Zapisi iz robnog društva
U ovom književno-teorijskom eksperimentu autor donosi observacije o tome kako robno društvo proizvodi i preoblikuje prostor i prostornost, iskustvo i čulnost, brišući njihove povijesne slojeve i mogućnosti drugačijeg života. Ispreplićući osobno sjećanje s analizom urbanizma i arhitekture te kritičkom teorijom, tekst razotkriva procese restauracije kapitalističkih odnosa u prostoru manjeg postsocijalističkog grada. Posebna se pažnja posvećuje dinamici nestajanja, inkorporacije i refunkcionalizacije prostora kao ključnim mehanizmima kapitalističke prostorne dominacije. Leskovački sajam pojavljuje se kao kondenzirana figura tranzicije – mjesto sudara kolektivne memorije, modernističkog nasljeđa i nasilne komodifikacije.
književno-teorijski eksperiment
Kapital prema svojoj prirodi teži preko svake prostorne granice. Stvaranje fizičkih uslova razmjene (saobraćajnih i transportnih sredstava) za njega, dakle, postaje nužnost u posve drugoj mjeri – uništavanje prostora vremenom.
Karl Marx
Prostor u hiljadama svojih alveola čuva komprimirano vreme. Prostor tome služi.
Gaston Bachelard
Namera ovih zapisa je podrobnije otkrivanje onoga što se sve vreme pokazuje, što uleće sa svih strana, unosi se u lice, vrši prekide i onespokojava, strukturiše gotovo sve aspekte svakodnevnog života. Da pokaže subjekt i iskustvo u njihovoj podređenosti strukturnim determinacijama, posebno na estetičkom planu, planu čulnosti i draži, sećanja, planu konzumacije i reprodukcije. Iskustvo nije dato, ono se konstituiše, ima svoje istorijske uslove mogućnosti i ne može se bez ostatka upisati u tekst. Ali možda se tim činom zadobije nekakav manevarski prostor koji ponekad nastaje u refleksivnom postupku.
detinjstvo, sećanja, jedna (ne)mogućnost rekonstrukcije:
Stajao sam pred šoping-molom. Svetla i bilbordi su šljaštali. To je bila zgrada, građevina, koju sam pokušao da prizovem, njenu unutrašnjost nastanjivale su robe, robe koje su vapile za izlaskom iz nje (upakovane kao pokloni, u kesama ili torbama, ali uvek uz uredno plaćen račun). Konstrukcija je bila presvučena nekim modernim materijalima u mat crnoj boji koji joj nisu pristajali. Ipak, nazirao se kostur, kosturi naših odrastanja. Jedna intimna, ali ipak kolektivna konstrukcija.
Leskovački sajam sa svojim podijumom prekrivenim staklom pivskih flaša je mesto mog kasnog detinjstva. On leži preko puta zgrade Gimnazije koja se deli sa Ekonomskom srednjom školom.
