Iluzija autonomije: slobodna nauka u službi antikomunističke politike tokom Hladnog rata

Američki filozof Sidney Hook obraća se sudionicima na otvaranju Kongresa za kulturnu slobodu u Berlinu, 26. lipnja 1950. Drugoga dana konferencije, na panelu pod nazivom „Znanost i totalitarizam”. Izvor: filosofia.org

Stvaranje oružja poput atomske bombe direktno je oslonjeno na naučni rad i nezamislivo je bez njega. Nakon demonstracije neverovatnih razmera razorne moći nauke tokom Drugog svetskog rata – kada su SAD bacile atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki – nauka je postala sila u geopolitičkim odnosima, kao i razlog za strah od stvaranja i upotrebe novih vrsta naoružanja utemeljenih na tim istraživanjima. Stepen njenog razvoja i primene postao je simbol prestiža i nivoa modernizacije društva. To je stvorilo potrebu da različite državne strukture pomno prate naučni razvoj širom sveta. Društveni i politički položaj naučnika u posleratnom sistemu na Zapadu znatno je redefinisan u odnosu na period pre Drugog svetskog rata¹. Za razliku od prethodnog perioda, Hladni rat je u još većoj meri akcentovao stratešku važnost nauke i obaveštajne informacije iz te sfere u borbi za globalnu prevlast između Zapadnog i Istočnog bloka. ²

Primerice, špijunaža se oslanjala upravo na nauku – poput vazdušnog i satelitskog izviđanja ili elektronskog prisluškivanja. Na taj način je sam nastanak CIA-e tesno povezan sa naukom i naučnom zajednicom, njezinim odnosom prema državi, vojsci, nacionalnoj bezbednosti, odnosno njihovom ulogom u Drugom svetskom ratu, koja se pokazala inspirativnom i za Hladni rat. Organizaciona artikulacija ove uloge nauke u SAD ogledala se u stvaranju Zajedničkog odbora za istraživanje i razvoj (Joint Research and Development Board, JRDB), koji su osnovali ministri rata i mornarice sa predsedavajućim Vanuver Bušom (Vannevar Bush). Buš je bio inženjer i naučni birokrata od ključnog značaja za nauku u SAD i ratni rukovodilac civilne Kancelarije za naučna istraživanja i razvoj (Office of Scientific Research and Development, OSRD). Također je predsedavao vojnim Zajedničkim odborom za novo naoružanje, koji je bio pod direktnom komandom Zajedničkog štaba vojske SAD. Upravo je JRDB angažovao brojne naučnike iz industrije i sa prestižnih univerziteta kao konsultante, iako su dolazili iz civilnog sektora.

Iz perspektive CIA, ovo je bilo moguće jer je, kako je vreme prolazilo, veliki broj američkih naučnika percipirao SSSR kao realnu pretnju po američku nacionalnu bezbednost. U periodu izbijanja rata u Koreji (1950), ideja o represiranoj sovjetskoj nauci, gušenju slobode naučnika i narušavanju autonomije nauke kroz partijske uplive u naučna pitanja urezala se u svest naučnika u SAD. Principi povezani sa sovjetskim modelom nauke – partijnost, centralizacija, planiranje – imali su uglavnom vrlo negativnu konotaciju među naučnom zajednicom na Zapadu. Označavani su kao elementi tzv. totalitarizma. Koncept „partijne linije“ predstavljen je kao „ključni faktor koji razlikuje zapadnu od totalitarne nauke“³ Ukratko, partijnost u nauci podrazumeva klasno opredeljenu nauku u službi radničke klase, čiji interes u SSSR tumači i sprovodi Komunistička partija posredstvom države, polazeći od toga da se klasna borba vodi i na polju nauke.⁴

Upravo iz ovog ugla, CIA je smatrala da su stotine naučnika širom SAD-a i na prikrivene i samim tim nedovoljno dokumentovane načine bile voljne da dobrovoljno pomažu agentima CIA u sakupljanju i analizi informacija o razvoju nauke van SAD-a. U svrhu konsolidovanja ovakvih aktivnosti, u okviru CIA-e postojala je i Kancelarija za naučne obaveštajne aktivnosti (Office of Scientific Intelligence, OSI). Na ovaj način doprinosilo se formiranju procena od važnosti za nacionalni interes, kojima se neretko služilo i za, nekada i tajna, naučna istraživanja.

Kultura, uključujući tu i sferu nauke, predstavljala je polje koje je omogućilo drugačiji vid odmeravanja snaga i ideološku borbu SAD-a sa SSSR-om (bez čistog oslanjanja na strategiju vojnog suzbijanja, na primer). Ova borba uključivala je strategiju koordinacije državno-privatne mreže u kulturi radi promovisanja ideje (naučne) slobode. Ta ideja bila je važan segment ideološke borbe, naročito iz ugla CIA-e, koja se u svom radu veoma fokusirala na akademske institucije, sindikate, izdavače, fondacije, feminističke kolektive i druge privatne i civilne grupacije (npr. Fondacija Farfild, Fondacija Dirborn, Radio Slobodna Evropa, Kongres za slobodu kulture (CCF), Komitet za korespondenciju). Privatne grupe i civilni akteri obuhvataju nedržavne institucije, udruženja, organizacije za koje se smatralo (s pravom ili ne) da funkcionišu u skladu sa hladnoratovskim ideološkim interesom SAD-a, ali potpuno nezavisno od direktnog uticaja američke vlade. ⁵

Cilj ovog pristupa bio je da se kroz sprovođenje otvorenih ili skrivenih operacija politički interes SAD-a, koji se nalazio u osnovi ovog pristupa, prikrije prikazivanjem ideološke propagande kao nezavisne/slobodne, apolitične i/ili kao rezultata ličnih uverenja. Primer takvih hladnoratovskihuticaja bili su Komitet za slobodnu trgovinu Američke federacije rada (American Federation of Labor, AFL), kao i razni akademski projekti značajni za prikupljenje podataka u svrhe psihološkog ratovanja (poput projekat TROJ) i sl. U ranoj fazi svoje karijere, i Henri Kisindžer (Henry Kissinger) je uživao podršku CIA kroz letnje seminare na Harvardu. Ukratko, kulturna sfera imala je ogromnu ulogu u širenju američke hegemonije i suzbijanju komunističke ideologije tokom Hladnog rata, i samim tim potrebno ju je posmatrati i kao oružje u ideološkoj i geopolitičkoj areni. Uzimajući u obzir značaj državno-privatnih mreža u širenju kulturne hegemonije kroz nauku tokom Hladnog rata, korisno je prisetiti se načina na koji je istaknuti marksistički filozof, progresivni intelektualac i član Italijanske komunističke partije (IKP), Antonio Gramši (Antonio Gramsci), razvijajući ovaj koncept, ukazao na značaj odnosa države i civilnog društva za održavanje poretka kroz pristanak, a ne isključivo represiju. ⁶

