Prilog analizi studentske jeseni 2014. u Beogradu

U ovom tekstu ću pokušati da razmotrim neka od glavnih pitanja koja su se ispostavila kao bitna za razvoj studentske borbe u Beogradu jeseni 2014. Neću pokušati da hronološki izložim događaje koji su se odigrali, jer je to već urađeno na drugim mestima, već ću izneti svoje mišljenje u vezi sa određenim pitanjima za koje verujem da mogu da budu nejasna, a mislim da su važna. Smatram da je studentski pokret društveni fenomen čija će nam celovita analiza biti dostupna tek za neko vreme, i ovim tekstom bih, pre svega, htela da podstaknem produktivnu raspravu koja bi pomogla da se do te analize u nekom trenutku dođe.

1) Blokada i drugi studentski protesti

Htela bih da počnem od odnosa između blokade kao oblika protesta i drugih tipova studentskih protesta koje smo ove jeseni mogli da vidimo. U tom pogledu, posebno su zanimljivi protesti 15. i 21. oktobra. Za razliku od protesta 21. oktobra, prethodni protest, održan 15., uspeo je da okupi veliki broj studenata i studentkinja najpre iz dva razloga – prvo, to je u tom periodu bila prva protestna inicijativa koja se nametnula kao odgovor na pokušaje, kako Ministarstva prosvete, tako i pojedinačnih fakultetskih upravâ, da se uvedu novi troškovi studiranja, i drugo, bio je organizovan nezavisno od tradicionalnih, zvaničnih studentskih predstavničkih struktura u koje studenti više nemaju poverenja. Glavni razlog slabog odziva na protest 21. oktobra je posledica toga što su ga organizovale upravo ove instance. Ni njihov uobičajen metod borbe, šetnje do Ministarstva i čekanje na odgovor njegovih predstavnika, nema mnogo smisla – svake godine se radi isto i svake godine se ostaje bez ozbiljnijih pozitivnih ishoda.

Izuzev blokade Filozofskog fakulteta koja traje već više od 50 dana, studentski pokret teško da postoji, s obzirom da su se sve ostale inicijative koje su se javljale u periodu pre i tokom nje vremenom povukle, pa o njemu u strogom smislu reči i ne bi trebalo govoriti. Ipak, indikativno je da je blokada Filozofskog uspela da okupi veći broj ljudi koji će potencijalno sačinjavati jezgro tog pokreta onda kada on bude postojao i van okvira tog fakulteta, pošto je blokada politička situacija u kojoj se mnogi društveni odnosi i hijerarhije (poput, na primer, „akademske zajednice“) pokazuju u svojoj ogoljenoj, sirovoj formi.

2) Povezivanje studentskog protesta i drugih društvenih pokreta

Jedno od pitanja o kojima se često razgovaralo, pre svega u levičarskim krugovima, tiče se toga u kojoj meri je studentska borba uspela da se poveže sa drugim socijalnim borbama. To se posebno ticalo odnosa studenata u blokadi prema radničkoj sindikalnoj borbi. U tom pogledu htela bih da naglasim da će se povezivanje studenata i drugih društvenih grupa dogoditi jedino kao ishod dugogodišnjeg istrajnog rada na sagledavanju realnih mesta zajedničkih interesa. Iako je takva perspektiva sada možda i ostvarivija zbog mera štednje, ona ne garantuje dugotrajnost i izvesnost jedne takve saradnje – drugim rečima, zbog tendencije sindikata da se naizmenično povlače i ulaze u borbu protiv mera štednje i da svoju borbu eksplicitno zasnivaju na uskim i partikularnim zahtevima, mere štednje nisu pouzdan i održiv okvir za pravi društveni blok. U tom smislu je dugotrajni rad na pronalaženju realne vezivne materije između studenata i sindikata nužan (ali ne i dovoljan) uslov takvog bloka.

Pokušaji uspostavljanja saradnje postoje, ali su i dalje prilično impotentni, s obzirom da se za sada zasnivaju na nejasnim i nedefinisanim osnovima i ciljevima.

