Socijalni transferi na udaru fiskalnog konzervativizma

U bivšoj Jugoslaviji, za potrebe jugoslavenskog tržišta, stvorena je i baza za farmaceutsku industriju, koja je bila u velikoj meri razvijena. Nakon Drugog svetskog rata male su privatne apoteke uglavnom bile nacionalizovane, ali su deo nekog većeg centralizovanog sistema postale kada je proveden proces ourizacije, organizacijski model koji je postao dominantan u sektoru javnih usluga nakon donošenja Ustava Jugoslavije iz 1974. godine. Državne su apoteke pre masovne ourizacije bile vrlo dobro lokalizovane male ustanove koje nisu pružale trgovinsku uslugu povezanu uz lekove, već su farmaceutske tehničarke i tehničari vršili savetodavne, stručne i profesionalne usluge i u tom su smislu bili važni nosioci primarne farmaceutske zaštite.

Prilikom pripajanja državne su apoteke izgubile dosta autonomije u pogledu nabavke lekova i medicinskih sredstava jer su postale zavisne o konstituciji uprava ustanova čiji su deo postale

Problemi su započeli kada je donesena odluka da je neophodno centralizovati državno apotekarstvo po modelu ourizacije.

Ourizacija se sprovodila integrisanjem dotadašnjih malih apoteka u domove zdravlja i velike kliničke centre, koji su osnivani na teritoriju opštine ili regiona. Jedino se Slovenija odlučila za organizovanje jednog velikog udruženja svih državnih apoteka. Prilikom pripajanja, u ostalim jugoslavenskim republikama državne su apoteke izgubile dosta autonomije u pogledu nabavke lekova i medicinskih sredstava jer su postale zavisne o konstituciji uprava ustanova čiji su deo postale. U tom su periodu česte nestašice i deficijencije osnovnih lekova, zato što apoteke više nisu imale sopstveni žiro-račun preko koga bi mogle da vrše plaćanja, nego su umnogome zavisile o odlukama direktora domova zdravlja i kliničkih centara, koje su se obično donosile u intervalima koji se nisu poklapali sa potrebama apoteka. Dakle, radilo se o još jednom vrlo problematičnom procesu unutar samoupravnog miljea.

Takvo se stanje uglavnom održalo do raspada Jugoslavije, da bi potom započelo cvetanje privatnog apotekarskog sektora, što je dovelo do daljnje razgradnje apotekarstva, koja je u Srbiji kulminirala masovnim blokadama računa državnih apoteka.

U Srbiji nedostaje zakonski okvir koji bi regulovao apotekarsku delatnost, te je zbog toga početkom 2017. godine nagovešteno donošenje Zakona o apotekarskoj delatnosti za kojega su Farmaceutska komora i drugi akteri uključeni u izradu verovali da će donesti regulaciju na drugačijim osnovama, ali je Nacrt predloga Zakona, iako je već bio napisan u celosti, povučen iz procedure. Objašnjenje Ministarstva zdravlja bilo je da Nacrt sadržava stavke koje su već definisane Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, što bi moglo dovesti do kolizije između različitih zakonskih rešenja, zbog čega je odlučeno da se sačeka obedinjeni zakonski predlog koji bi rešio i pitanje državnih apoteka.

No, ne samo da nedostaje regulatorni okvir, nego verujem da, i kad bude usvojen, neće unaprediti situaciju u državnom apotekarskom sektoru – zadnjih par godina upravo su legislativni potezi Vlade u izvesnom smilu onemogućavali državnim apotekarskim ustanovama da se bave primarnom zaštitom. Ekonomske reperkusije čitavog procesa podrazumevale su obavezu apoteka da poštuju Zakon o javnim nabavkama,

Privatnom apotekarskom sektoru 2013. je zakonski omogućeno da sklapa ugovore sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje, nabavlja lekove preko centralizovanog tendera te izdaje lekove na recept, što je umnogome smanjilo prihode državnim apotekama

odnosno sistem centralizovanih javnih nabavki koji od državnih apoteka zahteva da 6 meseci unapred predvide potražnju za deficitarnim lekovima, što je u Srbiji, naravno, nemoguće. Državnim je apotekama od dolaska Vučićeve SNS na vlast također onemogućen rabat na lekove od kojeg su, pored zakonski propisane linearne marže od svega 12%, preživljavale. Primerice, državne apoteke više nisu u mogućnosti da nabavljaju lekove sa primarne liste lekova putem ekonomski najpovoljnije ponude koja je ranije obuhvatala i rabat od dobavljača, nego su primorane da poštuju proceduru najjeftinije ponude temeljem centralizovanog sistema javnih nabavki.