jedan varljivi kontrast:
Srednja škola i stambeno-poslovni blok sa parkingom koji niče preko puta nje. U školi su vrata često prozirna zbog rupa, nedostaju delovi parketa, a stara prozorska okna nagrižena su od dugogodišnjeg izlaganja vremenskim prilikama i neprilikama. Preko puta nje Sajam je zato postao obnovljiv, postao je zamisliv kao obnovljiv u funkciji robnog društva – pretvorio se u šoping mol. Zgrade potiču iz istog perioda, deo su jedinstvenog kompeksa realizovanog krajem 1950-ih godina u jeku jedine modernizacije koju je grad doživeo. Sajam je nekada bio u funkciji industrijalizovanog socijalističkog grada, ali imao je i svoje nefunkcionalističke namene.1Zamišljena i izgrađena sa namerom da bude centralno mesto reprezentacije domaće tekstilne industrije, mašina i tekstilnih proizvoda, zgrada je decenijama izvan sezone izložbi služila kao „mesto okupljanja za ljude različitih interesovanja, profesija, nacionalnosti i kultura“. Iz registra DOCOMOMO Srbija (nacionalne sekcije Međunarodne radne grupe za dokumentaciju i konzervaciju građevina, mesta i celina modernog pokreta u arhitekturi), ovde. Dokument sadrži i opširan spisak literature o građevini i projektu. Čak i u svom truljenju, služio je kao mesto okupljanja omladine. Prvi poljubac, prvi razgovori o teoriji, filozofiji i psihoanalizi, prvi neformalni koncerti… beskrajno zanimljiva i duga druženja. Čak i kao jedna „propala“ građevina služio je kao neka vrsta zaklona i pružao utisak zbrinjavanja i intimnosti. To je bilo moguće upravo zbog njegovog „raspada“, njegove kratke, ali potpune isključenosti iz pogona robnog društva, neka vrsta izuzetka u centru manjeg grada kakav je Leskovac. U njegovoj neposrednoj blizini nije bilo prodavnica, kafića, svetla i izloga. Savršeno utočište. U njegovoj blizini bila je ipak policijska stanica.
Umesto rušenja nakon privatizacije, što je bilo već predmetom građanske borbe i peticija, jedino ruho koje je ova građevina mogla da obuče, jedina funkcija koju je na sebe mogla da preuzme, upravo je niz prodavnica koji sadrži u sebi „ogromnu zbirku roba“.
Srednja škola preko puta Sajma danas pokazuje još intenzivnije znake raspada u odnosu na vreme kada sam je pohađao, delovi plafona otpadaju učenicima na glavu – česta slika robnog društva na poluperiferiji.
Ovaj kontrast, ovu napetu sliku Sajma i Gimnazije ne sačinjavaju dva odvojena elementa, dva zasebna procesa – to je jedan te isti proces robnog društva. U ovoj tački razlika između privatnog i javnog sektora nam više odmaže nego što doprinosi rasvetljenju situacije. Prostornost robnog društva se artikuliše dakako i posredstvom države.
Sajam je zanimljiv i kao kondenzacija konfliktnih društvenih kretanja. Konkretno, zgrada o kojoj je reč unutar šireg projekta „Sajam“ nosila je naziv Okrugli paviljon. Zbog noviteta, tehničke zahtevnosti i težine samog projekta predstavlja jednu naglašenu ambiciju da se demonstrira inovativnost i sposobnost novog društvenog projekta, socijalizma – njegovi inženjersko-tehnički dometi i kapaciteti. Takođe je, u ključu lokal-patriotskih kretanja, ta zgrada zbog oblika krova poznata i pod nazivom Šajkača. Istovremeno, svoj uzor delimično pronalazi u američkoj prethodnici – Dorton areni iz 1952. (U to vreme svega nekoliko građevina na svetu izvedeno je na taj način, čime je Leskovac postavljen na svetsku mapu modernističke arhitekture.) S jedne strane, funkcija sajma u socijalizmu – društvu koje bi trebalo da je raskrstilo sa robnim društvenim odnosima ili je na putu da to ostvari – mora obrazovati utisak izvesne napetosti. Tokom tranzicije, kada je privatizovan, Sajam je ipak dovoljno bio urezan u iskustvo i identitet lokalnog stanovništva do te mere da je bio više puta branjen od rušenja (posebno sredinom 2010-ih). Zgrada nema zaokružen i konzistentni identitet, kondenzuje razna vremenska polja i mnoge društvene flukseve. Po tome veoma adekvatno svedoči o naravi prostornosti, o prostoru i građenju kao takvom. Karakter otvorenosti i sposobnost artikulacije raznih protivrečnosti prati naše refleksije i o prostornosti robnog društva.
