Srbija na desnici: antimoderni gen ili kapitalistička transformacija društva?

Velike priče liberalnog dela civilnog društva u Srbiji, poput „suočavanja s prošlošću“ i „regionalnog pomirenja“, činile su se bačene u drugi plan stabilizacijom političke situacije u drugoj deceniji od petooktobarskih promena. Ideološka sinteza postignuta kroz proevropski reformisane radikale s patriotskom aurom obezbedila je političku stabilnost potrebnu za dovršenje temeljnih ekonomskih i političkih procesa postpetooktobarske Srbije, a Vučićev čvrst „reformski kurs“ kupio mu je indulgenciju čak i kod nekih od najprominentnijih predstavnika „druge Srbije“ (pomenimo samo Petra Lukovića, Sonju Liht i Biljanu Srbljanović). Opšte sivilo političkog spektra, asimetrično podeljenog između ogromnog mobilizacijskog potencijala SNS-a i dezorijentisane opozicije, ovih su dana ipak prodrmali duhovi prošlosti. Duh u ovoj priči je mural posvećen Ratku Mladiću, koji je osvanuo u Njegoševoj ulici u Beogradu u julu ove godine, a koji su aktivistkinje Aida Ćorović i Jelena Jaćimović nedavno gađale jajima, da bi ih zatim privela policija u civilu.

Niz akcija i reagovanja liberalne javnosti i civilnog sektora koji je usledio, proizveo je prilično polarizujući efekat. Polarizacija koja je nametnuta iz građanskog ideološkog rakursa očituje se i u dramatičnom saopštenju koje je uputila Inicijativa mladih za ljudska prava, gde aktivisti ove nevladine organizacije navode:

Metafora semafora, izgleda, ukazuje na to da odnos prema Mladićevom muralu treba da odredi gde se tačno nalazimo, u kom pravcu putujemo, te da na tom putu postoje dva smera: onaj koji podrazumeva „vladavinu pravu, demokratiju, regionalnu saradnju, evropske integracije“ i onaj ovaploćen u licu Ratka Mladića koji je sušta suprotnost tim vrednostima. Dakle, situacija je ili-ili: ili putujete Bulevarom Zorana Đinđića ili ste na stranputici Bulevara Ratka Mladića.

Ovakvo trasiranje srpskog političkog spektra, doduše, ne potiče od aktivista Inicijative mladih za ljudska prava, već predstavlja kristalizirani izraz liberalnog tumačenja društvene stvarnosti kroz čitav tok kapitalističke transformacije srpskog društva. Teorijsko izlaganje ove ideološke dileme koju liberalna ideologija nameće srpskom društvu možemo naći u knjizi Latinke Perović Dominantna i neželjena elita, koju Dubravka Stojanović karakteriše kao „krunu višedecenijskog rada srpske istoričarke“. U ovom delu Latinka Perović izlaže političku metafiziku koja sve protivrečnosti društvene formacije, pre svega određene klasnim interesima i njihovim ideološkim prelamanjem, utapa u dva principa: mase (narod), kao materijalni supstrat političkog delovanja, i elite, koje pružaju aktivan momenat istorijskog kretanja. Kako pokazuje Mira Bogdanović u demistifikujućoj kritici, Perović svoj koncept elita izlaže potpuno nereflektovano, delujući sasvim neinformisano spram teorijskih debata o pojmu elita, te ne razlikujući elite kao tehnički aparat vladavine od elita u feudalnom vrednosnom smislu. Ovakav proizvoljan pojam elita zapravo služi kao nosilac dve aksiološke niše na kojima Perović projektuje svoju predstavu srpske istorije, i srpskog društva uopšte. Prvu predstavlja dominantna elita – kolektivistička, konzervativna, antizapadna, nazadna, rečju, antimoderna elita čiji je ultimativni cilj, poperovski rečeno, zatvoreno društvo, bez obzira na njegov ideološki predznak.

Kao idealtipski primer ove dominantne elite Latinka Perović uzima lik i delo Dobrice Ćosića, međutim, njen istorijski koren nalazi u socijalistima i radikalima druge polovine 19. veka, koji preuzimaju i implementiraju ruske narodnjačke ideje. Tako ideje opiranja kapitalističkoj transformaciji privrede, društveno-političkom individualizmu i jačanju civilnog društva, te ideje veličanja različitih formi kolektivizma, etatizma i teritorijalne ekspanzije postaju „organska misao“ srpske politike, menjajući svoje oblike i ideološke predznake u različitim istorijskim epohama. Ova „osovina zla“ se proteže od Svetozara Markovića i Nikole Pašića, preko partijskog rukovodstva suprotstavljenog političkoj federalizaciji i ekonomskoj liberalizaciji, te konačno do Dobrice Ćosića i Slobodana Miloševića.