Ekonomska reperkusija ovakve državne politike jeste eksplozija duga državnih apoteka prema dobavljačima – u poslednje tri godine dug je narastao na preko 40 miliona eura. Istovremeno je privatnom apotekarskom sektoru 2013. godine zakonski omogućeno da sklapa ugovore sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje, nabavlja lekove preko centralizovanog tendera te izdaje lekove na recept, što je umnogome smanjilo prihode državnim apotekama po osnovu naplate participacije. U suštini je država saterala apoteke u neku vrstu ekonomskog škripca.

Otkad su 2000. godine u Srbiju uvedene tzv. demokratske reforme i krenuo čitavi proces društvene transformacije, državnim je apotekama regulativnim sredstvima oduzeto pravo da budu direktni korisnici republičkih budžetskih sredstava, čime se status zaposlenih veoma pogoršao. Državne su apoteke 2001. godine postale subjekti koji se bave prometom usluga i lekova, te kao takvi, za razliku od drugih ustanova koje pružaju profesionalne zdravstvene usluge, više nisu imale pravo da budu na budžetu Republike Srbije.

Na taj se način država zapravo rešila rashoda za čitav jedan sektor i olakšala budžet, a uvođenjem linearne marže od svega 12% dovela je do pada zarade zaposlenih u državnim apotekama za oko 30%. U takvoj situaciji zaposlenice i zaposlenici bili su prinuđeni da vrše funkciju preduzetnika i da u apotekama prodaju robu široke potrošnje poput deterdženta, toalet-papira, sandala itd. Državnom politikom komercijalizirana je delatnost državnih apoteka koje su na taj način udaljene od društvene uloge koju su imale ne samo u Jugoslaviji nego i kasnije, sve do 2000-ih.

Ranije su državne apoteke imale obavezu da po jedinici zaposle jednog diplomiranog farmaceutskog tehničara ili tehničarku koji su vrlo stručno vršile sve usluge iz svoje delatnosti, uključivo i savetodavnu. No, od dvehiljaditih, kada je tadašnji ministar zdravlja Tomica Milosavljević otvorio institucionalni prostor privatnom sektoru koji otvara lance apoteka, više nije bilo neophodno da jedna zaposlena osoba ima diplomu farmacije.

Država je regulisala da se dug prema dobavljačima ne sme prebaciti na nivo lokalne samouprave, odnosno na republički budžet, već mora da bude izmiren drugim metodama, putem javno-privatnih partnerstava ili davanjem državnih apoteka u zakup privatnim apotekama

Do dodatnog financijskog i kadrovskog osiromašenja državnih apoteka dolazi 2002. godine, kada primarna zdravstvena zaštita prelazi u nadležnost lokalne samouprave, čime državne apoteke često postaju mesto za zbrinjavanje lokalnog partijskog kadra.

Sa eksplozijom duga prema dobavljačima i paralisanjem državnog farmaceutskog sektora neke su se apoteke, primerice apoteka Pančevo, našle pred bankrotom, a radnice i radnici koji su bili zaposleni u državnim apotekama masovno su ostajali bez posla. Da se ne bi ugasile, državne su apoteke morale da redovno izmiruju obaveze prema dobavljačima, za što nije bio dostatan prihod koji ostvaruju na osnovu minimalne marže, pa se to odrazilo i na pad plaća zaposlenica i zaposlenika. Država je također regulisala da dug koji je napravljen prema dobavljačima ne sme da se prebaci na nivo lokalne samouprave, odnosno na republički budžet, već mora da bude izmiren drugim metodama, putem javno-privatnih partnerstava ili davanjem državnih apoteka u zakup privatnim apotekama, uz uslov da radnice i radnici koji su bili zaposleni u državnim apotekama zadrže svoja radna mesta.

