Kako je holokaust postao Holokaust?
U osvrtu na knjigu Normana Finkelsteina Industrija Holokausta autori analiziraju kako se sjećanje na nacistički genocid institucionalizira i pretvara u ideološki i materijalni resurs državne moći. Razlikujući holokaust kao povijesni događaj od Holokausta kao političkog konstrukta, razotkrivaju se mehanizmi kojima se trauma depolitizira i koristi za legitimaciju kolonijalnog nasilja, instrumentalizaciju sjećanja i normalizaciju genocida nad Palestincima.
Norman Finkelstein, „Industrija Holokausta – refleksije o eksploataciji jevrejske patnje“
S vremena na vreme, u javnost ispliva i postane „viralan“ video Normana Finkelsteina u kom pred salom punom ljudi, mahom studenata, odgovara na napade za antisemitizam, ili bolje rečeno na političku korektnost uopšte, budući da je iz publike optužen za nesenzitivnu upotrebu termina „nacista“, što bi valjda moglo uvrediti nekog Nemca (?) ili ljude koji su stradali pod nacističkom vlašću. Ono što Finkelstein odgovara, razlog je zbog kog video svako malo doživljava popularnost na društvenim mrežama, posebno nakon sve agresivnije genocidne politike Izraela prema Palestincima. Parafraziramo odgovor: Moj pokojni otac bio je u Aušvicu, a majka u Majdaneku – svi članovi moje porodice sa obe strane stradali su… i otac i majka bili su u Varšavskom getu… i upravo zbog lekcija kojima su me oni naučili neću ćutati kada Izrael sprovodi zločine nad Palestincima. Smatram da nema ničeg odvratnijeg od toga da se njihova patnja i njihovo stradanje koristi kako bi se opravdalo mučenje, brutalizacija i rušenje domova, koje Izrael čini Palestincima… da imaš imalo srca u sebi, plakala bi za Palestincima.1Dr Norman Finkelstein at the University of Waterloo. Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=6O5zgXeCynQ Ovaj odgovor, ukratko, predstavlja Finkelsteina i njegovu misiju koja stoji iza knjige o kojoj ćemo pisati.
Norman Finkelstein je američko-jevrejski politikolog i aktivista, koji se u svom radu najviše bavi diskursom o Holokaustu te odnosom Izraela i Palestine. Tokom Prve Intifade odlazio je u Palestinu, o čemu je napisao knjigu „The Rise and Fall of Palestine: A Personal Account of the Intifada Years“ (1996). Zbog svojih političkih stavova izgubio je posao na nekoliko univerziteta. Neke od knjiga koje je napisao su i: „Image and Reality of the Israel–Palestine Conflict“ (1995), „A Nation on Trial“ (1997), „The Holocaust Industry“ (2000), a poslednja knjiga „I’ll Burn That Bridge When I Get to It“ objavljena je 2023. Nešto popularnije biografije, naglasile bi da je u pitanju kontroverzna ličnost: Finkelstein je „otrov“, „odvratni samomrzeći Jevrej“, „negator Holokausta“, neko ko propagira „novi antisemitizam“2Alan Johnson, Denial: Norman Finkelstein and the New Antisemitism. U tekstu se objašnjava kako se novi antisemitizam ispoljava u „mržnji‟prema Izraelu i cionizmu – dakle, bilo kakvoj radikalnoj kritici Izraela, koja se onda tumači kao mržnja. Pored toga, Norman Finkelstein je predstavnik „novog antisemitizma‟ zato što kritikuje ideološko pravdanje Izraela podsredstvom holokausta.. Ostavićemo čitaocima da na osnovu priloženog sami zaključe o tome.