S druge strane stoji „neželjena“ elita koju Perović slika kao herojske individue koje su se opirale opštem talasu dominantne elite i nastojale da modernizuju srpsko društvo, shvatajući pri tome modernizaciju kao spoljno-političku orijentaciju na Zapad, ekonomsku orijentaciju na slobodno tržište i, konačno, jedan specifični paternalistički vid političkog liberalizma koji je orijentalistički podozriv prema demokratskim kapacitetima širokih narodnih masa. Umesto teritorijalne ekspanzije, ova neželjena elita nastojala je razviti društvo „u dubinu“, što bi značilo izgradnju i jačanje liberalnih političkih institucija i civilnog sektora po modelu „zapadnih demokratija“. Među heroje „neželjene elite“ Perović ubraja niz raznolikih političkih ličnosti iz recentne istorije koje, manje-više, objedinjuje protivljenje Miloševićevom režimu (Marko Nikezić, Koča Popović, Milovan Đilas, Ivan Đurić, Novak Pribićević, Slobodan Inić, Ivan Stambolić, Olga Popović-Obradović, Sima Ćirković, Zoran Đinđić, Bogdan Bogdanović i Radomir Konstantinović).

Ostavimo li po strani potpuno odsustvo jasnog metodološkog kriterijuma pri izboru ličnosti koje se svrstavaju u ova dva tipa elita, biografsku selektivnost i jednostranost određenu političkom pristrasnošću, odnos ovako konstruisanih elita prema masama je već sam po sebi problematičan. Ono što bi u Perovićinoj koncepciji predstavljalo mase (nazovimo to u nedostatku bolje reči – narod), potpuno je pasivna društvena kategorija kojoj je promenu moguće nametnuti samo odozgo. Međutim, mase pritom nisu naprosto neutralne. Inerciju masa predstavlja njihova uronjenost u komunalni život određen tradicionalnim i kolektivističkim matricama u odsustvu bilo kakvog stabilnog istorijskog iskustva demokratizacije. Tako se težnja masa vidi isključivo kao retrogradna, sklona plemenskom iskustvu kolektivizma i prisilne egalitarnosti koja se izražava u „jednakosti u siromaštvu“. Ovakva orijentalistička predstava o masama svrstava te mase u prirodno savezništvo sa „dominantnom elitom“, pružajući „neželjenim elitama“ otpor iz sâme društvene baze. Uživajući spontanu podršku iz baze, „dominantne elite“ ostaju dominantne, dok proevropski heroji ostaju prezreni i odbačeni u istorijskim ćorsokacima, neželjeni ili, u najgorem slučaju, likvidirani.

Značaj ovog dela Latinke Perović sastoji se pre svega u tome što eksplicira ideološke pretpostavke liberalnog civilnog sektora, s obzirom na proizvodnju konstantne pretnje od nacionalizma, ekstremne desnice, ratne politike, srpskog ekspanzionizma i šovinizma. Ovakve kvalifikacije navodno inherentno pripadaju srpskoj kulturi, i kroz čitavu modernu istoriju u manjoj ili većoj meri određuju srpsko nacionalno biće. U vizuri ovih ideologa sve su političke institucije u tolikoj meri kontaminirane duhom srpskog nacionalizma da ih je gotovo nemoguće reformisati.

Svrgavanje Miloševićevog režima 5. oktobra 2000. godine, okarakterisano je kao nedovršena revolucija, a zlobna senka kolektivističkog autoritarizma i dalje se nadvija nad liberalizovanim tržištem. Kroz konspirološki narativ o „nereformisanim delovima Miloševićeve službe bezbednosti“ koje i dalje „vuku konce“ političkih događanja iz pozadine, o navijačkim grupama koje predstavljaju njihove paradržavne falange uperene protiv otvorenog društva, te spontanom pristanku širokih narodnih masa na njihov program, nacionalizam se predstavlja kao ključni agens reprodukcije društvene moći. Izgleda da su devedesete crna rupa srpske istorije čije gravitaciono polje ne dozvoljava da je napustimo.

Ovakvo fatalističko shvatanje srpske političke istorije i sadašnjosti nije miskoncepcija autorke ili društvene grupe koja se identifikuje s njenim stavovima. Ona je delatna u meri u kojoj se kroz institucije prozapadnih medija i dela civilnog društva proizvodi i reprodukuje ideološki podtekst koji umnogome oblikuje politički život. Funkcija ovakvih ideoloških praksi je dvojaka. Na najneposrednijem planu, ona služi sâmoj reprodukciji tog dela civilnog društva. Ako je pretnja nacionalizma omniprezentna i konstantna, onda je konstantna i potreba finansiranja projekata permanentne kulturne dekontaminacije. Međutim, ova tendencija za samoodržanjem liberalnog civilnog sektora ‒ koji gubi svoje pozicije u uslovima stabilizacije Vučićevog režima i njegove specifične ideološke sinteze ‒ iako interesantna, nije od presudnog značaja. Zapravo, širi učinak ovog diskursa predstavlja ideološko izmeštanje društvenih antagonizama na dve fiksirane suštine, dva oprečna principa koji su u sebi tobože nepomirljivi, i gde logikom pretpostavljenog ideologema moramo da se opredelimo za jednu ili drugu stranu – Bulevar Ratka Mladića ili Bulevar Zorana Đinđića.