U nastojanju da održi i reprodukuje vladajući društveno-politički poredak, država ne poseže samo za represivnim aparatom (policija i vojska) ili pravnim sistemom. Ona se primarno fokusira na formiranje pristanka na vladajuću ideologiju kroz medije, obrazovna društva, kulturna udruženja, sindikate, stručna i profesionalna udruženja i sl. Ova udruženja predstavljaju upravo ono što Gramši definira kao civilno društvo. Aparati proizvodnje i održanja slaganja/saglasnosti ustupaju svoje mesto represivnim aparatima države u slučaju da država kroz njih ne može obezbediti neophodan pristanak ljudi na vladajuću ideologiju. Kulturna hegemonija, prema Gramšiju, ukratko, označava koncept kojim se objašnjava način na koji vladajuća klasa u društvu održava svoj položaj kroz domen kulture, odnosno nadgradnje. Na taj način ona svoje partikularne interese teži da prikaže kao univerzalne i time − kroz strategiju pristanka a ne represije − stvori saglasnost širih društvenih slojeva sa vladajućom ideologijom.⁷

Ovo nikako ne znači da je Gramši na bilo koji način zanemario ulogu baze u odnosu na nadgradnju, kao ni da je osporio mesto koje one tradicionalno imaju u klasičnoj marksističkoj analizi. Relativizacija društveno-ekonomskog konteksta nikako nije bila cilj Gramšijeve ideje kulturne hegemonije. Naprotiv, Gramši je isticao vezu materijalnih uslova i klasnih interesa sa ideologijom, izbegavajući grešku njihovog redukovanja u svakoj instanci isključivo na proizvodne odnose, čije je nužnosti za postojanje i održanje vladajuće ideologije i sistema bio svestan. Samim tim, Gramši je smatrao da se ideološki procesi ne mogu objašnjavati isključivo kroz ekonomske odnose u društvu. U tom smislu, iako je u krajnjoj instanci određena proizvodnim odnosima u društvu, dinamika polja kulture unutar šireg društveno-ekonomskog konteksta podrazumeva izvesnu autonomnost (relativnu autonomiju nadgradnje) u svom funkcionisanju, te stoga zaslužuje dodatni analitički fokus. U kulturi se prepliću interesi različitih grupa čije se vrednosti i partikularni ciljevi ponekad međusobno isključuju. Koncept kulturne hegemonije, između ostalog, objašnjava i kako se intelektualna elita u određenom sistemu – uprkos međusobnim razlikama, a usled konkretnih društveno-istorijskih preduslova i kao rezultat ideološke borbe – može umrežiti (odnosno ujediniti) oko relevantnih ideoloških pretpostavki socio-ekonomskog poretka, upostavljajući tako istorijski blok koji deluje u interesu vladajuće klase u procesu ostvarenja i(li) održanja njene hegemonije u društvu.

Zbog akcenta na nauku unutar polja kulture u kontekstu Hladnog rata iz perspektive Zapadnog bloka, u ovom ćemo se tekstu fokusirati na Kongres za slobodu kulture (CCF)⁸. U tom okviru razmotrićemo ideologiju apolitične nauke, njenu infrastrukturnu podršku, dominantni pogled na položaj i ulogu nauke u društvu, kao i funkciju te perspektive u hladnoratovskoj borbi.

Institucija antikomunističke hegemonije

Tokom Hladnog rata, odnosno od 1950. godine, u Berlinu je ustanovljen Kongres za slobodu kulture (Congress for Cultural Freedom, CCF), koji je predstavljao jednu od važnijih organizacija u uspostavljanju i širenju kulturne hegemonije SAD. Pre njegovog uspostavljanja, Kominform je pokušao da javno mnjenje u Evropi okrene protiv Maršalovog plana. Maršalov plan predstavljao je američki program usmeren na infrastrukturni oporavak i rekonstrukciju Evrope u posleratnom periodu, u skladu sa američkim vrednostima, ekonomskim interesima i političkim potrebama. Na taj način jačala se američka privreda, između ostalog, kroz obezbeđivanje stabilnih privrednih partnerstava u Zapadnoj Evropi. Ideološka suština Maršalovog plana – borba protiv komunizma – podrazumevala je oblikovanje Evrope u skladu sa liberalno-demokratskim principima SAD-a, njenu izgradnju u skladu sa kapitalističkom logikom, kao i smanjenje posleratnog siromaštva, za koje se percipiralo da čini Evropu ranjivom na sovjetski uticaj. Oblikovanje nauke i njena uloga u širenju američkog uticaja u Evropi takođe su bili deo ovog plana. Na ovaj način uspostavljene su osnove za naučne institucije u Evropi, poput CERN-a. ⁹

Dakle, osnovni razlog za osnivanje CCF-a bila je borba protiv širenja komunističke ideologije i u polju kulture. To je primarno podrazumevalo organizovanje konferencija, publikovanje časopisa, priređivanje festivala i slično. U tom pogledu, CCF je u domenu intelektualne i kulturne borbe tokom Hladnog rata predstavljao značajno osnaživanje Maršalovog plana – odnosno kulturni rasadnik antikomunističke misli u Zapadnoj Evropi (iako se tekst fokusira na ovu instituciju, treba imati u vidu da su se slične aktivnosti sprovodile i van Evrope, npr. Azijska fondacija − The Asia Foundation, TAF). Primarni geopolitički kontekst odlikovao se jačanjem internacionalizacije SAD-a, čiji je važan aspekt bio antikomunizam. Ovo je bio važan uslov za program CCF-a i uopšte njegovo formiranje, kao i za sam smer spoljne politike SAD-a nakon Drugog svetskog rata.

CCF je bio deo procesa ekspanzije američke hegemonije koja se odvijala preko mreže društvenih elita u Zapadnoj Evropi i SAD-u. Stvarno i percipirano jedinstvo kulturne elite, posredovanje i predstavljanje različitih i partikularnih kulturnih, ekonomskih i političkih interesa SAD-a, odnosno vladajućeg društvenog sloja, te njihove ideologije kao univerzalne i u svrhu opšteg društvenog interesa u tom istorijskom kontekstu – upravo je omogućilo pojavu američke hegemonije. Ukratko, nakon Drugog svetskog rata antikomunizam je predstavljao osnovnu ideološku pretpostavku formiranja, okupljanja, saradnje i jedinstva raznih intelektualaca u CCF-u (i šire).

„Početno okupljanje u Berlinu, koje su organizovali privatni pojedinci uz podršku CIA-e i američkih vojnih vlasti, na mnogo načina je predstavljalo ’veliku koaliciju‘ pojedinaca i stavova iz šireg spektra posleratnog intelektualnog života, a namera je od samog početka bila da se ojača i održi antikomunistički konsenzus među zapadnom inteligencijom“ ¹⁰

Tek u okviru ovog antikomunističkog stanovišta postojao je pluralizam misli i antisovjetska paradigma u domenu ideja koje su prožimale CCF podrazumevala se. „CCF je bio deo ’politike apolitične kulture‘: organizacija koja je predstavljala vezu između poluautonomnih kulturno-intelektualnih kretanja i političkih namera.“¹¹ Godine 1967. postalo je jasno da je CIA sve vreme financirala CCF , kao i da su u samom CCF-u delovali njeni agenti sa jasnim zadatkom da pokreću i promovišu antikomunističke projekte. Način finansiranja odvijao se prikrivenim kanalima i samim tim je za neke intelektualce, uključujući i članove CCF-a, umešanost CIA-e predstavljala iznenađenje.

