Nota o solidarnosti i hrani u filmu The Old Oak

Hrana je rekla, sirova, srećna 

i oskudna: jedi, jedi i podeli (…) 

Bez reči ljubavi. Bez reči. 

Ali tvoj užitak razume moj. 

Mi smo jaki i jedemo. 

Hleb je ljubav među strancima.

Klaris Lispektor, Deljenje hleba

Hrana nije jedina ljudska potreba, ali jeste jedna od esencijalnih dimenzija društvene reprodukcije. Kada je reč o proizvodnji hrane u kapitalističkom okviru, ona je ukotvljena u sistem nejednake raspodele, organizaciju proizvodnje i društvene reprodukcije koja je potčinjena imperativu stvaranja dobiti za kapitalistička preduzeća, odnosno u logiku korporativne proizvodnje hrane. Kapitalizam je prvi sistem u ljudskoj istoriji koji je nametnuo pristup hrani preko tržišta i stvaranja vrijednosti za kapital. Stoga većina ljudi dolazi do hrane tako što je prinuđena da radi za kapital, posredno ili neposredno, i samo tako ljudi mogu zadovoljiti svoje prehrambene potrebe. Posledica ove logike je da je hrana prvi put u ljudskoj istoriji nepristupačna za ogroman broj ljudi te da je velikoj većini uskraćena kvalitetna i nutritivno vrijedna hrana¹O problemima kapitalističke proizvodnje i distribucije hrane, kao i o uništavanju zdravlja i okoline u vezi s tim videti: Robert Albritton, Let Them Eat Junk. How Capitalism Creates Hunger and Obesity. Pluto Press, 2009.. Zbog svega toga, pored naučne, emocionalne, kulturološke, hedonističke i sličnih dimenzija ljudske prehrane, hrana se tiče i politike, a promišljanja i prakse kapitalističkog prehrambenog sistema mogle bi biti i borbeno polje politiziranja.

Poslednji film redatelja Ken Louča (Ken Loach) upravo se usmerava na politiku hrane i, preko toga, na politike solidarnosti. Osvrnuću se tek na nekoliko crtica u vezi s ovim politikama društvene reprodukcije, a kao podstrek za daljnje promišljanje gradnje egalitarnijih zajednica, produbljivanje još militantnije borbe i uvezivanje u druge antikapitalističke borbe.

Razbijanje solidarnosti

Film Stari hrast (The Old Oak) se ne usredsređuje na jednu već na mnoštvo priča koje se stvaraju oko više likova, uglavnom neprofesionalnih glumaca. Radije: ovo je priča o zajednici, odnosno o susretu različitih zajednica i o solidarnosti. Stari hrast je ime paba u engleskom naselju u grofoviji Daram (County Durham), nekada rudarskom mestu, čiji vlasnik je Tomi Džo Balantajn kojeg svi zovu TiDžej (Dave Turner). Radnja otpočinje prikazom dolaska sirijskih izbeglica u mesto i različitim reakcijama lokalnog stanovništva: dok neki pružaju pomoć, drugi su nezadovoljni i izražavaju stereotipne rasističke stavove. Film, međutim, prikazuje i kako je došlo do osiromašenja lokalne zajednice i degradacije istorijski postojećih oblika solidarnosti.

Nekada je svako selo na severoistoku imalo svoju rudarsku jamu, saznajemo iz naracije TiDžeja, a sa nestankom industrije nestao je i celokupni način života. Neoliberalni napad na englesku radničku klasu, na svom vrhuncu pod palicom tačerizma (politika Margaret Thatcher), uništio je rudarstvo, ostavio ljude bez poslova, srezao javni sektor, pristup zdravstvu i servisima socijalne skrbi. U ovom procesu su podjednako učestvovali i laburisti i torijevci, stoga je radnička klasa izgubila i partijsku potporu. Sa merama štednje i sa Brexitom, koji je izglasan upravo u godini u kojoj se radnja filma odvija ‒ 2016-oj, život u malim deindustrijalizovanim mestima se još više pogoršava, a rasistički sentimenti i kulturni ratovi koje potpiruju vladajuće strukture još više se razbuktavaju.

