Poricanje klimatskih promena kao zavera fosilnog kapitala
Nakon toplotnog vala 1988., osnovan je Međuvladin panel o klimatskim promjenama (IPCC), a znanstvenici su pozvali na hitno smanjenje fosilnih goriva. Kao odgovor, fosilni kapital pokreće val klimatskog poricanja kroz think tankove i medije, šireći mit o korisnosti fosilnih goriva. Žanr „karbonskog vitalizma” mobilizira pseudoznanost i rasističke trope. Zetkin kolektiv analizira fosilni kapital kao totalitet te klasnu moć onih koji profitiraju od njegove primitivne akumulacije i politički oblikuju otpore klimatskoj pravdi. Donosimo prijevod dijela poglavlja iz knjige Kolektiva Zetkin i Andreasa Malma „White Skin, Black Fuel: On the Danger of Fossil Fascism”.
U leto 1988. godine Sjedinjene Američke Države doživele su najgore toplotne talase od vremena Dust Bowla.1Period suša i peščanih oluja tokom 1930-ih godina koje su značajno oštetile kanadsku i severnoameričku poljoprivredu, poznate i pod imenom Prljave tridesete (Dirty Thirties). (prim. prev.) Zloslutni prizori šuma u plamenu, uvenulih polja i gradova zahvaćenih sparinom ispunjavali su američku štampu i izazivali nervoznu sumnjičavost: da nije možda u pitanju dejstvo takozvanog efekta staklene bašte? Nije li opasnost na koju su neki naučnici upozoravali već na pomolu?
Usred ove napete atmosfere u naciji, klimatolog Džejms Hansen (James Hansen) intervenisao je svojim svedočenjem pred Senatom, u kojem je otvoreno tvrdio da „sa velikom pouzdanošću možemo pripisati uzročno-posledičnu vezu efektu staklene bašte i utvrđenom zagrevanju“. Sumnje su bile utemeljene: „To se već uveliko dešava u ovom trenutku.“ Opisujući ekstremno leto kao nagoveštaj onoga što će tek doći, u izveštaju u New York Timesu je takođe navedeno da su naučnici „rekli da planiranje naglog smanjenja sagorevanja uglja, nafte i drugih fosilnih goriva koja emituju ugljen-dioksid, mora započeti istoga trena“.2 Philip Shabecoff, ‘Global Warming Has Begun, Expert Tells Senate’, New York Times, 24. juna 1988. O ovom ključnom trenutku videti dalje: Spencer Weart, The Discovery of Global Warming, rev. ed. (Cambridge, MA: Harvard University Press, 2008), 150–1; Naomi Oreskes i Erik M. Conway, Merchants of Doubt: How a Handful of Scientists Obscured the Truth on Issues from Tobacco Smoke to Global Warming (London: Bloomsbury, 2010), 183–4; Nathaniel Rich, Losing Earth: The Decade We Could Have Stopped Climate Change (London: Picador, 2019), 125–32, 132. Planiranje naglog smanjenja? Sama ova pomisao pobudila je paniku u redovima fosilnog kapitala. Sa obzirom na porast znakova predstojećih nevolja, Međuvladin panel o klimatskim promenama (Intergovernmental Panel on Climate Change ili IPCC) osnovan je 1988. godine, Ujedinjene nacije otpočele su pripreme za usklađeni odgovor, a svest o problemu počela je da se širi onim delovima planete koji su se tada još uvek nazivali „slobodnim svetom“. Nije bilo vremena za traćenje.
Tokom 1989. godine lansirano je nekoliko kontrainicijativa: Exxon3 Exxon (danas ExxonMobil) je američka multinacionalna naftna i gasna kompanija. (prim.prev.) je izradio unutrašnju strategiju o tome kako uspešno proklamovati „neizvesnost u donošenju naučnih zaključaka vezano za moguće uvećanje efekta staklene bašte“ i objavio svoj prvi reklamni spot na tu temu.4Plan citiran u: Geoffrey Supran i Naomi Oreskes, ‘Assessing ExxonMobil’s Climate Communications (1977–2014)’, Environmental Research Letters 12 (2017): 15. Jedna grupa kompanija oformila je Globalnu klimatsku koaliciju (Global Climate Coalition) kako bi oponirala nauci. Jedan od ključnih konzervativnih think tankova, poznat kao George C. Marshall Institute, objavio je svoj prvi izveštaj na tom tragu. Kada se u leto 1992. godine u Rio de Žaneiru sastalo više od stotinu šefova država, usvojivši Okvirnu konvenciju UN-a o klimatskim promenama (United Nations Framework Convention on Climate Change ili UNFCCC), koja je pozivala na preventivne mere smanjenja „opasnog antropogenog uticaja na klimatski sistem“, podignuta je još veća uzbuna.5Riley E. Dunlap i Aaron M. McCright, ‘Organized Climate Change Denial’, u: John S. Dryzek, Richard B. Norgaard i David Schlosberg (ur.), The Oxford Handbook of Climate Change and Society (Oxford: Oxford University Press, 2011), 150; Oreskes i Conway, Merchants, 186; Peter J. Jacques, Riley E. Dunlap i Mark Freeman, ‘The Organisation of Denial: Conservative Think Tanks and Environmental Scepticism’, Environmental Politics 17 (2008): 351, 362. Činilo se da socijalizam napušta istorijsku pozornicu, ali u istom tom povesnom trenutku je fosilni kapital morao da se pripremi za predstojeći rat u kojem će braniti svoju slobodu.