Sajam je tako, na kraju, postao neka vrsta dinamičkog spomenika restauracije robnog društva, njegovog proždirućeg efekta i integrativnih sposobnosti. Kada ne ruši i razara, ono inkorporira i presvlači, prekraja i preoblikuje, refunkcionalizuje i restrukturiše. Dobio je ruho robne estetike, nečega što je poput „mamca“ (o čemu je još Marks govorio) stvoreno da privlači prema robama koje sebe obećavaju u pažljivo pripremljenim projekcijama upotrebne vrednosti. On je danas, ništa manje konfliktno nego ranije, Šajkača koja šljašti reklamama i svetlima ispisanih brendova. A opet nešto što dolazi iz vremena koje je na polju infrastrukture i stambenog pitanja išlo u suprotnom smeru u odnosu na robno društvo. Kostur koji drži spod svoje površine, verovatno zato što i dalje bitno odudara od okoline zbog svoje kostrukcije, još jedan od razoga zašto je morao biti progutan i preoblikovan, presvučen kako se ne bi ukazala koža golog betona – jedna tako uznemirujuća slika za upravnike robnog društva podignutog na ruševinama sopstvenih negacija.
Mali zeleni prostori oko zgrade su zasuti parkinzima, sve je raskrčeno i ogoljeno, razrešeno i najmanjeg haosa karakterističnog za nekadašnje putanje kojima smo se kretali. Sve je užasno funkcionalno i „uređeno“. Teror ove uređenosti je antiteza odrastanja. Suprotnost svakoj slobodnoj artikulaciji dokolice i neodređenog šetanja.
Tendencije koje se ovde očituju – ograđivanje, uređivanje, poravnanje, suženje, podređivanje – karakteristične su za urbane prostore robnog društva. Ono teško podnosi „neiskorišćenost“ prostora. Izražava neku vrstu horror vacui, tendenciju da svaki kutak ispuni svojim funkcijama. Da svojim vektorima premrežava sve ose prostornosti. Ostaviti nešto van njegove funkcije uvek mora biti rezultat nekog otpora, nekakve artikulacije napora ljudi. Ovi se napori moraju odvijati u kontinuitetu: danas odbranjena zelena površina između zgrada, sutra već postaje predmetom novog napada. Sloboda je nerazveziva od prostor-vremena u kojem se uvek mora materijalizovati, ona verovatno nije ništa drugo do sopstvene materijalizacije u prostoru i vremenu.
Ono što je neuobičajena odlika iskustva čije konture ovde pokušavam da ocrtam je upravo njegova artikulacija u interregnumu između dva, u bitnim tačkama, različita režima proizvodnje i reprodukcije. Nekadašnji režim u svom raspadu ostavlja obrise u vidu građevina i infrastrukturnih i institucionalnih mreža koje se ili moraju uklopiti u novi režim robnog društva ili nestati ukoliko se aktivno ne brane. To ne ide uvek glatko – ni jedan prelazak iz jednog režima u drugi nije potpuno čist, bez ikakvog ostatka i trenja. (Jedna od zanimljivijih, pomalo i zabavnih izjava iz doba kada je rušenje Sajma bilo najavljivano je da njega „nije lako ni srušiti, jer su u temelju ogromne betonske stene“.2RTS, Šta će biti sa arhitektonskim simbolom Leskovca? (jun, 2015). ) Ni jedan se prelaz, takođe, ne odvija bez nasilja.
U slučaju restauracije robnog društva i njegove potrebe za proždiranjem prostornosti, tu gotovo uvek strada neka ili nekoliko porodica koje žive u nelegalizovanom objektu, ponekad čitavo neformalno naselje, dječja igrališta budu izbrisana, nečiji prostor za šetnju ili odmor bude odstranjen – čitav urbani pejzaž se neretko restrukturira, ponajmanje u skladu sa nekim estetičko-planskim principom. U kojoj meri se tu radi o anarhiji kapitala možemo videti na svakom novom bulevaru ili novom gradskom naselju, šarenilu zgrada zbijenih jedne uz druge, svaka sa svojim logo indeksom privatne građevinsko-investitorske firme na svom vrhu. I baš zato što poznajemo drugačije istorijsko iskustvo, drugačiji režim organizacije urbanog prostora, mogu se u okvirima jedne šetnje napraviti neverovatna poređenja u našim gradovima. Planska i neplanska gradnja mogu nam ponekad postati čitljive i opipljive na osnovu prelaska iz jednog dela grada ili naselja u drugi.