Pa tako i, primjerice, Čarli (Trevor Fox), jedan od likova u filmu, koji brine o bolesnoj ženi, ne deluje kao fašistoidna figura koja je spremna da naonosi zlo ljudima, već prije kao krotki, stariji i razočaran čovek kojeg uzrujavaju nepravda i osećaj napuštenosti od strane institucija. On iskazuje određene rasističke sentimente, ali ne mržnju prema ljudima drugih etnija već prije ljutnju zbog nedostatka socijalnih servisa, radnih mjesta, zbog zatvaranja lokalnih kulturnih i drugih objekata i svega što bi zaštitilo njegovu porodicu i prijatelje. Ljute ga i nekretninske špekulacije zbog kojih se kuće i stanovi prodaju budzašto, mnogo jeftinije od onoga što su stanovnici_e nekoć platili, pa se u tom kontekstu tražitelji_ce azila pojavljuju kao dežurni krivci, otimači poslova i „zaslužne‟ figure prema kojima je usmerena pomoć.

Do 2016. godine, urušavanje infrastrukture i bazičnih uvjeta za život urušilo je i gotovo sve do tada postojeće prakse solidarnosti. Od mesta koje je nekoć bilo čvorno za štrajkačke sastanke i organiziranje javne prehrane, pab ‒ koji se također urušava i postaje sve nefunkcionalniji ‒ se pretvara u jedini preostali prostor za okupljanja na kojima se pije, „buni‟ i nagomilavaju se pogrdni znakovi i riječi koji se onda lijepe za određena okrivljena tijela. Nakupljene frustracije se umesto prema strukturama koje proizvode ekonomske i druge nedaće usmeravaju na one koje su stavljeni u poziciju još veće nezaštićenosti. Ovakvo izražavanje nezadovoljstva zbog društvenih dinamika je prije ono što Mense imenuje „retrogradnom pobunom²Thorsten Mense, Kritika nacionalizma, Mizantrop, Zagreb 2021, str. 112.‟ nego ozbiljniji (politički) otpor postojećim strukturama. U kontekstu otuđujućih, izolirajućih i destruktivnih društvenih procesa, rasizam, etnofobija i kesnofobija su utkani u kapitalističku organizaciju društvene reprodukcije, a lokalpatriotski, etnički, nacionalni i slični kolektivni identifikacijski obrasci daju barem nekakav privid smisla. Drugim rečima: kada se solidarne zajednice raspadaju, organizacioni oblici kolektiva koji se temelje na nejednakosti i isključivanju jedini preostaju.

Jedemo zajedno, jer se držimo zajedno

TiDžej je ubrzo izgradio prijateljstvo sa Sirijkom Jarom (Ebla Mari), mladom fotografkinjom koja dobro razumije i govori engleski, jer je imala iskustvo volontiranja kao medicinarka u sirijskom kampu gde je imala priliku naučiti jezik. Nakon što joj je lokalni grubijan u engleskom mestu razbio fotoaparat ‒ jedinu uspomenu na oca, koji je negde u Siriji i za koga se u tom trenu ne zna je li živ ‒ TiDžej joj pomaže i u gostioničarkoj prostoriji koja je do tada godinama bila zatvorena, pronalazi stare fotoaparate za prodaju. Od tog novca onda popravljaju Jarin fotoaparat. Pozadinska prostorija se, međutim, otkriva kao pećina s blagom: svedočanstvo istorije solidarnosti. Ona oko tri desetljeća nije funkcionalna, posebno kuhinjski dio i njegova elektrika, ali na zidovima su uramljene fotografije koje svedoče o lokalnim nesrećama, one koje su se događale u rudnicima, kao i o daramskim rudarskim povorkama i svečanostima³Durham Miner’s Gala je svečanost radničkih zajednica koja slavi međunarodnu solidarnost, sindikalno udruživanje i oblike zajedništva. , o štrajkovima te o internacionalnim okvirima solidarnosti. Štrajk iz 1985-86. je od posebnog značaja, jer je zbog svoje dugotrajnosti i žilavosti izrodio lokalne prakse solidarnosti koje su povezane sa prehranom, iako je štrajk na koncu ugušen. Na slikama je i policija, a TiDžej pojašnjava Jari kako ne želi imati posla s tim gadovima, čime je naznačen i antipolicijski moment štrajka.

