Čitati Fanona u XXI veku
Immanuel Wallerstein aktualizira Fanonove misli u našem stoljeću – periodu u kojem se, po njemu, odvija dugi prelazak s postojećeg kapitalističkog svjetskog sistema ka nečemu što se još uvijek ne da jasno definirati. Autor izdvaja tri ključne Fanonove teme kao dileme koje u velikoj mjeri dijelimo s njim i njegovim vremenom: pitanje upotrebe nasilja kao političke taktike, pitanje i problem (nacionalnog) identiteta, te klase i klasne borbe. Ova otvorena pitanja u prelaznom periodu u kojem živimo zahtijevaju rigoroznu razradu, prikazujući suvremenu situaciju kao teorijski i politički izazov koji iziskuje dublje artikulaciju, a ne gotova rješenja. Fanon nas u XXI stoljeću, prije svega, uči da preispitujemo, umjesto da nasjedamo na pojednostavljene formule i zastarijele parole, a posvećenost propitivanju dekolonizacije, nezavisnosti i nacionalizma uzdrmava kruto, dogmatsko i okoštalo pristupanje ovim problemima na ljevici. Međutim, Fanon je ovdje prikazan drugačije od onoga kako ga se čitalo u postmodernom i postkolonijalnom miljeu, s onu stranu identitetskih politika i diskursa koji su ga rijetko čitali kao marksističkog mislioca, sudionika revolucionarnih pokreta, te kao antinacionalista i antikapitalista.
„Bez ostatka pripadam svom vremenu“1Fanon, F., Crna koža, bele maske, Mediteran Publishing, Novi Sad, 2015 (prevod: Olja Petronić), str. 30. – prim. prev., zapisao je Frantz Fanon u svojoj prvoj knjizi Crna koža, bele maske. To vreme bilo je, naravno, period antikolonijalnih borbi. Rođen u francuskoj koloniji Martinik (Martinique) 1925, gde je bio učenik Eme Sezera (Aimé Césaire), Fanon se borio na strani Saveznika u Drugom svetskom ratu, a zatim je studirao u Lionu te postao doktor i psihijatar. Njegova izvanredna knjiga Crna koža, bele maske, objavljena 1952. godine, izvršila je značajan uticaj u intelektualnim krugovima Francuske toga doba. Bila je strastveni cri de cœur2U doslovnom prevodu „krik srca”, „plač srca” – prim. prev. – „iskustvo crnog čoveka uronjenog u belački svet“3 Ovo su reči Fransisa Žansona (Francis Jeanson) koji je napisao Predgovor za originalno francusko izdanje Peau noire, masques blancs (u prevodu: Fanon, F., Crna koža, bele maske, str. 9.). Godine 1953. Fanon se zapošljava na Psihijatrijskoj bolnici Blida u Alžiru, samo godinu dana pre izbijanja rata za nezavisnost. Vrlo brzo je postao ogorčen pričama o mučenjima koje su mu saopštavali njegovi alžirski pacijenti. Već kao simpatizer njihove borbe, dao je otkaz i otišao u Tunis kako bi se na puno radno vreme zaposlio u Privremenoj vladi Republike Alžir (Gouvernement Provisoire de la République Algérienne, GPRA). Često je pisao za El Moudjahid, zvanični časopis revolucije.
Godine 1960. ga je GPRA poslala kao ambasadora u Ganu, koja je u to vreme bila de facto centar pokreta Afričkog jedinstva. Vlada je od njega očekivala da ojača veze ne samo sa Ganom, već i sa brojnim nacionalnim pokretima u Africi koji su se još uvek borili za nezavisnost i čije su vođe redovno prolazile kroz Akru. Upravo sam tu, 1960. godine, upoznao Fanona. Imali smo dugu diskusiju o svetskim političkim zbivanjima. Bio je veoma ohrabren globalnim zamahom pokreta za narodno oslobođenje, ali i uznemiren naznakama koje je video u pogledu na ograničenja mnogih predvodnika ovih pokreta – nelagodnostima o kojima će raspravljati u svojoj poslednjoj knjizi. Ubrzo nakon toga, razboleo se od leukemije. Otputovao je u Sovjetski Savez, a zatim u Sjedinjene Američke Države u potrazi za izlečenjem, što na kraju nije urodilo plodom. Uspeo sam da ga posetim u bolnici u Vašingtonu, gde smo raspravljali o novonastalom pokretu Crne moći (Black Power movement) u SAD-u kojim je bio fasciniran. Eksplodirao je od besa povodom američke spoljne politike i njenim učincima širom sveta. Rekao je: „Amerikanci se ne upuštaju u dijaloge; oni i dalje drže monologe.“ Tokom poslednje godine života, žustro se, u najvećoj meri, posvetio pisanju knjige, posthumno izdate pod naslovom Prezreni na svetu.4 New York 1963, dalje u tekstu WE. Prevod izmenjen od strane autora. Doživeo je da pročita čuveni Predgovor Sartra (Jean-Paul Sartre) koji mu se izuzetno svideo. Naslov njegove knjige, Les damnés de la terre, bio je, naravno, inspirisan uvodnim stihovima Internacionale, himne svetskog radničkog pokreta. Umro je, zaista prerano, 1961. godine.