3) Blokada i studentski parlament

Jedna od specifičnosti ovog studentskog protesta o kojoj se često govori se tiče toga da ga je podržalo i formalno studentsko predstavničko telo, odnosno studentski parlament.

Ta pojava se može objasniti posredstvom tri faktora: prvo, grupacija koja je donedavno zauzimala mesta zvaničnih studentskih predstavnika, a čiji su vodeći kadrovi bili članovi podmladaka građanskih partija, u međuvremenu je smenjena i napustila je fakultet; drugo, brojnost ovogodišnjeg protesta je prinudila članove studentskog parlamenta da prate volju i stavove većine studenata koji su podržali direktno-demokratsko organizovanje, s obzirom da blokada fakulteta kao metod više nije nešto toliko neuobičajeno nakon blokade 2011. godine; i treće, trenutna Uprava fakulteta postavlja nove „standarde“ u samovoljnom sprovođenju svojih odluka, do te mere da je dekan fakulteta izjavio da „parlament nema legitimitet jer brani studentske interese“.

U pogledu značaja podrške parlamenta ovom vidu borbe, ona se pre svega ogleda u tome što mu ona pribavlja dodatnu legitimaciju kod većine studenata i u medijima.

4) Uloga represije u razvoju pokreta

Iako je represivno delovanje uprave bilo prisutno u studentskim protestima i ranijih godina, pitanje je koji značaj ono ima u kontekstu ovog pokreta.

Fizičke i verbalne konfrontacije, disciplinske prijave protiv učesnika u blokadi, isključivanje struje i grejanja, kao i konstantna izloženost pretnjama i zastrašivanju jesu okolnosti u kojima veći broj studenata solidarno staje uz svoje kolege i to je upravo ono što nas čini jakima, tera nas da gotovo 50 dana držimo blokadu i daje nam snagu da izdržimo do ispunjenja zahteva. Ipak, ono što se nikako ne bi smelo smetnuti s uma, jeste činjenica da je uprava ta koja se u ovoj situaciji nalazi u poziciji moći, jer je ona ta koja treba da ispuni studentske zahteve. Jednom kada se uđe u ovakvu borbu, momentalno pada u vodu mit o takozvanoj „vladavini prava“ prema kojoj uvek postoji neka viša instanca koja bi mogla da arbitrira sukob društvenih grupa kojima je nadređena. Ono što imamo pred sobom je osmonedeljno iskustvo nemogućnosti da se pronađe bilo kakvo sredstvo koje bi prinudilo drugu stranu na uzimanje u obzir našeg interesa. Svi ovi događaji o kojima govorimo, koji su u velikoj meri mobilisali i ohrabrili studente da se drže zajedno i istraju u svojoj borbi, ni na koji način ne garantuju da se u toj borbi može pobediti. Šta god da studenti urade, uprava će uvek moći da odgovori ignorisanjem, tako da čak i kada je reč o jednoj ustanovi koja nije privatna, već javna, ne možemo govoriti o jednakosti različitih zainteresovanih strana koje u njenom funkcionisanju učestvuju.

5) Problem apolitičnosti

Jedno od najprovokativnijih pitanja u vezi sa ovim studentskim protestom jeste upravo pitanje apolitičnosti.

Pre svega, bih htela da naglasim kako intervencije sa postojeće levice i desnice (Marks 21, Kontrapunkt, SKOJ, Studentski front, Studentska Akcija – ovim ne mislim na sve postupke članova ovih organizacija, nego na one kada su delovali u skladu sa eksplicitnom politikom svojih organizacija u okviru zbora) jednako predstavljaju nešto strano spontanoj ideologiji[1] studentskog pokreta kakav on jeste. Iako je spontana ideologija nešto što bi trebalo da pacifikuje otpor i omogući nesmetanu reprodukciju sistema, čini mi se da u opoziciji spram pomenutih pozicija, pitanje njene progresivnosti, odnosno neprogresivnosti, moramo da sagledamo malo drugačije.