Možemo reći da se položaj radnica i radnika zaposlenih u sektoru državnih apoteka nakon promene vlasti 2012. kontinuirano pogoršava temeljem fiskalne konsolidacije i konzervativizma, odnosno mera štednje. Iako je još 2003. godine na snagu stupio Zakon o javnim nabavkama koji je regulirao i rad državnih apoteka kao javnih ustanova, do 2012. godine državne su apoteke uspele da se izbore za pravo na izuzeće od primene zakona kod nabavki lekova na recept radi dalje prodaje. No 2012. godine državna revizorska institucija počinje pritisak na državne apoteke da primenjuju Zakon o javnim nabavkama i vrše nabavke putem centraliziranih tendera koje počinju raspisivati 2014. godine.

Država nije uvidela da je novac koji se ukidanjem rabata i tzv. cassa sconto (popust na plaćanje pre krajnjeg roka koji su državne apoteke ostvarivale kod dobavljača) vratio na prihodnu stranu republičkog budžeta zapravo novac koji su ranije prihodovale apoteke. U suštini, država je apoteke centralizovanim javnim nabavkama uništila: s jedne strane nastao je deficit lekova u državnim apotekama, koje su bile primorane da dižu cene kako bi u novim uvetima uopšte financirale svoje poslovanje, dok s druge strane privatne apoteke, koje su najčešće deo lanca veledrogerija u stranom vlasništvu, uvek imaju lekova i u stanju su da dampinguju njihove cene. Na kraju su ljudi počeli da kupuju lekove u privatnim apotekama za nižu cenu.

Uvođenje kriterijuma rentabilnosti i isplativosti prometa za državne apoteke imao je vrlo loše reperkusije prema korisnicama i korisnicima primarne farmaceutske zaštite, pogotovo ljudima u ruralnim sredinama – vođenje kriterijumom rentabiliteta dovodi do gašenja seoskih apoteka, delokalizacije i geografskog raspada primarne farmaceutske zaštite. Sve to se vrlo negativno održava na zdravlje stanovništva, pogotovo starijih, onemoćalih ljudi koji žive u zapostavljenim delovima zemlje bez adekvatne infrastrukture.

Već spominjani Nacrt predlog Zakona o apotekarskoj delatnosti koji je Vlada povukla iz procedure trebao je da reguliše geografski i demografski aspekt primarne farmaceutske zaštite. Geografski kriterij predviđao je da se definira rastojanje između apoteka kako bi se omogućila podjednaka rasprostranjenost usluge i izbeglo grupisanje apoteka koje će jedna drugoj da dampinguju cenu lekova. S druge strane, trebalo se ispoštovati i demografski kriterijum koji bi i starijim ljudima omogućio pristup primarnoj farmaceutskoj zaštiti, propisujući takođe i limite za opštine. Na primer, sve opštine koje imaju 4 000 ljudi moraju imati jednu apoteku. Ali postavlja se pitanje šta sa selima koja imaju, primerice, 500 ili 50 ljudi? Nacrt predloga Zakona o farmaceutskoj delatnosti predviđao je da u takvim mestima budu otvorene apotekarske stanice, ali nije predvideo sistematizovano radno mesto za diplomiranu farmaceutkinju ili farmaceuta ili farmaceutsku tehničarku ili tehničara.

U suštini, bez obzira što je Nacrt prepoznao važnost demografskog i geografskog momenta, kriterijum rentabiliteta doveo bi do nestajanja državnih apoteka sa sela i iz manjih mesta, onemogućavajući ljudima pristup kvalitetnoj primarnoj farmaceutskoj zaštiti. Postojale bi eventualno farmaceutske stanice koja bi pokrivale jednu smenu, par sati u toku dana, gde bi vrlo verovatno bilo zaposleno nestručno lice.