Finansijska podrška CIA-e odvijala se kroz fondacije, dakle indirektnim putem. Svoju ulogu u ovoj „liberalnoj zaveri“ jednim delom imale su i već postojeće fondacije. No, neke od fondacija stvorene su upravo sa ovim ciljem i zbog ovog zadatka – a to je borba protiv komunističke ideologije, koja je uglavnom izjednačavana sa „staljinizmom“, odnosno „totalitarizmom“. Za CCF je ovu ulogu imala Fondacija Farfild (Farfield Foundation). Kako se navodi u njenoj publikaciji, koja se predstavlja kao neprofitna organizacija formirana krajem januara 1950. godine na incijativu američkih pojedinaca sa željom za očuvanjem kulturnog nasleđa „slobodnog sveta“ i razmene znanja u oblasti umetnosti i nauke. Drugim rečima, doprinos osnaživanju „slobodnih kultura“ (čiji je glavni neprijatelj totalitarizam) kroz povezivanje kulturne elite predstavljao je osnovni, zvanični cilj ove fondacije.¹²

„Fondacija pruža pomoć organizacijama čiji programi teže da ojačaju kulturne veze koje spajaju nacije sveta i da svim narodima koji dele tradicije slobodne kulture otkriju inherentne opasnosti koje totalitarizam predstavlja po intelektualni i kulturni razvoj. Fondacija svoje napore ulaže u nadu da će, pod savremenim uslovima koji dovode do sve bližih odnosa među nacijama, doći do novog rasta slobodnog i stvaralačkog delovanja u svim umetničkim i naučnim poljima.“ ¹³

Radi se o tome da su upravo savezništva ovog tipa – sklapana uglavnom među kulturnim, ekonomskim i političkim elitama – bila izraz partikularnih interesa tih elita, istovremeno omogućavajući spoj represivnih i pravnih aparata države sa civilnim društvom.

Dominantni teorijski koncepti u kulturi (npr. „kraj ideologije“, postindustrijsko društvo, pojava teorije modernizacije, akademska sloboda, društvene studije nauke) nastali su upravo u okviru CCF-a i predstavljali su korisne instrumente u borbi protiv SSSR-a. U pitanju su teme promovisane u okviru CCF-a i kroz časopis Minerva¹⁴ – koji potiče iz struktura koje je podržavao CCF, dakle iz konteksta hladnoratovske kulturne borbe i promovisanja ideologije „apolitične“ nauke. Ti koncepti su takođe idejno pomogli uspostavljanje, održavanje i širenje liberalnog ideološkog okvira na polju kulture. U periodu nakon Drugog svetskog rata na Zapadu je došlo do određenih promena u domenu naučnog istraživanja (fenomen „velike nauke“ – big science) i u kontekstu odnosa nauke i politike. Ovo je zahtevalo angažman društvenih istraživača i teoretičara, čiji je zadatak bio bavljenje promenama u kontekstu vrednosti liberalno-demokratskog sistema: individualizma, slobode itd. ¹⁵

Ove intelektualne vrednosti, uokvirene potrebama liberalno-demokratske političke paradigme u kontekstu Hladnog rata, sumirane su, istaknute i promovisane u Manifestu CCF-a, koji je usvojen u Berlinu 1950. godine. Njegov osnovni nacrt napravio je neumoljivi antikomunistički intelektualac i važan deo CCF-a, Artur Kestler (Arthur Koestler), koji je tajno sarađivao sa Odeljenjem za ispitivanje informacija (Information Research Department, IRD). U pitanju je britanska organizaciona jedinica za antikomunističku propagandu, koja je finansijski i distributerski podržavala i Kestlerov rad. Između ostalog, u ovom Manifestu navodi se da uspostavljanje i održavanje mira podrazumeva vlade koje će biti pod kontrolom društva i koje će biti podređene međunarodnom autoritetu vezanom za pitanja rata i konflikta. Navodi se da totalitarni režimi odstupaju od ovakvih načina kontrole i da su se samim tim našli u osnovi globalnih konflikata. U tom trenutku, dakle nakon poraza fašističkih režima, prvenstveno je fokus stavljen na kritiku SSSR-a, odnosno komunističke ideologije.¹⁶ Upravo je Artur Kestler jednom prilikom, ‘50-ih godina prošlog veka, izjavio da se od CCF-a ne traži pasivni pristanak, već aktivno savezništvo u borbi protiv totalitarizma: „Ako intelektualci ne mogu da kažu ne koncentracionim logorima i totalitarizmu, onda ja više ne razumem taj jezik.“¹⁷ Ovde se može primetiti na koji način je sam proces borbe za hegemoniju u kulturi počivao na potrebi upostavljenog intelektualnog jedinstva oko teme antikomunizma.

Upravo iz tog političkog razloga CIA je kroz skrivene operacije aktivno podržavala izgradnju i održanje ovakvog „aktivnog savezništva“ intelektualaca. CCF je primer za proto-astroturf¹⁸ udruženja sa ovom svrhom, dakle udruženja sa ciljem proizvodnje privida antikomunističke saglasnosti u kulturi i nauci „odozdo“ finansirane i organizovane „odozgo“– odnosno iluzije o nezavisno uobličenom intelektualnom konsenzusu, zasnovanom isključivo na objektivnom rasuđivanju kulturne elite.

U prilog tome da je isticanje međusobne kulturne isključivosti Istoka i Zapada bilo u skladu sa američkom spoljnom politikom, govore i zvanični strateški dokumenti doneti tokom Hladnog rata u okviru sistema nacionalne bezbednosti SAD. U njima je akcenat stavljen na kulturnu suprotstavljenost dva bloka, čime se ukazivalo na geopolitičko takmičenje u ovoj sferi i na borbu za uspostavljanje kulturne hegemonije. Izveštaji Saveta za nacionalnu bezbednost SAD NSC 68 i NSC 10/2 definišu SSSR kao ideološkog neprijatelja čiji je cilj globalna dominacija. To je doprinelo da se u svrhu ideološke pobede nad SSSR-om odobre određene (tajne) aktivnosti koje su se kosile sa proklamovanim etičkim i profesionalnim principima (npr. MKUltra program).

„Kada je NSC 68, ključni dokument američke strategije tokom Hladnog rata, opisao sukob između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza kao sukob ’civilizacija‘, čitaoci su taj termin razumeli ne samo kao skraćenicu za ’geopolitičke sfere uticaja‘, već i kao upućivanje na suprotstavljene sisteme kulture – u onom antropološkom smislu sredine 20. veka.“ ¹⁹

U skladu sa jačanjem vrednosne suprotstavljenosti, sloboda se u Manifestu CCF-a definiše isključivo kroz kategoriju individualne autonomije, odnosno slobode pojedinca naspram društva. Vodeći se tim principom, Manifest poziva intelektualce na borbu za individualne slobode i demokratiju kroz otpor staljinizmu.