Ovim binarnim opozicijama, koje nameću liberalni ideologemi, nije izgrađena realna alternativa s leve strane političkog spektra. U svim porazima koje je pretrpela leva ideja u Srbiji, prvo raspadom jugoslovenskog socijalizma, zatim ratovima koji su usledili na prostoru bivše Jugoslavije, i konačno, neoliberalnom ofanzivom nakon Petog oktobra, ostaci levice ili „leve scene“, marginalizovani i odsečeni od svoje baze, hibernirali su u akademizaciji ili deleći prostor civilnog društva s daleko moćnijim i uticajnijim liberalnim aktivistima. Levica još uvek nije uspela izgraditi pozicije kojima bi dovela u pitanje hegemoniju liberalne elite u oba ova ideološka aparata. Strukturna nemogućnost levice da se odredi prema dominantnom liberalnom diskursu i proizvede vlastitu materijalističku analizu društvenih promena nastalih kapitalističkom kontrarevolucijom 2000. godine, svela je levu politiku na bespuće mikropolitičkog aktivizma, samozadovoljnog sektaškog mentaliteta osuđenog na marginalnost.

Odsustvo teorijskih i političkih kapaciteta idu ruku pod ruku, pa je ono što je ostalo od levog pokreta uglavnom pasivno pristajalo na narativ liberala o desnici, dopunjen izvesnim antikapitalističkim parolama. U maniru infantilne radikalnosti, levica je ‒ uglavnom refleksno ‒ svako desno kretanje identifikovala s fašizmom. Antifašizam u kontekstu dezorijentisane levice na ruševinama postsocijalizma značio je faktičko pristajanje na klasni savez s građanskim snagama, pod hegemonijom liberalnog ideološkog narativa usmerenog na legitimaciju društvenih nejednakosti nastalih kapitalističkom promenom vlasničkih odnosa. Tako je na raznim antifašističkim skupovima postalo sasvim normalno videti zastave EU kojima mašu aktivisti_kinje organizacija civilnog društva dok se prepliću s antikapitalističkim parolama levičara uz neizostavne zvuke Rundekove rendicije ¡Ay Carmele!.

U odustajanju od valjane klasne analize fenomena desnih kretanja u Srbiji, analitički dometi svodili su se uglavnom na interpretacije desnice kao volšebnog saputnika restauracije kapitalizma na prostoru bivše Jugoslavije. Desnica je shvatana kao samorazumljivi epifenomen kapitalističke vlasničke transformacije, koji se pojavljuje kao lukavi plan vladajućih klasa da narodne mase zamajavaju nacionalnim i verskim pitanjima dok vrše „privatizacijsku pljačku“. Dakako, protivrečnosti kretanja desnice imaju veze s protivrečnostima restauracije kapitalizma, međutim, sâma ova veza ne može biti tumačena kroz vulgarni ekonomizam. Optika proste, linearne i idealističke kauzalnosti je optika kojoj ne gine regresija na liberalne pozicije, a ovo podupire i mitologizacija tobožnje stalne fašističke pretnje. Ako je pritajeni fašizam uvek prisutan ‒ prvo u liku nacionalističkog populizma Srpske radikalne stranke (SRS), zatim u liku rastuće autoritarnosti Vučićevog režima ‒ onda je i pakt s liberalnim snagama uvek neophodan kako bi se sprečila provala fašističkih snaga. U idealističkom fiksiranju kategorija desnice, eventualni taktički savez pretvara se u strateško partnerstvo.

Fundamentalna kritika procesa nove klasne stratifikacije i ideoloških aparata koji legitimišu kapitalističku transformaciju kroz buržoasko-pravni registar vladavine prava, tolerancije, ljudskih prava, individualnih sloboda, itsl. potrebna je kao doprinos raskidanju ovog strateškog partnerstva i uspostavljanju autonomne leve pozicije prema desnici, kao i prema liberalima. Tek kada se oslobodimo normativnog okvira koji je nametnula liberalna paradigma, postaje moguće razumeti specifičnost desnih kretanja u konjunkturi klasnih odnosa na poluperiferiji kapitalizma.

