O mizoginiji, mizandriji, pornografiji i drugim kapitalističkim demonima

Bruce LaBruce, tzv. alternativni kanadski reditelj, gostovao je 2017. godine na festivalu kvir filma Merlinka u Beogradu, na kojem je predstavio svoj poslednji film Mizandristkinje (The Misandrists, 2017) koji govori o mržnji prema muškarcima u pojedinim radikalno feminističkim krugovima, u njihovim ličnim stavovima i politikama njihovih organizacija. Nije naravno reč o fenomenu koji bi bio analogan široko rasprostranjenom režimu mizoginije, koji se odnosi na sistemsko tlačenje žena unutar patrijarhata.

U poslednjoj primedbi možemo detektovati bliskost Brucea LaBrucea sa tzv. TERFs – trans-isključujućim radikalnim feministkinjama^[1] – što dodatno doprinosi složenosti čitanja ovog filma. Međutim, Bruce LaBruce za sebe i dalje tvrdi da je avangardni reditelj, jer iako snima gej pornografiju za mainstream produkciju CockyBoys, u standardni pornografski scenarij, smatra, unosi „progresivnu kvir priču“.

Pokušaću da pokažem da – za razliku od Bruce LaBruceove tvrdnje kako su porno zvezde „poslednji seksualni radikali“ – u njegovom aktuelnom filmskom opusu nema ničega radikalnog. Njegov je rad u svoje tokove proizvodnje apsorbovao kapitalizam upravo zarađujući na „avangardnom“ autorskom potpisu, a film Mizandristkinje pokazuje se u mnogim svojim aspektima kao lezbofobično i transfobično ostvarenje.

***

Sa Bruceom LaBruceom prvi sam se put susreo na festivalu Queer Zagreb davne 2004., kada je prikazan njegov film The Raspberry Reich, snimljen iste godine. Potonji govori o radikalno levoj terorističkoj grupi, naslednicima RAF-a, koji pokušavaju u svoju revolucionarnu ideologiju inkorporirati i seksualnost, sledeći učenje Wilhelma Reicha. Također, nije reč samo o seksualnoj, već prvenstveno homoseksualnoj revoluciji koja se zahteva od muških članova pokreta kao preduvjet oslobođenja „okova heteroseksualnosti“. Žanrovski pozicioniran kao komedija, ovaj film predstavlja kritiku homofobije koju je sam autor iskusio u levim krugovima kojima je pripadao u mladosti, a koji nisu blagonaklono gledali na istopolne odnose. Ispravno kritikujući homofobiju na levici u celini, čini se da je autor hteo da poruči da leva pozicija i dalje robuje određenim uskim, produktivistički orijentiranim nasadama u svojim politikama prema rodno i seksualno potlačenim grupacijama te ne uspeva raskrstiti sa sopstvenom diskriminacijom istopolne želje.

Prvim problemom se neću detaljnije baviti. Smatram da je pitanje profesionalne glume, pratećih institucija koje je proizvode i verifikuju, kao i mogućnost demokratizacije glume – da svako može biti glumac ili glumica bez obzira na predznanje ili praksu – sekundarno za primarni problem kojim se u tekstu bavim. U tom pogledu – kao i Bruce LaBruce – ne vidim ništa problematično: pornografski glumci_ice mogu se pojavljivati u produkcijama koje to nisu. Međutim, otvara se pitanje njihove reprezentacije: zadržavaju li oni svoju porno-auru i u tim ulogama, koliko se jednom obeleženi mogu od nje odvojiti, te ima li za njih stvarne alternative? Teško je oteti se utisku da je često reč o dvostrukoj eksploataciji – pornografske i mainstream filmske industrije. Prva koristi njihova tela, a druga simbolički status kako bi na njima ostvarivala profit. Da li je Traci Lords bez obzira na kasniji formalni uspeh – setimo se da joj je na tom putu pomogao već pomenuti John Waters i uloga u filmu Cry Baby (1990) – zaista prestala biti dominantno viđena kao porno zvezda iz 1980-ih? Ako jeste, nije li ona, pre svega, izuzetak koji potvrđuje pravilo, privilegija koja se daje samo onim retkima, najuspešnijima u porno industriji? Šta je sa ostalima?

