Kafkina dimenzija kritike
Autori u tekstu podcrtavaju kritičke dimenzije Kafkina stvaralaštva, usmjeravajući pažnju na razgradnju građanske subjektivnosti, ustrojstvo institucija moderne države, preispitivanje modernih razgraničenja između privatnog i javnog prostora, radnog i slobodnog vremena te drugih društveno političkih fenomena. Na tragu složenijih razumijevanja kritike kao pozitivnog i negativnog postupka, procedure razgraničenja, preispitivanja i podrivanja postojećih granica mišljenja, čulnosti i društvenih odnosa, nastoje ukazati na važnost Kafke kao kritičara. Obrazlažu to kroz tri bloka pitanja: što je Kafka razorio, što afirmirao te koje je fenomene svojim književnim postupcima zakomplicirao.
Ovde će nas zanimati kritički tonovi unutar Kafkinog književnog dela, imajući u vidu da on nije jedini književnik koji postiže učinke kojima se ovde bavimo. Ovde se ipak usredsređujemo na Kafku, jer se dimenzija kritike, kada je riječ o njegovom delu, neretko zanemaruje, utišava i nedovoljno propituje, a kako bi se isticali egzistencijalistički, nadrealistički, vitalistički, teološki, metafizički i slični tonovi koji se misle odvezano od društveno-političke dimenzije te odvojeno od bilo kakvog sloja kritike društvenog realiteta. Ova podvojenost društvenog/imaginarnog, realnog/nadrealnog, političkog/estetskog, kritičkog/opisnog, nestvarnog kao kritike stvarnosti/nestvarnog kao eskapizma, grubo je žanrovsko razlikovanje, dok je sva dobra književnost uzdrmava i dovodi u pitanje. Utoliko Kafkini momenti kritike i politike nisu odvezani ni od nadrealističkog, a mi ovde želimo istaći Kafku upravo kao kritičara kapitalističke modernosti.
Za nas je, dakle, pitanje ne samo da li postoji dimenzija kritike unutar Kafkinog dela, već i da li nam ona otvara nešto što se tiče i naše savremene situacije. Odnosno: da li je Kafka aktuelan, ne samo u smislu estetike i užitka čitanja, nego u smislu društveno-političkih problematika? Na to pitanje su mnogi davali odgovore. Primera radi, Delez (Gilles Deleuze) i Gatari (Félix Guattari) su odlučno odbacili ideju Kafkine kritike1„Primećuje se, s pravom, da kod Kafke nigde nema kritike”. Žil Delez i Feliks Gatari, Kafka, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 1998, str. 81. Delez i Gatari ovo ne vide kao nešto što bi bilo manjak, oni kod Kafke vide razgradnju ustrojstva kao nešto delotvornije od kritike. „Upravo zahvaljujući moći svoje nekritike Kafka je toliko opasan”. Isto, str. 107. i čitali su ga kroz njihove filozofeme o želji, mašinama, imanenciji itd. Lukač (György Lukács) je, mnogo pre, uprkos uvažavanju nekih tendencija ka kritici kapitalizma, Kafki ipak odrekao mogućnost da se približi onome što je označio kritičkim realizmom u građanskoj književnosti.2Videti: Lukač, Đ., Današnji značaj kritičkog realizma, Kultura, Beograd, 1959, str. 42 i dalje. Međutim, ovde nas neće primarno zanimati istorija i teorija čitanja Kafke, već ćemo nastojati naznačiti gde vidimo proplamsaje kritike, samim time i politike, u sâmom Kafkinom delu. U tom zadatku, koji mi možemo dati tek u ogrebotinama, oslanjaćemo se na obuhvatniji koncept kritike.
Kroz istoriju, kritika se uspostavljala i kao negativna (kritika u smislu odbacivanja) i kao pozitivna (kritika u smislu umeća vrednovanja, povlačenja granica, razgraničenja, propitivanja uslova mogućnosti). Kritičko propitivanje granica oblasti istraživanja, granica predmeta koje kritika sukonstituira, ujedno je i razaranje fiksnih granica (koje modernost navodno uspostavlja). Ako od antike do Kanta u pojmu kritike odzvanja jedna konstanta oličena u figuri povlačenja granice i zauzimanja strane3Videti: Kozelek R., Kritika i kriza. Studija o patogenezi građanskog sveta. Plato, Beograd, 1997, str. 146. i dalje. – kritika kao razgraničenje – onda Kafku možemo misliti i kao kritičara koji propituje i uzdrmava postojeće granice, kao nekoga ko u svom delu ocrtava kritiku i politiku kojima se dovode u pitanje fenomeni modernosti, odnosno kapitalističke društvenosti.
I dok kritika omeđuje relativnu autonomiju neke cjeline, ona je ne fiksira i ne odvaja na način da je oblast nezavisna od totaliteta. Kritičko povlačenje granica kao uslova mogućnosti znanja ujedno je i razobličavanje čvrstih granica. Utoliko, pejzaž kritike u Kafkinim pričama i romanima čitamo kao postupak koji ne opisuje datosti, već zahvata predmetnosti preobražavalačkim nastojanjima – pokazujući granice, rastvarajući granice i neapologetski pristupajući stvarnosti cementiranja granica.