Put ka materijalističkoj analizi fenomena desnice kreće od razmatranja procesa deindustrijalizacije srpske privrede, koja je usledila kao rezultat ubrzane privatizacije nametnute nakon promena 2000. godine. Specifičnost ove ubrzane tranzicije proizilazi iz specifičnosti istorijske situacije u kojoj se nalazilo srpsko društvo nakon raspada socijalističke Jugoslavije i građanskog rata. Prva decenija tranzicije 90-ih godina protekla je u veoma specifičnim uslovima građanskog rata na tlu bivše Jugoslavije, te je ostala obeležena prvobitnom akumulacijom kapitala u ratnim uslovima, blokadom spoljne trgovine i proizvodnih kapaciteta usled embarga, rastom nezaposlenosti i siromaštva, te oslanjanjem velikog dela stanovništva na „snalaženje“ u predelu sive ekonomije. Industrijska, saobraćajna i energetska infrastruktura doživela je i materijalno razarajuć udarac NATO bombardovanjem 1999. godine.

Sve je to uslovilo da politička nomenklatura koja je dovedena na vlast 2000. godine bude potpuno i do kraja spremna na „šok terapiju“ srpske ekonomije, u skladu s tačkama propisanima Vašingtonskim konsenzusom. Principi Vašingtonskog konsenzusa su brže-bolje implementirani već prvim potezima DOS-ove^[1] vlasti sklapanjem „Aranžmana o produženom finansiranju“ sa MMF-om. Ovaj sporazum podrazumevao je niz strukturnih reformi i monetarnih politika, usmerenih na stabilizaciju valutnog kursa, liberalizaciju carinskih ograničenja (spoljne trgovine), liberalizaciju režima stranih investicija, te ubrzanu i potpunu privatizaciju. Dakle, sporazum je bio usmeren na sve što bi prema neoliberalnim ideolozima obezbedilo povoljnu poslovnu klimu za privlačenje stranih investicija.

Međutim, povoljna klima je zapravo bila elementarna nepogoda koja je oduvala ostatke srpske privrede. Preduzeća koja su već potpuno onemoćala u turbulentnim prilikama 90-ih godina izlažu se uslovima nagle liberalizacije spoljne trgovine kroz mere smanjenja carinskih stopa koje su stupile na snagu već krajem 2000. godine. Suočena sa konkurentnom uvoznom robom, domaća industrijska proizvodnja nije imala nikakvu šansu, te su preduzeća sistemski gurana u nerentabilnost, čime se opravdavala njihova brza privatizacija. Monetarna politika, kreirana od strane ekspertske grupe G17+, kao najodanijeg izvršioca direktiva MMF-a, bila je usmerena na održavanje stabilnosti kursa koji je plaćan budžetskim deficitom. Taj deficit se namirivao iz prihoda ostvarenih privatizacijom i kreditiranjem kod međunarodnih monetarnih institucija, Svetske Banke i MMF-a, sve na račun rastućeg spoljnog duga i sve dublje zavisnosti od politika koje su nametale te iste institucije. Zakon o privatizaciji iz 2001. godine je protivustavno proglasio državu titularom nad društvenom svojinom, čineći preko noći državu najvećim vlasnikom kapitala, i time stvorio preduslove za sprovođenje neoliberalnog modela transformacije vlasništva, bez ikakve šire društvene participacije. U ovom procesu je instrumentalna bila novoformirana Agencija za privatizaciju, koja je imala enormnu i netransparentu moć arbitraže u ime države.

Rezultati ovako sprovedene privatizacije govore sami za sebe. Prema podacima iz 2014. godine, u periodu od 2002. do 2014. privatizovano je 2360 preduzeća, od kojih je 65 posto pred stečajem ili likvidacijom, dok je (kao direktna posledica privatizacije) bez posla ostalo 276 000 radnica i radnika. Manje rentabilna preduzeća su mrcvarena u nizu raznoraznih mahinacija koje su pratile čitav proces, jer je svaka četvrta privatizacija poništena, dok su najveći privredni sistemi po pravilu odlazili u ruke inostranog kapitala, a priliv stranih investicija podstican je nizom olakšica (ogromnim subvencijama, poreskim olakšicama, jeftinom energijom, itd.). Kao zbirni rezultat udruženih efekata privatizacije, liberalizacije uvoza i monetarne politike održavanja valutnog kursa, najveći udar je pretrpela industrija, a sa njom i radnička klasa. Došlo je do deindustrijalizacije srpske privrede. Industrijska proizvodnja od 1990. do 2012. smanjena je za 40 posto, a neki segmenti industrije ‒ poput prerađivačke industrije ‒ pretrpeli su u tom periodu pad od 95 posto.