Parcijalizam ili fragmentacija, neka vrsta razaranja uma u polju arhitekture, još jedna tendencija koja je uvek prisutna u robno-društvenoj viziji grada i života u njemu, dolazi do izražaja i kada je u pitanju restauracija Leskovačkog sajma: nekadašnji kompleks koji je obuhvatao zgradu Gimnazije i još nekoliko okolnih zgrada sa kojima je sačinjavao celinu, je potpuno rasparčan. („Struka“ se oglašavala već poznatim navodima o „najprihvatljivijim rešenjima“ u skladu sa „potrebama današnjeg grada“.) Sajmu je pripojen kompleks stambenih zgrada sa hotelom. Zgrada srednje škole u viziji robnog društva ne može da zadobije dignitet i da se pripoji onome čemu je to društvo primarno posvećeno – proizvodnji i realizaciji vrednosti za kapital. Ona stoga nije mogla biti obnovljena i podvrgnuta restauraciji koja joj je bolno potrebna već decenijama (uprkos povremenim kozmetičkim radovima koji služe tome da se smiri savest lokalnih upravnika robnog društva).
Prolaznost, odsustvo objedinjujućih principa i pristupa, nestalnost i fluktuacije u strukturisanju, prerade i dorade, rasparčavanje prethodno postignutih učinaka jedinstvenosti urbanog prostora, sve to ne treba da zavarava kada je u pitanju konačna ocena o odnosima stalnosti i nestalnosti, odnosno stabilnosti i nestabilnosti ili racionalnosti i iracionalnosti. Priča o fluidnosti i nestalnosti samo je jedna strana novčića. Ispod površine na kojoj se destabilizuju egzistencijalne strukture, odvijaju se ne tako nestabilni procesi – kapital eksploatiše rad, teži da se iznova uvećava u sve većim razmerama, a prostori za realizaciju vrednosti dobijaju centralnu ulogu, izgrađuju se, umnožavaju, uređuju, obnavljaju… Ovu dijelektiku stalnog i nestalnog veoma dobro pokazuje još jedan naizgled banalan, ali bitan element robnog društva – reklama.
Reklama je način robe da „obeća svoju upotrebnu vrednost“ zarad realizacije vrednosti u okvirima kupo-prodajnog odnosa, kako je to opisivao još Volfgang Fric Haug [Wolfgang Fritz Haug], filozof za kojega vezujemo pojam robne estetike.3Volfgang Fric Haug, Kritika robne estetike, Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, Beograd, 1981. To je jedna važna pojava u kapitalističkom društvu koju on izvodi upravo iz razmenskog odnosa. Reklama, naravno, obećanje upotrebne vrednosti robe ili usluge čini kroz određeni medij(um).
Veliki broj analiza medija se danas fokusira na novum interneta kao novog načina funkcionisanja medija. Velikim delom s pravom. Piše se i govori o uticaju interneta na konzumaciju sadržaja kao što su vesti, o skraćenju pažnje kao posledici prozvodnje instant sadržaja (short form content), pojavu podkasta kao svojevrsne „revolucije“ u sferi proizvodnje medijskog i zabavnog sadržaja itd.
Ako se zapitamo koji elementi se protežu kroz sve oblike konzumacije sadržaja, odnosno šta se to provlači kroz svaki medij – bilo da se radi o radiju, televiziji, internetu ili pak novinama – jedan od elemenata koji nam se nameće, u svojoj pomalo varljivoj banalnosti, svakako je reklama. Bilo da se nalazimo u zlatnom dobu televizije, radija ili da čitamo dnevne listove početkom 20. veka, svaki od tih medija emituje nam reklamu.
