Smrt Lumumbe: Jesmo li mogli drugačije?

Posmatrači koji su se tokom juna 1960. našli u glavnim gradovima Afrike mogli su da uvide nekoliko stvari. Iz Konga, koji tek što se pojavio na međunarodnoj sceni, pristizale su, odista, sve brojnije i sumnjive figure. Šta su ovi Kongoanci imali za reći? Govorili su svašta. Da se Lumumba prodao Gancima. Da su Gizengu [Antoine Gizenga] kupili Gvinejci, a Kašamuru [Anicet Kashamura] Jugosloveni. Da su belgijski civilizatori otišli prerano, itd. 

Ali da se neko dosetio da satera nekog od ovih Kongoanaca u ćošak i da ga ispita, shvatio bi da se kuje nešto ozbiljno protiv nezavisnosti Konga i protiv Afrike. 

Kongoanski senatori i poslanici su odmah nakon proslave nezavisnosti pobegli iz Konga i uputili se u Sjedinjene Američke Države. Drugi su se na nekoliko nedelja smestili u Brazavil. Sindikalisti su bili pozvani u Njujork. I opet, ako biste jednog od ovih poslanika i senatora saterali u ćošak i ispitali, postalo bi jasno da uskoro počinje veoma precizno razrađen proces. 

Već pre 1. jula 1960. godine pokrenuta je operacija Katanga. Njezin cilj? Naravno, da se zaštiti Rudarska Unija [Union Minière¹ L’Union Minière du Haut-Katanga (Rudarska unija Gornje Katange) bila je belgijska rudarska kompanija, sa manjim britanskim udelom, koja je upravljala rudarskom industrijom današnjeg Konga, u periodu od 1906. do 1966. ]. No pored ove operacije, ono što se štitilo bili su belgijski interesi. Ujedinjeni Kongo, sa centralnom vladom, bio je u suprotnosti s belgijskim interesima. Podržavanje zahteva za decentralizacijom različitih provincija, podsticanje tih zahteva, te njihovo potpirivanje – to je bila belgijska politika pre nezavisnosti. 

Belgijancima je u tom zadatku pomagala vlast Federacije Rodezije i Njasalenda. Sada se zna, a gospodin Hamaršeld [Dag Hammarskjöld] to zna bolje od bilo koga, da je pre 30. juna 1960. vazdušni most iz Solsberija u Elizabetvil snabdevao Katangu oružjem. Lumumba je jednom proglasio da će oslobođenje Konga biti prva faza potpune nezavisnosti Centralne i Južne Afrike, i vrlo precizno je postavio sledeće ciljeve: podršku nacionalističkim pokretima u Rodeziji, Angoli i Južnoj Africi. 

Ujedinjeni Kongo predvođen militantnim antikolonijalistom predstavljao je stvarnu opasnost za tu južnu Afriku, u pravom smislu južnu, pred kojom ostatak sveta zatvara oči. Odnosno pred kojom ostatak sveta voli da plače, kao u Šarpevilu, ili izvodi stilske vežbe povodom antikolonijalnih proslava. Zato što je bio vođa prve zemlje koja je stekla nezavisnost u ovoj regiji i zato što je konkretno poznavao težinu kolonijalizma, Lumumba se obavezao u ime svog naroda da će fizički doprineti smrti te Afrike. Ne iznenađuje što su vlasti u Katangi i Portugalu učinile sve što je moguće da sabotiraju nezavisnost Konga. Činjenica je da su pojačale akcije Belgijanaca i povećale pritisak centrifugalnih sila u Kongu. Ali ova činjenica ne objašnjava pogoršanje koje je postupno zahvatilo Kongo, ova činjenica ne objašnjava hladnokrvno odlučen i hladnokrvno izvršen atentat na Lumumbu. Ova kolonijalistička kolaboracija u Kongu nije dovoljna da objasni zašto će u februaru 1961. Afrika doživeti svoju prvu veliku krizu zbog Konga.

Radi se o prvoj velikoj krizi u Africi, jer će morati da odluči hoće li ići napred ili nazad. Moraće da shvati da više ne može napredovati po regijama, da, poput velikog tijela koje se opire sakaćenju, mora ići napred kao celina, te da ne može postojati jedna Afrika koja se bori protiv kolonijalizma i druga koja se pokušava s kolonijalizmom pomiriti. Afrika, odnosno Afrikanci i Afrikanke moraju shvatiti da nikada nema ničeg velikog u odugovlačenju i da nikada nije sramota izgovoriti šta neko jeste i šta neko želi, te da veština koloniziranog zapravo u konačnici može biti samo njegova hrabrost, jasna ideja o njegovim ciljevima i savezima, upornost koja doprinosi njegovom oslobođenju.

