Lažni doktori ruše Berlinski zid

Opetovane afere oko plagiranih doktorata visoko pozicioniranih aktera srpske politike pružaju ulaznu točku u problematiziranje umanjenog potencijala akademske sfere suvremenog kapitalističkog društva za radikalnu društvenu kritiku, kao mjesta sve jačih komercijalizacijskih tendencija na kojem se klasna hijerarhija simbolički reproducira elitizacijom novonastale privatizacijske buržoazije.

Univerzitet Megatrend, Novi Beograd, 13. travnja 2011. (izvor: sr.wikipedia.org prema Creative Commons licenci)
Ako u srpskoj političkoj sferi postoji tema koja se izdvaja, makar po svojoj dugotrajnosti, onda je to produženi medijski i politički rat oko pitanja spornih doktorata nekolicine visoko pozicioniranih političkih funkcionera Srpske napredne stranke (SNS), ali i nekoliko nekadašnjih funkcionera Demokratske stranke (DS). Dajmo kratki pregled za čitateljstvo koje sa srpskim političkim i akademskim muljem nije najbolje upoznato. Afera je počela još pre četiri i po godine, kada su se na portalu Peščanik pojavile analize jednog broja doktorskih radova nekih od vodećih političara u Srbiji – sadašnjeg ministra finansija, a donedavno gradonačelnika Beograda Siniše Malog te ministra policije Nebojše Stefanovića, a nedugo zatim i nekadašnjeg funkcionera DS-a Aleksandra Šapića – i kada je izvestan broj akademaca, analizirajući pomenute akademske radove,
Nakon peripetija koje traju već četiri i kusur godina komisija Fakulteta organizacionih nauka skupila je hrabrosti i odlučila da je doktorat Siniše Malog plagijat te preporučila da mu se oduzme akademska titula
došao do zaključka da su to zapravo najobičniji te veoma kilavo zamaskirani plagijati, ništa više do kopipejstovane kupusare, apsolutno nedostojne da ih se naziva „akademskim radovima“.
 
Doktorat Siniše Malog postao je fokalna tačka interesovanja ono malo preostalih nezavisnijih medija i opozicione javnosti, dok su komisije različitih pozicija unutar univerzitetske hijerarhije, pozivanjem na tehnikalije i zalaženjem u proceduralne katakombe, jedna za drugom najčešće odbijale da se izjasne o karakteru rada Siniše Malog. Konačno, nakon peripetija koje traju već četiri i kusur godina, i svakako nakon ozbiljnog pritiska šire političke javnosti – komisija Fakulteta organizacionih nauka (FON) skupila je hrabrosti i odlučila da je doktorat Siniše Malog plagijat te preporučila da mu se oduzme akademska titula, na šta je Siniša Mali odgovorio tužbom.
 
U isto vreme, na tapet je došao i jedan (privatni) univerzitet – Megatrend, koji je prokazan kao velika dimna zavesa i puka mašinerija za mlaćenje novca, a zapravo skandalozno transparentni primer posledica komercijalizacije obrazovanja. U dosad najkomičnijoj tranzicionoj sapunici, koja i dalje traje, bilo je svega – od prodaje fakulteta i najave sadašnjeg vlasnika i rektora Miće Jovanovića da će emigrirati, preko sumanutih izjava novog vlasnika Dejana Đorđevića[1] da profesorsko osoblje neće primati platu te pozivanja na državu koja „stoji iza njega“, pa sve do Jovanovićevog otkazivanja kupoprodajnog ugovora jer je, kako tvrdi, bio omađijan glasom nesuđenog vlasnika Đorđevića, koji je pak samu trgovinu legitimisao pričom o sopstvenoj komercijalnoj superiornosti, pobedničkom i preduzetnom duhu te sposobnosti da se rve sa konkurencijom i pobedi je na cutthroat tržištu.
 

O političkoj vitalnosti

Incident sa spornim doktoratima izazvao je skandal koji je donekle iskoračio iz uobičajenog ritma politike u Srbiji koji funkcioniše u skladu sa izuzetno kratkim periodom poluraspada aktuelnih tema. Naime, ni danas, pet godina kasnije, radioaktivna prašina se ne sleže, a izgleda da uskoro ni neće. Politička se sfera u priličnoj meri i sasvim neočekivano zgusnula oko ovog pitanja, a da se radi o uveliko utvrđenoj matrici govori i najnoviji primer: pre nekoliko dana na videlo je izašla analiza doktorata Jelene Trivan[2] koju je uradio Nemanja Rujević. Čak je i ovakva ovlašna novinarska analiza pokazala da je u pitanju akademski rad povišenog nivoa komičnosti, obzirom da su čitava poglavlja kopipejstovana sa Vikipedije.
 