To svedoči da se uprkos tim uzbudljivim „revolucionarnim promenama“ koje vezujemo uz „nove medije“ sve vreme nalaizimo u robnom društvu. Društvu u kojem robe posežu za nama kroz svaku pukotinu koja se ukaže u bilo kojem od navedenih medija. Još preciznije, to je nešto što oblikuje i strukturno određuje najveći udeo onoga što mainstream mediji jesu.
Roba poseže za nama i mi smo samim tim, hteli to ili ne, interpelirani kao kupci. Obraća nam se kao kupcima, potencijalnim konzumentima, i tome slično. Roba nam u tom svom posezanju za našom pažnjom, obećava svoju upotrebnu vrednost, pisao je Haug još početkom 70-ih godina prošlog veka. Internet i novi mediji su, iz perspektive analize robnog društva, samo doprineli dubljem prodoru tih obećanja u prostornost stana i kuće, još dublje od televizije i radija.
Naomi Klajn [Klein] koja se ovim temama vratila krajem 90-ih govorila je o eliminaciji izbora kada je u pitanju izlaganje reklami.4Klein, N., No logo, V.B.Z., Zagreb, 2002. Robno društvo koje insistira na slobodnom izboru i razvijanju preferencija na polju konzumacije u mnogim drugim ključnim poljima podrazumeva upravo likvidaciju tih projekcija. Jedno od polja je svakako ono koje se tiče estetičkog – bez obzira na oblik i sadržaj doživljaja njemu se mora pripojiti reklamna projekcija. Reklama prekida i destabilizuje sve sadržaje.
Pozvani smo da se oprobamo i kao prodavci, a prodaja svoje radne snage na tržištu rada itekako je posredovana i reklamno-robnom logikom. Haug je deo svoje knjige posvetio pažljivim procesima modelovanja karaktera prodavca na tragu onoga što je Marks govorio o karakternim maskama. Analizirao je mnogobrojne i duge napore kapitala u kreaciji prodajnog mesta, izloga i tehnika izlaganja robe, pa tako i načina uobličavanja onoga što bi bila karakterna maska prodavca – ljudskog bića u službi robe koja vapi za svojom prodajom. Sve to ima svoju duboku istoriju, a čitavi životi, hiljade i hiljade stranica udžbenika i priručnika, potrošeni su na to da se iznađe idealna projekcija ovog oblika društvenosti posredovanog robom.
Sve to uključuje i lepezu snažne afektivnosti u situaciji kupo-prodaje: jedan prijatelj koji je davno radio kao putujući prodavac čuvenih višenamenskih usisivača poznatog brenda i vrlo visoke cene, jednom prilikom mi je opisao da mu je uspeh u prodaji – ubediti ljude na licu mesta u njihovim domovima, da se upuste u kupovinu tako skupog usisivača na rate – iskustvo „koje nije uporedivo ni sa jednom drogom“, iskustvo izuzetnog uzbuđenja i euforije.5Korisni primer u popularnoj kulturi koji na tom tragu neretko prikazuje ono što je Haug zvao modelovanjem situacije prodaje uz pojačanu afektivnost i izazivanje brojnih efekata na planu emotivnosti je svakako serija Mad Men.