Upravo na tom tragu, Kafku čitamo kao kritičara stvarnosti, kao nekoga ko i onda kada koristi pejzaž nestvarnog piše o stvarnosti. Čini nam se da upravo svekoliko isticanje Kafkinog nadrealizma odvezanog od (kritike) društvene stvarnosti svjedoči o promašaju, s jedne strane, razumijevanja realizma na vulgarno-empiristički način i, s druge strane, nadrealizma kao imaginarijuma koji se odnosi isključivo na snoliko, nesvesno, fantazmagorično, subjektivno-unutrašnje. Možda nam Kafkin „nadrealizam” ipak vernije prikazuje neke delove stvarnosti, stoga i nadrealistički postupak ovde čitamo kao kritičku dimenziju realizma. 4Zanimljivo je da Delez i Gatari čitaju Kafku kao hiperrealistu, na tragu njegovog antilirizma i antiestetizma: „’Zgrabiti svet’ umesto izvlačiti utiske iz njega, raditi sa objektima, osobama i događajima u realnom, a ne sa utiscima. Ubiti metaforu. Estetski ili čulni utisci ili predstave uobrazilje još postoje za sebe u Kafkinim prvim ogledima, gde se oseća izvestan uticaj Praške škole. Ali čitav Kafkin dalji razvoj sastoji se u brisanju tih uticaja, u prilog jednoj trezvenosti, hiperrealizmu i mašinizmu koji idu drugim putem”. Žil Delez i Feliks Gatari, Kafka, str. 123, 124.
Ocrtavanje kritike u negativnim, afirmativnim i drugim slojevima grupišemo u tri taloga: 1. Šta je Kafka razorio?, 2. Šta je Kafka afirmisao?, 3. Šta je Kafka zakomplikovao? Sve tri hrpe su dio razgranavanja i rastakanja granica kroz proizvodnju kritike. Naravno, to je nedovršiva aktivnost, kao što su i Kafkini romani ne samo nezavršeni, nego i suštinski nedovršivi.
1. Šta je Kafka razorio?
Imaginarijum o građanskom subjektu. Kafka je razorio predstavu građanskog individuuma kao slobodnomislećeg, nezavisnog i samouverenog subjekta koji zna šta čini i čini ono što zna. To je liberalna fantazija o koherentnom, samopouzdanom, racionalnom i preduzetnom subjektu. U Procesu, Jozef K. je projekcija ove građanske subjektivnosti koja u svojim naporima i podvizima protiv sudstva pokušava da afirmiše svoje Ja koje drži visoko, u koje se uzda kao u najsigurniju tačku građanskog sveta iz koje se sve može razjasniti, i pomoću koje se tobože dobija svaka bitka na bojištu modernosti. Kao da, u trenutku sumnje, samom sebi izgovara ono što navodi narator: „Zar nije uvek bio toliko slobodan čovek da može da razbije čitav sud, bar ukoliko se njega, K.-a, tiče?” Mi ovde čujemo dimenzije motivacionih tehnika, toliko sveprisutnih u današnjem svetu u kojem se gotovo svaka prepreka i nedaća navodno razrešava snagom volje, podsticanjem subjekta da bude bolji, jači, brži, vredniji, delatniji, moćniji…
Kafka to izvrće ruglu. Svakim korakom je svog protagonistu u Procesu gurnuo u još veću degradaciju, sve do momenta kada se pred samo pogubljenje oseća „kao pseto”. Kafkina dimenzija kritike pokazuje kako nema tog (individualnog) samopouzdanja koje nas može spasiti misterioznih strujanja moći. Naličje smelih podviga Jozefa K. premreženo je brojnim posrtanjima, vrtoglavicama, slabošću, umorom, smetenostima (baš u prisustvu službenika, unutar prostora institucija itd.), nemogućnošću kontrole svojih bazičnih afekata u prisustvu sekretarica, konobarica, služavki, seks radnica i drugih žena kojima je često okružen. Baš kao i u Zamku, u kojem protagonista K. dolazi kao stranac u selo, pozvan u službu kao zemljomer: uprkos preprekama, zamkama, uvrnutim potezima i žilavim nemogućnostima da dođe do visokih predstavnika zamka, K. se također prikazuje kao građanski subjekt koji to po svaku cenu pokušava, koristeći sva sredstva i sve ljude kao sredstva da bi došao do cilja.