Zbog žilavosti i izdržljivosti teme, mnogim se komentatorima koji naginju opoziciji pričinilo da će se baš zbog ovog incidenta pojaviti pukotine na površini političkog levijatana SNS-a. Međutim, teško da je javna sfera u Srbiji poznata po senzibilnosti na pitanja akademske izuzetnosti, a konkretni je domet ovakve vrste pritiska veoma upitan i obzirom da je Siniša Mali komotno i bez ikakvih problema ostao na sadašnjoj poziciji – iako je njegov akademski rad proglašen plagijatom, te mu je akademska titula oduzeta – a vrlo je verovatno da će u nekom trenutku i napredovati, jer su strašne svinjarije koje radi[3] izgleda proporcionalne njegovom karijernom uzletu.
 
Profesorski kadar (čast izuzetcima) redovno prećutkuje ogroman broj političkih i ekonomskih poteza koje su vlasti poslednjih decenija činile na štetu njihovih studenata, ali i društva u celini
Političku vitalnost teme valja tražiti na drugom mestu: upravo činjenica da presudni pritisak, između ostalog i blokadom rektorata, vrši organizacija studenata „1od5 miliona“, koja je blisko i otvoreno povezana sa opozicionim snagama govori pre svega o tome da i ovo pitanje spornih doktorata, naoko unutrašnje pitanje akademske zajednice, obilno koristi opozicija ne bi li pokušala destabilizovati ono što se donedavno činilo kao izuzetno stabilna politička mašinerija. A sasvim u skladu sa tim da se afera rabi u dnevnopolitičkim sukobima, nije se umaknulo ni utvari šire ideološke topografije: otvoren je i gotovo savršen prostor za još jednu rundu kulturkampfa formatiranog prema matrici sukoba elite i „lažne elite“ („druge“ i „prve“ Srbije[4]) – dugotrajne i suštinski srednjoklasne skice političke geografije tranzicione Srbije: proverbijalnog „sveta“ i „polusveta“.
 
Poneke kritike – kao što je gorepomenuti komentar Dejana Ilića – situaciju pojednostavljeno tumače u kontekstu borbe vladajuće političke elite za strateške pozicije unutar šire mreže državnih institucija: konkretno, kao težnju za uspostavljanjem kompletnije političke kontrole nad visokooobrazovnim institucijama, njihovim ponižavanjem te simboličkim i kadrovskim podjarmljivanjem, zbog navodnog opasnog subverzivnog potencijala.
 
No, čak i ovlašni pogled na političke prakse akademaca i fakultetskih institucija ubedio bi nas upravo u suprotno: univerzitet se u poslednjih par decenija pokazao kao jedna od (naj)konzervativnijih i (naj)servilnijih institucija. Profesorski se kadar (čast izuzetcima) drži svojih kula od slonovače pa, primerice, redovno prećutkuje ogroman broj političkih i ekonomskih poteza koje su vlasti poslednjih decenija činile na štetu njihovih studenata, ali i društva u celini.
 

O klasnoj hijerarhiji i njenoj reprodukciji

Očekivano, osnovni je problem što gorepomenute kritike ne uzimaju u obzir kontekst društveno-ekonomske te političko-ekonomske uslove u kojima akademske institucije i njihovi radnici društveno i politički deluju. Naime, univerzitet uvek i svuda zavisi od političkog odnosa snaga konkretne političke sredine, a svaki konkretni „obrazovni sistem“ duboko je uslovljen upravo društveno-ekonomskim kontekstom u kojem se razvija. Tako ni ne treba da začudi što kritika vladajućih elita, upućena u retkim slučajevima iz akademskog polja, uglavnom dolazi iz pozicija šireg ideološkog mejnstrima.
 