U Srbiji, pogotovo od 2012. godine, dominira restriktivni fiskalni pristup problematici budžetskih prihoda, rashoda i njihovih efekata na čitavu ekonomiju. Ultimatum koga se drži Vlada jeste ne preći budžetski deficit od 3%, pri čemu se, naravno, gleda republički budžet, a ne konsolidovani budžet, što je pogotovo problematično kada se iznose podaci o napretku u sferi fiskalne discipline. Rashodi za zdravstvo iz republičkog budžeta su neelastični rashodi te postoji fiksna obaveza države da ih finansira i redistribuira. Međutim, Srbija, kao i većina država u regionu, sprovode konzervativnu fiskalnu politiku koja ima jedino stabilizacionu funkciju, izostavljajući razvojnu i distributivnu funkciju s liste prioriteta. To postaje očigledno kad pogledamo efikasnost javnih rashoda i kako ona utiče na bruto nacionalni dohodak (takozvani marginalni koeficijent rashoda). Primerice, na svaki dinar rashoda efekat u bruto nacionalnom proizvodu iznosi 0,5 – što znači da je marginalni koeficijent rashoda u kritičnom stanju. Koliko su mere Vlade restriktivne pokazuje i ranije spomenuti primer punjenja budžeta na teret zdravstva kao sektora neelastičnih rashoda:

Srbija, kao i većina država u regionu, sprovode konzervativnu fiskalnu politiku koja ima jedino stabilizacionu funkciju, izostavljajući razvojnu i distributivnu funkciju s liste prioriteta

država je postupak nabavke lekova od strane državnih apoteka kroz sistem rabata percipirala kao neku vrstu budžetske krađe jer je dobavljačima morala da refundira punu cenu, previđajući da su državne apoteke deo tog novca, po osnovu popusta, koristile za vlastito financiranje.

Fiskalni konzervativizam u kontekstu politike mera štednji dovodi do ruba ne samo zdravstvo nego i penzijski sistem, odnosno sve ono što se ubraja u kategoriju socijalnih transfera. To je klasična neoliberalna priča. S druge strane, pošto je javni sektor u Srbiji među najzaduženijima (zapravo je zaduženost javnog sektora negde na istoj ravni kao privrednog sektora) država na ovaj način finansira svoj fiskalni deficit. Treba istaknuti da u konsolidovani budžet ulaze i rashodi za plaćanje kamata, jer su otplate i kamate fiksne obaveze, što znači da budžetski deficit nije toliko malen, odnosno da čak možemo govoriti i o suficitu, no kada posmatramo konsolidovani budžet izgleda kao da smo u ogromnom deficitu. Drugo je pitanje zašto se kamate i fiksne obaveze metodološki izdvajaju iz konsolidovanog, republičkog budžeta te na taj način zapravo izbjegava njihovo prikazivanje, ali, u suštini, situacija nije dobra na fiskalnom planu, gde trpi sfera socijalnih transfera, bilo preko leđa penzionera, nezaposlenih ili zdravstvenih radnica i radnika. Kad bi primenili razvojnu budžetsku politiku, rizikovali bi deficitno finansiranje, ali bi efekat javnih rashoda bio veći. Poenta je da više faktički nema javnih investicija i to je najbolji pokazatelj koliko budžet nije razvojno orijentisan.

Outsourcing zdravstvenih usluga, prvenstveno čišćenja, ali i ostalih pomoćnih delatnosti, posledica je pritiska kretanja kapitala i korišćenja različitih zona nadnica za iste usluge, čak i unutar jedne ekonomije. Primerice, u Srbiji nekoliko firmi servisira većinu kliničkih centara, pogotovo u Vojvodini, a radnice i radnici koji obavljaju te usluge često su zaposleni preko agencija za iznajmljivanje radne snage. Kada poredimo fiksne troškove državnih zdravstvenih institucija te cenu koja se plaća za outsourcing tih delatnosti, jasan je ekonomski rezon, ali, s druge strane, korišćenje retrogradnog tipa nadničnih diferencijala ima katastrofalne posledice za celokupno radništvo.

Važno je napomenuti da pacijentica ili pacijent u zdravstvenoj ustanovi dobija uslugu koja ima svoju upotrebnu vrednost, što znači da ne postoji nužnost da se vrednost vraća nazad u proces cirkulacije kapitala da se oplodi, nego se proces završava zdravstvenim benefitom za korisnika usluge.

