Jedna boja Ane Brnabić: od pink washinga do ružičaste revolucije

Činjenica da bi autana lezbijka Ana Brnabić mogla postati buduća premijerka Srbije uzburkala je duhove na regionalnoj političkoj i društvenoj sceni prvenstveno iz razloga javnog iznošenja vlastite seksualne orijentacije, dok je analiza njenog ekonomskog programa u kojem zagovara daljnje derogiranje radničkih i socijalnih prava, uključujući i prava klasno deprivilegiranih LGBTIQ+ osoba, dobila puno manje prostora. O ambivalentnosti aktivističke strategije koja pozicioniranje nekog člana/ice identitetski marginalizirane skupine na društveno i politički istaknutu funkciju interpretira kao egalitarizirajuću praksu za većinu/sve pripadnike/ice te društvene zajednice, gubeći često iz vida kontekst neoliberalnog kapitalizma, kritički piše Dušan Maljković.

Ana Brnabić na sastanku Nacionalne Alijanse za Lokalni Ekonomski Razvoj, 28. srpnja 2016. (izvor: commons.wikimedia.org, preuzeto i prilagođeno prema Creative Commons licenci).
Ana Brnabić na sastanku Nacionalne Alijanse za Lokalni Ekonomski Razvoj, 28. srpnja 2016. (izvor: commons.wikimedia.org, preuzeto i prilagođeno prema Creative Commons licenci).
„Sada više nema mesta sumnji – Ana Brnabić,[1] javno autovana lezbejka, biće premijerka.“ Varijacije na temu ovako formulisane vesti preneli su najveći srpski, regionalni i neki strani mediji, zanemarujući da je zapravo ona mandatarka za sastav nove vlade koja se bira u Skupštini, te da poziciju premijerke ona tek treba da zauzme. Predsednik Srbije, koji joj je taj mandat poverio, nije upotrebio pogrešnu formulaciju, što jasno govori o njegovoj percepciji u javnosti: on je taj koji postavlja i smenjuje premijera, jer ima moć da to uradi, pa i „preskačući“ Ustavom propisanu proceduru. Šta se dešava ako Ana Brnabić ne bude izglasana – ovaj malo verovatan, ali moguć ishod skoro da niko u medijima nije uzeo u obzir, što govori o tretmanu parlamenta kao sekundarnog, kao glasačke mašinerije koju kontroliše jedan čovek. „Glasačka mašinerija“ je ipak koalicija najrazličitijih stranaka koje su pod imenom Vučića dobile najveći broj glasova na prethodnim izborima, od kojih su neke već najavile da neće podržati Brnabić – primjerice, dežurni homofob Dragan Marković Palma i njegova stranka Jedinstvena Srbija (JS), koji je tražio da na čelu vlade bude „srpski domaćin sa porodicom“. To za sada neće ugroziti izbor – jer je parlamentarna većina tu i bez njegovih poslanika – ali otvara mogućnost za turbulencije koje su transparentno antigej, zakrivajući i neke druge političke igre u svojoj pozadini. Jedan od potencijalnih mandatara, Ivica Dačić, predsednik Socijalističke partije Srbije (SPS), sa kojim je Palma u koaliciji već godinama,
Ulazak Brnabić u javnost kao otvorene lezbejke bio je posredovan drugim (muškarcem) u kontekstu političkih interesa same vlade, umesto da bude akt LGBTIQ+ aktivizma sračunat da donese dobro „seksualnim manjinama“
„izvisio“ je za to mesto, iako je lobirao kod Srpske pravoslavne crkve (SPC) da on bude izabran, računajući na tradicionalnu homofobiju ove institucije. Itd.
 
No vratimo se na početak – optička prizma sedme sile kroz koju se propuštaju politički zraci uvek ih prelama i disperzira na određen način, različit od onog inicijalnog. Igre koje su se odigrale i dalje se igraju oko pozicije predsednika vlade sada govore dve stvari. Prvo, Aleksandar Vučić – dvostruki predsednik Srbije i Srpske napredne stranke (SNS) – izborom Ane Brnabić za mandatara pokazuje da na mestu premijera želi nestranačku ličnost koja ne bi u partiji postala broj dva i njemu konkurisala po pitanju obe pozicije. Drugo, on nastoji da premijerka bude lezbejka, jer to daje Srbiji odličan imidž u zapadnoj javnosti i efikasno može prikriti druge probleme vlasti suočene sa optužbama za korupciju, lažne doktorate, uzurpaciju gradske imovine u građevinskom projektu „Beograd na vodi“ itd. Još otkada je postala prva autovana lezbejka ministarka, Ana Brnabić uspešno je podigla ružičastu dimnu zavesu nad ostalim članovima vlade, kao i nad vlastitim imenovanjem, koje je u javnosti prošlo nezapaženo – zasenjeno spoznajom da je „Brnabić gej“. Autovao ju je upravo Vučić, tadašnji predsednik vlade, koji je na konferenciji za štampu objasnio da nema nikakvih problema sa njenom seksualnom orijentacijom. Ovo se ne bi dogodilo da Ana Brnabić nije prethodno dala pristanak, ali to i dalje nije bio njen lični čin, tako da je njen ulazak u javnost kao otvorene lezbejke bio posredovan drugim (muškarcem) u kontekstu političkih interesa same vlade, umesto da bude akt LGBTIQ+ aktivizma sračunat da donese dobro „seksualnim manjinama“.
 