Retko kada je vladajuća klasa tako brzo, namereno i efikasno izgradila državni ideološki aparat (DIA) u času kada je to bilo najpotrebnije. Stručnjaci iz ovog polja označili su ga kao „mašinu za negiranje“ (denial machine), iako je takođe zadovoljavao kriterijume DIA koje je formulisao Luj Altiser (Louis Althusser): „sistem jasno određenih institucija, organizacija i odgovarajućih praksi“ koje svojim svakodnevnim aktivnostima podupiru neke od elemenata dominantne ideologije.6Riley E. Dunlap i Aaron McCright, ‘Climate Change Denial: Sources, Actors and Strategies’, u: Constance Lever-Tracy (ur.), Routledge Handbook of Climate Change and Society (London: Routledge, 2010), 246; Dunlap i McCright, ‘Organized’, 144; Louis Althusser, On the Reproduction of Capitalism: Ideology and Ideological State Apparatuses (London: Verso, 2014 [1995]), 77. Klasični primer DIA jeste škola. Nastavnik se obraća svojim učenicima i, mašući pokazivačem, zahteva tačne odgovore. U crkvi sveštenik poziva vernike na misu i svima nudi telo koje je žrtvovano za njih; tokom televizijske emisije voditelj publiku gleda u oči i uzdiže je na nivo učesnika; u političkoj partiji lideri podstiču svoje članstvo na agitaciju za predstojeće izbore – unutar DIA subjekti su pozvani ili interpelirani i time, odazivajući se na poziv, učestvuju u nekoj materijalnoj praksi putem koje se ideologija širi.7Videti: Louis Althusser, Lenin and Philosophy and Other Essays (New York: Monthly Review Press, 2001); Althusser, On the Reproduction. Interpelacije se dešavaju svuda, kad god se neko obrati nekom drugom ili pozove na određenu aktivnost. Ako neko dovikne svojim komšijama na spratovima ispod da bi i oni trebalo da okače nacionalne zastave na svojim balkonima, on ih interpelira, potpuno samostalno u datom trenutku; u državnim ideološkim aparatima takvi činovi su organizovani tokom vremena. Njihove poruke mogu se mešati i oponirati jedne drugima u kakofoniji komunikacije.
Međutim, zašto ove entitete nazivamo državnim ideološkim aparatima? Federacija sportskih klubova ili muzeji jednog grada nisu nužno deo države, kako se to uobičajeno definiše, ali oni su očigledno sposobni da organizuju interpelacije. Ideološki aparati naizgled su brojni i fluidni, smešteni na preseku između civilnog društva i države, najčešće tako da postoje izvan granica kontrole vlasti. Neki od njih su čak formirani zarad dovođenja u pitanje nekih elemenata vladajuće ideologije – LGBT organizacija u Poljskoj, pokret za prava migranata u Danskoj. Oni zaslužuju oznaku „kontraaparata“, ali za ideološke aparate koji reprodukuju dominantnu ideologiju ipak zadržavamo Altiserov izvorni termin – „D“ za „državu“, što ne upućuje na doslovni smisao toga da njima poput ambasade upravlja premijer ili kralj, već upravo na oznaku njihove funkcije reprodukcije i cementiranja.8Ovde se oslanjamo na: Nicos Poulantzas, State, Power, Socialism (London: New Left Books, 1978), 28–9; Göran Therborn, The Ideology of Power and the Power of Ideology (London: Verso, 1980), 78–9, 84–6; Frieder Otto Wolf, ‘The Problem of Reproduction: Probing the Lacunae of Althusser’s Theoretical Investigations of Ideology and Ideological State Apparatuses’, u: Katja Diefenbach, Sara R. Farris, Gal Kirn i Peter D. Thomas (ur.), Encountering Althusser: Politics and Materialism in Contemporary Radical Thought (London: Bloomsbury, 2013), 252; Jan Rehmann, Theories of Ideology: The Powers of Alienation and Subjection (Chicago: Haymarket, 2014), 175. U tom smislu, mašina za negiranje je uistinu iznikla kao DIA. Formirana je kako bi osigurala jedan od elemenata vladajuće ideologije pred opasnošću nauke o klimi. Doktrina u pitanju – kredo i pričest fosilnog kapitala – najjednostavnije se može sažeti kao: fosilna goriva su dobra za ljude.
Osnova ove doktrine bio je određen materijalni način akumulacije kapitala dominantan još od prve polovine devetnaestog veka: stvaranje profita kroz ekstrakciju i sagorevanje fosilnih goriva. Kao vatra koja se nikada ne gasi, kapital se tako uvećava vađenjem uglja, nafte i gasa iz zemlje i njihovim spaljivanjem. Kada se profiti ostvare, oni bivaju reinvestirani u isti ciklus u još većem obimu, tako da se u tom procesu oslobađaju sve veći oblaci CO₂. To je ono što nazivamo „fosilnim kapitalom“9Ovde se oslanjamo na: Andreas Malm, Fossil Capital: The Rise of Steam Power and the Roots of Global Warming (London: Verso, 2016).; on uvezuje razne vrste kapitalista u zajedničku zavisnost od fosilne energije, kao materijalni osnov za bilo koju vrstu robe: proizvođaču automobila potreban je čelik za fabriku i benzin za vozila na putu. Proizvođač čelika koristi ugalj u procesu obrade rude gvožđa. Softverska kompanija radi na električni pogon koji dolazi od obližnje elektrane na gas, i tako dalje. Kroz čitav kapitalistički način proizvodnje fosilna goriva koriste se kao input. Kako bi se to ostvarilo, međutim, mora da postoji neko ko proizvodi ta fosilna goriva u vidu autputa. Ovo je, naravno, specijalnost korporacija za ugalj, naftu i gas, raison d’être kapitalista koji investiraju u rudnike, naftne platforme i cevovode putem kojih se crpe zalihe energije iz njihovih rezervoara. Karl Marks (Marx) je primetio da, kako bi akumulacija kapitala uopšte otpočela, kapital mora, s jedne strane, da se koncentriše, dok se, s druge strane, radnici i radnice koji ne poseduju nikakvu drugu robu osim svoje radne snage moraju nagomilati. Ovaj proces on je nazvao „primitivnom akumulacijom“, a u analogiji sa tim možemo govoriti o primitivnoj akumulaciji fosilnog kapitala.10Za dalju elaboraciju videti: Isto, 291, 320–6, 355–61; Andreas Malm, The Progress of this Storm (London: Verso, 2018), 102–5. Moglo bi se prigovoriti da se ovde radi o preteranom naglašavanju ili proširenju Marksovog koncepta, pa bi on time mogao da obuhvati primitivnu akumulaciju boksita i narandži ili bilo koje druge sirovine ili inputa. Fosilna goriva, međutim, predstavljaju univerzalni supstrat za proizvodnju viška vrednosti, ne materijal za ovaj ili onaj specifični proizvod, kao što je slučaj sa boksitom za aluminijum ili narandžama za sok od narandže. To je vrsta energije koja se koristi u celokupnom spektru robne proizvodnje. Upravo taj poseban status fosilnih goriva u celokupnom metabolizmu kapitala dolazi do izražaja u klimatskoj krizi. Suprotno tome, mogli bismo reći da se problem oštećenja ozonskog omotača rešavao s relativnom lakoćom, upravo zato što nije postojalo takvo nešto kao što je primitivna akumulacija hlorofluorougljeničnog kapitala sa kojim bi ostatak kapitala sačinjavao simbiozu, te stoga nije mogla da postoji ni kapitalistička klasna frakcija koja bi sabotirala Montrealski protokol (Montreal Protocol on Substances That Deplete the Ozone Layer) koji je stupio na snagu 1989. godine.