I ova afektivnost, kao i čulnost kao takva, ima svoju kapitalističku genealogiju. Haug će povodom kapitalističkog robnog društva čak govoriti o tendenciji ka tehnokratiji čulnosti. Ovde je bitno razumeti da reklama nije samo svojevrsna poezija robe, već i oružje kapitala unutar širokog kompleksa robne estetike. Oružje upereno protiv najširih slojeva stanovništva koje postepeno eliminiše generičke upotrebne vrednosti koje proizvodi narodno znanje. Tako, na primer, sredstvo za čišćenje ili sapun (nekada poznate kućne invencije koje su mogle biti generisane u okvirima domaćinstva i opšteg znanja), postaju određeni proizvodi koji su dostupni samo u svom robnom obliku uz obrazloženje „efikasnosti“, „jednostavnosti“, „dostupnosti“ i slično. Marka služi kao monopolizacija određenih upotrebnih vrednosti, a pritom predstavlja i jedan oblik privatizacije jezika i (uništenja) znanja:
U savremenom kapitalističkom društvu postoje vrste roba takve da nam pojmovi upotrebne vrednosti koji se na njih odnose više ne stoje na raspolaganju. Na njihovo mesto stupilo je zakonski zaštićeno ime robe, i svakako, u uputstvima za upotrebu ili podacima o sastavu — koji uostalom postoje samo ako je to zakonski nužno — još postoji senka značenja tog, na ovom putu proširenog pojma upotrebne vrednosti. To je bitan razlog zbog kojeg stanovništvo monopolsko-kapitalističkih društava radikalno gubi praktično poznavanje robe. Monopol, posredstvom artikla, sa zaštitnim znakom, monopolizuje često i najjednostavnija hemijska i tehnička znanja. Ono što je ranije znala svaka domaćica gubi se u mraku tajanstvene mudrosti i čovek je utoliko nužnije upućen na artikle sa zaštitnim znakom. »Uzmite jednostavno x y!«6Haug, V.F., Ktitika robne estetike, str. 19.
Robna estetika obuhvata i planirano zastarevanje, kao i proizvodnju reprezentacija zastarevanja – generisanje konstantnog utiska zastarelosti kupljenih roba. Još dublje, u razvijenom robnom društvu same potrebe ljudi počinju sve više da se artikulišu jezikom robne estetike.7Haug ima razvijenu teoriju funkcionalnih krugova kojom pokušava da objasni kompleksne učinke robne estetike na modelovanje čulnosti u kapitalističkim društvima. Jedan od jednostavnijih primera gde postaje vidljiva povratna sprega ekspanzije određene industrije na strukturu čulnosti jeste kozmetička industrija. Ukratko i pojednostavljeno: reklamiranje kozmetičkih proizvoda zarad ekspanzije tržišta kozmetike na sve veće delove stanovništva dovodi do masovne upotrebe proizvoda koji služe maskiranju i suzbijanju telesnih mirisa, što vodi do toga da vremenom „prag draži opada njihovom upotrebom tj. sve više se osećaju prejaki mirisi.“ (Isto, str. 76.). Haug će ovu argumentaciju pokušati da sprovede povodom čitavog niza fenomena poput insistiranja na poželjnosti mladosti i „propagiranje mladalačkog“, životnog stila i uređenja enterijera, seksualnosti i njenog robnog posredovanja, konfekciju i zagovaranje „autentičnosti“ na polju odevanja itd. Haug je video i učinke u političkom polju gde se na primer program partije ili figura određenog političara sve više nude u vizuri jednog reklamnog diskursa i marketinške strategije. Danas to ne predstavlja nikakvo otkriće. Predistoriju ovakvih podsticaja nalazio je i u nemačkom nacizmu i „prisvajanju reči propaganda za političko reklamiranje NSDAP-a i nacističke države“.8Haug, V.F., Isto, str. 28.
Prvi deo knjige Naomi Klajn upravo se odnosi na nestajanje prostora pod pritiskom robnog društva. Ona je registrovala tendenciju robnog društva da polako istiskuje javne prostore i nekom vrstom mimetike zamenjuje ih upravo mestima poput šoping-molova čija struktura podseća na javni trg. Istovremeno, prodor reklame u prostornost javnih institucija (poput univerziteta, bolnica, škola itd.) tretirala je kao sastavni deo tih procesa privatizacije javnog iznutra.
Kada sve javne ustanove i prostori (škole, biblioteke, bolnice, autobuske i železničke stanice) počnu da liče na šoping-molove gubimo prostore unutar kojih možemo da se sretnemo izvan uloge konzumatora, izvan toga da smo strukturno uspostavljeni kao kupci.