Kako god stajalo sa tom „stvari iz prošlosti“, danas je rasprava na temu pozitivnih odnosno negativnih efekata prve buduće lezbejke premijerke otvorena (u medijima pre svega). Počećemo je jednom jezičkom primedbom: javnost i dalje odbija da koristi termin lezbejka te uglavnom možemo čuti vesti koje koriste sintagmu „gej premijerka“, kao i često isticanje da je ona prva srpska „žena premijer“, bez navođenja njene seksualne orijentacije. Ovo je dvostruko indikativno: prvo, u srpskom jeziku nema nikakvih problema sa rečju „premijerka“, pa se čak ni jezički čistunci kojima feminističke intervencije u jeziku „paraju uši“– poput „psihološkinja, borkinja i junakinja“ – ne bi previše libili da je koriste. Međutim, izgleda da je „žena“ još uvek teško spojiva sa pozicijom „premijera“ koju jezički i istorijski po definiciji okupira muškarac. Iako formalno-pravno nema nikakvih prepreka za premijerku ili predsednicu, patrijarhalni okovi i dalje čvrsto vezuju žene u Srbiji za mesta „domaćica, dojilja i pletilja“. Nadalje, treba preterati preko jezika reč „lezbejka“ koja i dalje ima lošu konotaciju – lakše je upotrebiti neutralniju – i muškiju – odrednicu „gej“, jer iako gej nije peder – a ni pederka – nije ni direktna referenca na „stanovnicu Lezbosa“.[2] Time dvostruka manjinska grupa – žene i lezbejke – opet biva gurana u nevidljivost, uprkos vidljivosti jedne lezbejke, mandatarke, Ane Brnabić. Stoga možda imamo posla sa zanimljivijim fenomenom – odbijanjem da se uvidi kako homofobija može biti snažan instrument poricanja onog što nam stoji pred sopstvenim nosom. Never underestimate the power of denial!
Postavlja se pitanje kako će se uspinjanje uz državnu hijerarhiju jedne klasno dobro pozicionirane lezbejke odraziti na većinsku populaciju lezbejki (i gejeva) koji u velikoj meri pripadaju radničkoj klasi u zemlji gde je zvanična prosečna plata oko 350 evra, a nezaposlenost zvanično nerealnih 13%
 
