Le citoyen de souche*

„Gradski smrad oslobađa.“ (Srednjovekovna dosetka)

Nema boljeg i efektnijeg načina da se opiše kontradikcija u središtu kapitalističke proizvodnje. Iako kužan, zagađen i opasan, grad je tokom srednjeg veka imao kapacitet da feudalnih stega oslobodi one koji su se u njemu nastanjivali. Bio je mesto zagađivanja, ali i zarađivanja, i nema sumnje da je perspektiva transgresije socijalnih (a administrativnih)[2] stega feudalnih društava bila jedan od ključnih motiva migracija iz ruralnih u novostvorene urbane sredine. Kapital ima svoju gravitaciju i što je koncentrisaniji, to je gravitacija jača. U pitanju je još jedna nerazmrsiva kontradikcija kapitalističkih društava: kapital se mora koncentrisati, ali u isto vreme akumulacijom na svojim čvorištima on sve jače priziva i privlači – pa i one subjekte sa dna socijalne hijerarhije koje se smatralo opasnima. Koliko god da su stanovnici gradova istorijskom razvoju kapitalizma bili potrebni u obliku radne snage, toliko su mu bili nezgodni kada bi isporučivali zahteve za redistribucijom. Lociranje radnika u blizini radnog mesta i fabrike bio je problem koji se neprestano morao rešavati upravo zbog opasnog hipergoličkog karaktera tri materije: rada, radnika i politike. Odatle i tenzija: kako stvoriti ekonomske uslove za akumulaciju kapitala, ali u isto vreme izbeći opasnost od nezgodnih političkih pokreta odozdo.

A ni u savremenom svetu ne manjka tenzija. Sa jedne strane postoji ekonomska potreba za radnom snagom, dok se sa druge ona smatra politički nezgodnom. Upravo se u taj procep udenula „migrantska kriza“ – beskrajno krunjenje političko ekonomskih sistema mnogih država trećeg sveta uzrokovalo je migrantski talas koji je svoj put našao do mejnstrim medija. Političke i ekonomske elite sa „migrantskom krizom“ stoga problem imaju zapravo posredno: iz perspektive establišmenta, migrantska kriza je opasna zbog destabilizacijskog potencijala koji ima novi desni autoritarizam – a koji u najvećoj meri parazitira upravo na medijskom i političkom formatiranju migrantske krize kao „navale ‘prljavaca’ u ‘stabilne’ nacionalne države“.[3] Političke i ekonomske elite stoga postavljaju pitanje: kako rešiti kvadraturu kruga, kako migracije ekonomski instrumentalizovati, a u isto vreme ih sakriti; kako ih u istom mahu omogućiti i onemogućiti?

Branko Milanović – globalno poznati ekonomista, nekada deo istraživačkog odeljenja MMF-a, danas predavač – poslednjih je godina nezaobilazni teoretičar savremenog procesa globalizacije, a zajedno sa još nekolicinom ekonomista (od kojih je Toma Piketi najprofilisaniji) zaslužan je za analizu onog ružnog i neželjenog čeda globalizacijskih procesa: nejednakosti. Nije svakako jedini, a valja podsetiti da ni to nije lak zadatak – nejednakosti su nužno slepa tačka (i zabranjena reč) neoklasične ekonomske teorije.

No, klaćenje između kontradiktornih rešenja nije ni najmanje novi fenomen,[4] a Milanović je u prilogu za Social Europe (prevod dostupan na Peščaniku) na istom tragu: kao dugoročno rešenje problema migracija predlaže nekakvo ograničeno i/ili privremeno državljanstvo za migrante,[5] kojima bi se omogućilo da u zemljama Zapada privremeno rade, ali bez prava na politički status (odnosno, trajno državljanstvo). U praksi, to bi najverovatnije imalo formu nekakve privremene radne vize, kao nekakva novija reiteracija gastarbajtera. Prednosti su brojne, kaže Milanović, i mogu se svesti na „i vuk sit i ovce na broju“ – zapadnim zemljama će biti omogućen pristup jeftinijoj, a obrazovanoj radnoj snazi, dok će ekonomskim migrantima biti omogućen pristup ceni rada koja je nesumnjivo veća u zemljama prvog, nego li u zemljama drugog ili trećeg sveta.

Naime, figura slobodnog građanina ključni je gradivni element političkog liberalizma: svako je kvalifikovan da postane građanin, svako može postati član (bilo koje) političke zajednice i ta je univerzalnost bila neuralgična i (ponekad) opasna tačka političkog liberalizma. A politički je liberalizam upravo zbog ovog, često uistinu beskompromisno zauzimanog stava, i dolazio u sukob sa uspostavljenim hijerarhijskim odnosima i političko-ekonomskim elitama. G. M. Tamaš, kao zanimljivi teoretičar sa oštrice između liberalizma i socijalizma, tvrdi da je fašizacija društva konstanta kapitalističkih društava jer predstavlja borbu upravo protiv potencijalno opasne univerzalnosti građanskog pripadanja (citizenship).[6] Jer kapitalizam se mora reprodukovati i kao ekonomski odnos eksploatacije ekspropriranih, ali i kao politička hijerarhija sa svojim označiteljima i nosiocima: različitim admistrativnim statusima unutar hijerarhizovanog društva.