Nesrećno prevođenje nemačkog ursprünglich kao primitive na engleski jezik odaje utisak da se radi o nečemu arhaičnom što je davno prevaziđeno. Ovaj proces bi radije trebalo razumeti kao primaran, u vidu logičkog preduslova bez kojega bi čitava stvar propala. Ako niko ne iskopa ugalj, proizvođač čelika neće imati koksa za peći, a proizvođač automobila neće imati čelik za proizvodnju šasija. Samo ako se zalihe energije stalno crpe i nude kao posebna roba, drugi kapitalisti mogu da ih kupe i spaljuju, kao sastavni deo procesa njihovih ciklusa akumulacije, koji je uvek isprepleten sa ciklusom neposrednog profitiranja od prodaje fosilnih goriva. Tako možemo napraviti razliku između fosilnog kapitala uopšte i primitivne akumulacije fosilnog kapitala kao dva momenta fosilnog kapitala kao totaliteta, baš kao što možemo razlučiti plamenove od klada u vatri. Prvi termin se odnosi na kapital za koji su fosilna goriva neophodno pomoćno sredstvo u proizvodnji drugih roba, drugi se odnosi na sektor koji se uvreženo naziva „industrijom fosilnih goriva“, dok se treći odnosi na njihovo jedinstvo. Kada kažemo „fosilni kapital“ bez daljih odrednica, mislimo na poslednje – vatru kao celinu.
Iz ovog osnova izrasta politička struktura određenog karaktera. Kapitalisti koji upravljaju primitivnom akumulacijom fosilnog kapitala konstituišu klasnu frakciju.11U daljem tekstu oslanjamo se na: Nicos Poulantzas, Political Power and Social Classes (London: New Left Books, 1973), 79–81, 84–5, 233, 239, 299. S obzirom na njihovu ulogu u ukupnom metabolizmu procesa proizvodnje, oni čine potkategoriju kapitalističke klase, nosioca ili agenta posebnog zadatka snabdevanja tržišta fosilnim gorivima. Oni su prožeti nagonom za maksimiziranjem profita od prodaje ove i nijedne druge robe. Dostava materijala za vatru je ono što sačinjava suštinu njihovog posla. Fosilni kapital uopšte, s druge strane, ne sačinjava klasnu frakciju, upravo zato što se radi o opštosti kapitala (generality of capital), sačinjenoj od automobilskih, čeličnih i softverskih kompanija, kao i bilo kog drugog činioca koji počiva na uvećanju vrednosti na osnovu pretvaranja fosilnih goriva u CO₂, pored drugih konverzija. Radi se o širokoj, ako ne i univerzalnoj kategoriji, previše amorfnoj i otvorenoj da bi konstituisala frakciju u strogom smislu reči. „Primitivna akumulacija“, u Marksovom razumevanju, nije izvedena od strane određene klasne frakcije – bilo koji trgovac, zemljoposednik ili trgovac robljem mogao se uključiti u ovaj proces – ali, u ovom našem slučaju radi se o trajnom zadatku jedne podgrupe kapitalističke klase koju prosto možemo nazvati primitivnim fosilnim kapitalom. Smeštena u najdubljim slojevima materijalne baze, ova frakcija je takođe sposobna da operiše i na najvišim političkim nivoima. Nju određuje počasna istorija ispunjenja ekonomske funkcije, ali i delovanje u vidu političke moći, korišćenjem ograničenog sastava i centralizovanih operacija u svrhe usmeravanja vlada prema svojoj volji ili, pak, samo u vidu šaputanja u njihove uši.
Pod pretnjom ublažavanja klimatskih promena (climate mitigation), ulozi primitivnog fosilnog kapitala drugačije su vrste. On se suočava sa egzistencijalnom krizom, jer prevencija opasnih antropogenih uticaja na klimatski sistem u konačnom zahteva njegovo zatiranje. Najveći deo uglja, gasa i nafte pod zemljom mora ostati tamo do daljnjeg, što znači da ova posebna klasna frakcija ne može da nastavi da se reprodukuje daljom ekstrakcijom i prodajom – ali tražiti od nje da prestane otprilike je kao i zatražiti od ljudskog bića da prestane da diše. Ne možemo zaobići ovu protivrečnost. Primitivni fosilni kapital mora biti likvidiran u celini. Za ostatak kapitala, međutim, ublažavanje klimatskih promena radije predstavlja strukturalnu krizu. On bi morao da prestane da bude fosilan i mogao bi se ponovo uspostaviti kao nefosilni kapital. Proizvođač automobila mogao bi dobavljati čelik od fabrike koja obrađuje rudu gvožđa nekim drugačijim sredstvima u odnosu na koks (recimo, vodonik). Softverska kompanija bila bi podjednako namirena kada bi joj struja dolazila od vetroelektrane. S obzirom na to da bi ova tranzicija morala da utiče na realno postojeći kapitalizam kao najveći totalitet, to bi mogao biti veoma bolan proces koji bi podrazumevao razaranje fiksnog kapitala u velikim razmerima i prouzrokovao ozbiljne gubitke za neke aktere. Međutim, kapital kao takav bi ovo mogao da preživi. Ovo ipak ne možemo znati sa sigurnošću, jer se tranzicija ovog tipa nikada ranije nije dogodila, posebno ne u tako kratkom zadatom roku, ali se ne radi o logičkoj nemogućnosti niti o principijelnom kraju kao što je slučaj sa primitivnim fosilnim kapitalom. Kada se pretnja ublažavanja klimatskih promena prvi put pojavila krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka, primitivni fosilni kapital suštinski se našao pod znakom pitanja. On tada nije poštedeo ni jednu mogućnost svog delovanja u vidu klasne frakcije u političkom polju kako bi sebe poštedeo egzistencijalne krize, a posledično i fosilni kapital uopšte od strukturalne krize. Ova podela rada ostala je na snazi do vremena kada ovo pišemo, uz neke zanimljive političke efekte.