Upravo je ova knjiga, a ne Crna koža, bele maske, zaslužna za Fanonovu svetsku reputaciju, uključujući naravno i njegov ugled u Sjedinjenim Američkim Državama. Ova je knjiga postala nešto poput biblije za sve one koji su bili uključeni u brojne i raznolike pokrete, koji su svoj vrhunac dostigli u svetskoj revoluciji 1968. godine. Nakon stišavanja početnih zamaha ‘68, Prezreni na svetu povukla se u mirnije kutke sveta. Tokom kasnih 1980-ih, brojni identitetski i postkolonijalni pokreti su otkrili njegovu prvu knjigu kojoj su poklonili najviše pažnje, često promašujući temeljne Fanonove teze. Kao što je zapisao u uvodu za Crnu kožu, bele maske, Fanon je smatrao da bi prevladavanje otuđenja crnog čoveka zahtevalo mnogo više od onoga što je Frojdova psihoanaliza imala da ponudi. Frojd (Sigmud Freud) je izneo potrebu za prevazilaženjem filogeneze prema ontogenetskoj perspektivi; za Fanona, bilo je potrebno preći na sociogeno objašnjenje, sociogenezu. Iako je Crna koža, bele maske doživela renesansu kao jedan od centralnih tekstova postmodernog kanona, trideset godina nakon prvog objavljivanja, ova knjiga ni u kom smislu nije zagovarala politiku identiteta. Naprotiv, kao što Fanonovi redovi na njenim zaključnim stranicama pokazuju:
Nesreća obojenog čoveka je u tome što je bio porobljen.
Nesreća i nečovečnost belca su u tome što je negde ubio čoveka.
U tome su što, čak i danas, racionalno organizuju tu dehumanizaciju. Ali ja, obojeni čovek, u onoj meri u kojoj mi postaje moguće da postojim apsolutno, nemam prava da se zaključavam u svet retroaktivnih odšteta.
Ja, obojeni čovek, želim samo jedno:
Da oruđe nikada ne dominira čovekom. Da čovek zauvek prestane da porobljava drugog čoveka. Što će reći mene neko drugi. Da mi bude dozvoljeno da otkrijem i želim čoveka, gde god da se on nalazi.
Crnac nije. Ništa više nego belac.5Fanon, Black Skin, White Masks, London [1967] 1970, pp. 164–5. [Fanon, F., Crna koža, bele maske, str. 196.]
Ko god da je Fanon bio, on nije bio postmodernista. Pre bismo ga mogli okarakterisati kao, jednim delom, marksističkog frojdovca, drugim delom, frojdovskog marksistu, a najvećim delom kao potpunog posvećenika pokreta revolucionarnog oslobođenja. Iako je bez ostatka pripadao svome vremenu, njegovo delo i dalje ima mnogo toga da ponudi našem vremenu. Poslednja rečenica knjige Crne kože, bele maske glasi: „O moje telo, uvek me čini čovekom koji postavlja pitanja.“ Upravo u tom duhu propitivanja želim da ponudim svoje refleksije o koristi Fanonova mišljenja u XXI veku.
Kada ponovo čitam njegove knjige, zadivljuje me, pre svega, izrazito visok stepen Fanonove samouverenosti u snažne izjave koje daje, posebno kada je kritičan prema drugima; zatim, način na koji se Fanon nadovezuje na ove izjave, ponekad puno stranica kasnije, iznoseći svoje nesigurnosti i sumnje povodom toga kako najbolje postupiti, kako najbolje izvršiti ono što je potrebno da se postigne. Iznenađen sam, poput Sartra, time u kojoj meri se ove knjige uopšte ne obraćaju moćnicima sveta, već najpre „prezrenima na svetu“, kategoriji koja se u njegovoj vizuri uveliko preklapa sa „obojenim ljudima“ (people of colour). Fanon je neprestano kivan na moćnike koji su istovremeno okrutni i snishodljivi. On je, međutim, još oštriji prema onim nebelim ljudima čija ponašanja i stavovi doprinose održavanju sveta nejednakosti i poniženja, koji to često čine samo kako bi za sebe prigrabili mrvice. U onome što sledi, nastojaću da svoja razmišljanja posložim oko onoga što smatram da su tri najvažnija problema za Fanona – upotreba nasilja, utvrđivanje identiteta i klasna borba.
