Prikaz knjige “Palestina, Izrael i moguće alternative: Zbornik tekstova o opstanku i slobodi između Jordana i Sredozemnog mora”

U novembru ove godine Infoteka CK13 – aktivistička biblioteka i samizdat u okviru Omladinskog centra CK13 iz Novog Sada, iza koje stoji samorganizirana grupa aktivista_kinja koje sam dio – izdale smo knjigu “Palestina, Izrael i moguće alternative”. Ova knjiga je predstavila kulminaciju našeg višemesečnog bavljenja temom Palestine/Izraela u okviru projekta koji je podržala Rekonstrukcija Ženski Fond, tokom kojeg smo takođe organizovale različite događaje sa ciljem tematizacije ovog pitanja. Naša motivacija za bavljenje temom je bila višestruka. Pre svega smo bile zatečene stravičnim zločinima kojima prethodnih godinu dana svedočimo u Gazi. Razina izgladnjivanja, nasilnog proterivanja i masovnog ubijanja civila je do sada neviđena u čitavoj istoriji izraelske okupacije Palestine: sa preko 50.000 ljudi ubijenih do sada, kao i širenjem oružanih sukoba i napada na civile i na okolne zemlje poput Libana, Sirije i Irana. Osećale smo potrebu da na neki način obuhvatimo ovu temu, da propitujemo i promišljamo – pogotovo jer se u tom trenutku u Novom Sadu niko nije ozbiljno njome bavio.

Drugi razlog zbog kojeg smo se odlučile na ovaj poduhvat ima dvije razine. Sa jedne strane, u srpskom mirovnom pokretu nažalost postoji velika ćutnja po pitanju Palestine (sa određenim izuzecima, poput Žena u crnom). Pogotovo je razočaravajuće što su neki ljudi koje smo do tada smatrale mirovnim aktivistima ili anti-nacionalistima stali nedvosmisleno na stranu Izraela,  ignorišući teret istorije kolonizacije i etničkog čišćenja Palestine tokom prethodnog stoleća. Sa druge pak strane, mnogi glasovi koji su bili vokalni sa svojom podrškom oslobođenju Palestine, u nekim drugim kontekstima, poput ratova u Jugoslaviji ili ruske invazije na Ukrajinu, artikulirali su izrazito nacionalističke i pro-ratne stavove. Javne institucije poput fakulteta, također su ostale ambivalentne. Oni narativi koji su se mogli čuti sa medija ili sa zvaničnih kanala vlasti su takođe bili uglavnom jednostrani, a neretko i prilično problematični.

U tom kontekstu, želele smo da pružimo drugačiju perspektivu. Čvrsto polazeći i učeći iz istorije i tradicije ovdašnjih anti-ratnih, anti-nacionalističkih i levičarskih pokreta, želele smo da ponudimo pre svega perspektive onih koji stoje upravo na tim principima. Dekonstrukcija mitova o Izraelu kao demokratskoj, pluralističkoj državi koja je pod konstantnim napadom navodno ‘retrogradnih palestinskih hordi’ je bilo jedna od glavnih stvari koje smo nastojale da prikažemo, usmereno pre svega ka onima koji se inače pozivaju upravo na te vrednosti. Pored toga smo želele da ponudimo vizije istorijske Palestine, oslobođene od etno-nacionalizma i kolonijalizma (prvenstveno u njihovoj trenutno dominantnoj cionističkoj formi) u kojima ljudi različitih vera i naroda mogu da žive kao jednaki. Ovakve pozicije nikada nisu imale manje prostora za artikulaciju pa smo smatrale da je važno da (dijelom baš zbog toga) istaknemo njihovo postojanje – i kod Palestinaca i kod Jevreja. A u skladu sa time smo htele i da pružimo primere otpora opresiji i kolonijalizmu u ovom delu sveta, kako (je) on izgleda(o), sa ciljem da učimo i iz istorije i iz aktuelnosti, te  da naučimo kako efektivan otpor opresiji može da izgleda.

Naše vrednosti suprotstavljanja kolonijalizmu, nacionalizmu i genocidu su nas, naravno, od samog početka svrstale na stranu palestinskih zajednica koje se već decenijama bore za slobodu na različite načine, a koja im kontinuirano biva nasilno uskraćivana. Međutim, želele smo i da dopremo do onih ljudi koji o ovoj temi ne znaju mnogo, do kojih su možda dopirali samo pro-izraelski narativi, ali i do onih koji strahuju od antisemitizma i pogroma nad Jevrejima, te bivaju iz tih strahova ubeđeni da nekritički podržavaju Izrael. Koliko smo bile uspešne u tome nisam sigurna – imale smo mnoge negativne reakcije na naš rad na društvenim mrežama, pre svega od strane ljudi koji su pro-cionistički nastrojeni, bez da su dublje razmatrali sam sadržaj koji smo imale da ponudimo ili bili spremni da dođu na neke od naših događaja i promisle sa nama ova pitanja.