S druge strane, jasno je da ovaj pionirski događaj ne može da bude tretiran „idealno“ u javnosti, ali on – i takav kakav je – otvara prostor za dalje prihvatanje LGBTIQ+ populacije. Postepeno navikavanje na prisustvo gejeva i lezbejki jeste jedna od proverenih aktivističkih strategija, a mogućnost da oni i one zauzimaju bilo koju socijalnu poziciju jedan je od ciljeva pokreta. Zbog toga i ne treba da čudi otpor pojedinih komentatora na desničarskim sajtovima – kakav je recimo Nova srpska politička misao (NSPM) – gde se izbor Ane Brnabić tumači kao dodatno poniženje za srpski narod, jer nije samo lezbejka, nego i poreklom Hrvatica![3] Ustavno, naravno, nema nikakvih prepreka, međutim emotivno obojeni doživljaji teško da se mogu racionalizovati podsećanjem na paragrafe najvišeg zakonskog akta. I tu dolazimo do drugog problema. Nesumnjivo je uslov mogućnosti njenog izbora bio prethodni rad gej/lezbejskih organizacija u Srbiji u poslednjih dvadeset i više godina, te je ovo ujedno i pokazatelj da je ta vrsta aktivizma omogućila izvesne, iako ograničene pomake u smislu društvene pokretljivosti klasno privilegovanih pripadnika LGBTIQ+ manjine. Međutim, viđenje Ane Brnabić kroz njenu buduću premijersku funkciju povezuje je sa Aleksandrom Vučićem i njegovom političkom figurom koja je u delu javnosti omražena, tako da postoji opasnost da se njeno lezbejstvo „stopi“ sa tim diskursom i da se ne može posmatrati odvojeno. Za to je delimično odgovorna i sama mandatarka jer pristankom na mandat legitimišemo i onoga koji nam je isti poverio. U tom kontekstu, Brnabić ne pruža samo uslugu pink washinga[4] aktuelnom režimu „sada i ovde“, već pere Vučićevu biografiju i problematičnu nacionalističku prošlost, kada je bio desna ruka Vojislava Šešelja, poznat po izjavama datim sa skupštinske govornice o tome kako je „svaka radikalska kuća sigurna kuća za Ratka Mladića“, te „da će za svakog ubijenog Srbina doći sto ubijenih Muslimana“.[5] Takođe, postavlja se pitanje kako će se uspinjanje uz državnu hijerarhiju jedne klasno dobro pozicionirane lezbejke odraziti na većinsku populaciju lezbejki (i gejeva) koji u velikoj meri pripadaju radničkoj klasi u zemlji gde je zvanična prosečna plata oko 350 evra,[6] a nezaposlenost zvanično nerealnih 13%.[7] Homofobija će se, pretpostavljamo, smanjiti i možda će praksa otpuštanja homoseksualnih osoba (u trenutku kada se otkrije njihova seksualnost) pod nekim drugim izgovorom prestati da bude manje uobičajena praksa. No kakva će biti politika zapošljavanja i dostupnost posla – što je ključno pitanje – na njega sama Ana Brnabić nudi sledeći odgovor:
„Država će morati da zatvori škole koje imaju po jednog ili dvoje učenika, najavila je ministarka državne uprave i lokalne samouprave Ana Brnabić na sastanku sa članovima Nemačko-srpske privredne komore u Beogradu. Ministarka Ana Brnabić je ocenila da su za Srbiju ključne reforme u prosveti, zdravstvu i oblasti socijalne zaštite. Ona je ukazala da će reforme u prosveti voditi i smanjenju broja nastavnika. Kao jednu od novina u školstvu Brnabić je najavila uvođenje informacionih tehnologija kao obaveznog predmeta od petog razreda. Ministarka je istakla i da je u finalnoj fazi zakon o platama u javnom sektoru, uključujući zdravstvo, prosvetu i socijalne službe. Ona kaže da je obavljen prvi krug razgovora sa sindikatima i dodaje da ‘nažalost neće biti moguće postići saglasnost sa svima’. ‘Biće potrebno doneti političku odluku’, ocenila je Brnabić i ukazala da su mogući i protesti pojedinih sindikata uprkos pregovorima.“[8]
Drugim rečima, mandatarka je najavila ukidanje prava na osnovno obrazovanje deci iz malih sredina, a vidimo da je oštrica reforme uperena ka ostacima socijalne države koji se još koliko-toliko drže: prosveta, zdravstvo i socijalna zaštita, gde najavljuje otpuštanja i smanjenje plata. Politička odluka koju najavljuje jeste „preskakanje“ sindikata uprkos protestima, dakle prosto nametanje daljih mera neoliberalne ekonomske politike, što reprezentuje kontinuitet ne samo sa prethodnim premijerom Vučićem – koji je za Anu „pravi lider“ koga nasleđuje[9] – već i sa merama privatizacije iz 90-ih godina prošlog veka kada je ukinuta društvena svojina, posebno intenziviranih nakon 2000. godine. Ana Brnabić, dakle, ne donosi ništa novo i činjenica da je ona lezbejka samo pokazuje kako društvena prohodnost seksualnih manjina danas funkcioniše – to je moguće samo nekritičkom integracijom u sistem globalnog kapitalizma u kome će svoja identitetska prava moći da ostvaruju isključivo pripadnici buržoaske klase.
 