Drugim rečima – „akademska sfera“ i „visokoobrazovne institucije“ imaju nešto umanjeni potencijal za društvenu kritiku i sve su radikalnije društvene kritike koje dolaze sa ove strane pre aberacija nego pravilo. Akademska sfera neće pružiti ono što od nje očekuju opozicione političke snage u Srbiji jer ima svoju veoma konkretnu funkciju unutar savremene srpske (kapitalističke) ekonomije i svoju tržišnu nišu. U skladu sa činjenicom da je jedan od temeljnih društveno političkih procesa zemalja tranzicije obnavljanje klasne hijerarhije društva na ekonomskom, političkom i simboličkom nivou te izvesna klasna reinvencija, valjalo bi razmotriti na koji su se način visoko obrazovanje i njegove institucije uklopile u specifična tržišna polja sa zadatkom petrifikacije moći aktualne političko-ekonomske elite. U pitanju je jedna veoma upotrebna vrednost, a akademske je institucije – obzirom da su neoliberalnim napadom sasvim uspešno reorijentisane ka tržišnom modelu – uspešno pretvaraju u razmensku vrednost.
 
Univerziteti u kontekstu obnavljanja klasne hijerarhije tržištu mogu ponuditi nezamenjivu robu: patinu elitnosti koja se nanosi preko ružne istorije primitivne akumulacije
Rečju: mehanizmi reprodukcije klasnih odnosa – a sa njima i označitelji akademske i drugih „elitnosti“ – sami su po sebi jedno veoma profitabilno tržište. Naime, reprodukcija klasnog položaja, pored političke i ekonomske, umnogome zavisi i od simboličke reprodukcije klasne hijerarhije. Komedija „Dr“ Branislava Nušića stoga iznova i iznova pokazuje svoju univerzalnu primenjivost: u kontekstu formiranja klasne strukture društva i simboličke konsolidacije novonastale privatizacione buržoazije, funkcija je akademske titule doktora da bude označitelj novostečenog klasnog položaja. Dakle, univerziteti u kontekstu obnavljanja klasne hijerarhije tržištu mogu ponuditi nezamenjivu robu: patinu elitnosti koja se nanosi preko ružne istorije primitivne akumulacije. Sasvim u skladu sa tim, sivonjsku upornost kojom se branilo Sinišu Malog i njegov kupus od doktorata valja tumačiti ne samo kao element odbrane Siniše Malog, već i odbrane jednog od mehanizama simboličkog uspostavljanja te reprodukcije klasne hijerarhije i same novopečene klase privatizatora.
 
Međutim, da obrazovanje kao mehanizam proizvodnje besmislenih označitelja klasne pripadnosti nije samo privremeni postsocijalistički fenomen, kojeg će tržište vremenom dovesti u red, kao i da fenomen nije isključivo vezan za istočno-evropske i postsocijalističke sredine – podsetila je i jedna informacija koja do lokalnih medija nije stigla. Nakon što sa političkih i medijskih margina već decenijama dolaze upozorenja o karcinogenom dejstvu komercijalizacije obrazovanja, tema je počela da nalazi svoj put i do mejnstrim medija. I to veoma mejnstrim medija: poslovično konzervativni Dejli Mejl objavio je istraživanje o razvoju jedne neverovatno profitabilne i vitalne tržišne grane: u siromašnim afričkim državama ondašnji akademci masovno se zapošljavaju – ili su, pre će biti, prisiljeni da se zaposle – u farmama akademskih radova u kojima se za povisoku cenu, ali uz nisku nadnicu izrađuju akademski radovi, uglavnom za kupce iz Velike Britanije.
 
No, sem podatka da akademska sfera – pritisnete li je da „povećava efikasnost“ i funkcioniše po tržišnim uslovima – potiče i formu izrabljivačkog rada u sweatshopovima, ovde je ključ za razumevanje upravo tržišna prohodnost i činjenica da je varanje na ispitima postalo sasvim ozbiljno tržište, a „akademija“ više nije nikakva sfera autonomnih pravila, normi i skrupula, izdvojena iz tržišnih zakonitosti kao što su zakoni ponude i potražnje te imperativ profitabilnosti. Slučaj industrije akademskih radova demonstrira funkcionalnost i utilitarnost visoko komercijalizovanog sistema obrazovanja unutar šireg neoliberalnog političko ekonomskog okvira, odnosno prvenstveno pokazuje da obrazovanje ne može uzdrmati hijerarhijski odnos – koji je u datom slučaju materijalizovan kao odnos obogaćenog Severa i osiromašenog Juga – naprotiv: hijerarhijski se odnos upravo reprodukuje kroz sistem obrazovanja te njegove visoko obrazovne i akademske institucije.
 