„Dok jedemo zajedno, držimo se zajedno‟ (When you eat together, you stick together), jedan je od natpisa koji se vidi na jednoj od fotografija u pozadinskoj sobi paba. Kroz TiDžejevu priču Jara saznaje da je vlada nastojala izgladniti štrajkače, pa su se ljudi iz zajednice udružili i pomoću sredstava iz štrajkačkog fonda organizovali kolektivnu prehranu za sve stanovnike_ce mesta. Upravo je pozadinska prostorija paba bila to zajedničko mesto kuhanja, pripreme hrane, kolektivnih obroka i druženja, solidarne društvene reprodukcije.

Podstaknuta tom pričom, ali i situacijom u selu u kojem se jasno ispoljavaju ograničenja humanitarizma ‒ namenjenog samo nekima (uglavnom izbeglicama), Jara, zajedno sa volonterkom lokalne organizacije humanitarne pomoći Lorom (Claire Rodgerson) predlažu TiDžeju da se pozadinska prostorija uredi i ponovno otvori za kolektivnu prehranu koju bi zajedno organizovale sirijske pridošlice i lokalni stanovnici_e. Iako je to prvobitno odbio, nakon ubistva njegovog psa Mare i brige koju su Jara i njezina majka pokazale za njega, on pristaje. Prostorija se priprema, uređuje i na koncu otvara kao besplatna i zajednički organizovana javna kuhinja. TiDžejeva greška je bila u tome što je prethodno odbio prijedlog srditih belih lokalaca koji su također tražili otvaranje prostorije za njihova okupljanja, koja bi zapravo bila nastavak kafanskih prepucavanja, opijanja, otupljivanja, gunđanja i žaljenja zbog svojih nedaća. Rascep između nekih koji i dalje prezrivo gledaju izbeglice i lokalaca koji su se upustili u izgradnju solidarnosti do kraja filma ostaje, ali se i pokazuje kako se solidarnost lakše gradi kroz prakse zajedničke prehrane: ljudi, dakako, utoljavaju glad, ali ljudi putem solidarne prehrane komuniciraju i onda kada ne znaju jezik, razmenjuju recepte i kulturološki uokvirene pripreme hrane, uče jedni od drugih i zbližavaju se.

Politika solidarnosti, a ne depolitizujuća milostinja

Film Stari hrast nam plastično pokazuje razliku između charity (karitativnog) i solidarity (solidarnog) modela pomoći. Ne samo da TiDžej u nekom momentu i izrekom „solidarity, not charity‟ (solidarnost, a ne milostinja) to potvrđuje, nego narativni tok filma pokazuje kako je humanitarna pomoć za sirijske izbeglice selektivna, kako dodatno produbljuje nejednakosti i razdvaja zajednicu (lokalna deca se čude kada vide da sirijska deca dobijaju bicikle, igračke, hranu…sve što je njima također nedostupno) te kako se nastavlja na dobro poznate kapitalističke strategije pomaganja samo onima koji su „zaslužni siromašni‟ (deserving poor).