Ono što je knjizi Prezreni na svetu dalo tako snažan utisak i privuklo veliku pažnju – kako divljenja, tako i osuda – bila je početna rečenica prvog poglavlja O nasilju:
Kako god mi nazvali dekolonizaciju: nacionalno oslobođenje, nacionalni preporod, vraćanje nacije narodu, Commonwealth – koju god rubriku upotrijebili, koju god novu formulu uveli – dekolonizacija ostaje nasilna pojava.6WE, p. 35. [Fanon, F., Prezreni na svijetu, Stvarnost, Zagreb, 1973 (prevod: Vera Frangeš), str. 1. Drugi prevod ove knjige na srpski jezik: Fanon, F., Prezreni na svetu, Fakultet za medije i komunikacije, Beograd, 2017 (prevod: Olja Petronić).]
Da li se ovde radi o analitičkom uvidu ili o političkom predlogu? Jedan od odgovora može biti da se radi o oba. Možda sâm Fanon nije bio siguran koje od ova dva značenja ima primat; a možda to nije ni bitno. Ideja da se temeljna društvena promena nikada ne može odigrati bez upotrebe sile nije bila nova. Sve radikalne emancipatorske tradicije XIX veka sadrže uverenje o tome da se privilegovani nikada dobrovoljno ne odriču stvarne vlasti; moć im se uvek mora oteti. Ovo uverenje pomoglo je pri definisanju navodne razlike između „revolucionarnog“ i „reformističkog“ puta društvene promene. Ipak, u periodu nakon 1945. godine, korisnost ove razlike između „revolucije“ i „reforme“ gubi svoje važenje – ona bledi čak i u redovima militanata najnestrpljivijih, ljutih i beskompromisnih pokreta. Stoga se i upotreba nasilja, ne u smislu sociološke analize, već političkog predloga, dovodi u pitanje.
Ako su „revolucionarni“ pokreti, jednom kada su došli na vlast, na prvi pogled postigli mnogo manje od onoga što su obećali, podjednako je istinito da „reformistički“ pokreti nisu bili ništa bolji. Otud ambivalencije spram politike nasilja. Alžirski nacionalisti proživeli su ovaj ciklus kroz svoje biografsko iskustvo. Ferhat Abas (Ferhat Abbas), predsednik GPRA od njenog osnivanja 1958. do 1961, proveo je prvih trideset godina svog političkog života kao reformista, da bi najzad priznao kako ni on, a ni njegov pokret nisu postigli ništa. Zaključio je da je nasilan ustanak bila jedina smislena taktika ukoliko Alžir ne želi da zauvek ostane kolonija i „porobljen“.
U Prezrenima na svetu čini se da Fanon izvlači tri ključne tačke kada je u pitanju upotreba sile kao politička taktika. Na prvom mestu, unutar „manihejskog“ kolonijalnog sveta, njen izvor je lociran u kontinuiranim nasilnim činovima kolonizatora:
On kojemu su [oni] uvijek i neprestano govorili da razumije samo jezik sile, odlučuje da i sam progovori jezikom sile. Zapravo, njemu je oduvijek kolon ukazivao na put koji mora izabrati ako hoće da se oslobodi. Kolonizirani je odabrao onu argumentaciju na koju ga je upozorio kolon, pa sad – po nekoj višoj ironiji – kolonizirani tvrdi da kolonijalist razumije samo jezik sile.7WE, p. 84. [Fanon, F., Prezreni na svijetu, Stvarnost, Zagreb, 1973, str. 34. U citatu je, u uglastim zagradama, dodata reč koju je autor teksta stavio u kurziv, a koja u našem prevodu nije ekplicitno navedena.]
Druga tačka tiče se toga da nasilje transformiše kako socijalnu psihologiju tako i političku kulturu onih koji su kolonizovani.