I ovo je subjekt koji se pre svega upinje da dođe do svog cilja dok je sve napravljeno tako da nema mogućnosti da se do njega dođe, jer krajnje odredište zapravo ne postoji. I uprkos nastojanjima da se ponaša kao da vlada sobom, kao da su strukture logične i racionalne, te kao da je ciljno orijentirani put jasan, Kafkina kritika raspršuje ove liberalne iluzije u paramparčad. Ni tu zapravo ne nalazimo nekoga ko „vlada sobom”, ko je „sposoban da se usudi misliti svojom glavom”. Kafka je to razorio upravo tamo gde ovu fantazmagoriju u punom smislu očekujemo – kod srednjeklasnog službenika banke (Proces), mladog ambicioznog čoveka koji se svojoj službi posvećuje izuzetnom silinom, ili kod drčnog i asertivnog geometra (Zamak) koji se ponaša kao da mu ceo svet pripada. Modernost – zajedno s liberalnim i prosvetiteljskim idejama – projektovala je sliku jake i racionalne individue, subjekta koji zna šta hoće i to što hoće poseduje, ali moderno društvo ga nije iznedrilo. Kafkin kritički ton je u toj tački izuzetno blizak Frojdovom, kao i Marksovom.
Raspodelu prostora i sigurnost „sopstvene sobe”. Kafkina kritika je također raskrstila sa predstavom privatizovanog prostora u kojem se građanin moderne epohe sklanja kako bi se odmorio od šokova trgova i urbanog spektakla, buke i užurbanog života u gomili. Kada ga u prvoj sceni Procesa „hapse“ u sobi u kojoj živi, Jozef K. žali zbog svoje zatečenosti, te u mašti ovaj susret sa nižim predstavnicima moći smešta u okvire radnog mesta gde bi se – kako misli – tek mogao pribrano suočiti sa situacijom. Kroz ceo Proces se stiče utisak da se Jozef K. oseća sigurnije, mirnije i ugodnije u kancelariji negoli u svom stanu. U priči Preobražaj, Gregor Samsa se budi kao buba upravo u sopstvenoj sobi.
Predstavnici vlasti iz Zamka pojavljuju se u kafanskim prostorijama odnosno sobama i samo tamo vidimo kako obavljaju „javne” poslove. I dok je Marks pisao o toj kapitalističkoj perverziji da se čovek osjeća čovekom samo u privatnom prostoru kuće5Koncept kuće ovde ne upućuje samo na fizički objekt, a o društvenim dimenzijama kuće videti u tekstu: Maja Solar, Iza leđa korone: rad, kuća i vrijeme. – zbog otuđenosti i užasa u svijetu rada – gubeći svoje suštinsko svojstvo ljudskosti kao biće zajednice, a neki feminizmi dodaju analize kućanstva kao nasiljem prožetog prostora, moglo bi se reći da nam i Kafka kritički, kroz svoju književnost, pokazuje kako kuća zapravo nije prostor slobode i sigurnosti. Moć na samom početku Procesa prekoračuje ovu barijeru, u sceni hapšenja u spavaćoj sobi, te čitanje započinje sa ovom poroznošću granica.
U Kafkinom tekstu prostornost se najčešće pojavljuje kao „pobrkana”: ono što se uobičajeno nalazi u centru sada je na periferiji, ono što je obično privatni prostor sada je pokazano kao prožeto instancama javne vlasti… U Procesu važnu ulogu ima i prostornost tavana, ali ovog puta ne kao privatni i tajni prostor, nego kao mesto javnosti i visoko pozicioniranih instanci moći u društvenoj hijerarhiji.
Iznad mnogih siromašnih i skromnih stanova na periferiji grada nalaze se tavani ispunjeni sudskim kancelarijama. Nalaze se iznad glava ljudi koji tu žive i spavaju. Ti tavani, kako kaže slikar Titoreli, jedan od likova u Procesu, rasprostranjeni su po čitavom gradu. Odozgo vrebaju birokrate i činovnici, dišu za vratom, doslovno stoje nad glavom. Ginter Anders (Günther Anders) je primetio6Anders, G., Kafka – Za i protiv (Osnovi spora), Kiša, Novi Sad, 2015. Kafkinu tendenciju da neke uobičajeno metaforičke iskaze koristi u njihovom doslovnom smislu. „Iskusiti nešto na sopstvenoj koži” pretače se u ispisivanje presude na kožu leđa osuđenika u priči U kažnjeničkoj koloniji, a u Procesu srećemo doslovnu predstavu nečega što i danas možemo čuti od ljudi – moderne države, birokratije, šefovi i političari penju nam se na vrh glave i opterećuju svaku našu misao.
Tavan u modernoj književnosti najčešće skriva ludilo, duhove i čudovišta. Ali Kafkina kritika mu je pridodala birokratsku aparaturu moderne države koja u sebi sažima mnoge od ovih elemenata. Još jedna značajka Kafkinog dela je predstava konstantnog nadzora – što je opet u bliskosti s Frojdom, koji je, nešto manje od decenije od kada je Kafka započeo rad na Procesu, upravo ovome iznad pridodao i još jedno uznemirujuće obeležje, instancu Super-ega. Ova nadinstanca se, međutim, kod psihoanalitičara našla u unutrašnjosti samog psihičkog aparata. Kod Kafke je ona raspršena svuda, pa tako tokom sudskog procesa nailazimo na brojne zagonetne figure koje posmatraju K.-ove poteze, sve do samog pogubljenja.