Kada je „Industrija Holokausta“ objavljena, reakcije su bile pomešane, knjiga je i hvaljena i kritikovana. Guardian ju je opisao kao „najkontroverzniju knjigu godine“, a autora su mejnstrim kritičari optužili za širenje teorija zavere.3Norman Finkelstein, The Holocaust Industry, str. x Kritičarima sa nominalno levih pozicija je uglavnom smetalo to što se „brane“ švajcarske banke. Međutim, nije odbrana švajcarskih banaka ideja kojom se knjiga vodi – reč je o odbrani sećanja na stradanje jevrejskog naroda. Situacija sa švajcarskim bankama, koju ćemo skicirati dalje u tekstu, upravo je samo to – situacija u kojoj je industrija Holokausta pokazala najplastičnije svoj modus operandi. Ono što je simptomatično je da jedino u SAD-u, središtu industrije, knjigu po objavljivanju nije dočekala velika pažnja: „Studija o dokazima da čokolada izaziva kancer verovatno bi pokrenula sličan odgovor u Švajcarskoj‟.4Isto, str. XII No, odgovori su usledili i bili su očekivani, burni komentari krasili su stranice vodećih američkih časopisa kao što je The New York Times. Optužbe su već poznate – antisemitizam, novi antisemitizam, ludački, bizarno, ekstremistički. Omer Bartov, izraelski vojni istoričar i stručnjak za Holokaust, pišući o „Industriji Holokausta“ napravio je referencu na „Protokole sionskih mudraca“, najpoznatiju zaista antisemitsku knjigu. Ipak, u moru negativnih i optuživačkih reakcija, ne treba izostaviti one pozitivne: veliku podršku knjiga je dobila od Raula Hilberga, veoma značajnog istraživača holokausta.
Što je zapravo izazavalo takvu podeljenost? Zbog čega je knjiga ocrnjena u rangu najvećeg antisemitskog teksta? Finkelstein, pored toga što uvodi i definiše pojam industrije Holokausta, jasno imenuje organizacije i pojedince koji tu industriju čine, a jasno pokazuje i čime se, a sve u ime jevrejskih žrtava bave. Pored teorijskog okvira koji kritikuje komercijalizaciju i komodifikaciju patnje, autor pokazuje jasno i nedvosmisleno kako se to odvija u praksi. Džo Bajden [Joe Biden] je o Izraelu rekao kako je to najbolja investicija od 3 milijarde dolara, a da Izraela nema, Amerika bi ga morala izmisliti5Joe Biden’s long history of pro-Israel statements. Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=86Nrv5izaTs&t=20s . Finkelstein nam upravo pokazuje da Amerika i jeste izmislila čitavu jednu industriju kojoj je cilj da neprestano pravda svoju investiciju. Na temelju patnje, konstruiše se nemilosrdna ideologija u čijem srcu zvecka uz oružje novac.
Upravo to je Holokaust (sa velikim H) za Finkelstina – ideološki konstrukt, predstava o holokaustu, koja se koristi u svrhu pravdanja zločina nad Palestincima. Veoma je važno istaći da autor ne negira holokaust kao istorijski događaj koji je podrazumevao nacistički genocid nad Jevrejima. Finkelstein povlači jasnu liniju između holokausta (koji su i njegovi roditelji preživeli) i Holokausta – ideološke intervencije u događaje i sećanja, oružja u rukama jevrejskih supremacista6Umesto pojma cionizam, koji je višeznačan do te mere da se značenje gubi, autor se danas opredeljuje za termin jevrejski supremacizam, ne samo jer cionizam nije jasno definisan, već jer termin supremacizam direktno upućuje na prirodu sentimenta koji vlada među onima koji učestvuju u sprovođenju i odbrani izraelskih zločina i genocida nad Palestincima. Izvor: Norman Finkelstein – Gaza, Greta Thunberg, Jewish Supremacy and Cancel Culture. https://www.youtube.com/watch?v=qUZMlaNH3r4&t=1061s , koje Izraelu pruža status „države žrtve‟ i time zaštitu od svake kritike.
Made in the USA – rađanje industrije
Finkelstein knjigu započinje analizom sećanja na holokaust u američkom društvu, koje će postati središnja tačka industrije. Postoje dva razloga zbog kojih Holokaust postaje važan u američkom svakodnevnom životu. Zanimljiva je činjenica da holokaust uopšte ne figurira u životu Amerikanaca kao nešto bitno do 60-ih godina. Malobrojne studije objavljene pre toga su ostale zatvorene u svet akademije, žrtve holokausta nisu pozivane da govore bilo gde, iako su mnoge želele, naprosto nije bilo nikoga da ih sluša. „Pravi razlog za javno prećutkivanje nacističkog istrebljenja bio je konformizam američkog jevrejskog rukovodstva i politička klima posleratne Amerike‟,7Norman Finkelstein, The Holocaust Industry, str. 13. u kojoj su o holokaustu govorili jedino levičari. Reč je o tome da je Zapadna Nemačka, koja nije prošla kroz proces denacifikacije, bila jedan od najvažnijih saveznika Amerike u Hladnom ratu, u borbi protiv Sovjetskog Saveza, države koja je podnijela najveću žrtvu u zaustavljanju holokausta. Uticajne, mejnstrim jevrejske organizacije iz SAD – AJC (The American Jewish Committee), WJC (World Jewish Congress) i ADL (Anti-Defamation League) na različite načine podržavaju saradnju sa Zapadnom Nemačkom, ćute o bivšim SS vojnicima koji su na usluzi američkim interesima, ali − još važnije − učestvuju u antikomunističkom „lovu na veštice“. Tako su AJC i ADL sakupljali podatke o „opasnim‟ Jevrejima. AJC je organizacija koja je podržala smrtnu kaznu za Rosenbergove, te su u svom časopisu tvrdili da oni i nisu pravi Jevreji. Julius i Ethel Rosenberg bili su jevrejski bračni par koji su kao navodni sovjetski špijuni osuđeni na smrt i ubijeni 1953. godine.