Labris, organizacija za lezbejska ljudska prava u Beogradu, podržala je Anu, ali je zatražila i usvajanje zakona o istopolnim partnerstvima,[10] što u svetlu klasnih razlika otvara sledeće pitanje: koliko će lezbejki i gejeva zaista moći da stupi u funkcionalni brak? Gde će oni živeti? U stanovima kupljenim na kredit od stranih banaka bez obezbeđenja države od oscilacija kursa stranih valuta, kao u slučaju kredita uzetih u švajcarskim francima? Gde će biti zaposleni? U kol centrima gde servisiraju potrebe bogatijih građana Zapadne Evrope i SAD jer su jeftina, a visoko kvalifikovana radna snaga? Itd. Širi kontekst „LGBTIQ+ emancipacije“ takođe je od ključne važnosti – ako on nije demokratizovan i delegiran svim pripadnicima društvene zajednice, onda su „gej prava“ zapravo deo seta privilegija za bogatu manjinu.[11] Uprkos opštem smanjenju homofobije, ona ostaje prisutna u „nižim slojevima“, pa se tako, na primer, izraz down low koristi da označi neautovane pripadnike (crnačkih) zajednica u SAD, koji ne smeju ni da obznane svoju seksualnu orijentaciju u najbližem okruženju, jer je i u Njujorku – gradu u kome se začela revolucija u Stonewallu – (za njih) i dalje vrlo problematično biti gej.
Mandatarka je najavila ukidanje prava na osnovno obrazovanje deci iz malih sredina, a vidimo da je oštrica reforme uperena ka ostacima socijalne države koji se još koliko-toliko drže: prosveta, zdravstvo i socijalna zaštita, gde najavljuje otpuštanja i smanjenje plata
Takvih problema sigurno nemaju trendy drugovi i drugarice Paris Hilton dok sa njom partijaju po infrastrukturi klubova koja samo njima i manjini „izabranih“ otvara svoja elitistička vrata.
 
U srpskom kontekstu, većina je gejeva i lezbejki još uvek skrivena – uprkos Ani Brnabić i aktivističkim delatnostima – te se na gej dejting sajtovima i aplikacijama i dalje uglavnom može videti samo torzo, ne i glava korisnika – tako da sve pomalo liči na fan based portal poklonika legende o Uspavanoj dolini (Sleepy Hollow), koju po noći pohode bezglavi konjanici. Kada se na taj vizuelni element doda i način na koji se većina srpskih pedera opisuje – „nisam aut, nemam gej prijatelje, niko ne zna za mene – budi i ti takav“ onda možemo da zaključimo da je proces stvarne egalitarizacije seksualnih manjina dug proces koji tek predstoji. Dakle, možemo konstatirati tek očigledan rascep između državne politike – u okvirima koje se Ana Brnabić može pojaviti kao mandatarka za premijerku – i šire socijalne stvarnosti, u kome gej muškarci većinski kriju svoje idolopoklonstvo bogu Falusu „u četiri zida“, a lezbejke maštaju o emigraciji na Lezbos, onaj legendarni, od pre dva milenijuma.
 
Na tom tragu možemo videti i potencijalno negativne aspekte Vučićevog izbora Ane Brnabić. Budući da će ona kresati i ovako jadnu i bednu socijalnu državu, uopšte nije nemoguće da će navući bes „naroda“ na sebe i da će on ići već utabanom homofobičnim stazom: „Evo šta nam ova lezbejka radi“. Možda je to ono na šta i računa nedavno inaugurisani predsednik Srbije, nudeći nam bizarnu formu pink washinga koja nam tek predstoji: da se bes izazvan daljim urušavanjem radničkih prava transponuje u mržnju prema „homoseksualnosti“, koja postoji, a sada može biti pojačana. U tom kontekstu, vidljivost Ane Brnabić može doneti više štete nego koristi, ali takav razvoj događaja pripada daljoj budućnosti i teško ga je predvideti – on pre svega zavisi od toga kako će se postaviti svi relevantni akteri političke igre – od partija do nevladinih organizacija (koje su skoro jednoglasno podržale njen izbor),[12] te hoće li uspeti ovaj proces iskoristiti kako bi razdvojili lezbejski identitet od njenih političkih poteza, te ukažu da on nema direktne veze sa agendom koju ona sprovodi.
 
Takođe, sama Ana Brnabić biće u prilici da nešto više učini za položaj zajednice kojoj pripada. Kao ministarka državne uprave i lokalne samouprave prethodne vlade često se ograđivala da gej/lezbejska prava nisu njen sektor (primerice, kada se govorilo o zakonu o istopolnim partnerstvima). Dolazila je na Beogradski prajd govoreći da je njeno prisustvo ujedno i simboličko prisustvo vlade čime je de facto opravdala izostanak ostalih članova vlade.
Sam čin predlaganja autovane lezbejke za mandatarku vlade promenio je bespovratno prećutnu pretpostavku da neko ko je lezbejka i žena ne može biti premijer(ka), obezbeđujući, ako do izbora i dođe, lakšu vertikalnu društvenu pokretljivost klasno privilegiranih LGBTIQ+ osoba
Sudeći po prethodnom učinku, njena pozicija biće u najboljem slučaju ambivalentna, više fokusirana na ekonomsku nego identitetsku politiku.
 