U kontekstu gej pornografije malo je takvih prelaza – možda je u tome uspeo François Sagat, koji se pojavljuje u filmu L.A. Zombie (2010) Brucea LaBrucea – ali je i njegovo povlačenje iz pornografske industrije, najavljeno 2011., prekinuto 2017. godine. Iza niza samoubistava gej porno zvezda u svojim ranim četrdesetim godinama, kada ih industrija odbacuje, nalazi se i prividna predstava o glamuru i „raskalašnosti“ lagodnog života, koja nije samo netačna, nego je i deo imidža koji prikriva strašne posledice bavljenja ovim poslom. Naravno, ne nužno za sve – znamo za svedočenja pornografskih zvezda koja govore suprotno. Situacija je, dakle, vrlo složena, ali važno je primetiti da nam se pornstars’ lifestyle uglavnom javno predstavlja lakim, jednostavnim i „normalnim“, dok je konzumacija pornografije danas široko rasprostranjena: imamo svoje omiljene glumce, razmenjujemo erotske klipove itd. Drugim rečima, ona je – zajedno sa industrijom koja stoji iza nje i koja je često pogon prostitucije u domenu filma – široko prihvaćena. Ukoliko se usudite da je kritikujete – ili ste konzervativac kome se treba podsmevati zbog anahronog puritanizma, ili ste radikalna feministkinja ostala u drugom talasu, koja nalik Andrei Dworkin želi da sklopi savez sa ovim prvima u borbi protiv pošasti pornografije.

Međutim, to što su gej porno zvezde – kao „radikalni“ predstavnici homoseksualnosti u njenom najseksualnijem vidu – neprihvatljive desnim mainstream političarima nikako ne govori o njihovoj subverzivnosti. Trumpizovana Amerika nije zabranila pornografiju kao jednu od najprofitabilnijih industrija te ona i dalje nesmetano funkcioniše. U ostalim zemljama koje su izabrale desničarske vlade takođe se ne naslućuje kraj ove industrije – Mađarska zatvara Centralnoevropski univerzitet, ali ne i svoje porno-pogone. Nedavna vest da se puno pornografskih filmova downloaduje u Vatikanu iznenadila je samo neupućene.^[2]

Šta konkretno LaBruce smatra subverzivnim u pornografiji? Ne samo eksplicitnu seksualnost, već i spremnost pornografskih zvezda na najrazličitije prakse, navodno oslobođene puritanskih stega. Jednostavnije rečeno – oni se seksaju, neinhibirani patrijarhalno uvjetovanim stidom i sramom. Međutim, ovakav stav može samo da naiđe na čuđenje, posebno zato što dolazi od autora koji i sam snima gej pornografiju za mainstream produkciju – u koju navodno unosi art – vrlo dobro znajući da se u tim filmovima sve dešava po strogo predviđenom scenariju, sa obaveznim scenama oralnog, analnog seksa, cum shots itd. Rečju, sva opšta mesta pornografskog diskursa su itekako prisutna. Pogledao sam – nikako samo zarad pisanja ovog teksta – nekoliko klipova koje je Bruce LaBruce snimio i u njima nisam video ništa što izlazi iz navedenog okvira, osim što postoji narativniji pristup u poređenju sa uobičajenom pornografijom – međutim, kada dođe do scena seksa, nema puno odstupanja od pornonormativnosti. Tako izgledaju i neki „ozbiljniji“ filmovi ovog autora, kao već pomenuti The Raspberry Reich i L.A. Zombie – dakle, kao jednim delom u art „prepakovana“ pornografija. No, i dalje gledamo klasične porno scene uronjene u narativ koji se čini kao neartikulisani višak. Stiče se utisak da je i sam LaBruce prešao put od radikalne upotrebe pornografije u političko-umetničke svrhe do upotrebe svojih umetničkih kapaciteta u stvaranju mainstream pornografije. Naravno – spomenute industrije nisu mogle ostati imune na opšte globalne tokove neoliberalizacije – ali problem je u validnosti tvrdnji koje proizvodimo u kulturnom ili umjetničkom polju, kao i šta one politički validiraju. U slučaju LaBrucea, u okviru koji sam naznačio, one danas bez sumnje (p)održavaju status quo.

U tom smislu, ova pitanja ne postaju manje legitimna – posebno uzimajući u obzir da LaBruce sasvim zanemaruje mizoginiju koja postoji kod gej muškaraca, što je tema o kojoj se ne priča previše, a u koju je autor vrlo verovatno upućen. Međutim, kako se sama porno industrija i danas zasniva na predstavi gej porno glumca koji je izrazito maskulinizovan, teško da bi LaBruce time mogao da se pozabavi, a da ne dođe do tačke samokritike koja bi ga suočila sa sopstvenom participacijom u (auto)mizoginim obrascima. Ta vrsta saznanja, razumljivo, nije prijatna i može imati za konsekvencu grižnju savesti, neprijatno preispitivanje, pa čak i napuštanje industrije koja perpetuira i eksploatiše rodne stereotipe. No, ništa od navedenog ne može biti udaljenije od kvira shvaćenog kao otklona od hetero – odnosno, homonormativnosti, zar ne?