Treba imati na umu i da su naučnici na Zapadu bili zainteresovani za dostignuća u SSSR-u, što je hladnoratovski kontekst drastično pojačavao. Iz perspektive CIA-e, neki američki naučnici su u njoj videli kanal za uspostavljanje kontakta sa naučnom zajednicom Istočnog bloka, odnosno za razmenu informacija koja je iz spoljnopolitičkih razloga bila onemogućena – pre svega zbog neprijateljskog stava Stejt departmenta prema bilo kakvoj komunikaciji između Zapada i Istoka. Takođe, čuvena afera Lisenko uticala je na pogoršanje percepcije položaja naučne zajednice u SSSR-u. Sovjetski naučnici su u očima mnogih američkih kolega viđeni kao žrtve komunističke represije oličene u Staljinu.

Zagrižen u intelektualnoj borbi protiv onog što je nazivao totalitarizmom i oblikovan antistaljinističkom paradigmom, američki filozof pragmatizma Sidni Huk (Sidney Hook) bio je deo CCF-a i časopisa Minerva. On je u svojoj autobiografiji napisao da su, iako nije bilo čvrstih dokaza, uključeni u CCF – ubrajujući tu i sebe – pretpostavljali da ga CIA tajno finansira. Uz pomoć Džona Djuija (John Dewey), Huk je 1939. osnovao Komitet za kulturnu slobodu – preteču Američkog komiteta za kulturnu slobodu, koji će biti uspostavljen pedesetih godina. Tokom dvadesetih godina Huk je simpatisao različite komunističke frakcije. Za Komunističku partiju prevodio je Lenjinov Materijalizam i empiriokriticizam na engleski, a neko vreme je proveo i u Moskvi. Međutim, tokom tridesetih, naročito nakon moskovskih suđenja, doživeo je razočaranje u komunizam – postao je otvoreni neprijatelj Komunističke partije i pomagao je formiranje antikomunističke radničke partije u SAD. Iako je u to vreme bio neistomišljenik s Lavom Trockim, Huk je uz Djuijev pristanak organizovao čuvenu Djujevu komisiju koja je Trockog proglasila nevinim, a moskovska suđenja montiranim. Za Huka, osnovni ideološki sukob nije se odvijao između kapitalizma i socijalizma, već između demokratije i totalitarizma. ²⁰

Između ostalog, antikomunistički teoretičar Majkl Polanji (Michael Polanyi) bio je od velikog ideološkog značaja za CCF. Njegova filozofija nauke direktno je legitimisala slobodnu, spontanu i neplansku ideju nauke, savršeno se uklapajući u zvaničnu politiku CCF-a i njegovu odbranu intelektualne slobode od „najezde totalitarizma“ s Istoka. Još pre Drugog svetskog rata i Hladnog rata, Polanji je bio poznat po oštroj kritici planiranja u naučnom istraživanju – principa za koji se zalagao čuveni kristalograf, komunista i istoričar nauke Džon Desmond Bernal (John Desmond Bernal). Polanji je smatrao da naučnici treba da budu nezavisni od društva i države, a samim tim i slobodni u svom istraživanju, kao i da je isključivo naučno znanje jedini i osnovni cilj nauke – a ne i njena društveno-politička uloga, što je bila upravo Bernalova pozicija²¹. Ipak, uprkos svemu tome, Polanji nije podneo ostavku u CCF-u zbog otkrivenog CIA-inog finansiranja (što bi bilo u skladu s njegovim zalaganjem za autonomnu nauku bez državnih intervencija). On je izašao iz članstva zbog prinudne ostavke izvršnog sekretara Majkla Džoselsona (Michael Josselson), koji je potvrdio da je godinama usmeravao novac CIA-e u CCF.²²

Promocija univerzalnih, opštih, deklarativnih vrednosti SAD – poput demokratije i slobode nasuprot totalitarizmu i represiji – ne samo da predstavlja postavku u kojoj se vešto izbegava tema klasnih odnosa u društvu (čime se doprinosi kreiranju sličnosti između nacizma i komunizma, kao i razlika/suprotnost između nacizma i liberalizma²³), već se radi o artikulaciji partikularnog interesa vladajuće klase SAD kao opšteg interesa – i to kroz uticaj i kompromis intelektualne elite. Upravo ovo – transformacija partikularnog u opšti interes – preduslov je za postojanje hegemonije u društvu. Hegemonija, naime, ne predstavlja homogen, savršeno integrisan i definiran sistem, već podrazumeva komunikaciju i saradnju aktivnih i različitih perspektiva u polju kulture. Te perspektive u ograničenoj meri poseduju određenu dozu autonomije u odnosu na bazu (tj. proizvodne odnose), ali od nje nisu nezavisne – baza definiše njihovu formu, odnosno daje okvir kulturnoj dinamici. U tom smislu, prema Gramšiju, potrebno je razumevati ulogu intelektualaca u sistemu, dakle pristupiti joj kroz kulturu, politiku i proizvodne odnose u datom društvu.

„Iz ove perspektive, CCF stoga postaje intervencija u kulturnoj sferi unutar civilnog društva, organizovana s namerom da postigne hegemonijski, normativni uticaj za određeno shvatanje uloge intelektualca i smera posleratne misli.“²⁴

Uprkos tenzijama u vezi sa otkrivenim konekcijama CCF-a sa CIA-om, organizacija se iste godine – 1967. – pojavila kao Međunarodno udruženje za kulturnu slobodu (International Association for Cultural Freedom, IACF), koje je preuzelo organizovanje međunarodnih konferencija i časopise CCF-a, a finansirala ga je Fondacija Ford. Novčana podrška Fondacije Ford u periodu Hladnog rata, usmerena prema CERN-u i Institutu Nils Bor (Niels Bohr Institute), imala je svoju latentnu – ideološku – funkciju. Podrška nije bila isključivo u vezi sa ulaganjem u naučno istraživanje zarad progresa u fizici. Ulaganje se primarno ticalo „kulturne diplomatije“ usmerene na intelektualnu elitu u Evropi, sa ciljem ostvarenja američke hegemonije. Šepard Stoun (Shepard Stone), koji se 1967. godine našao na čelu IACF-a, do tada je obavljao funkciju direktora za međunarodne poslove Fondacije Ford. On je zaslužan za usmeravanje finansija Fondacije Ford u ovom pravcu. Stoun je blisko sarađivao sa organizacijama poput CIA-e, kao i sa Stejt Departmentom. U skladu sa tim, grantovi za podršku naučnog razvoja u Evropi bili su važni za stvaranje struktura preko kojih se odvijala kontrolisana saradnja, naučna razmena i međunarodna naučna komunikacija, obuka, ali i prikupljanje relevantnih obaveštajnih informacija iz domena nauke i tehnologije u službi spoljne politike SAD.