Zaključimo: lična hrabrost Ane Brnabić da se izloži homofobičnim napadima za svaku je pohvalu i poštovanje. Nije lako biti na njenoj poziciji: klasna privilegovanost ne znači apsolutnu izuzetost od svake vrste diskriminacije, a kada ste lezbejka u Srbiji, ma koju društvenu poziciju okupirali – pa i onu najvišu kakva je premijerska – niste i dalje imuni na zlurade komentare, dobacivanja, političke spletke pa i fizički napad. Ovaj potonji ishod jeste malo verovatan, ali znamo da u zemlji gde se vikalo „Ubi, ubi pedera!“ nasilje spram LGBTIQ+ populacije ima visok stepen prisutnosti i, što je još gore, normalizovanosti.[13] Takođe, sam čin predlaganja autovane lezbejke za mandatarku vlade promenio je bespovratno prećutnu pretpostavku da neko ko je lezbejka i žena ne može biti premijer(ka), obezbeđujući, ako do izbora i dođe, lakšu vertikalnu društvenu pokretljivost klasno privilegiranih LGBTIQ+ osoba. Kažem ako, jer su već počele spekulacije o tome da li će Ana Brnabić imati većinu.[14] Naime, čini se da je lezbejka druga srpska najteža reč za preterati preko jezika, nakon reči genocid – tako da je prostor borbe i dalje otvoren jer je homofobija temeljno usidren i dugotrajan režim koji se ne prevazilazi magičnim postavljanjima ove ili one osobe na visoke političke funkcije, niti je (politička) moć u rukama tek jednog čoveka.
 
U regionalnom kontekstu vest neće biti bez odjeka i otvaranja sličnih mogućnosti – makar za javnu diskusiju, a vidimo da je našla mesto i u zapadnim medijima, koji su iskoristili priliku da još jednom uspostave superiornu distancu izvozeći u geopolitički prostor Balkana „zaostalost, konzervativnost, patrijarhalnost“, ugodno se „iznenađujući“ ovim događajem.[15] No, nama, aktivistima i aktivistkinjama LGBTIQ+ pokreta, ovo nije iznenađenje, nego rezultat mukotrpnog rada u poslednje tri decenije, slatko-gorak plod – ali ipak plod – koji u svoj složenosti i ambivalencijama koje možemo imati – i kritički se odnositi prema svim implikacijama izbora Ane Brnabić za mandatarku – ipak pokazuje napredak za pripadnike i pripadnice „seksualnih manjina“. Prostor klasne borbe uvek je već otvoren za širi, klasni napredak, a pederima i lezbejkama, kao i većini drugih radnika i radnica, njihov klasni položaj predstavlja nužan uslov mogućnosti kako bi ostvarivanjem većinskih socijalnih prava, mogli ostvarivati i ona manjinska. Uprkos, a istovremeno i uz pomoć verovatne buduće premijerke, lezbejke, Ane Brnabić.




Bilješke:

[1] Detaljnijim prikazom lika i dela Ane Brnabić bavi se Jovana Gligorijević u tekstu „Ana Brnabić, kao prva lezbijka na čelu srpske vlade, može razveseliti samo feministice početnice“. Ja ću se primarno usredsrediti na implikacije njenog izbora za LGBT+ zajednicu na (imaginarnom) Balkanu.

[2] O raznim aspektima imenovanja i upotrebe jezika u slučaju Ane Brnabić videti odličan tekst „Kome je potrebna gej ministrica u Srbiji“.

[3] Ovu „nisku bisera“ možete detaljno pročitati na linku.

[4] „Fenomen pinkwashinga, kojim se određeni proizvod, zajednica ili kompanija promoviše na način koji ukazuje da je ona prijateljski nastrojena prema LGBTIQ+ zajednici već je rabljen u svetu, a najčešće se vezuje za Izrael, odnosno brendiranje ove države kao progresivne, stabilne demokratije u kojoj LGBTIQ+ osobe uživaju puna ljudska i građanska prava, čime se skreće pažnja sa lošeg položaja Palestinaca na spornim teritorijama Zapadne obale i unutar samog Izraela.“ Ostatak teksta „Šta izbor Ane Brnabić za premijerku Srbije (ne) znači za LGBTIQ+ zajednicu u Srbiji“ dostupan je na linku.

[5] Kompilacija izjava Aleksandra Vučića iz poslednje decenije XX veka dostupna je na linku.