Ali događa se da to nasilje, upravo zato što predstavlja njegov jedini rad, za kolonizirani narod znači pozitivan i oblikujući faktor. Ta je nasilna praksa sveobuhvatna, jer je svaki pojedinac snažna karika velikog lanca, dio velikog i moćnog organizma koji se rodio kao reakcija na nasilje što ga je prvi izvršio kolonizator. Grupe se međusobno prepoznaju i buduća nacija već je sad nedjeljiva. Oružana borba mobilizira narod, upućuje ga u jednom jedinom pravcu, jednosmjerno.8WE, p. 93. [Fanon, F., Isto, str. 42.]
Treća tačka, međutim, čini se da stoji u kontradikciji sa optimističnim tonom druge – naizgled nepovratni put ka nacionalnom i ljudskom oslobođenju evociranom u prvom poglavlju. Drugo i treće poglavlje, pisani za vreme rata za nacionalno oslobođenje u Alžiru, posebno su fascinantni zbog načina na koji rasvetljavaju poglavlje O nasilju. Drugo poglavlje, Veličina i slabost spontanosti, predstavlja uopštenu kritiku nacionalnih pokreta. Njihova „urođena mana“, piše Fanon, sastoji se u fokusu na politički „najsvesnije elemente: gradski proletarijat, obrtnike i činovnike“ – a to znači, mali deo populacije koji ne sačinjava više od jednog procenta ukupnog stanovništva:
Nacionalističke partije u pretežnoj većini gaje veliko nepovjerenje prema seljačkim masama. […] Zapadnjački orijentirani elementi gaje prema seljačkim masama osjećaje slične onima u proletarijata industrijski razvijenih zemalja.9WE, pp. 108-11. [Fanon, F., Isto, str. 56-7.]
Upravo je ovaj urođeni nedostatak ono što ih sprečava da budu revolucionarni pokreti, budući da se ne mogu bazirati na zapadnjačkom proletarijatu, već se pre moraju osloniti na raskorenjeno seljaštvo, zaglavljeno na rubovima urbanih centara:
U toj masi, među tim ljudima pod straćarama, u tom lumpenproletarijatu ustanak će naći najbolje oružje za borbu protiv grada. Lumpenproletarijat, izgladnjele gomile ljudi istrgnutih iz plemenâ i klanova, najspontanija je i najradikalnija snaga koloniziranog naroda.10Fanon je ovde očigledno crpeo inspiraciju iz Bitke za Alžir i njene uloge u Alžirskoj revoluciji. WE, p. 129. [Fanon, F., Isto, str. 69.]
Fanon prelazi sa ovog hvalospeva detribalizovanom lumpenproletarijatu na analizu prirode nacionalističkih pokreta kada preuzmu vlast. U okrutnom i neoprostivom tonu Fanon ih denuncira u jednoj od najpoznatijih rečenica čitave knjige: „Jednopartijski sistem moderan je oblik buržoaske diktature bez krinke, bez uljepšavanja, bez skrupula, jednom riječju: ciničan oblik.“11Fanon, F., Isto, str. 94. – prim. prev. Nacionalnu buržoaziju nerazvijenih zemalja „ne treba […] pobijati […] zato što bi mogla usporiti cjelokupan harmoničan razvoj nacije“, izjavljuje Fanon. „Treba joj se energično suprotstaviti jer ona doslovno ne služi ničemu.“12Isto, str. 94, 101. – prim. prev. Zatim preduzima denunciranje nacionalizma, prosto i jednostavno:
Nacionalizam nije ni politička doktrina ni program. Ako zaista želimo zaštititi vlastitu zemlju od preživjelih nazora, od zastoja i lomova, potrebno je u najkraće vrijeme političkom i društvenom sviješću prevladati nacionalnu svijest. […] Buržoazija koja krijepi mase isključivo nacionalizmom promašila je svoju ulogu i neizbježno sve češće zapada u niz neprilika.13Redom, WE, pp. 165, 175-6, 203-4.