Sloboda nauke kao hladnoratovsko oružje

Vizija nauke koja se javno promovisala (a zapravo se aktivno politički proizvodila u cilju američke propagande) podrazumevala je apolitičnu nauku – onu koja je nezavisna od državnih, kao i drugih spoljnih uticaja u vidu partijskih dogmi i političkih afilijacija. Ovo američko poimanje naučne slobode isticalo je to da nauka u svojoj potrazi za znanjem ne (treba da) mari za nacionalne granice. Ona treba da bude relativno nezavisna i u odnosu na društvo. Prema ovoj perspektivi, osnovna vrednost i primarni cilj nauke jeste potraga za naučnim znanjem kao takvim, i zato je važno izbeći zamke centralizacije i planiranja u nauci koje guše slobodu, jer naučna istina zahteva slobodnu naučnu zajednicu bez koje nema „prave“ nauke. ²⁵

U skladu sa ovim, ocenjeno je da je sovjetska nauka kontaminirana komunističkom ideologijom i u službi totalitarizma, koji je suprotstavljen osnovnim naučnim (i liberalno-demokratskim) vrednostima. Samim tim, iz ove perspektive, nauka u SSSR-u ne može biti „dobra“ nauka. Zanimljivo je to što se tokom Hladnog rata upravo ova politička demarkacija premestila u profesionalni okvir tzv. apolitične nauke. Na ovaj način se na zvaničnom nivou sticao (pogrešan) utisak da su odlučujući faktori za podršku u naučnom radu (grantovi, projekti, stipendije i sl.) bile intelektualne i naučne zasluge kandidata, a ne njegove političke preferencije. Ovakva postavka rezultirala je diskriminacijom naučnika čije su političke preferencije ocenjene kao ideološki nepodobne i ne po meri „apolitičnog“ Zapada i američkog poimanja naučne „slobode.“ ²⁶

Imajući u vidu dominaciju ove vizije apolitične i nezavisne nauke u javnoj sferi, naročito izraženu u periodu između kasnih četrdesetih i kasnih šezdesetih godina prošlog veka, ne čudi tenzija koja je usledila nakon otkrića da je rasadnik kulturne i naučne slobode – CCF – u službi ni manje ni više nego CIA-e, odnosno ključne antikomunističke organizacije u vođenju američke spoljne politike tokom Hladnog rata. Iako su mnogi naučnici uspevali da sebe dožive kao zaista slobodne u svom naučnom radu, za CIA-u su oni predstavljali hladnoratovsko oružje u borbi protiv SSSR-a. Upravo je naglašeno insistiranje na autonomiji i slobodi tokom ovog perioda zapravo signaliziralo da se radi o instituciji koju je kooptirala CIA, a ne o autonomnom polju.

Njena strategija se upravo zasnivala na tome da se kroz insistiranje na slobodi konkretne naučne organizacije prikrije direktan uticaj spoljnopolitičkih interesa SAD-a u sferi nauke. Ovo je značajno bilo olakšano time što se od naučnih institucija, iz taktičkih razloga, nije zahtevalo slepo usvajanje i sprovođenje svakog elementa američke (spoljne) politike. Zbog isticanja na (manifestnom nivou) nezavisnosti nauke, teško je bilo prići njenoj latentnoj funkciji, koja je ukazivala na službu američkoj hladnoratovskoj politici.

Godine 1957, kada je SSSR lansirao Sputnjik, Zapadni blok zahvatila je panika. Strah da SAD na globalnom nivou zaostaje u domenu nauke i tehnologije za SSSR-om, kao i da ne poseduje dovoljno stručnog kadra, naveo je aktere poput NATO, Fondacije Ford i MIT-a (vojno-industrijsko-akademski kompleks) da se aktivno angažuju na rešavanju ovog problema. Značajnu ulogu imala je i ideja naučnog internacionalizma. Upravo preko koncepta naučnog internacionalizma, ideja naučne slobode povezana je sa nacionalnom (državnom) bezbednošću. Rukovodstvo CIA vodilo se stavom da je prikupljanje podataka o inostranoj nauci od ključnog značaja za nacionalnu bezbednost i određivanje strateških smernica. Agenciji je u korist išla i činjenica da su pojedini američki naučnici, zabrinuti zbog razvoja nuklearnog naoružanja u SSSR-u, samoinicijativno delili sa državnim zvaničnicima važne naučne uvide koji bi mogli doprineti odbrani zemlje. Zahvaljujući tome, naučni analitičari iz CIA (preciznije OSI) vremenom su raspolagali širokim spektrom saznanja o nauci u SSSR-u i njenim doprinosima ekonomskom razvoju zemlje itd.

Iako se pod konceptom naučnog internacionalizma podrazumevalo dosta toga – od međunarodne kontrole atomskog oružja do univerzalnog naučnog jezika – suština ovog koncepta odnosila se na to da nauka ne poznaje (nacionalne) granice. Ipak:

„Istorijski zapisi iznova i iznova pokazuju da su najglasniji zapadni zagovornici naučne slobode i naučnog internacionalizma bili barem podjednako zainteresovani za unapređenje spoljne politike SAD koliko i za promovisanje građanskih sloboda.“ ²⁷

Drugim rečima, mnogi privatni akteri delili su antikomunističke stavove tadašnje države. Samim tim, njihova ideologija i učešće u ideološkoj borbi bili su rezultat slaganja sa ovom ideologijom, a ne represije i manipulacije. Normativni okviri intelektualnog ponašanja institucionalizovani su u kulturnoj, odnosno naučnoj zajednici na način da se doživljavaju kao „prirodni“, „očigledni“, „podrazumevani“. Samim tim, teže se percipiralo da počivaju (i da su uslovljeni) na nekom konkretnom ekonomskom i političkom interesu. Tek pristankom na takav okvir, otvoren je prostor za razna međusobna neslaganja i razlike, koje ipak nisu dovodile u pitanje usklađenost same mreže sa nacionalnim i ekonomskim interesom.

Ovo nas ponovo vraća na koncept kulturne hegemonije. Jasno se vidi na koji način je za reprodukciju sistema, dominaciju i ekspanziju ideologije ključni saglasnost, učešće i angažman „privatnih“ aktera, odnosno civilnog društva, te da se ovi procesi ne mogu svoditi isključivo na pravne i represivne mere države. Pažnju je potrebno usmeriti i na ulogu intelektualne elite u datom društveno-političkom uređenju, koju treba sagledavati u svoj dinamičnoj kompleksnosti suodnosa baze i nadgradnje. Upravo u skladu sa ovim odvijala se i rekonstrukcija nauke u Evropi, koja je predstavljala važan deo strategije ekspanzije imperije SAD-a kroz „koprodukovanu hegemoniju“, a ne kroz represiju. Bitnu ulogu u širenju američke hegemonije imala je upravo intelektualna, liberalna i antikomunistički opredeljena elita. U tom smislu, ulogu CCF-a treba shvatiti šire od uloge legitimisanja atlantizma u datom periodu. CCF je vršio funkciju idejne zaštite, odbrane i isticanja zajedničkog kulturnog nasleđa SAD-a i Evrope, povezujući političke, vojne, privredne i kulturne interese vladajućih društvenih slojeva SAD-a i Evrope.