Naime, ako imamo relativno veliku grupu učesnika u jednoj društvenoj situaciji kakva je studiranje, koji se aktivno, disciplinovano, samopožrtvovano i pre svega, organizovano, suprotstavljaju onima koji su na poziciji moći i koji su odgovorni za njeno funkcionisanje, teško da bilo ko može da tvrdi da tu nema nikakve politike. Samim tim, postavlja se pitanje kakvu ulogu u ovom intenzivnom političkom delovanju ima apolitičnost kao određenje u kom se studenti pronalaze. Rekla bih da apolitičnost kao diskurs kojim se artikuliše direktno-demokratsko okupiranje javne institucije sa ciljem osiguravanja veće dostupnosti njenih usluga treba da osigura da ova borba ne bude smeštena ni u jedan od postojećih političkih kampova. Kako ova apolitičnost očigledno ne umanjuje borbeni potencijal, organizovanost, pa čak ni spremnost studenata da svoju borbu stave u širi društveni kontekst, ne vidim na koji način je ona direktno štetna. Istovremeno, ona je osigurala da se u pokret uključe mnogi koji to ne bi učinili da se ovaj pokret približio bilo postojećoj levici ili desnici. Dakle, smatram da to što studenti u borbi ne prihvataju da svoje delovanje odrede kao levo, niti kao desno političko delovanje ne čini da ono bude manje konkretno i politički jasno profilisano. Pitanja o tome da li je ono desno ili levo će očigledno moći da se postavi tek kada pokret bude postao društveno dovoljno prepoznatljiv i njegova autonomnost dovoljno neosporna da se to potencijalno levo ili desno određenje ne bude moglo povezati sa postojećim levim ili desnim političkim pozicijama.

6) Levica-desnica i studentski pokret

Tokom dosadašnjeg trajanja studentskog protesta, levičari su često imali potrebu da ukazuju na postojanje pretnje da desnica uzme protest u svoje ruke.

Upravo je taj strah od „desne pretnje“ ono što dosta govori o levici u Srbiji. Ideja o tome da nekoliko članova desnih organizacija samim svojim prisustvom mogu da preokrenu članove pokreta u ovom ili onom smeru, zasniva se na shvatanju koje je dominantno na levici, prema kome su ljudi, ili, u ovom slučaju, studenti – glupi, povodljivi i podložni direktnoj manipulaciji, odnosno, nesposobni da sami prosude koji je njihov stvarni interes i kako treba da ga zastupaju. Naravno, samo ako se tako nešto pretpostavi, levičari mogu da dobiju tu sakralnu prosvetiteljsku ulogu onoga ko društvenim akterima saopštava tu istinu o njima samima koju ovi bez njih ne mogu da razumeju. U praksi, upravo je delovanje iz ovog straha činilo da se levičari ponašaju histerično, arogantno i da lamentiraju nad činjenicom što ljudi ne uzimaju u obzir ono što je levici bitno. Razume se, to vodi njihovom sopstvenom samodiskreditovanju i gubitku bilo kog uticaja u pokretu (što zapravo čini pretnju desne hegemonizacije pokreta realnijom nego što je ona u bilo kom ranijem trenutku bila). Umesto da spontane političke aktere pokušavaju da poduče nečemu što oni smatraju da je bitno, čini mi se da bi bilo mnogo bolje da sami nauče nešto iz činjenice da ti, pre svega, socijalno orijentisani i radikalni akteri, bitnost pronalaze u nečem drugom. Sa druge strane, kao materijalistkinja, ne verujem u pretnju manipulacija i sličnih operacija na idealnom planu, već u determinaciju date političke prakse njenim stvarnim organizacionim odrednicama. U ovom slučaju, možemo reći da te odrednice (direktna demokratija, praksa okupacije institucija i socijalni zahtevi) zaslužuju isključivo afirmaciju. Ipak, to ne znači da sebi dajem za pravo da lagodno posmatram ono što se odvija i sa izvesnošću očekujem da ode u onom smeru u kom bih želela. Stvar je samo u tome da u svom delovanju ne namećem ništa spoljašnje, već da se nadovezujem na ono na šta su ljudi već pristali i do čega drže.