Prva stvar koju je primitivni fosilni kapital učinio bilo je pokretanje denijalističke mašine ili, da upotrebimo sinonim, denijalističkog DIA. Preobilje think tankova niklo je sa ciljem da se suprotstave nauci o klimi. Oni su uposlili profesionalne denijaliste, organizovali anti-IPCC konferencije, simpozijume za kreatore politika, svedočili pred Kongresom, učestvovali u televizijskim i radio debatama, preplavljivali medije reklamama i „proizveli beskrajan niz štampanog materijala“ koji je širio njihova uverenja.12Aaron McCright i Riley E. Dunlap, ‘Defeating Kyoto: The Conservative Movement’s Impact on the US Climate Change Policy’, Social Problems 50 (2003): 355–7, 362–3; Jacques et al., ‘The Organisation’, 355–7 Od samog početka, kompanija tada poznata pod imenom Exxon činila je ključne doprinose tom aparatu kroz sopstvene napore kao i putem nebrojenih think tankova, frontovskih grupa, zakonodavaca, kolumnista i drugih velikodušno finansiranih proksija.13Videti, na primer: Oreskes i Conway, Merchants , 246–7; Steve Coll, Private Empire: ExxonMobil and American Power (New York: Penguin, 2012), 184, 619–20; James Lawrence Powell, The Inquisition of Climate Science (New York: Columbia University Press, 2011), 66, 98, 102–4, 112–6. Exxon je bio jedan od sponzora Globalne klimatske koalicije, pored srodnih naftnih kompanija kao što su Shell, BP, Amoco i Texaco. Njima su se pridružili i proizvođači automobila GM, Ford i Chrysler, hemijski gigant DuPont, kao i krovne biznis organizacije poput Američkog naftnog instituta, Američke trgovinske komore, Nacionalnog udruženja proizvođača (National Association of Manufacturers) i Američkog saveza korisnika autoputeva (American Highway Users Alliance), da navedemo samo neke od njih. Ova široka koalicija anglo-američkog fosilnog kapitala danas je uglavnom zaboravljena. Međutim, tokom ranih 90-ih godina prošlog veka predstavljala je najveću lobističku grupu u međunarodnim klimatskim pregovorima i ostavila neizbrisiv trag na njihov dalji tok.14Powell, The Inquisition , 94–6; David Ciplet, J. Timmons Roberts i Mizan R. Khan, Power in a Warming World: The New Global Politics of Climate Change and the Remaking of Environmental Inequality (Cambridge, MA: MIT Press, 2015), 140; Peter Newell i Matthew Paterson, Climate Capitalism: Global Warming and the Transformation of the Global Economy (Cambridge: Cambridge University Press, 2010), 37.
Exxon je bio pravi primer pokretačke snage poricanja. Ni industrija uglja nije bila mnogo sporija na obaraču. Američki interesi okupljeni oko uglja su 1991. godine pokrenuli Informaciono veće za životnu sredinu (Information Council on the Environment) kako bi „preformulisali globalno zagrevanje kao teoriju (umesto činjenice)“15Kathy Mulvey i Seth Shulman, The Climate Deception Dossiers, Union of Concerned Scientists, 2015, 19–20.. Tokom ovih ranih godina, primitivni fosilni kapital je, pored toga, oko sebe okupio i fosilni kapital uopšte u nastojanju da odbrani doktrinu o fosilnim gorivima kao blagoslovu.16Dunlap i McCright, ‘Organized’, 147–8. Sve ovo dogodilo se najpre na američkom tlu. DIA porođen u SAD-u raspleo je klupko tropa u javnim raspravama koji su, iako često inkonzistentni jedni sa drugima, ipak bili ujedinjeni u svom političkom cilju. U jednom tropu se tvrdilo da temperature zapravo nisu u porastu. Drugi je tvrdio da su oscilacije u klimi – uključujući i svako opažljivo zagrevanje – prouzrokovane Suncem i da su deo prirodnih ciklusa.17Za istraživanje i pobijanje ovih i sličnih „argumenata“ videti: Michael E. Mann i Tom Toles, The Madhouse Effect: How Climate Change Denial Is Threatening Our Planet, Destroying Our Politics, and Driving Us Crazy (New York: Columbia University Press, 2016), 53–115. Od posebnog je značaja za naše svrhe onaj trop koji se tiče ugljen-dioksida kao životnog dara, s obzirom na to da je u nekim slučajevima otkrio duboko ukorenjene veze između energije i rase.
U pokušaju da utiče na Samit u Rio de Žaneiru 1992. godine, Globalna klimatska koalicija je objavila video u kojem se tvrdi da će povećanje nivoa CO₂ u atmosferi oplemeniti useve i pomoći da nahranimo svet. Godine 1998. je Western Fuels Association, asocijacija kompanija za ugalj sa sedištem u Koloradu, osnovala frontovsku grupu pod nazivom Greening Earth Society da bi dalje širila ideju o tome kako bi povećanje količine CO₂ trebalo podržati.18Dick Russell, Horsemen of the Apocalypse: The Men Who Are Destroying Life on Earth – and What It Means for Our Children (New York: Hot Books, 2017), 23; Powell, The Inquisition, 94; Oreskes i Conway, Merchants, 203; Dunlap i McCright, ‘Organized’, 150. Međutim, najpoznatije delo iz ovog žanra došlo je tek kasnije, kada je 2006. godine još jedan think tank od ključnog značaja za aparat i primalac velikodušnih fondova Exxona, Competitive Enterprise Institute, objavio reklamu dugu svega šezdeset sekundi koja se naprosto zvala Energija (Energy).19James Hoggan, Climate Cover-up: The Crusade to Deny Global Warming (Vancouver: Greystone, 2009), 82–3. U uvodnim scenama srećni ljudi se kreću po Central Parku u Nju Jorku. Plavokosa žena, lepa kao model, duva balone od sapunice; grupa podjednako plavokose dece preskače konopce; druga bela žena trči uz plažu. Plavokosa devojčica duva u maslačak, raspršujući njegove semenke. Narator kaže: „Postoji nešto u ovim scenama što ne možete videti. Nešto što je neophodno za život. Mi ga izdišemo. Biljke ga udišu“ – zatim prelaz na prikaz prašume – i taj čudesni i nevidljivi činilac dolazi upravo iz „zemlje i goriva koja nalazimo u njoj. Zove se ugljen-dioksid, CO₂.“ Zatim prelaz na snimke rafinerije i naftne platforme, dok narator nastavlja: „Goriva koja emituju CO₂ oslobodila su nas sveta napornog rada“, poslednjih pet reči izgovoreno je preko slike jedine crne osobe u snimku. Ona podiže ruke visoko kako bi teškim tučkom udarila u drveni avan, verovatno tucajući kasavu ili neki drugi afrički usev. U pozadini se nazire koliba sa krovom od slame. Ova crna žena predstavlja svet od kojeg su nas fosilna goriva oslobodila „prosvetljujući naše živote“. Zatim pastoralne klavirske melodije iznenada prekida zloslutno zujanje žica i upozorenje: „Sada neki političari pokušavaju da ugljen-dioksid proglase zagađivačem. Zamislite da im to pođe za rukom. Kako bi tada izgledali naši životi?“ U završnoj sceni vraćamo se plavokosoj devojčici koja raspršuje semenke maslačka i u kojoj se otelovljuje slogan: „Ugljen-dioksid – oni ga nazivaju zagađivačem. Mi ga zovemo život.“20Barem do jeseni 2020. godine ova reklama se još uvek mogla videti na YouTubeu. Tražiti: ‘Competitive Enterprise Institute global warming energy’.