Zato se ovaj samozvani kvir režiser i poziva na drugu vrstu argumentacije – seksualni radikalizam porno zvezda, koji, kako sam već objasnio, uopšte nije radikalizam. Naprotiv, brutalizacija kapitalističkog sveta koji radikalno skreće udesno vidljiva je i u pornografiji, koja promoviše sve nasilnije prakse – npr. udaranje žena po grudima – koje postaju sve opštije mesto pornografije. Stoga, pre će biti da je u pitanju upravo mainstreamizacija pornografskih filmova, gde bi opozit bilo upravo nenasilje, mogućnost da naše erotske prakse učinimo „nežnijim“, što bi u konačnici značilo i napuštanje dominantnih pornografskih okvira. Rekao bih da je upravo ovo jedini način: seksualni radikalizam danas nije apstinencija, kao što je ironično tvrdio Andy Warhol, nego ukidanje pornografije kao takve, sa svim njenim negativnim konsekvencama.^[3]

Vratimo se još jednom filmu Mizandristkinje. U njemu se srećemo sa školom koja obrazuje mlade žene – lezbejske separatistkinje – kako bi postale „feminističke teroristkinje“, te u krajnjoj instanci svrgnule mušku dominaciju nad ženama. Ustanovu vodi Velika Majka koja neprekidno iznosi mizandrične stavove, a situacija se komplikuje kada se u školu infiltrira muškarac koga jedna od učenica „dopinguje“ estrogenom ne bi li ga „feminizovala“ tako da, u nastavku, on postaje trans* žena. Način na koji je ona predstavljena – po rečima samog LaBrucea, koji je to konstatovao u razgovoru nakon projekcije filma – izazvao je negativne reakcije u delu trans* zajednice. Uzimajući njegov celokupni filmski opus u obzir, pretpostaviću da autor nije nužno imao namjeru ocrniti trans* osobe – no, da li je posezanje za stereotipnim prikazivanjem te transrodne osobe, kao i njezino svođenje na transvestiju (perika, nevešta šminka, muška rodna ekspresija itd.), kakvo vidimo u filmu, zaista reprezentacija na koju se možemo samo dobro (nekritički) nasmijati? Ovako je prikazujući, kao naprosto neuspelu imitaciju cis žene, režiser podilazi upravo grupaciji koju filmom istovremeno kritikuje – tzv. TERFs, koje odriču trans ženama upravo to da su žene, i kao takve izuzete iz sistemskog nasilja koje pogađa žene. Za njih postoje, kao što znamo, samo „prave žene“ – prave u biološkom smislu – te dva razdvojena i jasno razgraničena pola (prema radikalnoj feministkinji Monique Wittig, klasa muškaraca i klasa žena, prva je klasa eksploatatora, a druga potlačenih), što je konzervativan stav koji negira mogućnost da se ženom bude na više načina. Rečima Judith Butler:

„Ono što mislim da izaziva fobičnu reakciju jeste to da ljudi ’žive’ svoj rod na različite načine – jer ne postoji samo jedan način: možete biti žena na više načina, takođe muškarac na više načina, možete pronaći taj ’život roda’ van ove dve kategorije, možete ići s druge strane ove binarnosti i stvoriti nekakvu sopstvenu kategoriju roda – za mene su to osnovne slobode u vezi sa rodnim izražavanjem, rodnim predstavljanjem, samoimenovanjem. Neće to nikoga povrediti, ne bi trebalo da se doživljavaju kao uvredljive za bilo koga. Ono što ova sloboda remeti jeste ideja da je u pol upisan nekakav prirodni zakon, te da ako ste rođeni jednog ili drugog pola, da tada mora postojati rod koji odgovara tom polu i da to vi i treba da postanete, da je to ispravan razvojni put. Pol ’usidruje’ ideju da postoje samo dva pola, da treba da postanete nešto od samo dva roda, ali on takođe ’usidruje’ ideju porodice, heteroseksualnosti, porodicu i brak kao heteroseksualne institucije, stvara vezu između žena i materinstva, tako da izgleda kao da žene koje ne žele da budu majke ne ispunjavaju svoj ’prirodni zadatak’.“^[4]

Dakle, LaBruceovo pribegavanje trans-stereotipu teško se može opravdati, budući da ga njegova upotreba ne dekonstruiše ni na koji način, već pre perpetuira i osnažuje. U tako postavljenom pornofalusocentričnom univerzumu filmskog opusa ovoga reditelja, mizoginija muške gej populacije ostaje neobrađena tema, dok o(p)staje odbrana muškosti od mizandrije koja jeste u povoju i predstavlja ozbiljan problem, ali i dalje ne uspeva da regrutuje veći front pristalica (i zbog protivljenja koje TERFs izazivaju u mnogim feminističkim redovima) – setimo se da je na ovogodišnjem londonskom prajdu protestvovalo svega desetak lezbejskih separatistkinja protiv inkluzije trans žena u „ženskost“.^[5] Međutim – u jeku rasprave u aktivističkim krugovima na Zapadu glede toga ko je „prava“, a ko „ne-prava“ žena, koja tek zadobiva prostore za kritičku problematizaciju i reevaluaciju odnosa prema trans* i rodno nebinarnim osobama unutar šireg lijevog pokreta – transfobiju nikako ne treba zanemariti.