[6] http://www.danas.rs/ekonomija.4.html?news_id=334991&title=Prose%C4%8Dna+plata+od+45.000+dinara%2C+realna+je+ipak+manja

[7] http://www.danas.rs/ekonomija.4.html?news_id=337612&title=Nezaposlenost+u+Srbiji%3A+Statistika+nije+egzaktna+nauka

[8] Izvrsna analiza Rastislava Dinića u tekstu „Jedan razlog protiv“ bavi se, između ostalog, dekonstrukcijom idealizacije Ane Brnabić i njenih velikih rezultata i sposobnosti koje je navodno pokazala u poslednjih godinu dana ministrovanja, kao i rodno esencijalnim idejama da je njena ženskost nužno prednost kada je u pitanju obavljanje premijerske funkcije – setimo se Margaret Tačer i Angele Merkel. Dostupno na linku.

[9] „Ja ću, ukoliko me Skupština izglasa, Vladu voditi posvećeno i odgovorno, a svoj posao ću raditi pošteno i sa ljubavlju. Svesna sam odgovornosti koju preuzimam, jer treba da nasledim pravog lidera, kao i obaveza prema građanima koji očekuju da rezultate rada Vlade osete kroz bolji kvalitet života”, istakla je Brnabić u izjavi dostavljenoj Tanjugu. (izvor)

[10] http://labris.org.rs/sr/o%C4%8Dekujemo-zakon-za-registrovanje-istopolnih-zajednica-tokom-trajanja-mandata-premijerke-ane-brnabi%C4%87

[11] O tome samosvesno govori i Asja, klasno privilegovana dvadesettrogodišnja studentkinja i lezbejka u intervjuu za srpski Vice.

[12] Neke levičarske grupe reagovale su skeptičnije, uvodeći u igru klasnu analizu. Jedna od njih je i Marks21, a njihov tekst možete pročitati na linku.

[13] U poslednjih nekoliko meseci, učestali su napadi na trans* osobe u Srbiji. Detaljnije na linku.

[14] „Pred predsednikom Vučićem i strankom su problemi koji se tiču obezbeđivanja većine u Parlamentu. U veoma smo teškoj situaciji oko formiranja stabilne većinske podrške i celu nedelju ćemo iskoristiti za obezbeđivanje te većine. Sa sigurnošću mogu da kažem da će sedam poslanika Jedinstvene Srbije glasati protiv, više njih iz SNS-a nije sigurno kako će glasati, a predlog neće podržati ni Muamer Zukorlić“ – navodi Nebojša Stefanović, predsednik Gradskog odbora SNS za Blic. Opširnije na linku.

[15] Videti kako o tome piše BBC na linku.





Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2017. godinu.