Zahvaljujući fosilnim gorivima beli ljudi su se uspeli na evolutivnoj lestvici i dostigli vrhunce komfora i obilja. Crni ljudi su ostali dole, na dnu, bez fosila, gde im kičme pucaju od rada. Zamislite sada kada bi se ugljen-dioksid tretirao kao zagađivač – kako bi naši životi izgledali tada? Primitivni fosilni kapital se očigledno nije ustručavao da interpelira bele ljude i predstavi strategiju ublažavanja klimatskih promena kao pretnju po njihove živote: reklama Energija inspirisala je druge think tankove da ističu trop o fosilnim gorivima i njihovim derivativnim gasovima kao supstancama koje unapređuju život.21Postoje, zapravo, i dokazi koji ukazuju na to da su Ford i GM finansirali ovu kampanju. Kevin Grandia, ‘Leaked Memo Claims That GM, Ford Financed Pro-CO2 Ad Campaign’, DeSmog UK, 27. jula 2006. En Pasek (Anne Pasek) je ovaj žanr poricanja nazvala ugljenskim vitalizmom (carbon vitalism). Ona je formulisala sedam uverenja koja ga čine jedinstvenim: CO₂ je jedino toksičan u veštački indukovanim visokim nivoima koji se u atmosferi nikada ne mogu dostići te stoga ne može biti polutant; neophodan je prilikom fotosinteze, te poželjan za biljke; ne poseduje mogućnost da izmeni klimu zarobljavajući toplotu; trenutni nivoi u atmosferi su daleko ispod onih koji su bili prisutni za vreme raskošne Zemlje dinosaurusa – mi još uvek živimo u oskudici CO₂; povratak na to geološko vreme i navedene nivoe trebalo bi da predstavlja cilj naše energetske politike; sagorevanjem fosilnih goriva činimo uslugu biosferi; bilo kakva mera smanjenja njihove upotrebe predstavlja pretnju samom životu.22Anne Pasek, ‘Fixing Carbon: Bodily Politics and Vitalist Discourses in Climate Denial’, rad predstavljen na drugoj godišnjoj konferenciji Energy and the Left, New York University, 30. marta 2018. Čijem životu? Competitive Enterprise Institute je dao svoj odgovor na to pitanje, ali neki drugi ugljenski vitalisti bi verovatno tvrdili kako bi svi na Zemlji profitirali od života u atmosferi zasićenoj ugljen-dioksidom, uključujući i crne ljude. Njihovi usevi kasave bi bili bogatiji. Nekima je samo, eto, pripalo da podnesu teret rasplamsavanja te vatre.
Poricanja trenda, atribucije i uticaja bila su objedinjena sveobuhvatnim tropom o ogromnoj i nepremostivoj nepouzdanosti nauke kao takve: ne mogu se povući čvrsti zaključci ni o jednom od navedenih problema; metode klimatologa su prepune pretpostavki i potpunih falsifikata; bacanje u akciju na osnovu tako klimavih temelja bilo bi nepromišljeno. Ili, jednostavnim jezikom reklamnog članka koji je Mobil, Exxonov budući partnera, objavio u New York Timesu 1998. godine: „Budimo realni: nauka o klimatskim promenama je isuviše neizvesna da bi nalagala plan delovanja koji bi mogao izazvati ekonomsku zbrku.“ Iz toga se izrodio trop o naučnicima i aktivistima kao gomili alarmista i verskih fanatika. Ili, rečima jedne druge Mobilove reklame, objavljene dve godine ranije: „Nebo se ne obrušava“ – „Dobre vesti: kraj sveta kakvog poznajemo nije neizbežan.“23 Citirano u: Supran i Oreskes, ‘Assessing’, 6, 10. Up. na primer i: Dunlap i McCright, ‘Climate’, 251; Powell, The Inquisition, 16, 74, 79, 88; Heather W. Cann i Leigh Raymond, ‘Does Climate Denialism Still Matter? The Prevalence of Alternative Frames in Opposition to Climate Policy’, Environmental Politics 27 (2018): 436. Oni koji su se usudili da propituju mnenje o propasti sveta predstavljeni su kao hrabri Galilejevi sinovi koje progone branitelji „masovne obmane“ (the hoax) – još jedan istaknuti trop kojeg je kanonizovao Džejms Inhof (James Inhofe), republikanski senator kojeg je finansirala korporacija Exxon, koji je u jednom od svojih govora rekao da je globalno zagrevanje „najveća masovna obmana ikada počinjena nad američkim narodom“, a zatim objavio studiju u vidu knjige The Greatest Hoax: How the Global Warming Conspiracy Threatens Your Future. Na njenoj naslovnici bila je ilustracija pedvodnika zavere bez lica, koji u rukama drži svetlucavi globus.24 Dunlap i McCright, ‘Organized’, 153; Mann i Toles, The Madhouse , 95–8. (Inhof je, međutim, verovatno najpoznatiji po tome što je pokušao da opovrgne klimatske promene tako što je uneo grudvu snega u Senat i bacio je na pod.) Svemu tome se mora dodati i antikomunizam koji je bio suštinska odrednica denijalističkog DIA. Kasnije ćemo detaljnije obrađivati ovaj momenat.