Racionalnost i razumljivost institucija i zakona. Kafka je razorio predstavu racionalnosti i logike koju modernost vezuje uz svoje temeljne institucije sigurnosti i zaštite (privatnog vlasništva), poput sudstva, zakona i banke. Njegovo poniranje u mistiku hodnika, kancelarija i zakučastih javnih prostora pokazuje inkonzistenciju tamo gde očekujemo homogenost i uređenost, decentralizaciju tamo gde zahtevamo centriranost i „razgovor sa nadređenim” koji tobože vuče konce i „zna šta radi”, utisak rastakanja tamo gde bismo očekivali razjašnjenje i smirenje usled „uredno obavljenog posla”… Ako se i pouzdamo u koju od navedenih institucija, pipci perverznog sudstva se već u susednoj prostoriji ukazuju u likovima batinaša, sumnjivih figura iz sudskog aparata itd. Susrećemo ih usred Jozefove banke, bičuju niže činovnike i koga god još treba. Katedrale nisu pošteđene, sudski kapelan ga i tamo čeka.
Umesto da se u kancelarijama, licem u lice sa nekim ko „vlada materijom”, dođe do nekakvog razjašnjenja situacije i problema koji čoveka opsedaju, čini se da se svaka poseta instituciji okončava sa još jednim slojem nejasnoća i neispunjenih „obaveza” prema državnom aparatu – a to je integralan deo moderne egzistencije koji seže sve do današnjice. Ne samo da nedostaju papiri, dokumenti, veze, već i osnovna saznanja o tome gde je potrebno ići, kome se obratiti, šta još pribaviti, „kako se orijentisati u državnom mišljenju”, polju zakona7 Zakon se ne misli samo kao određeni zakonski akt nego kao dio represivnog aparata države, kao povezanost s ekonomsko-političkim dinamikama, ali i kao pulsirajuće polje efekata koje proizvodi. Kako primećuje Pulancas, a baš povodom analogije s Kafkom, represija (zakona) nije samo nasilje i njegova interiorizacija, već su to i mehanizmi straha. „To su stvarni, a nikako čisto subjektivizirani mehanizmi: nazvao sam to teatralnošću moderne države, pravim Kafkinim Dvorcem. Teatralnost uklopljena u moderni zakon, u labirinte i hodnike gde se zakon ostvaruje: zasnovana je na monopolu zakonitog nasilja, a da bismo to shvatili, treba tražiti u Kafkinoj Kažnjeničkoj koloniji.” Poulantzas N., Država, vlast, socijalizam, Globus, Zagreb, 1981, str. 82-83. i vlasti.
Sve to je struktura kapitalističke sfere prava i danas. Stoga nije slučajno da Džeklin Rouz (Jacqueline Rose) u svojoj knjizi o nasilju8Jacqueline Rose, On Violence and On Violence Against Women, Farrar, Straus and Giroux, 2021, 9. poglavlje (At the Border). poredi Kafkinu figuru Jozefa K. sa migrantkinjom u Ujedinjenom Kraljevstvu u 21. vijeku, kojoj je sve u vezi sa zakonskim regulativama neprobojno, nerazumljivo (jer ne postoje ni usluge prevođenja), nepravedno i besmisleno. Sve je tako posloženo da oteža shvatanje i prolongira pravo na azil. Kafka je upravo to pokazao: zakon je ono što suštinski zbunjuje.
Iracionalnost sudskog procesa uključuje i sujeverja, čitanje znakova tijela i delirična tumačenja onoga što ne deluje logično i predvidljivo, poput tvrdnji da će Jozef K. sudeći po usnama biti brzo osuđen. Mišljenja sudija se razlikuju, ali i tumačenja tih mišljenja, tako da je okvir sudstva okvir tumačenja tumačenja, a ne pozitivistički okvir činjenica, preciznosti i tačnosti (na koji se poziva, a koji je takođe problematičan).9Reči trgovca Bloka, koji takođe vodi proces i pokušava dobiti termin kod advokata kod čije služavke maltene živi, znakovite su. „Eto, ovaj sudija smatra da proces počinje u drugo vreme nego što ja mislim. To je samo razmimoilaženje u mišljenju i ništa više. Po jednom starom običaju, kad proces stigne do izvesnog stadija, daje se znak zvoncem. Po mišljenju ovog sudije time počinje proces. Ja ti sad ne mogu reći sve što protiv ovog govori, a ti to ne bi ni razumeo, ali neka ti bude dovoljno ako ti kažem da protiv ovoga govore mnoge stvari.” Kafka, F., Proces, Novosti, Beograd, 2004, str. 192. Dinamike normiranja i postavljanja pravila nimalo ne čine sudstvo transparentnijim i razumljivijim, a jedna od temeljnih cigli liberalnih demokratija – nezavisno i nepristrasno sudstvo – pokazuje se kao mit.