Ekonomsko raslojavanje i društvena atomizacija radničke klase strukturno je onemogućila konsolidaciju i političku reprezentaciju njenih klasnih interesa. Nalet neoliberalnih reformi ostavio je jedinu mogućnost: izolovane radničke štrajkove, koji su neprestano pokretani u prvoj deceniji nakon petooktobarskih promena. Razlozi su se uglavnom nalazili u neisplaćenim zaradama, nepoštovanju ili nepotpisivanju novog kolektivnog ugovora, paralisanosti preduzeća usled odsustva državne pomoći ili, u slučaju poljoprivrednika, u niskim cenama otkupnine proizvoda. Radnici su se usled restrukturiranja preduzeća bunili protiv kriminala u vezi s procesima privatizacije, negde zahtevajući da se taj proces obustavi, ali negde zahtevajući i da se ubrza. Usled lokalizovanosti štrajkova i izostanka bilo kakve političke podrške, štrajkovi su i tamo gde je postojala snaga radnika gašeni kompromisima na štetu radničkih interesa ili direktnom represijom policije i štrajkbrehera. Ilustrativan primer nemoći radničke klase bio je štrajk radnika Elektroprivrede Srbije (EPS) protiv restrukturiranja ovog preduzeća (izdvajanjem rudnika za površinsku eksploataciju u posebno preduzeće), koje je trebalo da bude uvod u njegovu postepenu privatizaciju. Jednomesečni štrajk u junu-julu 2003. godine uspeo je samo da uspori restrukturiranje, dok je epilog bio nastavak rasparčavanja preduzeća, te pad broja zaposlenih sa 55 000 na 32 000.

Tako su prošli radnici i radnice EPS-a, preduzeća od izuzetnog značaja za funkcionisanje države, dok su radnici u drugim granama industrije ili u poljoprivredi bili potpuno ignorisani ili direktno policijski ugnjetavani. Konfuzija radničke klase bila je posebno izražena u preduzećima koja su bila u dugotrajnom procesu privatizacije, prolazeći dugotrajne cikluse restrukturiranja, propalih licitacija, stečaja i kriminalne uprave, u kojima je deo radništva iskreno verovao u benefit privatizacije, te kao razlog njihovih nedaća video neefikasnost državnog upravljanja. Kako se proces privatizacije i deindustrijalizacije bližio kraju, štrajkovi su još više predstavljali izraz očaja, a ne političke strategije, te je taj očaj u najekstremnijim slučajevima prerastao u brutalno samopovređivanje radnika_ca^[2].

U uslovima fragmentiranih i posvađanih sindikata, te odsustva organizovane političke podrške, nije moglo da dođe do ujedinjavanja klasne borbe u jedinstveni front i konsolidacije klasnih interesa radništva. Ovakvu atomizaciju radničkih borbi dodatno je otežavala i ekonomska fragmentacija među radničkom klasom, koju je doneo proces privatizacije. Različit status radnika ‒ u privatizovanim preduzećima, preduzećima u procesu privatizacije, te državnim preduzećima i javnom sektoru ‒ odredio je kako razlike u njihovim neposrednim interesima, tako i mogućnosti sindikalne zaštite tih interesa. Najveće mogućnosti sindikalnog organizovanja postojale su u velikim državnim sistemima od strateškog značaja (EPS, Telekom), dok je u privatnom sektoru, osobito onom u rukama stranog kapitala, ta mogućnost sasvim izostajala, to jest, zabrana sindikalnog organizovanja je (nelegalno) upisana u sâm kupoprodajni ugovor sa državom. Ovo je produbljivalo nesolidarnost i nepoverenje unutar radničke klase, tako da je čak i tamo gde su fabrički sindikati imali moć, ona bila usmerena na uski interes radnika sâmog preduzeća, bez širih socijalnih zahteva.

Na političkom planu, radničke borbe u toku ubrzane privatizacije ostale su sasvim bez reprezentacije. Podela koju je nametnula politička klasa kretala se po osi „velikih tema“ Petog oktobra, te su se političke stranke svrstavale na opozitnim linijama reformizma/tradicionalizma, zapadnjaštva/rusofilstva, socijalnog liberalizma/konzervativizma, saradnje/nesaradnje sa Haškim tribunalom. Gotovo svako društveno pitanje, pa i pitanje posledica procesa privatizacije, prelamalo se na toj polarizujućoj osi. Kapitalistička klasa je u potpunosti okupirala politički prostor, međutim, kontradikcije kapitalističke transformacije društva materijalizovale su se u pluralizmu interesa kapitalističke klase i sučeljavanju njenih različitih frakcija.