Ipak, mislim da jesmo stvorile vredan/ne resurs/e, te da to na čemu smo radile prethodnih meseci jeste značilo mnogim ljudima u njihovoj (samo)edukaciji, ali i imaginaciji. Mi ćemo svakako nastaviti da se njome bavimo na ovaj ili onaj način, jer je i u tome verovatno dobar deo važnosti ovog rada – da otvaramo prostor još uvijek malobrojnim kritičkim glasovima, ali i da educiramo i stvaramo nove.

Zbornik se prvenstveno sastoji od prevoda, uz jedan autorski osvrt. Svi tekstovi su dostupni besplatno na našem sajtu, gde se mogu čitati, preuzeti i dalje distribuirati.

Sadržaj zbornika

Publikacija je podeljena u tri celine: “Palestina”, “Izrael” i “Alternative i budućnosti”. One čine većinu knjige i obrađuju centralne teme istorije, politike i otpora na ovim prostorima. Pored njih su i tri kraća odeljka koji su nastali iz specifičnih tema kojima smo se bavile: “Kvir Palestina”, “Palestinski film” i “Pouke za nas”.

U odeljku “Palestina” se bavimo prevashodno istorijom i politikom palestinskog otpora i borbe za oslobođenje. Prvi tekst, “Sloboda Palestini”, nastao je neposredno nakon napada 7. oktobra i posledične invazije Izraela na Pojas Gaze. Njega je napisao anarhistički kolektiv “Crna zastava” iz Sidneja i on daje osnovni pregled tada vrlo svežih događaja, istovremeno nudeći neizostavan istorijski kontekst višedecenijske okupacije Palestine – iz antikapitalističke i antikolonijalne perspektive. Nakon njega sledi tekst “Ka demokratskoj državi u Palestini” koji, poput još dva kasnija teksta iz odeljka “Alternative i budućnosti”, iznosi perspektivu jedinstvene, demokratske i multikulturne države u istorijskoj Palestini. Ono što je zanimljivo u vezi sa ovim tekstom jeste činjenica da je on bio zvanična pozicija tada novonastale militantne grupe Al-Fatah (tekst je objavljen 1970. godine). Iz toga možemo jasno da vidimo da, daleko od toga da su ideje jedinstvene države i koegzistencije (utemeljene na pravdi i uspostavljanju prava na povratak za proterane Palestince_ke) bile marginalne, upravo su te ideje dugo bile dominantne u palestinskom pokretu, kao što su i danas među izraelskom i palestinskom levicom.

Dokument od slične istorijske važnosti jeste “Palestinska deklaracija nezavisnosti” koju je sročio palestinski pesnik Mahmud Darviš. Ovaj tekst je nastao na vrhuncu masovnih pobuna Prve Intifade, kada je po prvi put u više decenija neka vrsta palestinske državnosti napokon delovala ostvarivo. U njemu autor poetičnim, ali nedvosmisleno oslobodilačkim tonom proglašava palestinsku nezavisnost – san koji, nažalost, i dan danas suštinski nije ostvaren. Pored njega se nalazi i tekst “Organizovanje Prve Intifade” koji se fokusira upravo na metode masovnog otpora, demokratskog organizovanja i građanske neposlušnosti koji su činili Prvu Intifadu. Nakon decenija međudržavnih okršaja Izraela sa okolnim arapskim zemljama i povremenih napada palestinskih gerila, Prva Intifada je označila dramatičnu promenu paradigme ka opštoj narodnoj pobuni: izazvala je velike simpatije i podršku širom sveta, pa i u samom Izraelu. Na kraju je dovela do Dogovora u Oslu i pomaka koji su iz njih proizašli – koliko god neadekvatnim da su se oni na kraju pokazali. Ipak, Prva Intifada (i ovaj tekst) nam daje viziju toga kako efektivan otpor može da izgleda i nudi nam mnoge alate iz kojih možemo učiti: primera radi, sindikalno organizovanje koje se ne vezuje za mesta rada (s obzirom na to da je migrantski rad najčešći oblik rada namenjenih pripadnicima palestinskih zajednica, kao i to da je sindikalizovanje u Izraelu zabranjeno) već za mesta stanovanja, potom organizovanje unutar zatvora, razvijanje paralelnih struktura i paralelne ekonomije, organizovanje ženskih i omladinskih grupa otpora koji se solidaro udružuju u borbi itd.