Ipak, Amerika i američke jevrejske organizacije setiće se holokausta nakon Arapsko-izraelskog rata 1967. godine. Holokaust, kao i Izrael, postaju važan faktor američkog života i mesto obrta američkog kapitala. Odluka o podršci i savezništvu sa Izraelom stoga nije došla nakon osnivanja države, niti nakon brojnih sukoba pre 1967. Tek kada je Izrael pokazao svoju vojnu moć, Amerika odlučuje da će upravo to biti strateški resurs na Bliskom istoku. Kada je Amerika otkrila Izrael, koji konačno postaje važan u američkim geopolitičkim poduhvatima, američka jevrejska elita dobila je novi zadatak. Prvi korak u odbrani najbolje investicije bio je sećanje na holokaust. Zvanična priča je da je rat 1967. godine ulio strah Amerikancima kako Izraelu preti opasnost drugog Holokausta. Međutim, istorija pokazuje da je Izrael u većoj opasnosti bio neposredno nakon Drugog svetskog rata, dok se upravo suprotno, 1967. etablira kao snažna vojna sila. Najava drugog Holokausta služila je SAD-u da opravda izraelske, a time i svoje interese.
Autor izdvaja još jedan razlog pojavljivanja industrije Holokausta u ovom periodu: politike identiteta zajedno sa kulturom viktimizacije polako ovladavaju američkim životom. Svaki identitet temelji se u nekoj vrsti potlačenosti, tako se i jevrejski etnički identitet temelji na Holokaustu. Ono što Finkelstein pritom ističe je da, za razliku od ostalih manjinskih grupa, jevrejska zajednica ne trpi opresiju u SAD-u. Baš zbog toga što u trenutnom društvu nisu marginalizovani, fokus se pomera na prošlost. U godinama koje slede sve više se govori o antisemitizmu i novom antisemitizmu, što ima za cilj da se Izrael predstavlja kao jedino bezbedno mesto za Jevreje na svetu, dok gorepomenute organizacije povećavaju svoje fondove u ime borbe protiv antisemitizma8O borbi protiv antisemitizma u današnjoj Americi preporučujemo dokumentarni film „Defamation“ (2009.)– Na taj način, „nacistički holokaust postaje Holokaust‟.9Norman Finkelstein, The Holocaust Industry, str. 41.
Holokaust – jedinstvena kulminacija iracionalnog
Dve su glavne dogme koje predstavljaju polazište u konstrukciji Holokausta: 1. ekskluzivnost događaja, jer u pitanju je kategorički jedinstven događaj u istoriji10Isto, str. 41. i 2. Holokaust predstavlja kulminaciju iracionalne mržnje prema Jevrejima. Obe dogme u diskursu o Holokaustu figuriraju tek nakon nastanka industrije, ne pre toga.