Reprezent interesa stranog kapitala i domaće uvozno orijentisane buržoazije bila je u prvom redu Demokratska stranka (DS), kojoj je u fokusu bilo što energičnije sprovođenje reformi, što je mitologizovano u liku Zorana Đinđića. Već u prvim godinama nakon 2000. došlo je do sukoba unutar DOS-a, te se oko Demokratske stranke Srbije (DSS) okuplja jedna frakcija domaće buržoazije kojoj je bilo u interesu da se prodor inostranih roba i kapitala uspori u cilju konsolidacije domaćeg tržišta. U smenama vlasti i kontinuiranoj političkoj krizi prve decenije 2000-ih godina, konstanta na vlasti bila je grupa „eksperata“ okupljena oko G17+ koja je, kao direktna ispostava MMF-a, čvrsto okupirala finansijske institucije (Narodnu Banku i Ministarstvo finansija), te predstavljala garant kontinuiteta monetarne i fiskalne politike, dajući okvir nesmetanom prodoru inostranog kapitala. Sukobi frakcija kapitala u ideološkoj su se sferi reflektovali kroz rezolutni proevropski kurs snaga okupljenih oko DS-a, koju je podržavao ideološki aparat dobrog dela organizacija civilnog društva, zatim kroz umereni proevropski kurs DSS-a koji se ublažavao suverenističkom i legalističkom retorikom i, konačno, kroz neoliberalno-tehnokratski orijentisan G17+, koji se nametnuo kao posrednik između ove dve frakcije, obezbeđujući svoj opstanak u vlasti.

Na drugom polu političkog spektra opstajale su stranke koje su baštinile nasleđe režima Slobodana Miloševića, Srpska radikalna stranka (SRS) i Socijalistička partija Srbije (SPS), pri čemu su se posebno dinamičnima pokazali radikali. Kroz ideološki agilniji kurs Nikolića i Vučića, koji se sve više usmeravao na socijalnu demagogiju, radikali su uspeli da privuku podršku onih društvenih grupa koje su liberalni ideolozi cinično prozvali „gubitnicima tranzicije“ – radništva, seljaštva, nezaposlenih. Ovaj trend je evidentan i ako se posmatraju izborni rezultati radikala u prvoj deceniji ovog veka. Nakon pada na parlamentarnim izborima u decembru 2000. godine, podrška radikalima raste uporedo s rastom socijalnih tenzija. Već na izborima 2003. SRS regrutuje 700 hiljada novih glasača, ostvarujući ukupno više od milion glasova, i izdvajajući se kao prva stranka po snazi u parlamentu. Na izborima 2007. dobija još 100 hiljada novih glasača, a godinu dana kasnije nastavlja rast za nešto manje od 100 hiljada. Prema istraživanju CESID-a iz 2005. godine, kategorije koje se odnose na klasnu samoidentifikaciju i političko opredeljenje pokazuju da SRS najveći broj pristalica ima iz društvenih grupa koje se identifikuju kao „radnici“, „seljaci“ i „niža klasa“, dok, s druge strane, Demokratska stranka među društvenim grupama koje su se okarakterisale kao „službenici“ i „srednja klasa“.

Liberalni analitičari imaju sklonost da ove tendencije jednostavno pripišu nedostatku obrazovanja, neprosvećenosti masa, te njihovoj inherentnoj sklonosti ka antimodernoj reakciji prema progresivnim promenama. Delo Latinke Perović je eminentni primer takvog shvatanja. Na to se nadovezuje liberalni civilnodruštveni aparat čiji je cilj da kroz izgradnju civilnog društva emancipuje široke društvene slojeve. Međutim, ako ova kretanja sagledamo u kontekstu procesa deindustrijalizacije, zatim strukturne fragmentiranosti ili nemogućnosti sindikalnog otpora, te u kontekstu ideološkog narativa evropskih integracija i takozvanih evropskih vrednosti koje su nametale različite političke garniture, dezorijentisana radnička klasa u opadanju nije imala gde drugde osim u političku pasivnost ili ka podršci onim snagama koje su se percipicirale kao da nude drugačiji, „patriotski“ model kapitalističke transformacije. Upravo je Srpska radikalna stranka uspela da se putem orijentacije na socijalnu demagogiju i žestok napad na političku garnituru koja je nosila proces tranzicije, a uz nedostatak leve alternative, predstavi kao tobožnji zaštitnik „gubitnika tranzicije“. U datoj ideološkoj konstelaciji koja se pružala po osi pristajanja, odnosno nepristajanja uz normativni sklop evropskih vrednosti nove političke elite, socijalne frustracije dela radništva našle su svoj izraz u političkoj desnici.

Dakle, upravo zato što je proces kapitalističke transformacije društva svoj ideološki izraz našao u evropskim vrednostima, oni koji su najviše izgubili u čitavom procesu vezali su se za političke snage koje su zauzele mesta na opozitnom polu. Na ovom talasu rasta desnog populizma i „antievropske“ retorike koja je dovodila u pitanje celinu demokratskih, progresivnih tekovina radničkog pokreta i drugih borbi za emancipaciju uz koje pristaje i liberalizam europskog projekta, razvijali su se i maligniji oblici nacionalizma, poput ekstremno desničarskog pokreta 1389, klerofašističkog Obraza i nacističkog Nacionalnog Stroja. Međutim, iako veoma opasne za marginalizovane društvene grupe, o čemu svedoče pretnje, incidenti i nasilje koji su doveli do zabranjivanja Parade ponosa 2009., ove pojave ostajale su mahom u okvirima omladinskih supkultura navijača i/ili skinheda, i nisu uspele da pretenduju na širi društveni značaj. Ipak, porast ekstremno desnih grupa, te njihov kapacitet za infiltraciju u omladinske društvene grupe, predstavlja znak duboke političke krize u koje je srpsko društvo zapalo u prvoj deceniji nakon petooktobarskih promena.