Naposletku, u zborniku je i tekst koji pruža još jedan konkretan istorijsko-politički kontekst, “Pobuna u Haifi” – koji analizira masovne pobune Palestinaca u Izraelu i okupiranim teritorijama 2021. godine, na nivou koji je do tada bio neviđen. One su bile uzrokovane pre svega proterivanjem palestinskog stanovništva Jerusalima iz njihovih domova kroz različite zakonske manipulacije. Posledice ove pobune nisu zanemarljive, s obzirom da su one dovele do daljnje destabilizacije već nepopularnog Netanjahuovog režima, ali i do paralelnog pooštravanja okršaja sa Hamasom u Gazi koji će se od tada do danas neprestano pogoršavati. Ovde se takođe može naći dragocen pregled različitih fašističkih grupa koje delaju u Izraelu i njihove uloge u represiji nad Palestincima.

Sa ovim tekstom je povezan i jedan tekst u narednom odeljku (“Izrael”), pod naslovom “Državni udar u Izraelu?” Oba teksta je objavio globalni anarhistički kolektiv Crimethinc, a ovaj se takođe bavi pobunom, ali ovog puta je u pitanju pobuna Izraelaca. Nekoliko meseci pre napada 7. oktobra, građani Izraela su izlazili u masovnom broju da protestuju protiv sve autoritarnije i represivnije vlasti Netanjahua. Ovde se može videti pregled ovih događaja, uz osvrt na nekritički odnos prema cionizmu i okupaciji koji je prisutan kod većine učesnika protesta iz izraelske opozicije. Ovaj kontekst je važan za imati na umu ukoliko želimo da bolje razumemo ratnu politiku trenutnih izraelskih vlasti. Poput Putina u Rusiji (i mnogih drugih političkih elita kroz istoriju), potenciranje spoljnog neprijatelja je jedan od načina na koji autokrate ostaju na vlasti – što na kraju najviše šteti populaciji targetiranoj kao “neprijateljska”.

U odeljku o Izraelu se nalaze još dve važne analize: jedna (“Cionizam: Lažni mesija”) se bavi kritičkom istorijom i razvojem cionizma, različitih političkih struja u okviru ovog pokreta, dekonstruišući njegovu suštinski etno-nacionalističku i kolonijalnu prirodu. Ova analiza je važna za razumeti posebno s obzirom na to da mnogi liberalno ili socijalistički nastrojeni cionisti mogu biti protiv rata ili čak i za rešenje sa dve države ali, uprkos tome, država koja je ustrojena tako da njom dominira jedan narod i koja je zasnovana na kolonijalnoj istoriji (i kolonijalnoj sadašnjosti) nikada ne može biti izvor slobode za bilo koga. Druga analiza (“Prošlost nigde nije otišla”) se bavi antisemitizmom iz levičarske perspektive. Na levici je antisemitizam često zapostavljena tema, što nažalost dovodi do toga da se u našim prostorima povremeno može čuti antisemitska retorika, koju mnogi ni ne prepoznaju; ali i do toga da desnica, paradoksalno, sebe pozicionira kao “zaštitnika Jevreja”¹Desničarsko sakrivanje iza navodne zaštite ljudskih prava je prisutno i u mnogim drugim formama. Kod nas, na primer, desnica sebe često pozicionira kao zaštitnike prirode u različitim ekološkim borbama; ili se može sličan mehanizam videti kod grupa poput Levijatana koji svoju opresiju nad slabijima pravdaju navodnom brigom za životinje. U Evropi generalno možemo videti tendencije desnice da napadaju rasijalizovane grupe kao navodno homofobične ili mizogine, te da na osnovu toga brane rasističke i anti-migracijske politike. Ono što se iznova i iznova pokazuje jeste da je njihova briga suštinski neiskrena, te da će se okrenuti protiv potlačenih grupa koje navodno brane čim ih iskoriste za samopromociju i dolazak na vlast.. U ovoj analizi nam autorka daje pregled toga šta antisemitizam jeste, šta nije, koju ulogu igra u našim društvima, kako da ga prepoznamo i kako (i zašto) mu se moramo protiviti.

Treći glavni odeljak, “Alternative i budućnosti”, sastoji se od tri teksta. Za dva smo već nagovestile da se bave prevazilaženjem nacionalističkih politika i stvaranja istinski slobodnog društva za sve u onome što su danas Izrael i okupirane palestinske teritorije. Jedna perspektiva potiče od grupe palestinskih i izraelskih aktivista koji se zalažu za jedinstvenu, multikulturnu, demokratsku državu uz pravo Palestinaca na povratak: vizija koja je kroz istoriju bila široko rasprostranjena među progresivnim aktivistima sa obe “strane” i koja bi, uz rad grupa poput ove, mogla to biti ponovo. Sličnu ideju iz jedne anarhističke perspektive možemo videti u “Rešenje bez države”, gde autorka iznosi snažnu viziju suprotstavljanja nacionalizmu (cionizmu), kolonijalizmu, te izgradnje solidarnosti i radikalno drugačijeg društva. Naposletku, u ovom odeljku se nalazi i naš prevod materijala sa zvaničnog sajta BDS kampanje – dugogodišnje aktivističke borbe protiv izraelske okupacije koja je zasnovana na kreiranju ekonomskog pritiska na kompanije koje saučestvuju u tlačenju Palestinaca. Ovde se može detaljno videti kako ova kampanja izgleda, koji su njeni ciljevi i idejna pozadina koja stoji iza njenih metoda; što jasno i pregledno omogućava svakome da je podrži i da slične napore organizuje i u svojim specifičnim lokalnim kontekstima.