Obe dogme imaju i svoj praktičan cilj. Godine 2005. se dogodio zanimljiv sastanak (koji je dokumentovan i u filmu Defamation). Delegacija prve pro-zapadne ukrajinske vlade (kasnije će izgubiti vlast na izborima i vratiće se neo-nacističkim pučem na Majdanu 2014. godine) sastaje se sa članovima ADL-a, shvativši da je za približavanje SAD-u potrebno uspostaviti veze sa jevrejskim organizacijama i Jevrejima u kongresu. Među nekoliko stvari koje Abraham Foxman, direktor ADL-a, posebno ističe je to da Ukrajinci treba da prestanu da porede „Holodomor“ sa Holokaustom. Holodomor je svakako problematična teza koju su mnoge naučne studije11Ne osporava se činjenica da se desila Velika glad 1932-33, ali teza da je to bio osmišljeni genocid koji je za cilj imao istrebljenje Ukrajinaca je više puta naučno osporena. prokazale, ali bitno je primetiti na čemu je Foxman insistirao u razgovoru sa svojim saveznicima. Njegov zadatak je da ih već u početku postavi na mesto i odredi dinamiku saradnje. Dvadeset godina kasnije, Izrael i Ukrajina su ne samo saveznici, već i poprišta najvećih razaranja i gubitka ljudskih života na planeti u kojima vojno-industrijski kompleks Zapada krvavo sprovodi svoj materijalni interes. Savezništvo koje je između ostalih kroji i lobi preko ljudi kao što je Foxman potvrđeno je i na razini kulture, u Izraelu je podignut spomenik nacističkom mitu Holodomoru12Holodomor memorial opens in Israel. Dostupno na: https://www.msn.com/en-us/news/world/holodomor-memorial-opens-in-israel/ar-AA1RLQ17?ocid=BingNewsSerp , a u Ukrajini se, sem spomenika ubice Jevreja Stepana Bandere, često podižu i izraelske zastave.
Međutim, zabrana da se drugi događaji porede sa Holokaustom služi pre svega u borbi protiv američkih i izraelskih neprijatelja – patnje drugih ne mogu da se porede sa Holokaustom, od ovoga se pravi jedinstveni i neuporedivi događaj Ova ideja postaje kulturni kapital Izraela, svojevrsni alibi. Finkelstein podseća da je opravdanje za izraelsko nuklearno naoružanje upravo praćeno ovakvim diskursom. Pored tvrdnje o jedinstvenosti, stoji tvrdnja da se Holokaust ne može racionalno pojmiti: u pitanju je mržnja svih ne-Jevreja (ne samo onih koji su zločine sprovodili), koja se ispostavlja ne samo kao iracionalna, već i večna. Kako Jevreje ostalo stanovništvo oduvek mrzi, i kako oduvek želi da ih uništi, sasvim je normalno da država Izrael brani sebe svim mogućim sredstvima. Svi znamo kako to izgleda u Gazi. I takođe znamo da Izrael svoje zločine predstavlja kao legitimnu samoodbranu upravo u skladu sa dogmama industrije.
Naplata patnje
Pod žrtve koje su preživele Holokaust (jevrejske getoe i koncentracione kampove) podvodilo se oko 100 000 ljudi nakon Drugog svetskog rata. Međutim, ovaj broj je vremenom rastao, a u žrtve Holokausta vremenom su se ubrajali i Jevreji koji su uspeli da izbegnu naciste. Finkelstein ove pojave objašnjava dvojakim razlozima. Prvi razlog tiče se činjenice da mučeništvo sa sobom nosi određeni kulturni kapital. Druga stvar, pak, u vezi je sa materijalnom kompenzacijom nakon rata koju je Nemačka isplaćivala onima koji su preživeli logore i getoe.
Veliki deo knjige „Industrija Holokausta“ (3. poglavlje i dva naknadno dodata poglavlja) bavi se upravo reparacijama, i to specifičnom situacijom sa švajcarskim bankama, od kojih je industrija u ime žrtava Holokausta iznudila novac. WJC (World Jewish Congress) je organizacija koja je 1995. godine, predstavljajući se kao glas svetskog Jevrejstva, tužila nekoliko švajcarskih banki, kako bi im se predao novac koji su žrtve Holokausta čuvale u ovim bankama pre i tokom Drugog svetskog rata. Švajcarske banke su objavile da su pronašle 32 miliona dolara i toliko ponudile organizaciji, koja je ovu sumu odbila kao neadekvatnu. Tada počinje proces i kampanja u koju se uključuju i američki političari, među njima i Bil Klinton [Bill Clinton], preteći Švajcarcima sankcijama. Na optuženičkoj klupi van prostorija suda ne sede samo banke, već švajcarski narod uopšte. Na kraju je usled pritiska od strane javnosti, moralnih ucena i američkog rukovodstva došlo do sporazuma: švajcarske banke isplatile su 1.25 milijardi dolara. Finkelstein pokazuje čitav tok koji je do sporazuma doveo. Pokazuje još da žrtve Holokausta u čije ime se novac tražio, uglavnom nisu ništa dobile. WJC je, sa druge strane, 2000. godine objavio da očekuje da prikupi 9 milijardi dolara ukupno kao kompenzaciju za Holokaust. Novac koji je dobijen kako bi se tobože pomoglo žrtvama, sada je namenjen jevrejskom narodu uopšte i organizacijama koje se bave „humanitarnim“ radom. Dvadeset hiljada žrtava Holokausta je 2001. godine oformilo svoju organizaciju Holocaust Survivors Foundation, kako bi se izborili da dobijen novac zaista i ode u ruke žrtvama.