Ova kriza dostiže svoju tačku ključanja 2008. godine, u nizu događaja koji su potresli političku scenu. Naime, proglašenje nezavisnosti Kosova rasturilo je ionako labavu Koštuničinu vladu, sastavljenu od stranaka bivšeg DOS-a, te razilaženje dva najvažnija politička nosioca petooktobarskih promena, DS-a i DSS-a postaje definitivno. Sâma SRS, iako je uživala najveću podršku do tada, zapravo nije znala šta bi uradila u situaciji da dođe na vlast, jer iza demagoških obećanja osiromašenim masama nisu postojale nikakve mogućnosti za realno poboljšanje njihova stanja. Rast desnog populizma predstavljao je ideološku tampon zonu kanalisanja socijalnih frustracija, međutim, eventualna opasnost povratka na „usporenu“ privatizaciju iz Miloševićeva perioda, nije bila opcija za strani kapital, kao ni za ostatak domaće političke klase. Stoga se ova opcija držala izolovanom od drugih političkih činioca, a njen je koalicioni kapacitet bio odstranjen.

Iako su izbori iz 2008. godine zaista doveli do mogućnosti koalicije SRS-a, SPS-a i DSS-a, koja bi prekinula nasleđe DOS-a, gledajući retroaktivno, pobeda nacionalističke koalicije zapravo nije ni bila moguća, jer bi se takva vladavina našla u pat poziciji između socijalnih očekivanja biračkog tela i strukturne nemogućnosti drugačijeg dovršenja procesa kapitalističke transformacije na poluperiferiji. Ono što izgleda kao nužni razvoj događaja iz ove perspektive, u datom je trenutku bilo sasvim neizvesno. Tesnom pobedom Borisa Tadića u drugom krugu predsedničkih izbora, velikim pritiskom domaćih i stranih faktora na „slabu kariku“ eventualne koalicije ostvareno je „nacionalno pomirenje“ između DS-a i SPS-a koje je izrodilo potonju vladu Mirka Cvetkovića. Ovime je produžen život DS-a, ali je to bio i poslednji alarm stranom kapitalu da je hitno potrebna rekonfiguracija političkih snaga kako bi sistem ostao održiv.

Iste te 2008. godine Tomislav Nikolić cepa SRS uz udruženu podršku svih bitnih činilaca srpske politike: američke diplomatije, predstavnika domaćeg krupnog kapitala i političke klase u vidu Tadićevog operativca Mikija Rakića. Time će Srpska radikalna stranka otići u istoriju, ali i desnica kakva nam je poznata iz tranzicionog perioda. Srpska napredna stranka (SNS) koja je proizašla iz cepanja SRS-a bila je u svakome pogledu unapređena verzija Demokratske stranke, nasleđujući i unapređujući njen organizacioni model velike birokratizovane stranke centrirane oko jedinstvenog stuba političke moći, ali i politiku desnog centra, te s njom uvezan neoliberalni kurs ubrzanog dovršenja privatizacije. U potpuno hegelijanskom obratu dvostruke negacije, projekat Srpske napredne stranke u narednim je godinama nadvladao Demokratsku stranku u njenoj sopstvenoj igri, preuzimajući njene stubove podrške, pre svega, stranog kapitala i domaće uvozno-orijentisane buržoazije, istovremeno marginalizujući radikale i preuzimajući najveći deo njihovog biračkog tela.

Pogledamo li izborni rezultat iz 2012. godine, videćemo da je zbir glasova radikala i naprednjaka tek nešto malo manji od broja glasova koji su imali radikali 2008. godine, ali sasvim dovoljan da SNS preuzme kormilo dovršavanja procesa kapitalističke transformacije. Naime, nešto manje od milion građana glasalo je za SNS, dok je za SRS glasalo oko 180 hiljada građana. Time je SNS postala najveća parlamentarna partija i formirala skupštinsku većinu, dok je SRS ostala van parlamenta. Ovako brzo i masovno pregrupisanje biračkog tela iz redova radikala u novoformirane naprednjake, potvrđuje našu tezu: jačanje desnice u prvoj deceniji nakon 5. oktobra nije izraz uvek prisutnih nacionalističkih pretnji, tinjajućeg fašizma i inherentne retrogradnosti širokih narodnih masa, već izraz socijalne frustracije u nedostatku bilo kakvih drugih poluga otpora procesu kapitalističke transformacije, koje su se odrazile u specifičnoj ideološkoj polarizaciji koju je nametnula politička klasa. U suprotnom bi slučaju biračko telo kaznilo proevropsku reformaciju naprednjaka.