Lumumba je verovao u svoju misiju. Imao je preterano poverenje u narod. Za njega, taj narod ne samo da nije mogao sam sebe zavaravati, nego nije mogao biti ni prevaren. I doista, sve je izgledalo kao da je bio u pravu. Na primer, kad god bi neprijatelji Konga u određenom regionu uspeli da pokrenu javno mnenje protiv njega, samo je trebalo da se pojavi, objasni i osudi, da bi se situacija vratila u normalu. Jedino je zaboravio da ne može da bude svuda odjednom i da čudo njegova objašnjenja leži manje u istinitosti onoga što je izlagao, a više u istinitosti njegove osobe. 

Lumumba je izgubio bitku za predsednika Republike. Ali zato što je bio otelotvorenje poverenja koje mu je kongoanski narod ukazao, zato što su afrički narodi nejasno shvatali da je samo on bio zabrinut za dostojanstvo svoje zemlje, Lumumba je ipak nastavio izražavati kongoanski patriotizam i afrički nacionalizam u njihovom najrigoroznijem i najplemenitijem obliku. 

Tada su druge zemlje, daleko važnije od Belgije ili Portugala, odlučile da se direktno zainteresuju za stvar. Lumumba je kontaktiran i ispitivan. Nakon njegova putovanja u Sjedinjene Države odluka je doneta: Lumumba je morao da nestane.

Zašto? Zato što neprijatelji Afrike nisu krivo procenili. Savršeno su razumeli da je Lumumba prodat, prodat Africi naravno. Što znači da više nije bio na prodaju.

Afrički neprijatelji su shvatili, sa izvesnom dozom straha, da ako Lumumba uspije − u samom srcu kolonijalnog sistema − u transformaciji francuske Afrike u obnovljenu zajednicu, Angole u „portugalsku provinciju‟ i, konačno, u Istočnoj Africi, to će biti kraj „njihove‟ Afrike, za koju su imali vrlo precizne planove. 

Veliki uspeh afričkih neprijatelja leži u tome što su kompromitovali same Afrikance. Istina je da su ovi Afrikanci imali direktan interes u ubistvu Lumumbe. Šefovi marionetskih vlada, nastalih usred lažne nezavisnosti, koji su svakodnevno suočeni s masovnim protivljenjem svog naroda, brzo su se uverili da bi stvarna nezavisnost Konga ugrozila njih lično.

A bilo je i drugih Afrikanaca, koji su bili nešto manje marionete ali su paničili pri samom pomenu odvajanja Afrike od Zapada. Čini se da se ti šefovi afričkih država uvek plaše suočavanja s Afrikom. I oni su manje aktivno ali svesno doprineli pogoršanju situacije u Kongu. Malo po malo, na Zapadu je postignut dogovor da je neophodno intervenisati u Kongu, da se ne sme dozvoliti da se stvari nastave razvijati takvom brzinom.

Malo po malo, oblikovala se i ideja o intervenciji UN-a. Tako danas možemo reći da su Afrikanci istovremeno napravili dve greške. 

Pre svega, pogrešio je i sam Lumumba kada je zatražio intervenciju UN-a. Apelovati na UN je bilo pogrešno. Jer Ujedinjene Nacije nikada nisu bile u stanju da reše nijedan od problema koje je kolonijalizam postavio pred ljudsku savest, i svaki put kada su intervenisale to je bilo da bi konkretno pomogle kolonijalnoj sili zemlje ugnjetača. 

Pogledajte Kamerun. Kakav to mir uživaju podanici gospodina Ahidža [Ahmadou Ahidjo], koje francuska ekspediciona snaga, u velikoj meri stekavši prvo borbeno iskustvo u Alžiru, drži pod kontrolom? Ujedinjene nacije su, međutim kontrolisale samoopredeljenje Kameruna, a francuska vlada je tamo postavila „privremenu izvršnu vlast‟. 

Pogledajte Vijetnam.

Pogledajte Laos.

Bilo bi pogrešno utvrditi da UN ne uspeva jer se radi o teškim slučajevima.

U stvarnosti, UN su pravni adut koji imperijalni interesi koriste kada zakaže gruba sila. Podele, kontrolisane zajedničke komisije i stavljanje pod starateljstvo su legalna međunarodna sredstva torture, slamanja volje za nezavisnošću naroda, negovanja anarhije, razbojništva i bede. 

Uostalom, pre dolaska UN-a, nije bilo masakra u Kongu. Od vremena halucinantnih glasina, namerno širenih nakon odlaska Belgijanaca, bilo je samo desetak smrtnih slučajeva. Ali, od dolaska UN-a, postalo je uobičajeno da svakog jutra saznajemo kako se na stotine Kongoanaca međusobno masakriralo. 

Danas nam se govori da su ponovljene provokacije orkestrirali Belgijanci prerušeni u vojnike Ujedinjenih Nacija. Sada se otkriva da su civilni funkcioneri UN-a postavili novu vladu trećeg dana nakon Lumumbine inauguracije. Dakle, sada bolje razumemo ono što je nazivano Lumumbinim nasiljem, rigidnošću i osetljivošću. 

Sve, zapravo, ukazuje na to da je Lumumba ostao neobično miran.