Akademska romantika

Nema nikakve sumnje da se subverzivni politički potencijal akademskoj sferi (neopravdano) pripisuje u svetlu iskustva antimiloševićevskih studentskih protesta devedesetih godina – kada su studenti i univerzitet bili jedni od stubova levoliberalnih antimiloševićevskih političkih snaga i jedna od centralnih nosećih struktura „druge srbije“[5] – i privilegovanog mesta koje ovi protesti imaju u folkloru „druge“ Srbije. Međutim, problem je u tome što su studentski protesti i tada bili tek malko okasneli pokušaj uvoza ’89 i pada berlinskog zida; te da je, kao i celokupni politički projekat svrgavanja socijalističkih režima, patio od istih boljki: nekritičkog prihvatanja liberalne demokratije kao modela budućnosti i, zajedno sa njom, rekonstrukcije kapitalističkih ekonomskih i hijerarhijskih odnosa.
Ohrabrivanje privatizacije visokog obrazovanja i ukidanje regula za ulazak privatnog kapitala u sferu obrazovanja bila je i politička praksa liberalne političke opcije dok je bila na vlasti
Iako su tadašnji protesti bili antimiloševićevski, nisu bili i temeljno antisistemski, taman onoliko koliko je i sam Miloševićev režim bio jedan neophodni i neizbežni stadijum reintrodukcije kapitalističkih odnosa[6].
 
Danas režim Aleksandra Vučića i njegova svita lažnih doktora sasvim uspešno nastavlja posao koji je započeo Milošević, a koji su nastavile liberalne političke snage prve decenije ovog veka. No, inherentni hendikep političke opozicije u Srbiji – koja eksploatiše pitanje spornih doktorata za kratkotrajne političke interese u dnevnopolitičkom okršaju sa vladajućom strankom i njenim pripadnicima – sastoji se u nesposobnosti za strukturnu kritiku komodifikacije visokog obrazovanja. Na kraju krajeva – liberalna mantra je i njihova mantra, a ohrabrivanje privatizacije visokog obrazovanja i ukidanje regula za ulazak privatnog kapitala u sferu obrazovanja bila je i politička praksa liberalne političke opcije dok je bila na vlasti. A da bi bili antisistemske, političke aktivnosti „akademske sfere“ morale bi biti i antikapitalističke – što je malo izgledno, obzirom na strukturni položaj akademskih institucija.
 
Drugim rečima, sve što se u domaćoj javnoj sferi čita kao skandal oko nekoliko doktorata i (za sada) jednog privatnog univerziteta nije nikakva aberacija, već nužni i neizbežni nusproizvod jednog daleko dubljeg podjarmljivanja visokog obrazovanja: transformacije obrazovanja u skladu sa potrebama kapitalističke ekonomije.






Bilješke:

[1] Koji je, usput, i predsednik Konzervativne reformističke stranke (KRST) veoma upitnog legitimiteta.

[2] Koja je poznata i po stranačkoj prilagodljivosti: prvo je bila jedna od najvernijih saradnica Borisa Tadića, a sada je istaknuta članica SNS-a i direktorka Službenog glasnika.

[3] Na primer, brojnim korupcionaškim aferama, a osobito onoj koja uključuje rušenje dela Beograda ne bi li se oslobodio prostor za gradnju Beograda na vodi – kada su maskirani tipovi tokom izborne noći 2016. bukvalno srušili ceo jedan kvart. Pored činjenice da su informacije koje su se pojavljivale u javnosti jasno ukazivale kako je operacija koordinirana iz samog vrha gradskih vlasti; i pored činjenice da je Arbitar Svega u Srbiji (Aleksandar Vučić) izjavio da je odgovoran „vrh beogradskih vlasti“ (a „vrh“ je tada bio upravo Mali), Siniša je smenjen sa pozicije gradonačelnika i smešten na… mesto ministra finansija.

[4] Proverbijalni i dugotrajni trop u srpskoj politici koji političku sferu deli na prvu i drugu: „nacionalističku“ i „liberalnu“; „konzervativnu“ i „modernu“; „Rusofilsku“ i „Zapadnu“…

[5] Primerice, jedan od aktuelnih opozicionih vođa i jedan od nekadašnjih predsednika Demokratske Stranke Dragan Đilas, politički se profilisao upravo tokom jednih od prvih studentskih protesta sa samog početka devedesetih.

[6] I taman koliko su Milošević i njegov režim bili sasvim kontingentni sa svim „politikama padanja berlinskog zida“.





Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2019. godinu.

Vezani članci

Događanja

pogledaj sve

Bookmarks

pogledaj sve

Natječaji i prijave

pogledaj sve

Plenum FFZG-a

pogledaj sve