London, 1988.
Tupinamba, G., The Desire of Psychoanalysis: Exercises in Lacanian Thinking, Evanston, Illinois: Northwestern University Press, 2021.
Westerink, H., „Freud’s discussion with psychiatry on sexuality, drives and objects in Three Essays“ u: Deconstructing Normativity? Re-reading Freud’s 1905 Three Essays (ur. Van Haute, P., Westerink, H.), Routledge, London/New York, 2017, str. 28-43.
Zupančič, A., What IS Sex, The MIT Press, London/Cambridge, 2017.
Zupančič, A., Why Psychoanalysis. Three Interventions, NSU Press, Aarhus, 2008.
Pored Tri rasprave slična istraživanja koja su se fokusirala na rekonstrukciju istorije Frojdovih prerada na osnovu različitih izdanja obuhvatila su još dva ključna teksta: Tumačenje snova i S one strane principa zadovoljstva:
Marinelli, L. i Mayer, A., Dreaming by the Book. A History of Freud’s “Interpretation of Dreams” and the Psychoanalytic Movement, Other Press, New York, 2003.
May-Tolzmann, U., „The Third Step in Drive Theory: On the Genesis of Beyond the Pleasure Principle“ u: Psychoanalysis and History, Vol. 17 (2), 2015, str. 205–272.
Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2025. godinu.