Šefovi misije UN-a stupili su u kontakt s Lumumbinim neprijateljima i zajedno s njima doneli su odluke koje su obavezale državu Kongo. Kako bi šef vlade trebalo da reaguje u ovoj situaciji? Zamišljeni i postignuti cilj bio je sledeći: pokazati odsustvo autoriteta, dokazati neuspeh države. 

Drugim rečima, opravdati stavljanje Konga pod kontrolu.

Lumumbina greška je, dakle, ponajpre bila u tome što je verovao u prijateljsku nepristrasnost UN-a. Zaboravio je da su UN u svom sadašnjem stanju samo rezervna skupština koju su osnovale velike sile da bi između oružanih sukoba nastavile „mirnu borbu‟ za podelu sveta. Ako je gospodin Ileo [Joseph Iléo] avgusta 1960. govorio svakome ko bi ga slušao da Lumumbu treba obesiti, ako članovi Lumumbina kabineta nisu znali šta da rade s dolarima koji su tada preplavili Leopoldvil i, konačno, ako je Mobutu [Mobutu Sese Seko] svake noći odlazio u Brazavil da radi i sluša ono što danas lakše možemo pretpostaviti, zašto se onda Lumumba s takvom iskrenošću i takvim odsustvom rezerve obratio UN-u?

Afrikanci moraju zapamtiti ovu lekciju. Ako nam je potrebna spoljna pomoć, pozovimo naše prijatelje. Samo oni nam mogu istinski i u potpunosti pomoći da ostvarimo svoje ciljeve, jer je upravo prijateljstvo koje nas vezuje za njih prijateljstvo iskovano u borbi. 

Ali afričke zemlje su, sa svoje strane, napravile grešku pristavši da pošalju svoje trupe pod okriljem UN-a. U stvari, pristale su da budu neutralisane i, ne sumnjajući, dozvolile su drugima da rade njihov posao. 

Svakako, trupe su trebale biti poslate Lumumbi, ali ne pod pokroviteljstvom UN-a već direktno. Iz jedne prijateljske zemlje u drugu prijateljsku zemlju. Afričke trupe u Kongu pretrpele su istorijski moralni poraz. S oružjem u pripravnosti, bez reakcije (jer su bile trupe UN-a) promatrale su raspad države i nacije koju je nekada cela Afrika pozdravljala i slavila. Sramota.

Naša greška, greška nas Afrikanaca, bila je u tome što smo zaboravili da se neprijatelj nikada zaista ne povlači. Nikada ne razume. Predaje se, ali se ne preobraća.

Naša je greška što smo verovali da je neprijatelj izgubio svoju borbenost i svoju opasnost. Ako je Lumumba smetnja, Lumumba mora nestati. Oklevanje pred ubistvom nikada nije bila odlika imperijalizma.

Pogledajte Ben M’Hidija [Larbi Ben M’hidi], pogledajte Mumijea [Félix-Roland Moumié], pogledajte Lumumbu. Naša greška je bila što smo u našim pristupima bili pomalo zbunjeni. Činjenica je da danas u Africi postoje izdajice. Trebalo ih je osuditi i boriti se protiv njih. To što se ta spoznaja teško uklapa u veličanstveni san o ujedinjenoj Africi i zajedničkim zahtevima za stvarnu nezavisnost, ne menja stvarnost.

Afrikanci su podržali imperijalističku politiku u Kongu, služili su kao posrednici, podržali su aktivnosti i neobično ćutanje UN-a u Kongu.

Danas se plaše. Takmiče se jedni s drugima u licemerju nad osakaćenim Lumumbom. Nemojmo se zavaravati, oni izražavaju strah svojih poglavara. Imperijalisti se također plaše. I s pravom, jer su mnogi Afrikanci i mnogi Afro-Azijati shvatili. Imperijalisti će zastati. Čekaće da se „legitimna emocija‟ smiri. Moramo iskoristiti ovaj kratki predah da odustanemo od naših plašljivih akcija i da odlučimo da spasimo Kongo i Afriku. 

Imperijalisti su odlučili da ubiju Lumumbu. Uspeli su. Odlučili su formirati legije dobrovoljaca. Već su na terenu. 

Vazduhoplovne snage Katange, pod komandom južnoafričkih i belgijskih pilota, započele su mitraljeski napad prije nekoliko dana. Iz Brazavila stižu strani avioni, prepuni dobrovoljaca i padobranaca koji su došli da spase određeni Kongo.

Ako odlučimo da podržimo Gizengu, moramo to učiniti odlučno.

Ime sledećeg Lumumbe još je nepoznato. U Africi se, međutim, oblikuje tendencija oličena u konkretnim ljudima. Upravo se radi o toj tendenciji, opasnoj po imperijalizam. Nemojmo nikada zaboraviti: u Kongu je na kocki sudbina svih nas.

 

Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2025. godinu.

 

Bilješke:

• 1
  L’Union Minière du Haut-Katanga (Rudarska unija Gornje Katange) bila je belgijska rudarska kompanija, sa manjim britanskim udelom, koja je upravljala rudarskom industrijom današnjeg Konga, u periodu od 1906. do 1966.