U Procesu, Kafka u taj vrtlog nije bacio nekoga iz niže klase, radnika ili radnicu kojima se već uskraćuje mnogo toga, već je tome izložio činovnika, nekoga spretnog i vičnog u stvarima birokratije, kako bi nam pokazao i njegovu razgradnju. Slično je i sa figurom zemljomera u Zamku, u kojem je K. neko za koga se čini da bi mogao imati više veza s predstavnicima moći i institucijama, neko kome su klasni i kulturni prerogativi dostupniji – ali ni on se ne snalazi u sferi moći koja je prožeta iracionalnostima. Kafkin čvor kritike tobožnje racionalnosti, logičnosti i opravdanosti institucija i zakona ne ide u pravcu pretpostavke da ipak postoji neki „bolji” zakon, koji samo zbog korumpiranosti nije dosegnut. Iza svih komplikacija, ne nazire se neko jasno polje regulacija koje bi trebalo osloboditi i očistiti od nelogičnosti, reformisati i dodatno urediti.
Sa jedne strane zakon se prikazuje kao nešto iza vrata (u paraboli ispričanoj pred kraj Procesa) ili tamo negde u nekom zamku, u kojem se čini da zapravo niko nikad nije bio. S druge strane, zakon je uvek već tu, svuda okolo, svi su uronjeni u zakon, pozvani su u njega i pristaju na njega.10„Čovek tek dolazi zakonu, a vratar je već tamo“. Isto, str. 214. Čak i kada se bune oni pristaju na logiku zakona – a ta logika je u potpunosti inkonzistentna. Zakon je, dakle, izvan dosega, a ipak omniprezentan: ovu ambivalenciju upravo izražava sintagma stajati pred zakonom.
2. Šta je Kafka afirmisao?
Apstrakcije i funkcije u književnosti. Kafka je afirmisao strast za stvaranjem u uslovima koji izgledaju beznadežno. Pokazao je kako su mogući otpori tamo gde ih ne očekujemo, gde im obično ne pridajemo važenje. Književni tekst nudi naznake radikalnog propitivanja i zauzimanja distance, čak i kada polazi od onoga što je najbliže, kada zaranja u postojeće do tačke u kojoj se ono rastače na svoje gradivne elemente, kada u siljenju konkretnosti otkriva svoje temeljne apstrakcije. To se očituje i u prikazu likova, koji su pomalo bezlični i čiji su odnosi površni. Kafka svoje protagoniste_kinje često svodi na funkcije time što im pridodaje određenu dimenziju njihovih dužnosti, kako tvrdi i Ginter Anders. Time se afirmiše apstrakcija u književnosti, na tragu metode naučnog eksperimenta.11Anders, G., Kafka – Za i protiv (Osnovi spora), str. 14, 69 i dalje.
Batinaš je samo onaj koji tuče, redukovan na to što je njegov zadatak, on sâm to i kaže i izražava određeni stepen pristanka na to. Kafka, poput naučnika u laboratoriji, izuzima sve one kontingentne karakteristike, izoluje suštinu funkcije, pa njegov batinaš izgleda kao apsurdna figura koja zapravo u mnogo većoj meri pokazuje realno pozicioniranje u društvenim odnosima, nego da nam ga je približio kao nekoga ko iza funkcije krije niz toplih i poznatih humanih karakteristika. Gotovo sve junakinje u Procesu i Zamku prikazane su tako: one su objekt žudnje, one su konobarice, gazdarice stanova12 Ilustrativno je da i sama gazdarica, gospođa Grubah, u Procesu na pitanje zašto radi noću odgovara: „Danju pripadam stanarima; a ako hoću svoje stvari da dovedem u red preostaju mi samo večeri”. Kafka, F., Proces, str. 21. Nedostatak vremena, posebno vremena za lične aktivnosti i odnose sa drugima, opsesivna je Kafkina tema. V. Fuchs, A., „The Trouble with Time: Kafka’s Der Proceß” u: Kafka’s The Trial. Philosophical Perspectives (ed. Hamer, E.), Oxford University Press, New York, 2018. ili kafana, služavke, objekt interesovanja sudija i predstavnika zakona ili pripadnika zamka, seks radnice itd. Ništa dublje o njima ne znamo, kao ni o policajcima, islednicima, sudijama… Nema familijarizacije niti moralnog prikaza likova. Svođenje likova na funkcije nije postupak dehumanizovanja, već prikaz postojeće dehumanizacije u modernim društvima (dok bi upravo njihova humanizacija bila mistifikacija.)
Pisanje kao propitivanje očiglednog. Kafka je afirmisao skeptični odnos spram onoga što je najočiglednije, a to bi prema nekim interpretacijama – na primer, Altiserovoj (Louis Althusser) – bila jedna od odlika kritike ideologije. U spremnosti da se udubi u očiglednosti modernog urbanog života (u slučaju Procesa), ne želeći da ih prihvati kao takve, insistiranjem na začudnosti svakog kutka grada, svake pukotine u zidu, stepeništa i tavana, ulice i saobraćaja, u tendenciji da ih predstavi u svetlu postajanja, a ne samoniklosti, Kafka je afirmisao modus pisanja kao propitivanja onog očiglednog.