U ovoj se tački Fanon okreće pitanju identiteta, mojoj narednoj temi. On započinje raspravu tvrdnjom da hvaljenje drevnih civilizacija, razumljivo, nikome danas ne prinosi hleb na sto. Ono, međutim, služi legitimnoj svrsi zauzimanja distance spram zapadne kulture. Za rasijalizaciju kulture zaslužni su, pre svega, kolonizatori, oni „Evropljani [koji su] neprestano suprotstavljali bijelu kulturu drugim ’nekulturama’“. Pojam Négritude14„Crnačke solidarnosti“ ili „crnačkog jedinstva“ u prevodu Vere Frangeš; u novijem prevodu Olje Petronić „crnaštvo“. – prim. prev. (Crnaštvo), tvrdi Fanon, „afektivna je ako ne i logična antiteza uvredama što ih je bijeli čovjek nanio ljudstvu“.15 Fanon, F., Prezreni na svijetu, str. 125. – prim. prev. Međutim, on nastavlja: „Povijesni uvjeti koji su afričke intelektualce prisilili da rasno obilježe svoje zatjeve, da više govore o afričkoj nego o nacionalnoj kulturi, odvesti će ih u slijepu ulicu.“16Isto, str.127. – prim. prev. Fanon je vrlo kritički nastrojen prema svakom pokušaju uspostavljanja kulturnog identiteta nezavisno od političke borbe za nacionalno oslobođenje, bez njegovog usidrenja unutar te borbe. U četvrtom poglavlju, O nacionalnoj kulturi, on piše:
Zamišljati da se može stvoriti crnačka kultura znači prije svega nepojmljivo zaboraviti da crnci kao pojam iščezavaju […] Neće biti crnačke kulture, jer se ni jedan političar ne smatra pozvanim da osnuje crnačke republike. Problem je u tome da saznamo kakvo su mjesto ti ljudi namijenili svojemu narodu, kakvu vrst društvenih odnosa kane uspostaviti, kako zamišljaju budućnost čovječanstva. To je bitno. Sve ostalo je literatura i mistifikacija.17WE, pp. 212-4, 234-5. [Fanon, F., Isto, str. 141.]
Njegov završni udarac je oštro suprotstavljen politici identiteta:
Ako je čovjek ono što čini, onda ćemo reći da je za afričkog intelektualca danas najhitnija stvar izgrađivati vlastitu naciju. Ako je to izgrađivanje istinito, znači ako izražava očitovanu volju naroda, ako ono iznosi na svjetlo dana afričke narode u njihovoj nestrpljivosti, onda to nacionalno izgrađivanje nužno prati i otkriće univerzalnih vrednota i borbi za njih. Prema tome ne udaljava nacionalno oslobođenje naciju od drugih nacija, nego je izvodi na pozornicu povijesti. Upravo se u srcu nacionalne svijesti uzdiže i oživljuje internacionalna svijest. A upravo taj dvostruki poticaj nije ništa drugo nego žarište kulture uopće.18WE, pp. 247-8. [Fanon, F., Isto, str. 151.]
U Zaključku knjige Prezreni na svetu, međutim, kao da je prethodno otišao predaleko u potcenjivanju zasluga drugačijeg puta za Afriku – neevropskog puta, Fanon iznosi primer Sjedinjenih Američkih Država koje su za svoj cilj postavile sustizanje Evrope, i u tome uspele do te mere „da su postale pravo čudovište u kojemu su evropske brige, bolesti i nečovječnost dosegle strahovite razmjere“.19Fanon, F., Isto, str. 202. – prim. prev. Stoga za Fanona, Afrika ne sme da pokušava da „sustiže“ i da postane treća Evropa. Baš naprotiv:
Čovječanstvo od nas čeka nešto drugo; nešto drugo, a ne karikaturalno i u cjelini odvratno oponašanje. Želimo li Afriku pretvoriti u novu Evropu, Ameriku u novu Evropu, povjerimo onda Evropljanima sudbinu naših zemalja. Oni će to znati učiniti bolje od najnaprednijih među nama. Ali ako hoćemo da čovječanstvo uznapreduje za jedan stupanj, ako ga želimo dići na razinu koja je različita od one što ju je pokazala Evropa, onda moramo misliti, moramo otkrivati. […] Za Evropu, za nas same i za čovječanstvo, drugovi, treba se promijeniti iz temelja, razviti novu misao, pokušati stvoriti novoga čovjeka.20WE, pp. 315-6. [Fanon, F., Isto, str. 204.]
U Fanonovoj mreži, u obe njegove knjige, u propitivanju kulturnog identiteta, nacionalnog identiteta, vidimo temeljnu dilemu koja je inficirala sve antisistemsko mišljenje u poslednjih pola veka, a verovatno će i u narednoj polovini. Odbijanje evropskog univerzalizma ključno je zarad odbijanja panevropske dominacije i njene retorike moći unutar strukture modernog svetskog sistema – onoga što je Anibal Kihano (Aníbal Quijano) nazvao kolonijalnost moći (coloniality of power). Isto tako su, međutim, svi oni koji su posvećeni borbi za egalitarni svet, ili onome što bismo mogli imenovati istorijskom socijalističkom aspiracijom, veoma oprezni povodom „neprilika nacionalne svesti“, kako ih je Fanon nazvao. Tako nastavljamo da ispredamo mrežu, jer tako postupati se čini jedinim načinom da se nastavi putem ka budućnosti u kojoj će, Fanonovim rečima, čovečanstvo „uznapredovati za jedan stupanj“.