Pored ova tri glavna dela koja pokrivaju centralna pitanja vezana za Palestinu/Izrael, oslobođenje i pravdu za Palestince i vizije mogućih budućnosti, u knjizi se mogu naći i tri manje celine. “Kvir Palestina” je odeljak koji prenosi perspektive koje su nama kao kvir osobama bile od izuzetne važnosti. LGBTIQ+ prava se često koriste kao argument koji pravda opresiju nad Palestincima, do te mere da neke osobe u ime kvir oslobođenja podržavaju masovno ubistvo desetina hiljada ljudi. U dva teksta ovog dela kvir palestinske osobe nemilosrdno dekonstruišu upravo ove mitove, zahtevajući da ih vidimo kao potpuna ljudska bića i pružimo im priliku ne samo da oni sami definišu svoje političke potrebe, već i da pre svega sprečimo njihovo daljnje ubijanje i proterivanje sa njihove zemlje.

Odeljak “Palestinski film” smo uključile s obzirom da smo se tokom ovog projekta bavile i filmovima oslobodilačke tematike koje su pravili palestinski režiseri. U dva teksta iz ovog odeljka se može pronaći dodatan kontekst o istorijatu razvoja palestinskog filma, kao i o idejnim (političkim i estetskim) nazorima kojima su se neki od ranih palestinskih filmografa-aktivista 60-tih i 70-tih vodili.

Naposletku se može naći deo “Pouke za nas” koji se sastoji od našeg autorskog teksta napisanog za potrebe ove publikacije – “Božje zemlje”. U njemu razlažemo odnose Srbije i Izraela – ekonomske, vojne, političke, istorijske i ideološke. Iako po pitanju ove teme postoji velika polarizacija, ono što nas možda više od svega zabrinjava je svojevrsna ekstremistička apatija koja je najglasnija kada god se ova tema potegne u Srbiji. Veliki broj ljudi ne samo da nema jasnu poziciju o njoj, nego odbacuje samu ideju bavljenja bilo čime što ne dotiče Srbiju ili Srbe direktno. Ova pozicija je ne samo vrlo cinična na moralnom nivou, nego je, kao što smo želele da ilustrujemo, i vrlo opasna. Izraelska ratna mašinerija proizvodi softvere za nadzor koje naša vlada potom koristi da prati, kontroliše i vrši represiju nad sopstvenim građanima. Sa druge strane, proizvođači i trgovci oružjem iz Srbije oportunistički koriste genocid nad civilnim stanovništvom u Gazi da bi još više punili svoje džepove – što dovodi do jačanja predstavnika države i kapitala u samoj Srbiji. Konačno, nacionalističke i desno-populističke politike,  prisutne u obe ove zemlje (a koje imaju i određene zajedničke korene i međusobne uticaje) su upravo ono što stanovnike_ce oba naša dela sveta podvrgava marginalizaciji, represiji, ratovima, različitim oblicima nasilja, ubijanjima. Bitno je da sve to prepoznamo i da ne ćutimo nad uskraćivanjem slobode i prava na život gdegod se odvijalo. Naš globalizovani svet je neodvojivo povezan i nitko od nas, gdje god se trenutno nalazili nema luksuz da ignoriše opresiju drugih. Nesloboda za jedne je nesloboda za sve.

Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2024. godinu.

Bilješke:

• 1
  Desničarsko sakrivanje iza navodne zaštite ljudskih prava je prisutno i u mnogim drugim formama. Kod nas, na primer, desnica sebe često pozicionira kao zaštitnike prirode u različitim ekološkim borbama; ili se može sličan mehanizam videti kod grupa poput Levijatana koji svoju opresiju nad slabijima pravdaju navodnom brigom za životinje. U Evropi generalno možemo videti tendencije desnice da napadaju rasijalizovane grupe kao navodno homofobične ili mizogine, te da na osnovu toga brane rasističke i anti-migracijske politike. Ono što se iznova i iznova pokazuje jeste da je njihova briga suštinski neiskrena, te da će se okrenuti protiv potlačenih grupa koje navodno brane čim ih iskoriste za samopromociju i dolazak na vlast.