Vezani članci

  • 21. kolovoza 2016. Kultni berlinski gej bar Eldorado zatvoren je 5. ožujka 1933. i pretvoren u lokalni štab Sturmabteilunga (izvor: wikipedia.org). Granice emancipacije LGBTIQ+ pokreta O LGBTIQ+ zajednici i organizacijama u Srbiji, homofobiji, queer teoriji, komodifikaciji LGBTIQ+ identiteta u kapitalizmu te socioekonomskom položaju LGBTIQ+ osoba i njihovom zajedničkom povezivanju s radničkim pokretom u kontekstu adresiranja klasnog pitanja šireg lijevog pokreta, razgovaramo s beogradskim novinarom, književnikom i aktivistom Dušanom Maljkovićem. Pročitajte proširenu i prilagođenu verziju intervjua nastalog za potrebe priloga o LGBTIQ+ pokretu treće epizode edukativno-mozaične emisije „Promjena okvira“.
  • 8. ožujka 2017. Noćni marš - 8. mart,  2016. godine, Zagreb (Kristina Josić/Libela) Ne postoje teme koje otvaramo nakon revolucije U svjetlu nedavne odluke Ustavnog suda koji je „Zakon o zdravstvenim mjerama za ostvarivanje prava na slobodno odlučivanje o rađanju djece“ proglasio zastarjelim, i time barem privremeno osujetio sve agresivnije pokušaje desnih konzervativnih struja da dokinu pravo na abortus u Hrvatskoj, kao i predstojećim prijedlozima novoga zakona, iznimno je važno raspravljati o političko-ekonomskom i društvenom kontekstu u kojem žene danas ostvaruju reproduktivna prava. S Vedranom Bibić razgovarali smo o klasnoj dimenziji ženske borbe i dostupnosti izborenih prava, nužnosti nadilaženja ograničenja koja postavlja liberalni feminizam te problemima feminističkih i ljevičarskih organizacija na našim prostorima.
  • 18. srpnja 2016. Izvor: Maciej Lewandowski @ Flickr Privatizacija društva: proizvodnja ljudskog viška Na pozadini demontaže socijalnih država i resemantizacije „društva“ kao „zone nesputane trgovinske razmjene“, neujednačena tržišna utakmica tretira mase ljudi u najboljem slučaju kao jeftinu radnu snagu, a ni srednja klasa više ne uživa nekadašnju razinu sigurnosti i materijalnih privilegija – zbog čega postaje potencijalno prijemčiva za fašizirajuće trendove obračunavanja s percipiranom „nelojalnom konkurencijom“. Pročitajte proširenu, prilagođenu verziju intervjua s voditeljicom programa „Motor mijene“.
  • 24. rujna 2016. Izvor: Zagreb Pride, 2015. Društveni parametri coming-outa U razgovoru s Mariom Kikašem iz RAD.-a adresiramo pitanja odnosa LGBTIQ+ populacije i pokreta prema državi, koja adekvatne odgovore dobivaju tek napuštanjem terena rasprave o vrijednostima, odnosno njihovim smještanjem u historijski okvir, određen razvojem kapitalističkih odnosa i građanske države te historije opresije nad marginalnim i subverzivnim društvenim grupama. Iz toga proizlazi i perspektiva daljnjeg razvoja LGBTIQ+ pokreta prema razvijanju kapaciteta društvenih institucija za inkluziju marginaliziranih skupina. Dolazimo do zahtjeva za izgradnjom šire progresivne koalicije koja neće tek braniti postojeće kapacitete socijalne države već i graditi nove.
  • 31. prosinca 2016. „Candy colors“ (izvor: Stig Nygaard prema Creative Commons licenci). Da sam, da sam, da sam žensko, ne bih bio muško Iako je spolna binarnost problematična čim se zagrebe dublje od nivoa reduktivnih javnih diskusija lišenih svake nijansiranosti argumenta i pluralizma perspektiva, ona presudno utječe na oblikovanje društvenih institucija, bile one formalne ili neformalne. Time društvo postaje polje neprihvaćanja za svaki identitet koji izlazi iz binarnih okvira. Ovo stvara situaciju u kojoj je: „život transrodne osobe kratka i tragična priča, dupkom ispunjena nasiljem čiji je rezultat smrt koja društvo napokon rješava bremena aberacije. Tjelesno postojanje transrodnih osoba polje je borbe u kojoj su transrodne osobe kolateralne žrtve koje svoja tijela nužno moraju prezirati, jer su naprosto nedopustiva.“
  • 19. travnja 2016. "Bacimo seksizam, rasizam i homofobiju u smeće" (izvor: commons.wikimedia.org). Dom je negdje drugdje Izostanak adekvatne socijalne potpore za ranjive skupine u društvu rezultat je oslanjanja socijalnih politika na održivost i pouzdanost struktura nuklearne obitelji koja je dominantno izgrađena prema heteronormativnom modelu. Ekonomsko nasilje koje trpe LGBTIQ+ osobe nije sustavno mišljeno u klasnim odrednicama, što samo naglašava potrebu za povezivanjem klasne i LGBTIQ+ borbe te ukazuje na važnost daljnjeg promišljanja posljedica koje iz toga proizlaze, poput nezaposlenosti i beskućništva LGBTIQ+ osoba, naročito mladih.
  • 7. svibnja 2015. Kate Redburn: Ujedinite se i borite!

    Film Pride (“Ponos”, 2014.) prikazuje solidarno organiziranje londonske gay zajednice s ciljem podrške štrajku rudara u gradu Onllwyn na jugu Walesa 1984. godine. Ta zajednica prikuplja novčana sredstva, organizira dobrotvorne koncerte i daje pomoć rudarima na terenu. Film Pride šalje jasnu poruku o važnosti zajedničke, ujedinjene borbe. Kako je izjavio Mark Ashton, pokretač tog pokreta […]

  • 30. lipnja 2012. John D’Emilio: Kapitalizam i gej identitet

    Početkom mjeseca lipnja održane su dvije povorke ponosa – splitska i zagrebačka što je ponovno aktualiziralo rasprave o zakonskim i svakodnevnim životnim problemima na koje LGBT populacija nailazi. Ulice i javni prostor općenito – još jednom su pokazali da zločin i govor (iz) mržnje jest naša realnost koja nije dobila konkretan odgovor institucija vlasti. John […]