Denijalistički DIA interpelirao je niz subjekata: biznismene, vlasnike automobila, Amerikance, zdravorazumski nastrojene aktere i, verovatno najvažnije, sve one koji su sebe doživljavali kao one koji imaju koristi od slobodnog tržišta. Heartland Institute, verovatno ključni think tank navedenog aparata, godine 2020. još je uvek proklamovao svoju misiju „otkrivanja, razvoja i promocije slobodnotržišnih rešenja za društvene i ekonomske probleme“.25heartland.org, pristupljeno 30. januara 2019. Za noviju analizu denijalističke produkcije ovog instituta videti: Cann i Raymond, ‘Does Climate’. On se obraćao svima koji su već bili pozicionirani kao subjekti slobodnog tržišta. Namenjen širokoj publici, denijalistički DIA operisao je i preko drugih ideoloških aparata države koji su bili čvrsto ukorenjeni u američkoj društvenoj formaciji – crkve, škole, sudova, sindikata, televizijskih i radio programa, i, pre svega, Republikanske stranke. Funkcionisao je poput transverzalnog aparata posvećenog jednom problemu. Upravo zato što je ublažavanje klimatskih promena predstavljalo pretnju privilegijama čitavog niza aktera (subject positions) ovaj je aparat, posvećen doslovnom negiranju jednog jedinog problema, mogao da kombinuje nekoliko interpelativnih strategija u kohezivnu, iako ne u potpunosti konzistentnu, strukturu. Tako je razvio impresivan kapacitet za informisanje javnosti, kao i simbiozu sa centralnim delovima američkog državnog aparata. Da pojednostavimo: uspostavio je direktnu liniju sa donosiocima odluka. U istoj se meri obraćao građanima i vladarima američke imperije.
U jednom pogledu, međutim, ovaj denijalistički DIA predstavlja izazov marksističkim teorijama ideologije. Još od vremena Lukača (Georg Lukács) i Gramšija (Antonio Gramsci), ove su teorije polazile od pretpostavke da je najefikasnija građanska ideologija upravo ona koja je najmanje očigledna i najmanje upadljiva u svojoj klasnoj pristrasnosti, dovoljno neupadljiva da prodre u javno mnjenje kao normalan način odvijanja stvari. Svi su nastojali da ublaže ograničenja modela baze i nadgradnje. Međutim, prvobitni oblik klimatskog denijalizma je odavao utisak gotovo prenaglašene karikature navedenog modela i kao da je sa podsmehom izveo predstavu materijalnih interesa koji plaćaju promociju svojih ideja. Iscrpno istraživanje rezultata američkog denijalističkog DIA pokazuje nam da su u periodu od 1993. do 2013. godine akteri koje je direktno finansirao privatni sektor bili daleko skloniji širenju ideja da su klimatske promene deo prirodnih ciklusa, kao i da su emisije CO₂ u suštini poželjna pojava.26Justin Farrell, ‘Corporate Funding and Ideological Polarization about Climate Change’, PNAS 113 (2016): 92–7; up. Justin Farrell, ‘Network Structure and Influence of the Climate Change Counter-Movement’, Nature Climate Change 6 (2015): 370–4. U početku su napori da se ova temeljna logika zamaskira bili minimalni. Pored uobičajene grubosti i banalnosti svake ideološke kampanje, u ovom slučaju su ciljevi bili ispisani na čelima njenih sveštenika i pokrovitelja. Fokus je bio na odbrani od regulacija koje bi mogle da srežu kratkoročni profit. Ujedinjeni u svojoj proklamovanoj veri u slobodno tržište, denijalisti su – kao što Žak (Peter J. Jacques) citira Gramšija – predstavljali „pravu, organsku avangardu viših klasa“, a svako sa imalo kritičkog instinkta mogao je to da uvidi.27Jacques, ‘A General’, 12. Up. Peter Jacques, ‘Ecology, Distribution, and Identity in the World Politics of Environmental Skepticism’, Capitalism Nature Socialism 19 (2008): 9; Jacques et al., ‘The Organisation’, 354; Oreskes i Conway, Merchants, 248; Dunlap i McCright, ‘Climate’, 245, 250; Dunlap i McCright, ‘Organized’, 144–5; Powell, The Inquisition, 13; Andrew J. Hoffman, How Culture Shapes the Climate Change Debate (Stanford, CA: Stanford University Press, 2015), 40. U dugoročnom smislu, radilo se isključivo o tome da se osigura sama reprodukcija fosilnog kapitala. Zmija se prestravila za sopstveni život i izlučila otrov dezinformacija: jednostavnije ne može.
Uprkos ovoj transparentnosti – ili možda baš zahvaljujući njoj, u atmosferi trijumfalizma nakon okončanja Hladnog rata – denijalistički DIA je postigao izuzetne uspehe na domaćem terenu. Američka javnost je iskazala visok stepen zabinutosti u vreme Hansenovog svedočenja na koje je Buš Stariji (George H. W. Bush) odgovorio obećanjem da će da suzbije „efekat staklene bašte efektom Bele kuće“, ali do sredine 90-ih sumnje su već bile duboko usađene širom nacije.28 Buš citiran u: Oreskes i Conway, Merchants , 185. O zabrinutosti javnog mnjenja videti: Weart, The Discovery, 44–5. Republikansku stranku je već pokolebao državni ideološki aparat. Njegovi zastupnici dosegli su status legitimnih autoriteta na temu klime, što je dovelo do decenija „uravnoteženog“ medijskog izveštavanja: jedan minut išao je nekome ko veruje u klimatske promene, a drugi nekome ko ne veruje.29Videti, na primer: Maxwell T. Boykoff i Jules M. Boykoff, ‘Balance as Bias: Global Warming and the US Prestige Press’, Global Environmental Change 14 (2004): 125–36. Svi uobičajeni tropi poricanja već su uveliko kružili unutar, ali i izvan granica SAD-a. Važnije od svega, međunarodna klimatska politika time je oblikovala odlučujući obrazac koji zadržava sve do danas: na SAD se, iako je odgovoran za više emisija CO₂ od bilo koje druge zemlje, ne može računati ni kada je u pitanju najumerenije delovanje. U tom periodu, međutim, javile su se naznake da se denijalistički DIA suočava sa nekom vrstom krize.