Svojim postojanjem, CCF je pomogao promoviranju američke kulturne internacionalizacije i time olakšao američko mešanje u (političke) događaje Evrope nakon Drugog svetskog rata. U pitanju je bilo ideološko legitimisanje američkog imperijalizma i kulturno suzbijanje komunističke ideologije.

Tome u prilog svedoče prevladavajuće teme na održanoj CCF konferenciji u Hamburgu 1953. godine. U fokusu se našlo: osnaživanje ideje autonomne nauke u odnosu na ideologiju (promovisanje američke perspektive slobodne nauke), usmeravanje naučne zajednice u pravcu formiranja negativnog odnosa prema položaju naučnika u SSSR-u, i akcentovanje ideje da je nauka u SAD-u slobodna, jer je ova ideja direktno doprinosila prestižu SAD-a. Rasprave su otvarale i pitanja (ne)mogućnosti planiranja nauke, odnosa čiste i primenjene nauke, kao i o samom pozicioniranju naučnika i naučnica u Istočnom bloku. Prema ovoj perspektivi, oni su bili primorani da se bave naukom unutar totalitarnog društveno-političkog uređenja, dok su istovremeno, poput svojih kolega na Zapadu – težili da jednog dana budu slobodni. U skladu sa tim, na konferenciji u Hamburgu ustanovljen je i Odbor za nauku i slobodu sa ciljem da afirmiše razvoj „ideje o autonomnom gradu nauke u slobodnom društvu.“²⁸

„Jedan pisac u Times Educational Supplementu opisao je ’prijateljsko druženje‘ naučnika [u Hamburgu], koji su se razilazili po mnogim pitanjima filozofije i religije, ali su bili ujedinjeni u suprotstavljanju totalitarizmu i podršci intelektualnoj slobodi, kao ’samo po sebi poučan primer liberalizma‘²⁹

Problem promovisanja postulata da je baš nauka u SAD-u primer slobodne nauke ogledao se u realnom tretmanu naučnika i naučnica u SAD-u.Maltretiranja pred kongresnim istražnim komitetima i rigidna vizna politika zemlje – o čemu su svedočili i istraživači iz Velike Britanije i Francuske, navodeći ponižavajući tretman američkih službenika – u očima javnosti su ozbiljno srozavali prestiž SAD-a i tzv. demokratskog tretmana naučne zajednice u Zapadnom bloku.

U pitanju je period u SAD-u obeležen izvršenjem smrtne kazne (19.06.1953.) nad bračnim parom Rozenberg (Julius i Ethel Rosenberg) zbog nuklearne špijunaže za SSSR.³⁰ U to vreme, na vrhuncu makartizma, čuveni fizičar ključan za Projekat Menhetn – Robert Openhajmer – zbog svog protivljenja razvoju hidrogenske bombe, kao i ranijih simpatija prema levici tokom 1930-ih, označen je kao bezbednosni rizik i lišen bezbednosne dozvole. Openhajmer – „otac atomske bombe“ – isključen je iz nuklearne politike SAD-a na javan i ponižavajuć način. ³¹

Fizičar i bivši student Openhajmera Dejvid Bom (David Bohm) takođe je bio žrtva američkog antikomunizma. Bom je zbog odbijanja saradnje, tj. pozivanja na Peti amandman pred Komitetom za antiameričke aktivnosti, na kraju otpušten sa Univerziteta Prinston. Kasnije je, usled antikomunističkog progona, završio u egzilu u Brazilu i Velikoj Britaniji.³² Kasnih 1940-ih i tokom 1950-ih, antikomunistički talas zahvatio je i privatne univerzitete u SAD-u, poput Harvarda i Čikaga. Iako su ove institucije bile manje izložene direktnoj državnoj represiji u odnosu na državne fakultete, filozofi nauke poput Filipa Franka (Philip Frank) (Harvard), Rudolfa Karnapa (Rudolf Carnap) (Čikago) i Čarlsa Morisa (Charles Morris) (Čikago) ipak su osetili posledice antikomunističke panike u vidu cenzure, nadzora, problema u profesionalnom angažmanu itd. Kako pokazuje filozof i istoričar nauke Džordž Rajš (George Reisch), logički empirizam je u tom procesu u skladu sa dominantnom idejom apolitičnosti nauke, dakle usled hladnoratovskog antikomunističkog pritiska, depolitizovan na način da je izgubio svoju inicijalnu društveno angažovanu dimenziju. ³³

Zaključak

Koncept (američke) naučne slobode oblikovan je i učvršćen krajem četrdesetih godina 20. veka, dakle u početnoj fazi Hladnog rata. To je ujedno bio i period uspostavljanja stabilne mirnodopske platforme, čiji je važan zadatak bilo prikupljanje naučnih obaveštajnih podataka. Vanuver Buš je atomsku bombu i slične tehnologije pripisivao saradnji države i naučnika koju odlikuje upravo apolitičnost i objektivnost.³⁴ Ipak, mnogi naučnici tog doba, koji su nauku percipirali na ovaj način, nisu smatrali neobičnim niti kontradiktornim finansijsku ulogu vlade u promovisanju naučne slobode onako kako su je i sami shvatali. Oni su istinski verovali da je takva nauka autonomna i da su naučnici ti koji su u kontroli naučnog procesa. Međutim, kako ističe Volf:

„Znanje ne cirkuliše u odsustvu društvenih, političkih i pravnih struktura – a u nejednakom hladnoratovskom sistemu moći, Sjedinjene Američke Države bile su u jedinstvenoj poziciji da izgrade i održavaju strukture naučne razmene koje su nejednako koristile učesnicima.“ ³⁵

Asimetrija moći tokom Hladnog rata bila je znatno olakšana upravo zahvaljujući „apolitičnosti i objektivnosti“ naučnika, kako je i sam Vanuver Buš primetio, govoreći iz perspektive nacionalnog interesa. Vera mnogih naučnika u univerzalnu vrednost naučne slobode predstavljala je prepreku spoznaji stvarnog stanja: apolitična kultura i slobodna nauka zapravo su bile sastavni politički deo širenja američke hegemonije. Nauka je instrumentalizovana u geopolitičkoj borbi, celoviti uvidi naučnika u sopstveni rad i naučnu zajednicu često nisu bili mogući, a politička primena nauke dolazila je u sukob kako sa etičkim, tako i sa profesionalnim standardima. Kako primećuje istoričar nauke Pol Forman, fizičari u SAD koji su verovali da su apolitični i da se „samo“ bave naukom, zapravo su živeli i radili u (hladnoratovskoj američkoj) iluziji – iluziji autonomije. ³⁶

Hladni rat je završen, ali odnos nauke, državnih i ekonomskih struktura, (spoljne) politike i (civilnog) društva i danas predstavlja iznimno važnu temu. Ona prevazilazi okvire „čistog‟ istraživanja, otvarajući pitanje položaja i uloge nauke u društvu koje je neodvojivo od pitanja njene (a)političnosti. Jedino kroz kritički odnos prema društveno-političkom sistemu naučna zajednica ima šansu da zaštiti sopstvene principe i opšte dobro društva, te da izbjegne instrumentalizaciju u službi partikularnih interesa i reprodukciji društvenih nejednakosti. Stoga se naučna sloboda mora razumevati isključivo kroz konkretne društvene kontekste i istorijske procese – u protivnom, nauka postaje tek aparat struktura moći.³⁷

Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2026. godinu.