  • 31. prosinca 2016. Vizualna predodžba dviju rodno binarnih ličnih zamjenica na švedskom jeziku: „hon“ – „ona“ i „han“ – „on“, uz rodno neutralni „hen“ (izvor). O rodu, jeziče, da ti pojem Jedno od područja u kojima transrodne osobe najčešće proživljavaju opresiju područje je jezika. Naime, iako se stupanj orodnjenosti razlikuje od jezika do jezika, gramatika, sintaksa i pragmatika u različitim nas trenucima prisiljavaju da sebi ili drugima pridajemo rodnu oznaku. Uvođenje posebne lične zamjenice „hen“ u švedskom jeziku, korištenje lične zamjenice za treće lice množine u engleskom ili eksperimentalni načini oslovljavanja u njemačkom, samo su neki od pokušaja da se omogući transgresija spolne/rodne binarnosti u jeziku. U našem jeziku, pak, kao strategije transgresije nude se arhaična prošla vremena – aorist i imperfekt – čija je upotreba neobična i u standardu i u vernakularu, ili korištenje srednjeg roda koje konotira infantilnost.
  • 31. prosinca 2016. Dugina zastava (izvor: Lukas Volk prema Creative Commons licenci). Solidarnost u prostorima nevidljivosti Dominantna javna percepcija o temama kojima se bavi LGBTIQ+ pokret dovela je do njihove redukcije na problematiku ljudskih prava, uz često prenaglašavanje prvih dvaju identiteta koje ovaj akronim označava. Unatoč proklamiranim najboljim namjerama liberalnog mainstreama, takva „borba“ za prava LGBTIQ+ osoba zapravo rezultira održavanjem nevidljivosti redovnih i svakodnevnih poteškoća ove populacije i prateće uloge društvenih institucija, primjerice obitelji, u njihovom perpetuiranju. S Ninom Čolović, iz LGBTIQ inicijative „AUT“, razgovarali smo o tim redovnim i svakodnevnim problemima koje LGBTIQ+ osobe doživljavaju isključivanjem iz obitelji i posljedičnom društvenom marginalizacijom.
  • 31. siječnja 2016. Fotografija Bijele kuće obasjane reflektorima u duginim bojama u svrhu proslave legalizacije gej brakova 26. lipnja 2015. godine iz uvoda u post preuzeta je s Flickr računa Teda Eytana po Attribution-ShareAlike 2.0 Generic licenci. U obranu gej brakova Kritike s radikalne ljevice kojima se negira važnost progresivnih unutarsistemskih pomaka, poput nedavno izborene legalizacije gej brakova u SAD-u, poticaj su autoru da naglasi realne materijalne prednosti koje takve promjene donose diskriminiranim skupinama, kao i otvaranje prostora za daljnju politizaciju unutar pratećih društvenih pokreta.
  • 31. listopada 2016. Povorka ponosa u Zagrebu 2016. godine (izvor). Izgradnja širokih koalicija Globalno već tri desetljeća suočen s trendom depolitizacije kroz festivalizaciju i karnevalizaciju, a u Hrvatskoj opterećen liberalnim nasljeđem institucionalnog usmjerenja svoje borbe još od 1990-ih, LGBTIQ+ pokret permanentno se nalazi pred izazovom politizacije svojeg djelovanja. U Hrvatskoj, već godinama najjasnije političke poruke šalju se sa zagrebačke Povorke ponosa, koja je postala tradicionalno okupljalište LGBTIQ+ osoba i njihovih drugarica i drugova s ljevice. O dosadašnjoj razvojnoj putanji LGBTIQ+ pokreta te njegovim trenutnim tendencijama i suradnjama razgovarali smo s Jelenom Miloš iz Baze za radničku inicijativu i demokratizaciju.
  • 31. prosinca 2016. Intervju s Ashley Hans Scheirl u izložbenom prostoru stana Softić, Zagreb, 16. prosinca 2016. godine (foto: SF). Čin balansiranja Kada govorimo o nekome javno ili (mislimo) privatno, jezik kojim to radimo u većoj ili manjoj mjeri prisiljava nas da svoju misao i govor oblikujemo kroz odluku radi li se o osobi muškog ili ženskog spola/roda. Isto vrijedi i kada razmišljamo o sebi samima. Spolna/rodna binarnost strukturira i naše društvene institucije, društvene interakcije i društvene prakse. Transgresija te binarnosti otvara mogućnosti za nebinarne prakse, a izostanak njihove društvene normaliziranosti umjetnica Ashley Hans Scheirl preispituje u svojem radu. Scheirl je nebinarna osoba koja već desetljećima vodi eksperimentalni život kojim ispituje granice roda/spola.

Događanja

pogledaj sve

Bookmarks

pogledaj sve

Natječaji i prijave

pogledaj sve

Plenum FFZG-a

pogledaj sve