Nikad više
Kao glavne dogme industrije, dakle, konstruišu se jedinstvenost i iracionalnost Holokausta. Industrija Holokausta putem raznih glasnogovornika nam viče da ne poredimo ništa sa stradanjem jevrejskog naroda. Istovremeno, SAD decenijama pokreće ratove i uništava brojne zemlje i narode, a američki gusar Izrael sprovodi genocid u Gazi koji se po intenzitetu ubijanja i okrutnosti u uskraćivanju medicinske skrbi i hrane vrlo lako može usporediti s nacističkim logorima. Mejnstrim historiografija u zapadnom bloku u kojem živimo, pak, ulaže strahoviti napor da iz sjećanja izbrišu genocide nad ruskim i kineskim narodom u Drugom svetskom ratu, koji su stradali u brojevima većim čak i od brutalno istrebljivanih europskih Jevreja13Estimated number of military and civilian fatalities due to the Second World War per country or region between 1939 and 1945. Dostupno na: https://www.statista.com/statistics/1293510/second-world-war-fatalities-per-country/ . Sve ovo sasvim je suprotno sentimentu nedvosmislene borbe da se takvi užasi u budućnosti ne ponove.
Finkelstein se seća reči svoje majke suočene sa stradanjem Afro-Amerikanaca, Vijetnamaca i Palestinaca, „kredo moje majke uvek je bio: svi smo mi žrtve holokausta14Norman Finkelstein, The Holocaust Industry, str. 8.‟. To je jedini način da se ostvari „nikad više“. Finkelsteinovo delo u dobu u kojem živimo, slično Asanžovom, postaje najveći stepen herojstva koji čovek može da ostvari bez da nosi pušku u ruci ili radi na revolucionarnom organizovanju radničke klase jer razotkriva mehanizme moći sistema u kojemu živimo. To što je Finkelstein, kao netko tko je tek „pošteni“ intelektualac i metodološki dosljedan istraživač, toliko iznad svoje okoline više govori o teškim okolnostima u kojima živimo nego o njegovoj veličini.
Prije više od 160 godina, u mraku velike feudalne Rusije, pisac Nikolaj Černiševski završio je u zatvoru zbog prvih pokušaja okupljanja demokratske opozicije carizmu. U ćeliji je napisao roman „Što da se radi?“, koji je postao jedna od najutjecajnijih knjiga u istoriji, djelo koje koje je radikalizovalo i inspirisalo kasnije generacije revolucionara, uključujući Lenjina i Staljina. U svom romanu Černiševski u centar radnje stavlja likove poput Lopuhova i Kirsanova, buntovnih sinova građanske klase koji čitaju kritičku literaturu, bave se naučnim radom i na filozofskom nivou prkose autoritetu, ali roman je odgovor na pitanje iz svog naslova ponudio tek u liku sporednog, ali neizostavnog lika po imenu Rahmetov, lika koji se ne usmjerava na svest, već na praksu. Rahmetov je konstatno u pokretu, organizuje proletere, financira štampanje revolucionarne literature i ne ustručava se samom sebi uskratiti lična zadovoljstva. Černiševski zatim ljutito „napada“ svog čitaoca govoreći mu da najveće junake u Lopuhovu i Kirsanovu može vidjeti samo onaj ko stoji „isuviše nisko“ i da je baš zato morao uvesti lik Rahmetova, kako bi čitaocu pokazao daljni korak i „šta da se radi“.
U našem vremenu, Finkelstein je moderni Lopuhov, netko čiji je rad neosporno hvalevrijedan i utiče na svest mnogih, ali Finkelstein i Lopuhov moraju biti minimumi ispod kojih ne idemo. Za stvarnu promjenu prakse i groznih okolnosti koje živimo, biće potrebni Rahmetovi. Vjerujemo da bi se s tim složio i sam Norman Finkelstein koji kaže: „Nemojte me stavljati na pijedestal… bićete razočarani‟.15 Film „American Radical – The Trials of Norman Finkelstein‟ (2009). Dostupno na: https://www.youtube.com/watch?v=9R4KV9wAnsU Tekst ćemo završiti upravo tom idejom.
Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2025. godinu.