*
Sada živim u gradu koji je između dva šoping centra sagradio treći. I dok se, sa jedne strane, prostori u funkciji robnog društva umnožavaju velikom brzinom, na drugoj strani u privatnim stambenim prostorima događa se iščeznuće prostora koje je prethodni režim organizacije društva poznavao: špajz, hodnik, odvojena kuhinja, i podrum. Ni ovde nije reč o odvojenim procesima. Prostornost unutar koje se dešava navedeno iščeznuće odražava upravo protivrečnosti sopstvene komodifikacije. Kontradikcija koju obrazuje odnosi se na suženje, prekrajanje, umanjenje upotrebne vrednosti, na jednoj strani (strani života i iskustva), a na drugoj u maksimizaciji profita, najvećoj mogućoj iskoristivosti prostora u njegovoj robnoj apstrakciji. U „novogradnji“ živimo ovu kontradikciju od momenta kada iz hodnika zgrade direktno kročimo u „dnevnu sobu“ koja nije posredovana nikakvim hodnikom, do momenta kada nešto želimo da odložimo i suočimo se sa nedostatkom ostave i tendencijom da sve što oko nas figurira svodimo na sadašnje stanje i potrebe. Drugim rečima, nema razvijanja temporalne životne dinamike u kojoj određeni predmeti mogu da sebi priušte da budu zaboravljeni i ponovo nađeni. Dijalektika podruma i krova o kojoj je Bašlar [Gaston Bachelard] pisao povodom kuće kao poetičkog entiteta ovde ne nalazi svoje odjeke. Sve horizontale i vertikale prostora u kojem se artikuliše egzistencijalno vreme slamaju se u apstrakciji prostora kao robe na tržištu nekretnina.
Učinci dezorijentacije u gradu koji je premrežen robnim dinamikama veoma su opipljivi u iskustvu dostavljača robe. Neplanska priroda robnih prostornih projekcija dolazi do izražaja od onog momenta kada se dobije adresa, gde je uvek pored nje potrebna i još neka napomena gde tačno treba proći, pored čega se nešto nalazi, kako se provući i zavući… Dostave upućene firmama i kancelarijama uvek donose sa sobom i iskustvo graničenja prostora, susret sa čuvarima i obezbeđenjem, liftovima za koje je potrebna identifikaciona kartica, kapije na kojima se ostavlja lična karta kao uslov prolaska itd. U kratkom iskustvu rada na ovom polju svakodnevno sam se sa drugim dostavljačima susretao sa problemom prestupa granica koje je neretko povlačilo pretnje policijom do momenta razjašnjenja situacije i utvrđivanja mog identiteta (dostavljača). „Ko ti je rekao da možeš ovde da prolaziš?!“ „Ko ti je dozvolio ovde da uđeš!?“
Robno društvo opsednuto je bezbednošću. Figura dostavljača zadobija određenu dozu propusnosti i otpornosti na njegove granice, upravo zato što sa sobom nosi robe ili ono što obezbeđuje njihov protok (dokumentaciju, ugovore, obračune itd.). Mapiranje grada iz perspektive dostavljača mapiranje je njegovih robnih mreža i relacija (magacin-kancelarija, špedicija-advokatska firma, servis-korisnik usluge, privatni vrtić-gradska kuća, sitni proizvođač robe-prodajno mesto, privatna firma-banka, brza hrana-radnici na pauzi za ručak…).