Sistemski organizovana i koordinirana javna usluga usmerena je na upotrebnu vrednost; čistačica operacione sale pružiti će kvalitetniju i temeljitiju uslugu od agencijske radnice pod presijom beskonačnog segmentiranja i kraćenja radnih vremenskih intervala

Primat ekonomske rentabilnosti nad nečim tako važnim kao što je zdravlje – konstantno, beskrajno držanje ljudi u bolesnom stanju samo zato da bi se razmenska vrednost oplodila, vratila nazad u sferu cirkulacije i generisala profit razorno je po čitavo društvo, ne samo po fond živog rada, nego i po dostojanstvo zaposlenih, a na kraju krajeva i na demografsku strukturu stanovništva. Ako isključivo postoji naglasak na oplođivanju razmenske vrednosti kroz zdravstvo i proliferaciju farmaceutskih lobija i njihovih interesa, društvo ostaje u permanentno bolesnom stanju. Poenta je da se biopolitički kontroliše samoopstanak i samovalorizacija razmenske vrednosti.

Kod outsourcinga zdravstvenih usluga pod primatom rentabilnosti skraćuje se i vreme za obavljanja neke usluge. Usluga tako gubi na kvalitetu zbog težnje da se ubrza proces cirkulacije kapitala i oplođenja razmenske vrednosti. Javna usluga koja je sistemski organizovana i koordinirana usmerena je na upotrebnu vrednost, pa će, primerice, čistačica operacione sale pružiti kvalitetniju i temeljitiju uslugu od agencijske radnice koja je pod presijom da mora beskonačno segmentirati i kratiti radne vremenske intervale zbog čega često dolazi do velikih problema u praksi.

Tendencija fragmentisanja sindikalnog organizovanja u sektoru javnog zdravstva, ali i tendencija ka fragmentaciji na različite komore i strukovna udruženja, vrlo je simptomatična. Na području bivše Jugoslavije ona je prisutna već od kraja 80-ih, dok u Srbiji kreće s dvehiljaditima, odmah nakon takozvanih demokratskih promena. Proces je započeo na nivou komora – farmaceutska komora prva je javno istupila kao posebna strukovna organizacija, da bi kasnije lekarska komora i komora stomatologa osnovale zasebna udruženja.

Fragmentacija strukovnih udruženja na nivou javnog zdravstva šalje vrlo problematičnu poruku – da se radi o ljudima koji nisu na istom zadatku, nego se bore za vlastite partikularne interese. S druge strane problem je i što unutar sektora javnog zdravstva dolazi do proliferacije sindikalnih organizacija koje sve promovišu vlastiti sindikalni interes – tko će ući u strukturu socijalnog dijaloga, tko će moći da namakne više sredstava i tako da održava vlastitu sindikalnu infrastrukturu itd. Proces fragmentacije na nivou sindikalnih organizacija, ali i na nivou strukovnih udruženja zapravo predstavlja savršen odraz dezintegrirajućeg uticaja kapitala na javni sektor.

Da bi usluge javnog zdravstva, odnosno socijalne usluge u najširem smislu bile integralni deo sistema mora se ozbiljno dovesti u pitanje profitna funkcija koja je dominantna u kapitalističkom načinu proizvodnje i reprodukcije. Ako profitna funkcija teži da putem novca i razmenske vrednosti u potpunosti posreduje sve segmente društvenog tela i društvenih procesa, uključivo i međuljudske odnose, onda se pokušaj da se misli integracija socijalnih funkcija u okviru kapitalizma svodi na fetišizaciju. Ako želimo principijelno misliti, moramo prvenstveno dovesti u pitanje profitnu funkciju, pogotovo u vremenu segmentirane internacionalne proizvodnje i globalnog outsourcinga, gde okviri nacionalne države više ne igraju istu ulogu kao, primerice, u vreme kejnzijanske države i welfare statea, kada je u okviru nacionalnih granica bilo moguće osmisliti donekle pravedniji distributivni sistem. No, i takav je model vodio procesima koji su podrazumevali zahteve za povećanjem profitne stope, a da bi se profitna stopa povećavala čitava je proizvodna sfera morala probiti nacionalne granice kako bi se kapital internacionalno oplodio, i vratio u zemlje porekla, ili ne vratio, ali cirkulisao u mnogo većim granicama nego što su to granice nacionalnih država.