„Razlika između filantropije (humanitarizma, karitavnih praksi, milosrđa, milostinje…) i solidarnosti nije oštra, ovi pojmovi se, dakako, delimično preklapaju. Međutim, razlika je u tome što je angažman humanitarizma pre svega etički, dok solidarnost ipak nastoji biti politička. Humanitarci i filantropi pre svega pomažu iz moralnih motiva, dok se solidarci nastoje organizovati u šire koalicije koje bi donele temeljnije poličko-društvene promene. Humanitarizam, samim time, suštinski ne dovodi u pitanje postojeće sistemske uslove nejednakosti, nego delimično i privremeno ublažava nečije nedaće i patnje. Razlika između onih koji imaju i mogu davati, i onih koji nemaju i potrebna im je pomoć – ostaje. Ne menjaju se strukturni uslovi koji proizvode i održavaju društvene nejednakosti. Humanitarne organizacije i filantropske grupe (Crveni krst, crkvene organizacije, brojne državne organizacije, razne privatne inicijave s nacionalnim, etničkim i drugim predznacima, konzervativni i buržoaski tipovi organiziranja pomoći, apolitične volonterske inicijative, nevladine organizacije) kao odgovor na krizu nude etička „rešenja‟. U ovakvoj depolitizaciji krize, patnja Drugog je pre svega individualizirana, pomoć i davanje su često paternalistički, a razlika između „njih” i „nas” nastavlja da se održava.⁴Maja Solar, Filantropija ili solidarnost? Aktivističke kuhinje i politički potencijali, u: „Romske zajednice u vreme krize: pomoć i(li) politika‟ (ur. Maja Solar), Forum Roma Srbije, Beograd 2023, str. 71-88.‟

Karitativni model, dakle, nastavlja da normalizira hijerarhije zaslužnosti te da depolitizuje pristup resursima i sredstvima za proizvodnju, dok solidarnost stvara zajednice, gradi brigu, podršku i pomoć svakome kome je potrebna (a ne prema zaslugama) i otvara interkulturalni prostor koji nikoga ne asimilira i ne ukalupljuje u jednodimenzionalni okvir. Film pokazuje kako sirijska zajednica otvara svoju kulturu ‒ kroz pripremu hrane, izradu tapiserije, koja se poklanja nekoć-rudarskoj zajednici, kroz jezičku i običajnosnu razmjenu ‒ a ne da se integrira u dominantnu nacionalnu kulturu. Međutim, nisu kulturni identifikacioni obrasci osnova na kojoj se zajednice ujedinjuju, već je to klasa. Stari hrast je priča o susretu dveju uništenih zajednica: jedna je zajednica prije svega uništena četrdesetogodišnjim političko-ekonomskim opadanjem, druga ratom i siromaštvom od kojih beže. Obe zajednice su klasno povezane i brojni su oni koji su doslovno gladni. Primer bele devojčice koja pada u nesvest jer je gladna je znakovit. Borba za organizovanje kolektivne i svima dostupne prehrane je borba protiv siromaštva i za pravedniju distribuciju hrane. Ovo je ujedno i borba koja se nastavlja na istorijske borbe rudarskog mesta i koja otvara horizont budućnosti: borba za javne prostore,  za hranu dostupnu svima i za povezivanje različitih etničkih i drugih kolektiva odnosno za internacionalizam.

Ljudi se kroz politike solidarnosti opiru neumoljivoj kapitalističkoj degradaciji života i hrana je svakako polje koje bi se isto tako moglo otvoriti kao polje borbe. A za revolucionarniju agendu izlaska iz krize i za stvaranje pravednijeg društva biće, pored uzajamne pomoći i različitih oblika solidarnosti, potrebno i nešto drugo: eksproprijacija ekspropriatora i ukidanje klasnog društva.

Tekst je nastao u okviru projekta „Slijepe pjege“ financiranog sredstvima Hrvatskog audiovizualnog centra (HAVC) za poticanje Komplementarnih djelatnosti u 2024. godini.

Bilješke:

• 1
  O problemima kapitalističke proizvodnje i distribucije hrane, kao i o uništavanju zdravlja i okoline u vezi s tim videti: Robert Albritton, Let Them Eat Junk. How Capitalism Creates Hunger and Obesity. Pluto Press, 2009.
• 2
  Thorsten Mense, Kritika nacionalizma, Mizantrop, Zagreb 2021, str. 112.
• 3
  Durham Miner’s Gala je svečanost radničkih zajednica koja slavi međunarodnu solidarnost, sindikalno udruživanje i oblike zajedništva.
• 4
  Maja Solar, Filantropija ili solidarnost? Aktivističke kuhinje i politički potencijali, u: „Romske zajednice u vreme krize: pomoć i(li) politika‟ (ur. Maja Solar), Forum Roma Srbije, Beograd 2023, str. 71-88.