*
Leskovački sajam pored kojeg se nalazi policijska stanica sada u obliku prodajnog mesta ima svoje obezbeđenje koje se daleko oštrije od (nekadašnje) policije postavlja prema ispijanju piva u njegovom predvorju, ako tako nešto uopšte nekome padne na pamet. Ovaj kotrast policije i privatnog obezbeđenja još jedna je varljiva opozicija robnog društva. Policija šoping-mola ne štiti ljude, već potrošače. Ona je, pored toga, kao i moderna institucija policije upućena na vlasničke odnose. Još jednom: ne ljude, već vlasnike roba u najširem smislu reči. Kako je Klajn to opisala, javni trg još ostavlja mogućnosti kapilarnog političkog delovanja (deljenje letaka, protestnu akciju…), dok tržni centar, koji nastoji da simulira njegovu strukturu, ukida i ovaj aspekt. To je za nju jedna od bitnih distinkcija: ako vam nije jasno da li se radi o javnom ili privatnom prostoru, pokušajte da organizujete nekakvu političku akciju u njemu, pa ćete videti da li će vam u roku od nekoliko minuta prići neko uniformisano lice da vas obavesti o tome i razjasni dilemu.
*
nestajanje:
Prostori naprosto nestaju. Iščezavaju. To se ne dešava kolektivnom odlukom ili nekim motivom ili refleksom zajednice. To se događa odlukom malobrojnih koji za te prostore nisu zainteresovani ni u jednom drugm smislu osim u smislu kalkulacijske racionalnosti. To je osnovna logika nestanka naših prostora. Sve nas to navodi da se prema tim prostorima i sami sve više postavljamo u modusu instrumentalnosti. Da rezilijentno i čvrsto zaprečujemo svako raspršenje poetike (prostora). Ne možemo sebi ni priuštiti poetiku, jer bi ona zahtevala nekakvu stabilnost izgradnje sveta u prostoru. Nekakav dinamizam koji bi se ipak morao razvezati od primata logike razmenske vrednosti i dublje usidriti u iskustvo i trajanje. Trajanja nema, ima samo fluksa, prolaska i hira „objektivnih“ dinamika. Odluka koje nam se striktno donose „iza naših leđa“.
Ovde prizivam poznog Bašlara baš zbog toga što je skrajnutost poetike nešto što u razvijenom robnom društvu postaje jednim od određenja našeg odnosa spram prostornosti. Kada čujem kako je nehajan i hladan glas ljudi koji o izgubljenim prostorima govore, zato što „tako mora biti“. Zato što smo prisiljeni da se „odvezujemo“ i ne razvijamo dublje odnose sa stanovanjem, sa trgom, ulicom, predelom… Nema tu ničeg konzervativnog, nema tu ni trunke nazadnog, iako se ideologemi neprestano kaleme na izdanke ovih konkretnih iskustava. Ostaviti negde traga, od zidova klozeta i zatvorskih ćelija do iznajmljenih stanova i rute za posao ili školu, uvek je dvosmeran proces. Prostori ostavljaju tragove u ljudima koji ih nastanjuju i kojima pristupaju. Kada smo jednom prilikom otac i ja ugledali staru rasparčanu fabriku na izlasku iz Leskovca koja je nekoliko dana ranije bila u plamenu, otac mi je sa nekim čudnim žaljenjem začuđen rekao: „Gledao sam kako gori nečija kancelarija, gori nečije radno mesto!“
*
Primer Leskovačkog sajma sam iskoristio zbog ličnog momenta i zato što je primer manje poznat od socijalističkog nasleđa u većim i glavnim gradovima nekadašnje rasparčane države, ali i zato što smatram da na jednostavan način obrazuje paradigmatičnu predstavu prelaska iz jednog u drugi režim, restauraciju odnosno ponovno uspostavljanje robnog društva u punom smislu reči. Napad na arhitektonska dostignuća i prostorna nasleđa, koja bi se mogla zamisliti u brojnim varijacijama izvan robnih projekcija, nije slučajna stvar ili isključivi usud pojedinih lokalnih upravnika poluperifernog robnog društva, već strukturni proces kretanja kapitala kroz prostor koji je svedočio nekim drugačijim kretanjima. Njegova sudbina je ili odbrana ili kapitalistička respacijalizacija.
Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2025. godinu.