Zato mislim da je na neki način iluzorno zagovarati novi kejnzijanizam, jer bi to značilo da želimo deglobalizovati svet, i na neki način ponovno čitav proizvodni proces smestiti u nacionalne okvire. A čak i u slučaju da se hipotetički možemo vratiti na kejnzijanski model u kojem je većina proizvodnih procesa zatvorena unutar nacionalnih granica, pojavio bi se problem koji se pojavio i u vreme kejnzijanizma – visoke inflacione stope (iako sam Keynes inflaciju nije smatrao velikom poteškoćom, čak je smatrao da je dobra za pojedinačne ekonomije, ukoliko je kontrolisana).

Mislim da logika samoekspanzije kapitala govori o nepomirljivosti integrisanja usluga javnog zdravstva i uopšte socijalnih usluga u kapitalistički sistem. One podležu različitim načinima i režimima akumulacije, gde svaka država ima neki specifični pristup, ali taj pristup umnogome zavisi od toga koji su dominantni oblici rada i kretanja kapitala, odnosno koji su dominantni oblici ne samo raspodele društvenog proizvoda ili globalnog proizvoda i učešće u njemu, nego isto tako kakav je raspored faktora proizvodnje na internacionalnom planu. Da bi čitava ova oblast postala integralni deo sistema, profitna funkcija se principijelno mora dovesti u pitanje, ali u ključu različitom od nacionalnog restrukturiranja industrije, što vodi ka transnacionalnim kompanijama i masovnom seljenju profita na globalnom nivou. Čitava sfera socijalnih usluga mora da bude izuzeta iz tržišnih pravila.

Ono što se nadaje kao ključno kada su u pitanju socijalne usluge, poput penzije za sigurnu starost, osiguranja u slučaju nezaposlenosti i bolesti, dakle svega onog šta spada u sferu socijalnih prava, jest da se za njih ljudi uvijek trebaju izboriti protiv kapitala. Bez obzira koliko je ekonomski rezon racionalan, ono što nedostaje toj vrsti racionalnosti jeste društvena perspektiva, jer društvena perspektiva koja proizilazi iz takve racionalnosti vrlo je jednosmerna i imperijalistički nastrojena, te prozvodi razorne nusefekte na svakom koraku, od masovnog zagađenja zemljišta, uništavanja atmosfere, izumiranja vrsta, ratova i prisilnih migracija itd.

Dominantni model razvoja putem direktnih stranih investicija, koji prevladava ne samo u Srbiji nego i u regionu, ne može dovesti do povećanja budžetskih prihoda. Supsidijari i afilijacije velikih transnacionalnih kompanija koje posluju u zemljama periferije vladinim su propisima oslobođene od poreza kroz različite programe. Subvencioniranje svakako utječe na budžetsku destabilizaciju, ali direktne strane investicije dovode i do porasta kamatnih obaveza po osnovu ulaganja u javni dug i emitovanje državnih obveznica. Problem je da su budžetski benefiti direktnih investicija vrlo niski, jer se stranim investitorima više isplati kupovati državne obveznice, nego plaćati porez – strani investitori ulažu u javni dug, tako se pokriva budžetski deficit, a država narednim vladama i generacijama ostavlja obavezu da isplaćuju kamate po osnovu duga, otplate glavnicu itd.

Takav model razvoja zapravo uopšte nije model razvoja, ima razoran efekt jer indirektno stvara zavisnost od novog spoljnjeg zaduživanja. Eksterni je dug u Srbiji rastao upravo zbog stranih direktnih investicija i to se vidi iz platnog bilansa – prihodi, odnosno dohodak od stranih direktnih investicija, iz godine u godinu sve se više odlivaju iz zemlje po osnovu isplaćenih dividendi i kamata, što u srpskom platnom bilansu iznosi preko 100% ukupnog deficita tekućeg računa. Platni bilans pokazuje da upravo strane direktne investicije generišu spoljni dug. Dinamika odliva kapitala, tj. kompenzacije na kapital kroz platni bilans, ukazuje da država, da bi mogla da pokrije deficit platnog bilanca, mora da se zadužuje i da plaća kamate na zaduženje. Radi se o začaranom krugu.