U činu genijalnog ideološkog inženjeringa, vođstvo Srpske napredne stranke uspeva da u političkom bespuću u kojem su se našli tzv. gubitnici tranzicije izoluje postpetooktobarsku političku garnituru kao glavnog vinovnika za sve društvene probleme, te da na mantri „žutih lopova“ osigurava lojalnost osiromašenih klasa. Ovakvim je manevrom SNS uspeo da apsorbuje velike ideološke dileme postpetooktobarske Srbije i samim time ih učini irelevantnim. Došlo je do ideološke sinteze u kojoj se u SNS-u utapaju i proevropski kurs i suverenistička politika, i Đinđićevo germanofilstvo i Šešeljevo rusofilstvo, i „odbrana Kosova“ i evropske integracije. Vučićevo je pak liderstvo postalo jedino mesto polarizacije, ali u isti mah i ideološko ogledalo u kom su njegove pristalice (ali i oponenti) mogli videti ono što su želeli da vide, makar to bile i stvari koje su simultano kontradiktorne.

Pokušaj formiranja antivučićevske desnice kroz delovanje pokreta Dveri pokazao se potpuno neučinkovitim. Pakt Dveri s „građanskom opozicijom“ koji se formalizovao kroz „Savez za Srbiju“, te isticanje njenog lidera Boška Obradovića na čelo antivučićevskih protesta „1 od 5 miliona“ (2018-2020), samo su izolovali nacionalističku bazu ove partije i onemogućili njen rast. Ostaci Srpske radikalne stranke postaju izuzetno kooperativna opozicija naprednjacima, pogotovo nakon povratka Vojislava Šešelja iz Haga, i odlaze sve dublje u političku marginalnost. Ista sudbina dočekala je i ostatke nekad moćnog DSS-a, stranke koju su razbili unutarstranački sukobi i naglo osipanje kadrova nakon povlačenja Koštunice iz politike. Nacionalistički elementi koji su opstali u SNS-u nisu pružili nikakav otpor Vučićevoj konsolidaciji vlasti u stranci; štaviše, u težnji da osiguraju unutarstranački status pri slivanju kadrova iz raznih ešalona DOS-a maltene su se utrkivali u izjavljivanju lojalnosti vođi.

Vučićeva SNS zapravo je uspela da kompletno razmontira desnicu kao političku snagu, te da kao krovna organizacija raspolaže njenim delovima u dnevno-političke svrhe, dozirano, plasirajući nacionalistički narativ kroz kontrolisane medije. Polje desnice se, utoliko, u poslednjih deset godina sve više seli iz političke u medijsku sferu, gde se kroz dnevne tabloide i televizije s nacionalnom frekvencijom konstantno održava tenzija vanrednog stanja, ugroženosti države na čijem braniku stoji Vučić lično, kroz dobro poznati arsenal propagande o pokušajima podrivanja države od strane plaćeničke i(li) lopovske opozicije, stranih službi, ili mračnih i kriminogenih delova domaće tajne službe (kao što je bio slučaj u aferi Hrkalović).

Vratimo se sada na početak, na dilemu u koju su nas stavili aktivisti_kinje Inicijative mladih za ljudska prava – da li se nalazimo na „Bulevaru Zorana Đinđića“ ili na „Bulevaru Ratka Mladića“? Rekli bismo da metafora bulevara uopšte ne odgovara srpskoj stvarnosti. Nalazimo se na koridoru zapadnog kapitala i političkog uticaja koji je određivao proces društvene transformacije u poslednje dve decenije u svim njenim protivrečnostima. Rast desnice je jedna od tih protivrečnosti koja se može tumačiti samo u sklopu celine protivrečnosti – kroz deindustrijalizaciju koja je ostavila radničku klasu bez svoje materijalne baze, fragmentaciju i gušenje sindikalne borbe, te ideološku hegemoniju petooktobarske političke klase. Uspon i pad desnice je sukonstituisan specifičnim ideološkim konfiguracijama kojima se obezbeđuje relativno stabilna reprodukcija sistema na periferiji kapitalizma. U tom kontekstu, valja se vratiti uvidu Maksa Horkhajmera, koji je ‒ poput većine dubokih uvida ‒ već okoštao u frazu: „ko ne želi govoriti o kapitalizmu, neka ćuti i o fašizmu!“ Možda ponavljanje ove fraze može služiti kao motivacija za izgradnju autonomnih komunističkih pozicija spram desnice i emancipaciji od liberalne ideološke hegemonije.