7) Klasna analiza studentskog pokreta

Možda i najvažnije razmatranje kada govorimo o studentskom protestu jeste ono koje se tiče njegove klasne strukture. Često se ukazuje na to kako i pored toga što studentski pokret ispostavlja određene socijalne zahteve, ti zahtevi su determinisani srednjoklasnom pripadnošću članova pokreta.

Ne bih ovde da govorim o teorijskim razlozima za prihvatanje ili neprihvatanje pojma srednje klase, niti o prihvatljivosti pojma ljudskog kapitala i srodnim problemima. Činjenica je da je student neko ko pokušava da stekne određenu prednost na tržištu rada u odnosu na one koji nemaju završen fakultet (mogli bismo reći kulturni kapital), ali i da ne pokušava da stane na poziciju kapitaliste kao vlasnika sredstva za proizvodnju i eksploatatora tuđe radne snage, odnosno kapitaliste u uobičajenom smislu reči. U tom pogledu on nije deo proleterijata u najužem smislu, a ni buržoazije. Isto tako studentska populacija u odnosu na sredstva za proizvodnju nema neku specifičnu ulogu koja bi se mogla odrediti nasuprot uloga koje imaju proleterijat i buržoazija i koja bi omogućila da je smatramo delom neke genuine i specifične klase na nivou ove dve. Bilo kako bilo, student pretenduje da postane deo te bar delimično povlašćene društvene grupe koja ima monopol nad određenim sposobnostima i koja, posebno u slučaju studija humanistike, nosi i specifičnu društvenu funkciju (vezanu za ideološki rad). Sada, kada je reč o ovoj društvenoj grupi u kontekstu zemlje koja prolazi tranziciju iz realno postojećeg socijalizma u neoliberalni periferni kapitalizam, mogli bismo da izdvojimo mnoge zanimljive aspekte. Možda najbitniji od njih je mera u kojoj je ova društvena grupa po svom materijalnom statusu bliska situaciji u kojoj se nalazi sam proleterijat. Iako iz toga ne bi trebalo da se zaključi da je studentska borba u stvari borba dela proleterijata (jer proleterijat u meri u kojoj se njegovi članovi bore za sebe kao proletere, a ne za to da pređu u buržoaziju ne pokušava da učini dostupnijim ulaz u monopol nad kulturnim kapitalom), ova činjenica baca svetlo na mnoge aspekte te borbe koji bi u suprotnom mogli da budu pogrešno shvaćeni. Tu pre svega mislim, na radikalnost, istrajnost i na stav studenata da nema ničega što nisu spremni da žrtvuju u ovoj borbi. Napokon, mislim da to što ovi aspekti borbenosti proizilaze upravo iz opasnosti da ovi potencijalni pripadnici srednje klase završe kao proleteri u tradicionalnom smislu ili još pre kao lumpen, ni na koji način ne diskredituje borbu o kojoj je reč. Čak i ako je cilj studentske borbe da se pobegne od sudbine proleterizacije, čini mi se da ovi dojučerašnji puki akademski građani kroz nju iskušavaju mnoge dimenzije nejednake i istovremeno haotične i nepromenljive društvene realnosti koje bi inače verovatno propustili da upoznaju i od kojih bi do kraja svog života mogli manje ili više uspešno da okreću glavu. Koliko će to na kraju imati uticaja na njihove živote i u kojoj meri će zbog toga naći potrebu da učestvuju u radikalnoj socijalnoj borbi se sa ove tačke ne može proceniti, ali se svakako može reći da je seme drugačije društvene subjektivnosti u njima posejano.

Dragana Jović

P.S. Nakon 55 dana blokade Filozofskog fakulteta, uprava je ispunila glavni zahtev i uslov za deblokadu (da budžetski studenti mogu da prijavljuju preko 60 ESPB bodova bez novčane nadoknade). Deblokada, naravno, ne znači i kraj borbe, ona bi, prema dogovoru koji je donet na zboru, između studenata i Saveta fakulteta, trebalo da predstavlja početak pregovora o ispunjenju ostalih zahteva koji do sada nisu ispunjeni (neki od zahteva su na intervenciju Ministarstva prosvete ispunjeni još na početku blokade).