Kafkina skepsa spram proklamovanih granica modernih društava tako otvara mnoštvo pitanja: gde se završava javnost, a počinje privatnost?; gde započinje dokolica, a kada prestaje radno vreme?; gde su granice moći (države, sudstva, policije)?; gde se ulazi u zakon, biva priznat ili iniciran?; da li poznajemo granice modernosti?; gde započinje ono moderno što bi trebalo da raskrsti sa onim što su odlike starog režima?…
Antiautorstvo, ne-ljudska bića i nebića u književnosti. Kafkijanska kritika afirmiše i životinje (krtice, miševe…), Odradeka, razne oblike ne-ljudskih života, „izobličenja” koja nastaju u dodiru života sa vrtlogom modernosti, drugačije oblike mišljenja (mišljenje bube, miša, psa) i drugačije oblike kolektivnosti (naroda miševa). Sve to upućuje na odmak od onog ličnog i individualnog. Ima li (danas) snažnijeg antipoda autofikcijskim izlivima od izmišljanja čitavog jednog naroda miševa? Kafkina tekstura je afirmacija odmaka od onoga što je navodno naše, svojstveno, lično, autofikcijsko samozagledanje u vlastiti pupak. To je snažna potvrda antiautorskog stvaranja nečega što prevazilazi pisca, što zalazi s one strane autorske neprikosnovenosti, romantičarske unutrašnjosti i svemu što bi joj moglo pripadati kao izvor, središte, dubina… Kafka je, dakle, afirmisao likove i odnose koji nisu prikazani intimistički. Afirmisao je politiku kao pitanje prednjeg plana.13 Kako su Delez i Gatari ukazali govoreći o onome što nazivaju manjinskim književnostima – u njima je sve politika. Delez Ž. i Gatari F., Kafka, str. 28. i dalje. U ovoj tački ga treba suprotstaviti svim onim čitanjima koja ga svode na egzistencijalističkog mislioca i još više prepoznati kao kritičara.
Afirmacija hvatanja ukoštac sa negativnim i zaplitanja. Kao što Kafka piše u svojim dnevnicima: „Ja sam snažno primio ono negativno u mom vremenu, koje mi je vrlo blisko i koje nikada nemam pravo da suzbijam, već u izvesnoj meri da zastupam.”14Citirano prema: Anders, G., Kafka – Za i protiv (Osnovi spora), str. 7. Ne treba okretati glavu ni poricati, valja se uhvatiti u koštac s onim „negativnim sopstvenog vremena”: danas, u vreme dominacije svih nijansi denijalizma, nije jednostavno ovo videti kao afirmaciju.
Danas, kada mehanizmi poricanja deluju na tako brojnim poljima i u tako visokom stepenu, počev od poricanja klimatske krize i ekoloških katastrofa, preko ratova i pretnji ratovima (poriče se sve dok nije u našem dvorištu), sve do poricanja bolesti i strukturnih zaprečenosti lečenja (jer izgleda da je sve do nas samih, sve je u našim glavama i navikama, nikako u sistemima).
Zasićenje denijalizmom doprinosi zaprečenju bilo kakvih pokušaja mobilizacije, proizvodnji još intenzivnijeg povlačenja u sebe ‒ gde problemi ne mogu da prekorače razinu individualnosti te ostaju u domenu ličnog krika ‒ i skamenjuje reakcionarnu ideju da je bolji svet zamisliv samo kao unutrašnjost te da nema alternative. Kafka, pak, afirmiše izlazak vani i dopuštanje da unutra dopre ono „negativno”: treba spustiti štitnike, spustiti gard i izložiti se, uprljati ruke, protiv zadržavanja moralne čistote…
Kod Kafke je moral stavljen u zagrade, kako je Anders utvrdio, on je „moralno neupotrebljiv” pisac. To ima za posledicu otvaranje prostora za tretiranje strukturnih ćorsokaka, prodor kolektivnosti i istorijske situacije. Opet bi ga u ovoj tački trebalo udaljiti od čitanja usmerenog na unutrašnjost egzistencijalne drame – drama nije proizvod inherentnih ćorsokaka ljudske apriorne konstitucije koja tobože ima aistorijsko važenje, već usidrenosti i upregnutosti u odnose i instance, zaplitanja sa svetom onakvim kakav u povesnom trenutku jeste. Kafkini likovi se pre svega zapliću, to je ono što ih čini zanimljivim, onime što oni jesu. Afirmisati zaplitanje kao metod ispitivanja i kao praksu također je sloj kritike.
3. Šta je Kafka zakomplikovao?
Prostorno-vremenske odnose moderne epohe. Može li kod Jozefa K. biti reči o slobodnom vremenu? Može li njegova egzistencija da iznedri nešto kao što je briga o sebi i briga za druge, s one strane utilitarnosti? Slobodno vreme je samo bledi odjek radnog, a dani su organizovani tako da ih ne dotiče smislenija dokolica ili kakva igra. Nešto slično zapažamo kada je u pitanju odnos opšteg i pojedinačnog interesa. Kod Kafke su ljudi suženi, odseca im se čitava dimenzija ljudskog saobraćanja, solidarnosti i zajedničkosti.