Moja treća tema, klasna borba, nigde se kao takva u Fanonovim spisima ne otvara kao centralno pitanje. A ipak je ključna za njegov pogled na svet i njegove analize. Jer, Fanon je, naravno, sazrevao u marksističkoj kulturi – na Martiniku, u Francuskoj, u Alžiru. Jezik kojim se koristio, kao i jezik onih sa kojima je radio, bio je bremenit marksističkim tezama i terminima. No, u isto vreme, Fanon se, sa ljudima sa kojima je radio, žestoko bunio protiv okoštalog marksizma i komunističkih pokreta svoga vremena. Rasprava o kolonijalizmu (Discours sur le colonialisme) Eme Sezera ostala je klasični primer toga zašto su intelektualci kolonijalnog sveta (a u tome nikako nisu bili usamljeni) uskratili svoju odanost komunističkim partijama i istakli revidiranu verziju ideje klasne borbe. Ključni problem u ovim raspravama bilo je pitanje: koje su to klase koje se bore? Dugo vremena raspravom su dominirale kategorije Socijaldemokratske partije Nemačke i Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Osnovni stav je glasio da su, u modernom kapitalističkom svetu, dve klase koje su u temeljnom sukobu i dominiraju čitavom scenom, gradska, industrijska buržoazija i gradski, industrijski proletarijat. Sva ostala društvena grupisanja su ostaci mrtvih ili umirućih struktura kojima je suđeno da nestanu, jer svi teže da se uklope i da odrede sebe kao buržoaziju ili proletarijat.
U vreme kada je Fanon pisao, relativno je mali broj ljudi smatrao da je ovo adekvatan i pouzdan pregled stvarne situacije na terenu. Gradski, industrijski proletarijat nije ni izbliza sačinjavao većinu svetske populacije i, uopšteno, nije delovalo kao da se radi o grupi koja nema šta da izgubi osim svojih okova. Kao rezultat toga, većina pokreta i intelektualaca našla se u potrazi za drugačijom konceptualizacijom klasne borbe koja bi bolje poslužila u sociološkim analizama i ponudila bolji oslonac radikalnim politikama. Bilo je brojnih predloga novih kandidata za istorijski subjekt koji bi predstavljao „vrh koplja“ revolucionarnog pokreta. Fanonu se učinilo da ga je pronašao u detribalizovanom, urbanizovanom lumpenproletarijatu. Međutim, svoje sumnje u to je izrazio prikazujući „slabosti spontanosti“.
Na kraju, ono što nam ostaje od Fanona značajnije je od strastvenosti i veće od uputstva za političko delovanje. On nam nudi briljantan portret naših kolektivnih dilema. Bez nasilja, prezreni na svetu ne mogu postići ništa. Ali nasilje, koliko god njegov učinak bio terapeutski i koliko god da je efikasno, ne razrešava ništa. Bez raskida sa dominacijom panevropske kulture nemoguće je da se krene napred. Ali posledično utvrđivanje partikularnosti je zaglušujuće i neizbežno vodi u „neprilike“. Klasna borba je centralni problem, pod uslovom da znamo koje su to klase koje se zaista bore. Ali lumpen-klase ostavljene same sebi, bez organizacione potpore, sagorevaju.
Nalazimo se, kako je Fanon i predvideo, unutar dugog prelaska iz našeg postojećeg kapitalističkog svetskog sistema prema nečemu drugačijem. Radi se o borbi čiji je ishod potpuno neizvestan. Fanon to možda nije izrazio, ali njegove knjige svedoče o tome da je to predosetio. Da li ćemo uopšte kolektivno izroniti iz ove borbe, možda u neki bolji svetski sistem, u velikoj meri zavisi od naše sposobnosti da se suočimo sa tri dileme o kojima Fanon raspravlja – da se suočimo sa njima i da im pristupimo na način koji će istovremeno biti analitički inteligentan, moralno predan „razotuđenju“ za koje se Fanon borio i politički odgovarajući realnostima sa kojima se suočavamo.
Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2024. godinu.