Literatura:

Aronova, Elena (2012). The Congress for Cultural Freedom, Minerva, and the Quest for Instituting “Science Studies” in the Age of Cold War. Minerva 50 (3): 307-337. DOI: 10.1007/s11024-012-9206-6

Bernal, J. D. (1939). The Social Function of Science. London: G. Routledge & sons Limited.

Bernal, J. D. (1952). Marx and Science. New York: International Publishers.

Bogdanović, Mira (2013). Konstante konvertitstva. Beograd: Centar za liberterske studije.

Coleman, Peter (1989). The Liberal Conspiracy: The Congress for Cultural Freedom and the Struggle for the Mind of Postwar Europe. New York City: The Free Press.

Congress for Cultural Freedom (1950). Manifesto of the Congress for Cultural Freedom (Berlin, 1950). Retrieved from: https://www.filosofia.org/mon/cul/clc_043.htm (accessed May 28, 2026).

Doel, Ronald E., and Allan A. Needell (1997). “Science, Scientists, and the CIA: Balancing International Ideals, National Needs, and Professional Opportunities”. In: Eternal Vigilance?: 50 Years of the CIA, edited by Rhodri Jeffreys-Jones and Christopher M. Andrew, 59-82. London: Frank Cass.

Engels, Fridrih (1964). Anti-Diring. Beograd: Kultura.

Forman, Paul (1987). Behind quantum electronics: national security as a basis for physical research in the United States, 1940–1960. Historical Studies in the Physical and Biological Sciences 18(1):149–229. https://doi.org/10.2307/27757599

Gramši, Antonio (1980). Filozofija istorije i politike: izbor iz dela pisma i zatvora. Slovo ljubve: Beograd.

The Guardian. (2021, April 1). Execution of the Rosenbergs – archive, 1953 [Originally published 1953, June 20]. Retrieved from https://www.theguardian.com/world/1953/jun/20/usa.fromthearchive

Keldysh, Mstislav. (1970). Lenin and education, science, culture, The art of Java, 9. https://unesdoc.unesco.org/ark:/48223/pf0000184442

Krige, John (2006). American Hegemony and the Postwar Reconstruction of Science in Europe. Cambridge, MA: MIT Press.

Kühnl, Reinhard (1978). Oblici građanske vladavine: liberalizam – fašizam. Beograd: Komunist.

Lenjin, Vladimir Ilič (1959). Materijalizam i empiriokriticizam: kritičke primedbe o jednoj reakcionarnoj filozofiji. Beograd: Kultura.

Lenjin, Vladimir Ilič (1973). Ekonomska sadržina narodnjaštva i njegova kritika u knjizi g. Struvea. U: Dela, tom 1. Beograd: Institut za međunarodni radnički pokret.

Lucas, W.S. (2002). Mobilizing Culture: The State-Private Network and the CIA in the Early Cold War. In: Carter, D., Clifton, R. (eds) War and Cold War in American Foreign Policy 1942–62. Cold War History Series. Palgrave Macmillan, London. https://doi.org/10.1057/9781403913852_4

MacLeod, R. (2016). Consensus, Civility, and Community: The Origins of Minerva and the Vision of Edward Shils. Minerva 54, 255–292. https://doi.org/10.1007/s11024-016-9305-x

Panofsky A. L. (2010). Critical Reconsideration of the Ethos and Autonomy of Science. In: Robert K. Merton: Sociology of Science and Sociology as Science, Calhoun, Craig (ed), pp 140–163. Columbia University Press, New York. https://doi.org/10.7312/calh15112-007

Polanyi, M. (1939). Rights and Duties of Science. The Manchester School, 10: 175-193. https://doi.org/10.1111/j.1467-9957.1939.tb00528.x

Polanyi, M. ([1962] 2000). The Republic of Science: Its Political and Economic Theory. Minerva, I (1), pp. 54-73. (Reprinted Minerva, 38 (1): 1–32).

Reisch, George A. (2005). How the Cold War Transformed Philosophy of Science: To the Icy Slopes of Logic. Cambridge University Press.

Rubinson, Paul (2019). Redefining Science: Scientists, the National Security State and Nuclear Weapons in Cold War America. Amherst and Boston: University of Massachusetts Press.

Science for the People. (n.d.). Retrieved June 1, 2026, from https://scienceforthepeople.org/about-sftp/

Scott-Smith, Giles (2002). The Politics of Apolitical Culture. London: Routledge.

Sonders, Fransis Stonor (2013). Hladni rat u kulturi: CIA u svetu umetnosti i književnosti. Beograd: Dosije.

Tunes, Suzel (2025, September). David Bohm, a rebellious physicist. Revista Pesquisa FAPESP, (355). https://revistapesquisa.fapesp.br/en/david-bohm-a-rebellious-physicist/

Wang, Jessica (2002). Scientists and the problem of the public in Cold War America, 1945-1960. Osiris 17:323–347.

Wolfe, Audra (2018). Freedom’s Laboratory: The Cold War Struggle for the Soul of Science. Baltimore: Johns Hopkins University Press.

Bilješke:

1
Doel, Ronald E., and Allan A. Needell (1997). Science, Scientists, and the CIA: Balancing International Ideals, National Needs, and Professional Opportunities. In: Eternal Vigilance?: 50 Years of the CIA, edited by Rhodri Jeffreys-Jones and Christopher M. Andrew, pp. 59-61; 67-71, 73-75. London: Frank Cass.
2
Wolfe, Audra (2018). Freedom’s Laboratory: The Cold War Struggle for the Soul of Science. Baltimore: Johns Hopkins University Press, p. 32; 7; 9;
3
Ibid, p. 32.
4
Vidi npr: Lenjin, Vladimir Ilič, Materijalizam i empiriokriticizam: kritičke primedbe o jednoj reakcionarnoj filozofiji. Kultura, Beograd, 1959); Lenjin, Vladimir Ilič, Ekonomska sadržina narodnjaštva i njegova kritika u knjizi g. Struvea, u: Dela, tom 1. Institut za međunarodni radnički pokret, Beograd, 1973; Mstislav Keldysh, Lenin and education, science, culture, The art of Java, 1970, 9. <https://unesdoc.unesco.org/ark:/48223/pf0000184442>.
5
Lucas, W.S. (2002). Mobilizing Culture: The State-Private Network and the CIA in the Early Cold War. In: Carter, D., Clifton, R. (eds) War and Cold War in American Foreign Policy 1942–62. Cold War History Series. Palgrave Macmillan, London.
6
Scott-Smith, Giles (2002). The Politics of Apolitical Culture, pp. 3-6; 23-33. London: Routledge.
7
Gramši, Antonio (1980) Filozofija istorije i politike: izbor iz dela pisma i zatvora. Beograd: Slovo ljubve.
8
O čijim aktivnostima, u drugim poljima, možemo čitati na našem jeziku u Hladni rat u kulturi: CIA u svetu umetnosti i književnosti autorke Fransis Stonor Sonders (Frances Stonor Saunders) (Dosije, Beograd, 2013) i u knjizi Mire Bogdanović Konstante konvertitstva (Centar za liberterske studije, Beograd, 2013).
9
Krige, John (2006). American Hegemony and the Postwar Reconstruction of Science in Europe. Cambridge, MA: MIT Press.
10
Scott-Smith, Giles (2002). The Politics of Apolitical Culture, p. 3.
11
Ibid. p. 4
12
Coleman, Peter (1989). The Liberal Conspiracy: The Congress for Cultural Freedom and the Struggle for the Mind of Postwar Europe, pp. 48-49; 28-29; 104-108. New York City: The Free Press.
13
Ibid. pp. 48-49.
14
Minerva: Pregled nauke, obrazovanja i politike je akademski časopis koji se primarno bavi sociološkim proučavanjem nauke. Osnivač i urednik Minerve bio je Edvard Šils (Edward Shils), istaknuti američki sociolog. MacLeod, R. Consensus, Civility, and Community: The Origins of Minerva and the Vision of Edward Shils. Minerva 54, 255–292 (2016).
15
Aronova, Elena (2012). The Congress for Cultural Freedom, Minerva, and the Quest for Instituting ‘‘Science Studies’’ in the Age of Cold War, Minerva 50 (3): 308-309, 322-324.
16
Congress for Cultural Freedom (1950). Manifesto of the Congress for Cultural Freedom (Berlin, 1950).
17
Coleman, Peter (1989). The Liberal Conspiracy: The Congress for Cultural Freedom and the Struggle for the Mind of Postwar Europe, pp. 28-29. New York City: The Free Press.
18
U konceptu astroturfa se radi o obmanjujućoj praksi u kojoj određene organizacije, društveni pokreti, grupe i sl. lažno predstavljaju svoje delovanje kao spontani izraz volje “običnih ljudi” tj. građana (tzv. grassroot pokret). Međutim, iako se predstavljaju kao nezavisne građanske inicijative, ove grupe zapravo finansiraju i promovišu strane korporacije, političke partije i druge političke i državne strukture ili slične interesne grupe. Njihova prava podrška namerno se skriva od javnosti kako bi se aktivnosti i ideje koje promovišu predstavile kao izraz volje društva, a ne kao partikularni interes njihovih skrivenih sponzora.
19
Wolfe, Audra (2018). Freedom’s Laboratory: The Cold War Struggle for the Soul of Science, p. 7. Baltimore: Johns Hopkins University Press.
20
Coleman, Peter (1989). The Liberal Conspiracy: The Congress for Cultural Freedom and the Struggle for the Mind of Postwar Europe, pp. 160-162. New York City: The Free Press; Aronova, Elena (2012). The Congress for Cultural Freedom, Minerva, and the Quest for Instituting ‘‘Science Studies’’ in the Age of Cold War, Minerva 50 (3): 322.
21
Bernal, J. D. (1939). The Social Function of Science. London: G. Routledge & sons Limited.
22
Polanyi M ([1962]2000) The Republic of Science: Its Political and Economic Theory, Minerva, I (1), pp. 54-73. Minerva, 38 (1): 1–32; Aronova, Elena (2012). The Congress for Cultural Freedom, Minerva, and the Quest for Instituting ‘‘Science Studies’’ in the Age of Cold War, Minerva 50 (3): 308, 324; Polanyi, M. (1939), Rights and Duties of Science. The Manchester School, 10: 175-193.
23
Kühnl, Reinhard (1978). Oblici građanske vladavine: liberalizam – fašizam. Beograd: Komunist.
24
Scott-Smith, Giles (2002). The Politics of Apolitical Culture, p. 5.
25
Npr. vidi: Polanyi M ([1962]2000) The Republic of Science: Its Political and Economic Theory, Minerva, I (1), pp. 54-73. Minerva, 38 (1): 1–32; Panofsky A. L. (2010) Critical Reconsideration of the Ethos and Autonomy of Science. In: Robert K. Merton: Sociology of Science and Sociology as Science, Calhoun, Craig (ed), p. 142. Columbia University Press, New York; Krige, John (2006). American Hegemony and the Postwar Reconstruction of Science in Europe, p. 146. Cambridge, MA: MIT Press.
26
Krige, John (2006). American Hegemony and the Postwar Reconstruction of Science in Europe, pp. 115-153. Cambridge, MA: MIT Press; Wang, Jessica (2002) Scientists and the problem of the public in Cold War America, 1945-1960. Osiris 17:323–347; Wolfe, Audra (2018). Freedom’s Laboratory: The Cold War Struggle for the Soul of Science. Baltimore: Johns Hopkins University Press.
27
Wolfe, Audra (2018). Freedom’s Laboratory: The Cold War Struggle for the Soul of Science, p. 9. Baltimore: Johns Hopkins University Press.
28
Coleman, Peter (1989). The Liberal Conspiracy: The Congress for Cultural Freedom and the Struggle for the Mind of Postwar Europe, p. 108. New York City: The Free Press.
29
Ibid
30
Vidi: https://www.theguardian.com/world/1953/jun/20/usa.fromthearchive
31
Rubinson, Paul. (2019). Redefining Science: Scientists, the National Security State and Nuclear Weapons in Cold War America. Amherst and Boston: University of Massachusetts Press.
32
Vidi: https://revistapesquisa.fapesp.br/en/david-bohm-a-rebellious-physicist/
33
Reisch, George A. How the Cold War Transformed Philosophy of Science: To the Icy Slopes of Logic. Cambridge University Press, 2005.
34
Wolfe, Audra (2018). Freedom’s Laboratory: The Cold War Struggle for the Soul of Science. Baltimore: Johns Hopkins University Press.
35
Ibid. p. 8.
36
Forman Paul (1987) Behind quantum electronics: national security as a basis for physical research in the United States, 1940–1960. Historical Studies in the Physical and Biological Sciences 18(1): 229.
37
Science for the People. (n.d.). Retrieved June 1, 2026, from https://scienceforthepeople.org/about-sftp/; Bernal, J. D. (1952). Marx and Science. New York: International Publishers; Engels, Fridrih, Anti-Diring (1964). Beograd: Kultura.

Iluzija autonomije: slobodna nauka u službi antikomunističke politike tokom Hladnog rata

Bilješke:

Vezani članci

Fusnote

Posljednje objave

Bookmarks