Istorijska perspektiva podseća da je borba za emancipaciju uvek bila i borba za univerzalnost građanskog pripadanja,[7] ali i da je istorijski proces neoliberalne kontrarevolucije sistematski manipulisao sadržaj pojma građanskog pripadanja, de facto i de iure mu amputirajući socijalni sadržaj (državljanstvo je nekada podrazumevalo besplatnu zdravstvenu pomoć, školstvo i sve ostalo iz registra socijalnih servisa. Međutim, otkako je neoliberalizam gurnuo ove servise u tržišnu utakmicu – to se više ne podrazumeva)

Utoliko su se oko tropa migranta, kako to precizno primećuje Stipe Ćurković, relativno lako složile čak i neke od konzervativnijih narativnih formacija, koje tvrde da je upravo migrant figura savremene proaktivnosti i preduzetništva, figura koja transgresira fizičke i administrativne granice te ih na koncu čak i razotkriva kao pravne fikcije i birokratske iluzije. Stoga je migrant u neku ruku personalizacija ideala libertarijanske dogme: sam, ali u isto vreme i prekaran, siromašan, pokretan, jeftin; bez socijalne zaštite, bez zdravstvenog osiguranja i školstva, bez države koja ih obezbeđuje te na kraju i bez društva i potpuno van politike.

Le Français de souche

Jedan od ključnih problema je pak naglo (iako ne i neočekivano) bujanje „nacije“ i identitetskih politika kao političkih faktora sa kojima valja računati. Milanoviću izgleda izmiče jedna stvar: društvene formacije nastaju (i nestaju) pod snažnim uticajem strukturnih ekonomskih procesa – sama je nacija nastala (i) kao proizvod potrebe kapitalističke ekonomije za unifikacijom radne snage te legislativnih okvira na određenom prostoru. No, istorijski fenomeni trpe čak i potpune transformacije sadržaja, pa se granice u formi etničkih barijera danas polako, ali sigurno transformišu u granice kao klasne barijere, dok se antiimigrantski etos javlja kao oblik političke defanzive. Sve su se ove strategije danas skupile u gorepomenutoj francuskoj uzrečici (Le Français de souche)[8] koja podcrtava neku stvarnu, stvarniju i najstvarniju „francuskost“ – hijerarhiju unutar administrativnog pripadanja naciji (državljanstva) – hijerarhiju u bivanju delom političke zajednice.

Polu-državljanstvo, ne-baš-državljanstvo i slični statusi, zapravo će izgraditi administrativnu arhitekturu za stvaranje nove istorijske forme nacije – administrativnog mehura za de iure i de facto različitu mogućnost pristupanja ekonomskoj i političkoj sferi.

Politike radničkog tela

I naposletku – kao da Milanović nalazi administrativni odgovor na dugotrajni problem radnog subjekta. Nije prvi put da se subjektu rada odriče politički kapacitet: pogledamo li u jezik – negde između hermeneutike i etimologije – i lingvističko uobličenje radničkog subjekta u engleskom jeziku, u samoj se poslovnoj praksi još davno uobičajilo da se radnici nazivaju „ruke“ (hands). Potrebne su „ruke“ koje rade, ali ne i mozak koji razmišlja, ne i političko biće koje deluje i zahteva. Kao da u procesu proizvodnje nastaje potreba za subjektima radnog kapaciteta, ali kojima je u isto vreme amputiran politički kapacitet. I kao da je Milanović našao formulu u kojoj se omogućava lociranje subjekata kao radne snage i njihovo delociranje i odstranjivanje kao političkih subjekata.

A i te „ruke“, makar i sa odstranjenim političkim potencijalom, negde se moraju proizvoditi. Dogura li Milanovićev predlog do viših instanci, reprodukcija radničkih tela imala bi se odvijati iza potpuno nove vrste zavese. Ono što regulacija reprodukcije radničke klase rešava sakrivanjem fizičke reprodukcije u nevidljivu privatnu sferu – ispod pokrivača i između četiri zida – upotpunjuje se i potpuno novim nivoom geografskog izmeštanja i administrativnog maskiranja: „tamo negde“,[8] u zemljama tzv. Trećeg sveta.[9]

Lekcija se ovde nalazi u sistemskim kontradikcijama – kada su one nerešive, nijedna ih politička kerefeka neće trajno razrešiti – mogućnost pristupa kapitalu može se dozvoliti samo po cenu gubitka mogućnosti trajnog lociranja i ukorenjivanja – samo, dakle, ispuni li se uslov trajne privremenosti i beskrajne (administrativne) nevidljivosti. Politike se u kapitalizmu iscrpljuju u seci-uši-krpi-dupe strategijama, i nužno završavaju u odricanju emancipatorskih dostignuća, nužno idu po cenu uključenosti (prvenstveno radnika) u odlučivanju i, kako nam to recentna istorija pokazuje, u proizvodnji administrativne arhitekture na koju će se konzervativne i antiemancipatorske ideologije oslanjati.