Na taj način, kvir pozicija Brucea LaBrucea ozbiljno se klima, ako nije i sasvim dovedena u pitanje. Mizandristkinje deluju kao filmski rimejk i ideološki nastavak The Raspberry Reicha: sličnost fabule jeste i više nego očigledna. Reditelj valjda misli, da sada kada se razračunao sa levicom, treba da se uhvati u koštac sa lezbejskim separatizmom, dolazeći u opasnu poziciju da o njemu ne misli dalje od optužbe za mizandriju. Birajući da se bavi tim dvama temama, kojima pristupa na vrlo problematičan način, posve previđa, primerice, uklapanje gej pokreta u tokove liberalne politike i izgubljenu revolucionarnost 70-ih godina prošlog veka, koju istovremeno, makar u seksualnom domenu, navodno slavi. LaBruce čini izbor i odabire način bavljenja ovom temom koji nam prvenstveno govori o njegovoj poziciji ekonomsko-političkog liberala i potpisanom paktu sa mainstreamom. Primena pornografije koja računa sa maskulinošću i brutalnošću kao patrijarhalnim rodnim normativima ne može pretendirati na progresivno radikaliziranje kvir polja: od radikalnosti ostaje jedino njezina poza. Opasna je to gesta, koja pokazuje ono što Mark Terkessidis odlično konstatuje o mainstreamu, koji nastoji da se i dalje prikaže kao alternativa (ne bi li to iskoristio za sopstvenu dobit). U svetu postblokovske unipolarnosti, uhvaćenom u mrežu globaliziranog neoliberalnog sela, postavlja se pitanje: čemu je to alternativa? Ničemu – i upravo je to odgovor.

„Art pornografija“ Brucea LaBrucea – koja je u krajnjoj liniji samo pornografija – svedoči o tome da svaka umetnička avangarda zahteva političku alternativu na kojoj se gradi, a kada se potonja izgubi, ostaje povratak onome što je kritikovala. Uostalom, to je opšte mesto svakog suštinski depolitizovanog mladalačkog radikalizma: kao što se punk na kraju uklopio u fashion tokove, postajući inspiracija za Vivienne Westwood koja ga stavlja na modne piste – otkrivši da je samo još jedna potkultura koja treba da ponudi izraz adolescentskom buntu – tako je i pornografija od potencijalne subverzivnosti u vremenu kada je zabranjivana i tabuizirana stigla do standardizovanog tržišnog proizvoda. To sugeriše elastičnog samog kapitalizma i njegovog promenljivog moralnog i vrednosnog svetonazora, ali poseban problem nastaje kada nas se ubeđuje u njenu subverzivnu aistoričnost, i kada nas, kao Bruce LaBruce, uveravaju da je ona 2017. godine i dalje „dobra stara pornografija“. Pokušao sam da pokažem da to više nije slučaj, ako je ikada i bio.

Bilješke:

^[1] Skraćeno od Trans Exclusionary Radical Feminist. Neke od njih smatraju da je ovakvo imenovanje mizogino i neprikladno.

^[2] O tome detaljnije na linku: https://www.theatlantic.com/international/archive/2013/04/vatican-porn/316497/

^[3] O negativnim uticajima pornografije može se pročitati više na sledećem linku: https://www.telegraph.co.uk/men/thinking-man/scary-effects-pornography-21st-centurys-accute-addiction-rewiring/

^[4] Intervju sa Judith Butler: „I dalje imamo mogućnost za revoluciju“, Nedeljnik NIN, Beograd, 26. 11. 2015., str. 51-55.

^[5] Iako to nije ključna tema ovog teksta, želim da tvrdim da je mizandrija u osnovi transfobije kada se ona tiče neprihvatanja trans žena kao žena, analogno homofobiji uperenoj prema gej muškarcima kao „manje muževnim“, odnosno „ženstvenim“, što ima mizoginu pozadinu. Jedan pogled na tipičnu TERF-literaturu pokazuje da su trans žene viđene kao muškarci koji žele da uzurpiraju ženskost.

Tekst je nastao u okviru projekta „Slijepe pjege“ financiranog sredstvima Hrvatskog audiovizualnog centra (HAVC) za poticanje Komplementarnih djelatnosti u 2018. godini.