Denijalistička kriza
Danas nam je poznato da je primitivni fosilni kapital posedovao osnovna saznanja o ovim problemima još 60-ih godina dvadesetog veka. Jedan od ranih proboja dogodio se 1959. godine kada se oko tri stotine rukovodilaca industrije, zvaničnika vlada i istraživača okupilo na simpozijumu u Nju Jorku pod nazivom Energija i čovek (Energy and Man). Ovaj događaj je trebalo da obeleži stogodišnjicu otkrića nafte u SAD-u. Međutim, jedan naučnik među učesnicima, fizičar Edvard Teler (Edward Teller), pokvario je zabavu izjavivši pred publikom da ugljen-dioksid blokira infracrveno zračenje i da bi dalje emisije tog gasa mogle da „otope ledene kape“ i prouzrokuju potapanje „svih priobalnih gradova“30Benjamin Franta, ‘On Its 100th Birthday in 1959, Edward Teller Warned the Oil Industry about Global Warming’, Guardian , 1. januara 2018.. U nameri da što bolje razume ovaj proces, naftna industrija se obratila Stanfordu i drugim vodećim univerzitetima kako bi sprovela zajednička istraživanja. Godine 1965., Američki naftni institut, glavno trgovinsko udruženje naftnih i gasnih korporacija u zemlji, primio je izveštaj od svog predsednika Frenka Ikarda (Frank Ikard) o dosadašnjim rezultatima istraživanja. U govoru na godišnjoj skupštini, on nije štedeo reči:
Ovaj izveštaj će nesumnjivo rasplamsati emocije, pobuditi strahove i pozive na akciju. Izveštaj u suštini tvrdi da još uvek ima vremena da se narodi sveta spasu od katastrofalnih posledica zagađenja, ali da to vreme ističe. Jedno od najvažnijih predviđanja izveštaja je da se ugljen-dioksid oslobađa u Zemljinu atmosferu sagorevanjem uglja, nafte i prirodnog gasa takvom brzinom da će do 2000. godine toplotna ravnoteža biti do te mere izmenjena da izazove značajne promene klime koje prevazilaze lokalne ili čak nacionalne opsege delovanja.31Benjamin Franta, ‘Early Oil Industry Knowledge of CO2 and Global Warming’, Nature Climate Change 8 (2018): 1024–5.
Kao da je rezimirao prve izveštaje IPCC-a, s tom razlikom da je to učinio trideset godina ranije. Isti ovaj institut je 1965. godine primio još jedan izveštaj o najsavremenijem istraživanju tog doba koji je uključivao iste one elementarne uvide – trend, atribuciju, uticaj – sa zaključkom da „se čini da nema sumnje da bi moguća šteta našoj životnoj sredini mogla da bude ozbiljna“.32E. Robinson i R. C. Robbins, Sources, Abundance and Fate of Gaseous Atmospheric Pollution, Stanford Research Institute, Menlo Park, CA, izveštaj pripremljen za Američki naftni institut, 1968 (delovi dostupni na: smokeandfumes.org), 110. Dalje videti: Neela Banerjee, Lisa Song i David Hasemyer, ‘Exxon’s Own Research Confirmed Fossil Fuels’ Role in Global Warming Decades Ago’, Inside Climate News, insideclimatenews.org, 16. septembra 2015; Neela Bannerjee, ‘Oil Industry Group’s Own Report Shows Early Knowledge of Climate Impacts’, Inside Climate News, 5. februara 2016. A to je bio samo početak.
Nijedna korporacija nije bila proaktivnija u podsticanju istraživanja klime od Exxona. Već 1957. godine naučnici koji su radili za ono što se tada zvalo Humble Oil objavili su recenzirane proračune atmosferskih uticaja CO₂ iz fosilnih goriva.33H. R. Brannon Jr., A. C. Daughtry, D. Perry et al., ‘Radiocarbon Evidence on the Dilution of Atmospheric and Oceanic Carbon by Carbon from Fossil Fuels’, Transactions of the American Geophysical Union 38 (1957): 643–50. Dve decenije kasnije, jedan viši naučni saradnik ove kompanije obavestio je vodeće menadžere o „opštem naučnom slaganju“ o klimatskim problemima sa kojima ćemo ubrzo morati da se suočimo. Odredio je „vremenski okvir od 5 do 20 godina pre nego što čovečanstvo bude moralo da donese kritične odluke“.34 James F. Black citiran u: Neela Banerjee, John H. Cushman Jr., David Hasemyer i Lisa Song, Exxon: The Road Not Taken (n.p.: Inside Climate News, 2015), 1–2. Exxon je tada reagovao tako što se direktno priključio istraživačkim naporima, međutim, ne iz altruističkih motiva: nanjušio je opasnost po svoje poslovanje. Koliko se zaista približio istini? Ova korporacija je opremila jedan od svojih supertankera laboratorijom za istraživanje udela CO₂ apsorbovanog u okeanima, pokrenula napredne klimatske modele, proučila najrecentniju literaturu, te 1982. godine predvidela da će atmosferska stopa CO₂ dostići 415 delova na milion (ppm – parts per million) 2019. godine.
Predviđanje nije moglo biti preciznije: juna 2019. godine stopa je dostigla 415 delova na milion.35Lee Wasserman, ‘Did Exxon Deceive Its Investors on Climate Change?’, New York Times, 21. oktobra 2019; Fiona Harvey, ‘Latest Data Show Steep Rises in CO2 for Seventh Year’, Guardian, 4. juna 2019. Videti, dalje: Banerjee et al., Exxon; Supran i Oreskes, ‘Assessing’, 6–10, 15; Coll, Private, 185; Rich, Losing , 47–8; Sybille van den Hove, Marc Le Menestrel i Henri-Claude de Bettignies, ‘The Oil Industry and Climate Change: Strategies and Ethical Dilemmas’, Climate Policy 2 (2002): 4; Suzanne Goldenberg, ‘Exxon Knew of Climate Change in 1981, Email Says – but it Funded Deniers for 27 Years’, Guardian , 8. jula 2015. Unutrašnji konsenzus postignut je tokom ranih 80-ih godina, dok su Exxonovi istraživači i menadžeri bili licem u lice sa sve toplijim svetom: istina je; zahteva akciju; fosilna goriva će se uskoro naći na meti.36 Banerjee et al., Exxon, na primer: 4–5, 22, 55. Druge korporacije su takođe znale – Shell, BP, GM, Exxonov budući partner Mobil, ugljeni gigant Peabody, svi voljni da se informišu i da posećuju simpozijume i saslušanja o „efektu staklene bašte“ (naziv pod kojim je tada problem bio poznat)37Mulvey i Shulman, The Climate, 4; Rich, Losing, 89, 144, 188; Marco Grasso, ‘Oily Politics: A Critical Assessment of the Oil and Gas Industry’s Contribution to Climate Change’, Energy Research and Social Science 50 (2019): 109. O razvoju klimatologije u SAD-u tokom 1980-ih godina i tome kako su taj razvoj pratile naftne kompanije videti: Rich, Losing.. Ova osnovna saznanja nastavila su da se probijaju iz krugova primitivnog fosilnog kapitala do Globalne klimatske koalicije čiji su naučnici 1995. godine sastavili interni uvodni dokument od sedamnaest stranica u kojem upozoravaju da je „potencijalni uticaj ljudskih emisija gasova staklene bašte, kao što je CO₂, na klimu valjano utvrđen i da se ne može poreći“.38Kopija ovog dokumenta u: Mulvey i Shulman, The Climate , 26 (kurziv naš).