U Procesu se naglašava kako ne postoji zajednički interes optuženih i ceo proces se tako organizuje da se sve individualizira i relativizira, da bi se na koncu pokazalo jalovim. „Zajednički se protiv suda ništa ne može sprovesti, svaki slučaj ispituje se pojedinačno, jer ovo je najtačniji sud”.15Kafka, Proces, str. 171. I umjesto podrazumevanja i pristajanja na jasne granice i podele čulnog, ovde je komplikovanje učinak kritičke aktivnosti: nepristajanje na jednostavne formule privatno/javno; radno/slobodno vreme; moje/tuđe… U Kafkinom delu, postojeće društvene podele se rastaču i tekst nas nagoni da propitamo da li one negde izlažu svoja naličja, kako se to odvija i čemu to sve služi, radi li se tu o slučajnoj komplikaciji ili strukturnoj protivrečnosti… Ne čitamo o onome što je zacrtano kao poznato, nego propitujemo sâmu zacrtanost toga. Nije li to opet na tragu (kritičkog) uzdrmavanja i komplikovanja granica?
Porodicu, ustaljene matrice odrastanja i brak. Kafka je prikazao porodicu kao vrstu prisile i teskobne, konfliktne strukture – još jedna bliskost sa Frojdom koju ovde registrujemo. Pismo ocu, Presuda i dnevnički zapisi donose nam sliku porodičnih odnosa u kojima akumulacija krivice i straha igra ključnu ulogu. Za Kafku, kao i za Frojda, nije reč o slučajnim skretanjima po principu „postoje, eto, neki loši očevi, neki loši sinovi i loše kćeri” i tome slično: reč je pre svega o poligonu koji je pogodan za pojavu negativnih učinaka. Nešto je u samoj strukturi trulo, nešto što bi tu trebalo adresirati u produbljenijem smislu.
U kapitalističkom društvu porodica kao odeljeno privatno carstvo reprodukuje se odnosima zavisnosti koji pored ekonomskog imaju i svoje psihičke učinke i prisile. Kafka je, zajedno sa brojnim modernim kritičkim glasovima, ozvučio upravo taj aspekt. Čitajmo ga, još jednom, stoga, pre kao svedoka ovih strukturnih ćorsokaka umesto kao nesnađenog sina, nesposobnog da stupi u brak koji mu otac priželjkuje. Večni sin, glasi naslov jedne od biografija, dok je Kafkin cilj da ne bude sin. Deca su u njegovim delima često prikazana tako da pre deluju kao odrasli ili kao da nemaju staratelje, a antibračni i antiporodični tonovi prožimaju i Proces i Zamak.
Iako se geometar K. nakratko verio sa Fridom, jednom od protagonistkinja koja je opet svedena na svoju funkciju – ljubavnica visokog predstavnika zamka, odnosno potencijalna veza da se do zamka dođe – to je prikaz zajednice kroz fetišizirane društvene odnose otuđenosti i interesa. Kratki predbračni život K.-a i Fride zakomplikovan je time što žive u učionici škole, dijele prostor sa dva pomoćnika (nametnuta geometru) koji ga svuda prate, time što se radi o nepoverljivom i površnom odnosu. U romanima nema velikih porodičnih niti bračnih saga, nema toplih, dubokih i intimnih odnosa, nema porodice kao dominantnog organizacionog oblika kolektiva, nema idealizacije porodičnih povezanosti… Očigledne su funkcije, dužnosti, interesi i odnosi moći unutar tih društvenih dinamika, i to je već komplikovanje onoga što se u kapitalizmu iscrtava kao privatni i prije svega moralni prostor.
Jasno razdeljenu periferiju i centar. Kafka je zakomplikovao i prikaz buržoaske egzistencije kao odvojene od ostatka sveta i naznačio relaciono percipiranje klase u Procesu. Setimo se scene iz Procesa kada Jozef K. po prvi put ide sudu koji je začudno smešten na gradsku periferiju, među straćare i radničke kvartove koji vrve od života, žena koje dojeći decu prostiru veš, kuvaju i obavljaju druge društveno-reproduktivne aktivnosti. U toj fantazmagoričnoj i pomalo vitalistički prikazanoj realnosti periferije, on zapaža nešto neočekivano – čitajući natpise iznad robnih magacina kojih u centru grada nema, on ih prepoznaje. To su natpisi iz dokumentacije koja mu svakodnevno prolazi kroz ruke u banci.
Tada prvi put vidi da i sam nekako učestvuje u svemu tome; da mu periferija nije tako daleka; da se njegove ruke itekako dotiču ove bede, iako on u njoj ne obitava i od nje ne trpi ništa što sada ima priliku da vidi. Kafka nam ovde približava relacionu logiku periferije i centra: centar grada, gde se uvreženo smeštaju finansijsko upravljanje i „uredno” našminkane institucije, svoju drugu stranu ima u onoj realnosti koja je prostornim barijerama odvojena i segregirana, gde se život odvija drugačije. Kafkina lucidnost je u (književnoj) proizvodnji njihove jasne povezanosti: prepoznati u periferiji logiku centra, njegovu okrutnu izolovanost i nasilnu distancu, kao i njegovo saučesništvo.