Postoji ideja o auto-finansiranju budžeta koja je ambivalentna prema zahtevu za redukcijom zaposlenih u javnom sektoru, jer bi to značilo iseći i jedan deo prihoda – s jedne strane ogroman priliv u budžet ostvarujemo po osnovu poreza na dohodak,

Srpska izvozna baza, kao i baza većine deindustrijalizovanih zemalja na periferiji, takva je da se radi ili o intermedijarnim ili o primarnim proizvodima koji ne postižu visoku cenu na svetskom tržištu

a s druge strane kroz kupovinu roba i usluga, prilikom čega se plaća PDV od 10% do 20%. U suštini, poreska politika prema korporacijama u Srbiji bazira se na ten-years tax holiday i skoro da je nepostojeća.

Srbija, kao i ostale zemlje u regionu, u velikoj je meri deindustrijalizovana, stopa javnih investiranja u BDP-u se progresivno snižavala, a ono što bi moglo da donese neku vrstu promene u poreskoj politici bila bi reorijentacija na razvojnu fiskalnu politiku. No ona bi morala da bude jako dobro usklađena sa monetarnom i spoljnotrgovinskom politikom, te potpomognuta carinskom politikom ulaganja u domaću industrijsku bazu, ili ono šta je od nje ostalo. To je zapravo način kako može da se poveća tzv. marginalni koeficijent efikasnosti kapitala, da se multiplikuje dohodak, a ne odlije u inostranstvo ili u kupovinu državnih obveznica.

Evidentno ne postoji politička volja za nekom vrstom razvojne fiskalne politike, odnosno promenom u dosadašnjim monetarističkim pristupima koji uopšte ne odudaraju od onoga što međunarodne financijske institucije predlažu državama na periferiji. Ako imate platno-bilansni deficit, šta vam prvo kažu? „Imate ogroman javni sektor, to mora da se reže. Previše trošite, premalo proizvodite. Morate podsticati izvoznu politiku.” Ali kako podsticati izvoznu politiku u situaciji kada je uvozna ekonomija dominantna, a monetarna politika restriktivna, gde je valuta precenjena, pa je i izvoz vrlo jeftin, a priliv deviza po osnovu izvoza i precenjene valute smešno malen u odnosu na cene koje postižu uvoznici. Odnosi razmene degradiraju upravo zbog instalacije isključivo uvozne ekonomije koja je podržana restriktivnom monetarnom politikom i paralisanjem domaće industrijske baze, uz priliv više spekulativnog kapitala u monetarnoj sferi, koji ne ulazi u proizvodni sektor već ide van njega zbog visokih kamatnih stopa. U takvoj situaciji ne možete vršiti razvojnu funkciju, niti ulagati u izvoz, već se morate zaduživati zato što je srpska izvozna baza, kao i baza većine deindustrijalizovanih zemalja na periferiji, takva da se radi ili o intermedijarnim ili o primarnim proizvodima koji ne postižu visoku cenu na svetskom tržištu.

U suštini se radi o mat poziciji – niti jedna vlast nema odgovor na takvu situaciju. I ne samo da nema odgovor nego nije u stanju ni da dobro tematizuje određene stvari, jer se pojedine ekonomske mere preuzimaju po copy-paste principu te se, iako možda dobre za razvijene zemlje, apliciraju na ekonomski, politički i ideološki različitu strukturu u Srbiji. Na primer, Srbija je usvojila program monetarne politike targetirane inflacije koji ima samo 19 zemalja na svetu i sve su visokorazvijene. Politika targetirane inflacije kakva se sprovodi u Srbiji dovodi do masovnog povlačenja viška likvidnosti iz sfere cirkulacije, odnosno domaća se valuta povlači da ne bi došlo do inflacionog pritiska i porasta cena. Paradigma iza koje stoje monetarne i političke vlasti u Srbiji je osiguravanje cenovne stabilnosti i ekonomske stabilnosti bez inflacije, što je pogrešna polazišna tačka. No, javnosti se vrlo često servira takvo objašnjenje, koje, u suštini, reprezentuje elementarno ekonomsko neznanje (na što je, primerice, ukazivao i Branko Horvat) – iz postizanja cenovne i valutne stabilnosti uopšte ne proizilazi ekonomska stabilnost u nekoj zemlji i to se upravo vidi na primeru Srbije. Ako po svaku cenu idete na spuštanje inflacije vrlo rigoroznom monetarnom politikom i sličnim merama, imat ćete paralisanu domaću ekonomiju.