Međutim, ipak su ga porekli. Primitivni fosilni kapital je uspostavio i održavao denijalistički DIA, mimo saznanja koja su mu bila dostupna, namerno i svesno obmanjujući subjekte svojih interpelacija. Moramo ispraviti Altisera u jednoj tački: „Buržoazija mora da veruje u svoj mit pre nego što joj pođe za rukom da ubedi druge.“39Louis Althusser, For Marx (London: Verso, 2005 [1965]), 201. Ali buržoazija je možda ipak mogla da sebe ubedi u laž i poveruje u vlastitu propagandu: up. Stanley Cohen, States of Denial: Knowing about Atrocities and Suffering (Cambridge: Polity, 2001), 38. Vera u poricanje, ako ne i u sam kapitalizam, bila je, u najboljem slučaju, polovična. Nakon Hansenovog svedočenja i osnivanja IPCC-a, primitivni fosilni kapital – predvođen korporacijom Exxon i Američkim naftnim institutom – otpočeo je sa poricanjem nečega što je i sam utvrdio i na šta je uveliko računao; tako je 1997. godine Li Rejmond (Lee Raymond), izvršni direktor korporacije Exxon, izjavio da je „Zemlja danas hladnija nego što je bila pre dvadeset godina“ usled „prirodnih fluktuacija“ koje nemaju nikakve veze sa fosilnim gorivima.40Citirano u: Bannerjee, Exxon, 45; Russell, Horsemen, 24 Naredne godine je grupa na Američkom naftnom institutu objavila „akcioni plan“ kako pretvoriti klimatske promene u „bespredmetnu stvar“. Pobeda u navedenom podvigu definisana je kao trenutak u kojem „prosečni građani ’razumeju’ (prepoznaju) neizvesnosti klimatologije“, takve predstave postanu „deo ’zdravorazumskog razmišljanja’“, a „medijsko izveštavanje počne da odražava ravnotežu“.41Dokument dostupan i analiziran u: Mulvey i Shulman, The Climate, 12. O originalnom otkriću plana: John H. Cushman, ‘Industrial Group Plans to Battle Climate Treaty’, New York Times, 26. aprila 1998.
Utisak laika o debati između istraživača koji su verovali u globalno zagrevanje i onih koji su ga osporavali u potpunosti je proizvela ona klasna frakcija koja je, pre gotovo svih ostalih, znala da nema nikakvog razloga za takvu debatu, ništa više nego za debatu o heliocentrizmu ili zakonima termodinamike. Debata je bila pobedonosni trik, a poricanje ništa više od taktike. Neki od ranih izveštaja su možda bili duboko zakopani u fiokama kancelarijskih stolova i arhivama, ali znanje je ažurirano, a dvoličnost redovno obnavljana. Exxon je, na primer, godinama progovarao dvostrukim jezikom, govoreći jedno u unutrašnjim izveštajima, a nešto sasvim drugo u reklamama i drugim reklamnim materijalima.42Mukotrpno obrađeno i dokumentovano u: Supran i Oreskes, ‘Assessing’.
Aparat je izgrađen na lažima, a pored toga je bio opterećen protivrečnostima u spoljnoj komunikaciji. Platio je navodno nezavisne naučnike da vode rat protiv nauke. U nameri da stekne verodostojnost, denijalistički DIA je uposlio neke voljne starije belce s uglednim naučnim karijerama – iako se najčešće radilo o perifernim disciplinama – kako bi pokušao da podrije neke elementarne naučne uvide. Neki od najcenjenijih bili su Ričard Lindzen (Richard Lindzen) i Fred Singer. Aparat je mahao zastavom razuma i napao klimatologe kao one koji su skloni mitovima. Nijedna korporacija nije mogla da priušti da odbaci privid racionalnosti: čak i na vrhuncu svojih finansijskih doprinosa DIA, ExxonMobil se samoidentifikovao kao „kompanija zasnovana na nauci i tehnologiji“.43Citirano u: van den Hove et al., ‘The Oil’, 4. O racionalističkoj retorici videti: Powell, The Inquisition, na primer, 11–15, 99. Kako su se dokazi ljudskom aktivnošću indukovanog i potencijalno katastrofalnog globalnog zagrevanja nemilosrdno gomilali tokom 1990-ih godina, pojavile su se i pukotine u fasadi aparata. Došlo je do toga da ga se, izvan zajednice vernika, smatra nekom vrstom hrama opskurantističke verske grupe koja odbija bilo kakav dodir sa razumom i naukom. Surovost ga nije nužno ojačala, od početka ga je činila ranjivim i ogoljenim: Informaciono veće za životnu sredinu (Information Council on the Environment) osnovano 1991. godine, palo je, na primer, iste te godine kada su novinari otkrili da njegovi takozvani naučnici prosto rade za kompanije za ugalj.44 Mulvey i Shulman, The Climate , 21; Hoggan, Climate , 32–4. Kada je drugi izveštaj IPCC-a 1995. godine izneo brdo dokaza – u karakteristično suzdržanom tonu – u prilog zaključku da postoji „uočljiv ljudski uticaj na globalnu klimu“, raskorak između konsenzusa i zagovarača poricanja postajala je previše očigledna sve većem broju ljudi.45 Citirano u: Oreskes i Conway, Merchants, 205.
Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2025. godinu.