Odnos sela i zamka, u Zamku, ocrtava sličnu dinamiku: vidno je poremećena granica onoga što se uvreženo predstavljalo kao centralizovano mesto moći odvojeno od periferije (sela). Kancelarije zamka raspršene su po čitavom selu, po kafanama i gostionicama; službenici spavaju i primaju stranke u gostioničarskim sobama, grof zamka je jedva pomenuta figura, dok se čitava birokratija zamka nalazi svuda po selu… Kapitalistička spacijalnost ovde je zakomplikovana, i time otkriva mogućnost promenjivosti društvenih podela.
Jasno razdeljene pretkapitalističke i kapitalističke fenomene. Kafka je zakomplikovao i temeljne distinkcije modernosti poput one između arhaičnog i modernog: sujeverja i racionalnosti (sudskog aparata), predmoderne i moderne države, aristokratske prakse i moderne institucije, desakralizacije i onoga što u svojoj sakralnoj dimenziji mutira i proteže se prostorom modernih arhipelaga, lične i bezlične dimenzije moći. Arhaično se izliva prema modernome. Pipci predmodernih praksi sežu u racionalnost buržoaskog poretka. Zamak kao predmoderna figura koja zrači aurom nepristupačnosti iznutra je ispunjen modernom birokratijom. Treba biti primljen, iniciran. Nije dovoljno samo ispuniti forme.
Optuženi u Procesu često u svojim izgubljenostima pribegavaju sujeverju; sudije izrađuju svoje portrete kod sudskog slikara poput kneževa i prinčeva; svirepu praksu kažnjavanja u kažnjeničkoj koloniji izvršava automat, aparat, izrazito moderna figura, na pritisak dugmeta. Izgradnja (drevnog) Kineskog zida pokazuje moderan problem industrijske proizvodnje – fragmentaciju proizvoda u iskustvima radnika, pa se misteriozno rukovodstvo usled toga odlučuje na segmentiranu strukturu procesa izgradnje kako bi radnik nakon višemesečnog angažmana odlazio kući nešto zadovoljniji kada ugleda deo zdanja na kojem je mukotrpno radio tako dugo, umesto nejasne baze zida koja nema ni približno tako veličanstven utisak. Upravo su ova mesta razgradnje granice između kapitalističke modernosti i predmodernih režima privukla pažnju Valtera Benjamina.16 Benjamin, W., Eseji, Nolit, Beograd, 1974, str. 246, i dalje.
Zakomplikovao je sliku rada, grada, sela, suda, policije i države, banke, ljubavi, seksa i strasti, slobode i pristanka, društvene kohezije (u priči Jozefina ili narod miševa), mogućnost promene i prelaska iz jednog režima u drugi kroz poetiku nepristizanja, zakomplikovao je ideju progresa, modernost sâmu. Kafka kao komplikator, kao potreba za preispitivanjem modernosti, kritika kao komplikacija, pokazivanje implicitnih komplikacija koje bi sebe u pojavnim oblicima htele kao jasne i čiste, jednostavne formule i parole. Teskoba koja se javlja pri čitanju svedočanstvo je ovih kritičkih učinaka, frojdovski rečeno – artikulacija otpora. Nelagodnost je ono čiji jezik valja naučiti, jer je to i Kafkin jezik.
*
Dimenzije kritike u Kafkinom delu su pomalo skrajnute. Uglavnom se insistira na analizama štimunga i atmosfere, podcrtava se egzistencijalistička i teološka „osnova” i slične tendencije, više se akcentuju jezik i etimologije, nadrealistički momenti kao odvezani od realnosti, ističu se psihološka, unutrašnja ili biografska dimenzija… Bekstvo od kritike se tako pravda tvrdnjama da kritike ni nema u Kafkinom delu, čak ni u tragovima. Međutim, umesto odsustva kritike, možda bi ovde pre valjalo uočiti odsustvo moralne refleksije i istaći Kafkine kritičke dimenzije kapitalističke modernosti na političniji način.
Kritiku smo čitali kroz dimenzije odbacivanja, afirmisanja, uzdrmavanja i komplikovanja postojećih raspodela stvarnosti, a tako nijansirani momenti kritike mogli bi uputiti i na njezin transformativni aspekt: kritika kao deo borbe, kritika kao deo revolucija, kao način korenitog menjanja ne samo mišljenja nego i čulnosti… Kafka nije pisao političke pamflete i programe, već književnost koja propituje stvarnost i pokazuje neke njene jalovosti. Upravo je to politika književnosti kakvu želimo.
Tekst je financiran sredstvima Fonda za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija Agencije za elektroničke medije za 2024. godinu.