Bilješke:

[*] „Građanin do srži“

[1] „Administrativnih“ jer su u srednjem veku različiti zakonski sistemi za različite kaste bili forma državnog uređenja i činili „tvar“ društva.

[2] Doduše, valja primetiti da se antiimigrantski sentiment gradi prvenstveno na medijskoj manipulaciji: izbeglica i migranata ima relativno malo – svakako su gotovo neprimetni u odnosu na domicilna stanovništva – u ogromnom procentu ne koriste socijalne servise (jer su najčešće u ilegalnom statusu) i slično. „Izbeglička kriza“, drugim rečima, prvoklasni je medijski proizvod-ni-iz-čega, medved skrojen od muve za potrebe povećanja rejtinga. Dakle, još jedna kontradikcija. No, kad smo već kod migrantske krize: ono što se javlja kao resantiman prema došljacima koji „sišu naše resurse“, „uzimaju nam poslove“ i „grebu se o naše ekonomije“ – zapravo je reakcija na smanjenje socijalne uloge države i ubrzano autsorsovanje poslova u države drugog sveta.

[3] Primerice: upravo je tako bilo i sa famoznim zatvaranjem balkanske rute pre par godina: ruta je „zatvorena“ tako što je prisiljena na ilegalno funkcionisanje: tok i dalje postoji ali je sada nevidljiv.

[4] Milanović: „Radnici sa takvim vizama uživali bi ravnopravan tretman u pogledu zarade i uslova rada kao lokalni radnici (pa tako ne bi bilo obaranja lokalnih nadnica ni eksploatacije migranata), ali ne bi uživali druga građanska prava (pravo glasa) niti imali pristup uslugama socijalne zaštite koje nisu vezane za rad (beneficije za decu, državna penzija i slično)“

[5] Jer tokom istorije, međutim, ovaj je građanski status bio regulisan i čitavim nizom strategija isključivanja: od premeravanje boje kože i brojanja krvnih zrnaca, preko zagledanja u gaće (upravo je borba za pripadanje kategoriji „građanina/građanke“ je srce feminističkog pokreta) pa sve do imovinskog cenzusa. Tako, Lea Ipi primećuje da se danas sve više naizgled neutralna administracija koristi kao klasna barijera jer uz takse, namete, izuzetno skupu pravnu pomoć koja postaje neophodna za tumaranje po birokratskim meandrima i ko zna šta još – mnogima postaje nedostupna. Imovinski cenzus na mala vrata.

[6] Gde je administrativna jednakost ključ. Skok na gorepomenuti srednji vek u kojem je klasni status bio upisan u administrativni status (da li ste se rodili kao kmet ili feudalac) – ako emancipatorsko srce političkog liberalizma postoji, onda je to administrativna jednakost.

[7] „Biti Francuz do srži“, biti „pravi“ francuz/francuskinja nasuprot nekakvom manje pravom i stvarnom – najčešće migrantu/poreklom iz kolonija i slično. Sam izraz uopšte nije nov – nastaje još početkom 19. veka – dakle, neposredno nakon uspostave Francuske republike. Od tada je značenja u izvesnom smislu menjao: bio je upotrebljavan i kao označitelj „aristokratskijeg“ porekla, ali se ustalio kao antonim za „došljaka“: danas ga rabi desnica prvenstveno kao označitelj „pravog francuza_skinje“ u odnosu na migrante_kinje.

[8] Milanovićev predlog valja čitati (i) kao kompleksni mehanizam autsorsovanja reprodukcije same radničke klase. Industrijska proizvodnja ima mogućnost da robu proizvodi u zemljama jeftine radne snage, a prodaje u zemljama prvog sveta. No ulice se ne mogu odneti u Indiju da se tamo očiste, bolesnici i stari se ne mogu transportovati u Pakistan da bi im tamo medicinsko osoblje dalo lek – autsorsovanje ovakvih potreba mora da uzme druge oblike – kao na primer onaj koji predlaže Milanović.

[9] Što bi značilo još jednu problematičnu implikaciju: ovakvo privremeno/ograničeno/nepotpuno državljanstvo dodatno bi petrifikovalo odnose rodne dominacije u zemljama tzv. Trećeg sveta (jer za očekivati je da muška radna snaga bude ta koja će biti pokretnija).

Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2018. godinu.